Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[andrej]

Odgovor ocu Ljubi Milosevicu o BESMRTNOSTI DUSE

Пре свега, високоуважени оче Љубо, извињавам се што су ме обавезе присилиле да оволико дуго чекате на мој одговор на ову вашу, изванредно промишљену и важну поруку. У протеклом периоду сам доста размишљао о тезама које сте овде благоизволели написати, осећајући и потребу и одговорност да на њих напишем што целовитији и промисленији одговор, колико-толико достојан благоугодног сабеседника попут Вас. Уз Ваш благослов, дакле, био бих слободан да покушам да вашем овде изложеном излагању, придружим и неколико мојих скромних размишљања, како би наш дијалог, уз благослов Свевишњег, можда послужио као нека скромна оаза у пустињи подвига Великог Поста, где се трудимо да се сопственим енергијама евхаристијски присајединимо Христовом посном подвигу и с радошћу дочекамо најсветлији празник његовог сверадосног Васкрсења.

Ради веће прегледности, био сам слободан да у одговору Вашу поруку поделим на пасусе и надам се да ми не замерате, пошто сваки од линкова у цитату води ка целовитој поруци.

Поштовани брате Андеје,

Хвала вам на много лепој поруци. Конструктивној и јасној.

Свети Симеон је диван отац и богослов Цркве. Навели сте једну од мојих омиљенијих беседа прочитаних, кохезвиних и контекстуалних у вези ове тематике па сам се мало понео. Извињавам се што сам оно можда хладно-критички формулисао а односило се на вашу поруку. У тој беседи се заиста откривају најважинији елементи нашег богословља о души, и у њој налазимо све ове одговоре које овде чак годинама задајемо.

Високоуважени оче, ваша скрушеност је опомена мојој гордости. Одговор који сте благоизволели да ми напишете, мени заиста није деловао "хладно-критички" него, напротив, изузетно подстицајно.

Некако је и за очекивати да нам није лако да освојимо "некакав коначни" одговор на питање "бесмртности душе." У том смислу, протеклих десетак година сам интензивно читао и размишљао о овој теми, минуциозно ишчитавао "обе стране" дебате о овом питању и трудио се да на основу сопственог, крајње скудоумног и прескромног разумевања дела и мисли отаца који су о овој теми писали. Трудио сам се да подједнако пажљиво ишчитам и модерне (како би сте Ви изволели рећи контемпоралне) богослове попут проте Георгија Флоровског и високопреосвештеног митрополита Јована Зизјуласа, али и текстове с Вашег сајта  Светосавље (поготово оне под насловом ПУТ ДУШЕ ПОСЛЕ СМРТИ и оно излагање Константина Карваноса БЕСМРТНОСТ ДУШЕ где је изнео оне примере за које сматра да подупиру ову тезу) и других места која инсистирају на овом питању (рецимо сајт БОРБА ЗА ВЕРУ, који ни у ком случају не поредим са Светосављем, али где се налазе линкови ка текстовима оца Јеротеја Влахоса и слично).

Прочитавши дакле, у мери у којој сам смогао снаге, аргументе "обе стране," чини ми се да по питању бесмртности душе никада неће бити сагласја, пошто обе стране, по свој прилици, имају исувише аргумената на својој страни, тако да ће, по овом питању, све зависити од интерпретација нас који се са тим аргументима сусрећемо. Овај став ћу детаљније образложити касније или у неком другом тренутку. Покушао бих да се вратим одговору на Вашу поруку.

Потпуно се слажем да Богословље има ту "академску димензију", и о њој овај мој омиљени богослов говори, дакако, и врло опредељено:

"Морам да се чудим, - пише он, - већина људи, који, пре него што се роде од Бога и постану Његов деца, не страхују да богословствују и говоре о Богу. Када чујем да неки од њих како филозофирају и нечисто богословствују о божанским и недостижним стварима..., без уразумљујућег Духа, мој дух дрхти...".

Уразумљујуђи Дух као преносилац знања за ове ствари? Ту се негде креће и моја брига, а како ми богословствујемо у односу на литургијско-сакраментално-духоносну, дакако сотириолошку установу - Цркву.

У овом делу сте управо навели један од мени омиљених цитата светог Симеона Новог Богослова. Имао сам необичну срећу да ми је овај свети отац био један од првих које сам сусрео, када сам пре неких пар деценија ступио вером у Христову Цркву. Тада још увек није било овог сјајног превода Јелене Петровић у ОБРАЗУ СВЕТАЧКОМ, него сам на располагању имао дивну књигу високопреосвештеног архиепископа Василија Кривошина: Преподобни Симеон Нови Богослов 949-1022 (у издању Хиландарског фонда, Београд 1988). Премда приређена са руског језика, ова књига се мени нашла као ретко вредан смислоказ.

Овај цитат "о недостојном и безблагодатном богословствовању" који сте благоизволели навести у горњем одељку Ваше поруке и сам сам навео пар пута на неким јавним предавањима која сам имао част да држим (између осталог, чак и у једном од оних предавања која сам држао на овом форуму и ка којима су линкови и даље доступни). Свети Симеон овде прекорева гордост оних лажнобогословствујућих који то чине на безблагодатан начин, намећући притом своје мишљење као "став Цркве." Познато је да су, на такав начин, настајале јереси. С друге стране, верујем да свети Симеон никоме овде није одрекао право на лично богословско мислење, али је само упозорио и подсетио на "страх Господњи" и значај присуства уразумљујућег духа – јер, богословствовање и ревновање без разума и духовне присебности, воде у горду прелест и несаборну-јеретичко-расколничку (не)свест, претварајући веру у оруђе-идеологију.

Наиме, нагласио бих да је ово барем било моје схватање светитељевих горенаведених речи.

Уопште немам проблема нити лоших побуда да вас разумем у овој последњој поруци, као и у оној предходној, него моје бриге стоје у појму "душа смртна" у односу на учећу Цркву која говори да је "бесмртна". Не ради се само о терминологији него се ради и о пастирско-омилитичком преношењу знања и том грађењу послушања код наших пасомих да је Црква благодатна и непогрешива када учи кроз Литургију. Сотириолошки како то на свој начин приметисте.

Драги оче Љубо, овде бих ипак био слободан да Вам на нешто укажем. Било какво довођење у питање термина "бесмртности душе," не имплицира по аутоматизму њену "смртност."

Мени се чини да су овде пред нама заправо два приступа:

1. Бесмртна душа која по смрти тела обитава у некој врсти "Лимба" или "Тартара," пролази неки "привремени суд," који неки називају митарства а други чистилиште, и ПОСМРТНО се "чисти" од греха које није очистила за живота – мада их је починила телом и природом, од које сада, у некој "димензији," обитава одвојена.

2. Никаква "смрт душе," него посматрање човека као неделиве и јединствене ипостаси, целовите људске природе, која по смрти ДИРЕКТНО ВАСКРСАВА, и не проводи никакво време "очишћења," одвојена од тела.

Дакле, у првом случају, имамо платонистички став о својеврсној метемпсихози (сеоби душе), која се ослобађа "окова тела" (Платон је у дијалогу Федон тело назвао "кавезом душе" – а он је душу увелико поистовећивао са рацијом – интелектом – барем у том периоду - 62b-65a). Неоспорно је да су овај став прихватили и многи оци, иконографи и химнографи Цркве. На жалост, проблем је што овакав став садржи имплицитни манихејски потенцијал презира тела и материје – ову ствар нам врло помно сведочи и монофизитски спор, који и до данас траје.

У другом, пак, случају (који се такође обимно може посведочити ставовима отаца) акценат уопште није на смрти душе и тела, него на недељивости људске природе и људске ипостаси и на потенцирању централне тачке наше вере: Васкрсења. Човек, као што знамо, Васкрсава као психосоматска целина – у супротном, душа би негде обитавала до ("до" – а како након смрти уопште можемо говорити о временским категоријама?) тренутка Васкрсења, а онда би се мистично спајала са земним остацима, ма какви они "тада" били.

Зар се и Вама не чини да би доксолошка Црква управо требала да инсистира на тачки Васкрсења а не на тачки смрти тела и (евентуалног) одвајања душе, само да би се нахранили наши чулно-перцептивни апетити који захтевају да простор и време постоје и тамо где их објективно нема – у наручју Јединосуштне и Неразделиве Тројице?

Црква је учећа установа теологијом Педесетнице. Не признајемо преседан; не признајемо отсуство учеће благодати које је Црква вековно исповедала и најбоље задржала у доксолошком богословљу. Моја жеља и васпитање је увек да слушамо Цркву, и моје схватања њених догми су увек провејана кроз њу. То није мој избор него је нужност. Не кроз издвојене школе; не кроз одређење групе људи као ауторитет, а још мање кроз индивидуе које недовољно јасно објашњавају своју усамљену позицију у односу на учећу Цркву.

Овде се у потпуности слажем с Вама. Али, ето, као што горе написах, да ли је за учећу Цркву централна тачка Велики Петак или Свето Васкрсење? Молим Вас да ми не замерите на реторичком питању, које никако није мој покушај да унизим Ваше високоуважено мишљење, колико да Вас подсетим на оно што Ви знате много боље од мене.

Ако у своме схватању не грешим, мислим да ни један савремени богослов не инсистира на некаквој "смртности душе," колико се инсистира на неоспорним чињеницама:

1. Да је душа створена;

2. да као творевина није савечна творцу;

3. да је неодвојива од тела с којим чини једну ипостас и једну људску природу.

У овом смислу, мислим да би нам корисан подсетник биле чувене Халкидонске формулације, пошто управо оне, кроз разматрање односа Божанске и човечије природе у Једној Ипостси Оваплоћеног Логоса Господа Исуса Христа, доста осветљавају и међузависност душе и тела.

Осим тога, у досадашњој расправи на овој теми, веч је било указано на озбиљну аргументацију схватања појма nefesh у старозаветној антропологији као неодвојиве психосоматске целине људске ипостаси (која је у Септуагинти, помало несрећно, преведена хеленским изразом ψυχή, преузевши тиме и нехотично обимно семантичко наслеђе ове именице у старохеленској философији – погледати рецимо: Богољуб Шијаковић: MYTOS, PHYSIS, PSYCHE – огледање у предсократовској "онтологији" и "психологији," Универзитетска ријеч – Филозофско друштво Србије, Никшић-Београд 1991.)

Још је Ервин Роде у својој чувеној студији PSYCHE – култ душе и вера у бесмртност код Грка (Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад 1991), прилично јасно и недвосмислено показао инстанце хеленског веровања у бесмртност душе и загробни живот – концептуално, потпуно супротан приступ старојеврејском схватању изнесеном и у Књизи Постања: "И поста човек душа (nefesh) жива." (Пост. 2, 7). Човек дакле, као целовита, неодвојива целина, постаје душа жива – тако целовито и умире, а према новозаветном Откривењу тако целовито и Васкрсава. Овде дакле није реч о "смртности" душе (насупрот хеленског појма њене "бесмртности" – код Платона је, у Тимају, она рецимо савечна Творцу у "свету идеја" – даље разматрање ове теме, одвело би нас у разматрање оригенизма – а то би, пак, захтевало и посебну тему).

Патристика има свој сакраментални однос према учећој Цркви, и он је стваралчки, прво у подвигу а затим философски, како то св. Григорије говори о свом брату Василију. Контепорално богословље је само у психолошком кораку са временом са својим тим сеназционалним лутањима и опречностима у односу на Цркву. Мој избор је увек исти - Црква, али не схоластички схваћена - преношење знања другим институцијама и методиком, него динамички крозу Литургију - онако Предањски нама предату, коју данас сасвим запостављамо као учећу, а издвајмо је само као "сакраменталну". А то је велики проблем за "евхаристијску теологију", која чак отвара врата волешебном схватању тајне.

Драги оче Љубо, када овде говорите о евхаристијској теологији, свакако имате на уму њено "римокатоличко издање"? Познато ми је да су оце Флоровског и нарочито Шмемана оптуживали да су њихови евхаристијски богословски захвати по узору на римокатоличке, али ми није лако да се сложим с таквим ставом. Већ бих се много лакше сложио да је кат-кад бивало таквих, површно схваћених интерпретација дела и мисли ових отаца. Има свакако и оних који своје незнање понекад крију иза "евхаристијске завесе" и читав православни богословски израз своде на неколико фразерских, псеудоевхаристијских флоскула. Али, не би требали да савремене богослове сагледавамо кроз понекад скучену призму њихових дијадоха и епигона.

У том смислу, био бих слободан да овде наведем цитат из једног приказа зборника радова протојереја Георгиј Флоровског, који је својевремено у часопису ЈУСТИН објавио Ненад З. Кнаис:

"Пре свега, споменимо кључни оглед проте Флоровског, Бесмртност душе (стр. 265-286). Ово је из више разлога кључна богословска тема и извор многих и честих заблуда, нарочито међу савременим хришћанима који се у созерцање овако важних питања често и олако упуштају без оних знања која су за сагледавање овакве теме неопходна – пре свега класичних језика, патрологије, класичне и модерне философије. Бесмртност душе је орфичко-питагорејски концепт који је преузео Платон, изградивши дистинкцију између трансцендентног и иманентног, односно нествореног и нетварног света вечитих идеја и нашег света који је само одраз или сенка тога света. Наравно, оваква концепција искључује потребу за постојањем било каквог Творца – Платонов бог је заправо Демијург (занатлија), а не творац у апсолутном смислу. Он не ствара ни из чега, него „саучествује“ у стварању, обликује твар која већ постоји и која му је, сходно томе, савечна; изнад таквога божанства налази се неумолива судбина, односно Нужност (Ананке). Бесмртна душа је тако нека врста божанства, осуђена на вечно кружење – „реинкарнацију“ (хеленски израз је метемпсихоза, а словенски преваплоћење). Те и такве душе, по Платону, бирају своју будућу судбину и живот, док се налазе у царству смрти, а по рођењу заборављају на смрт и круг поново почиње да се врти.

Хришћански платонизам је кованица александријске богословске школе чији је најпознатији представник био Ориген, а крајња последица јерес монофизитизма. Забуна настаје због недовољно јасног схватања чињенице да је Бог створио душу и човека за благодат вечног живота, те да је смрт последица пада у грех. Али, по својој суштини душа није бесмртна – први људи су морали свакодневно да једу плод који им је омогућавао благодатни дар вечног живота. Тај дар је Господ одузео након човековог пада у грех. Обрачун Флоровског са „хришћанским платонизмом“ и оригенизмом у овом и неким другим текстовима, није био мотивисан искључиво историјским разлозима. Флоровски је свакако имао на уму и своје савременике, руске емигранте и мислиоце, који су под утицајем Владимира Соловјова примили са одушевљењем неке аспекте хришћанског платонизма. Зато Флоровски каже: „Кроз векове па све до данас платонизам је био најомиљенија философија хришћанских мудраца... Овај несрећни неспоразум (да не кажемо – и више од тога) изазвао је потпуну збрку у модерном начину мишљења о смртности и бесмртности.“

Позив ка повратку оцима, заправо је био вапај Флоровског против синкретистичких елемената у мисли руске емигрантске интелигенције, чији се значајан део окупљао око чувеног Института светог Сергија Радоњешког у Паризу. Најотворенију критику оваквих тенденција, Флоровски је изнео у свом чувеном делу Путеви руског богословља. У наше доба, полемика о бесмртности душе опет се покренула у србској богословствујућој јавности, пре свега због неких недовољно јасно схваћених места у мисли митрополита пергамског Јована (Зизјуласа). Зато користимо прилику да свакоме ко жели да аргументовано учествује у овој расправи препоручимо зборник Црква је живот, а нарочито овај текст.

На сличном трагу је и текст Идеја стварања у хришћанској философији, који се по први пут на србском језику појављује у овом зборнику. Овде отац Георгије промишља управо однос трансцендентно г Бога и иманентног света. Баш као и душа, свет је, без сумње, створен – није и не може да буде „савечан“ Творцу. О томе каже: „Свет је био створен, а то значи да постоји апсолутна оностраност у односу на другачију природу, коју је он створио у пуној слободи, природу која поседује вољу за (само)остварење у складу са Божијим замислима као и способност да се приопштава Богу, способност да твори и саздава себе.“"

Линк ка читавом приказу:

Између „повратка Оцима“ и потребе за модерном православном теологијом

У овој "Четвртој беседи" св. Симеон говори да како црви смрти једу тело они тако исто једу и душу па наводи: "завист лукавство, лаж, мржња, непријатељства...", и тако даље. То су црви трулежности, смрти...Појам је "моралана" смрт душе. "Како је човек који нема душу мртав у схватањима овог света, тако је и тај, који нема благодати Светог Духа мртав у поретку и Божијем, и није могуће да било како има живот на небесима". Ту благодат он назива "душом душе". Затим продужава да говори да се Свети Дух задобија крштењем, који "и јесте васкрсење душе још у овом животу". Дакле, морално васкрење, онтолошко кроз Литургију, али у присуству постојеће смрти (ову смрт не смемо реторички или дијалектички да кријемо). "По васкрсењу, и тело ће примити нетрулежност, које је Бог души даровао сада, оживевши је у овом животу". Много има оваквих мисли и ви сигурно знате за њих, па бих да поједноставим... Смрт и живот душе се разуме морално и по благодати. Смрт у отсуству благодати није ништа друго до страшна смрт. Али то није смрт душе коју рецимо адвентисти исповедају. Разне су теологије, чак опасне ако не постоји потребно православно разграничење. И то доксолошка Црква вековима дивно педагошки чини. А и како би другачије?

И након овог, подужег увода, драги оче Љубо, овде долазимо до суштине наведене мисли светог и преподобног оца нашег Симеона.

Овде сте дали интересантно тумачење о моралној смрти душе, изједене црвима греха. Али,опет бих морао да Вас питам: да ли је тежиште Цркве на моралу (који је близак и концепту правде) или на љубави?

Био бих слободан да Вас подсетим на неке од надахнутих речи самог светог Симеона:

"Ти ме, милостиви и човекољубиви Владико, ниси презрео, ниси био злопамтив, ниси се одвратио од мог неблагодарно настројеног ума и ниси ме оставио да дуго будем изложен насиљу разбојника. Но иако сам се радовао, као преко њих заведен, неосетљивошћу, Ти, Владико, ниси издржао да ме гледаш како ме водају и вуку около. Ти си се смиловао, Ти си се сажалио и послао си мени грешном и жалосном не анђела, не човека, но Ти Сам, покретан својом унутрашњом благошћу, приклонио си се том најдубљем рову и пружио си Твоју пречисту руку мени погруженом у дубину блата, који сам седео негде на дну."

Наведено према већ споменутој књизи архиепископа Василија (иначе дела светог Симеона су доступна и у руском преводу на http://www.omolenko.com/photobooks/snb1.htm#Nav).

Дакле, зар није богословка мисао светог Симеона сва заснована на реалном и целовитом ПРИСУСТВУ или ОДСУСТВУ Бога? Наглашена смрт душе је и смрт читавог човека, као неделиве целине, уколико није у заједници љубави с Богом. Наравно, ово је само моје скромно мишљење, које сам донекле освежио погледавши и издања дела светог оца Симеона на византијској катаревси (у критичком издању чувене француске куће Sources Chrétiennes).

Свети Симеон каже "да смрт није замењена и да није остављена безделном у овом тренутном животу..., јер људи не би умирали". Јасно је да се говори о физичкој или биолошкој смрти. "Када се душа одели од тела и његовом смрћу, тада ће она једна, без учешћа у овом са телом, почети да постоји са свим Божанством... (зар не у опречном уподобљењу и са Злом?). Душа не познаје ову смрт, "јер се она (смрт) налази у времену свом...., али у будућем животу ... биће други живот неисказан, и друга смрт, неупоредиво тежа и неупоредиво гора од садашње, што је вечно мучење". Она је "друга смрт, која ће да се огледа као смрт, која је непрекидни живот". Сигурно је да је овде реч о моралној или смрти по благодати, или о смрти вечне егзистениције коју он терминолошки објашњава "непрекидањем живота".  Дакле, реч је и о животу као егзистенцији али у врло добро израђеној систематици, са којом нас св. Симеон одлично чува од забуна и бркања појма смрти.

Друга смрт као коначна јесте последица пресуде на Страшном Суду, зар не? А та пресуда је одсуство или присуство љубави, које се, у сваком случају, не изриче души одвојеној од тела него целовитој васкрслој ипостаси човека.

Смрт душе као последица греха и одвојености од Божијег присуства, дешава се, како смо се раније сложили, још у току земног живота. Проблем је овде у темпоралним категоријама: рекавши да је душа "у времену свом," свети Симеон нам је заиста дао путоказ просторно-временске неисказивости посмртног искуства. Ако дакле након смрти постоје било какве просторно-временске категорије, за нас су оне свакако неисказиве, па упркос томе што (с нашег становишта) долази до "одвајања душе од тела," ништа нас у наведеним речима светог Симеона не обавезује да одбацимо могућност тренутног и потпуног Васкрсења целовитог човека након смрти – дакле, без било какве "загробне егзистенције" какву би ми били у стању да замислимо пошто је наша перцепција чулно детерминисана (или обманута?).

У закључку ево његове дивне мисли која би заиста требала да доведе у размишљање контепорално богословље, оно као истраживачко:

"Све у овом узрујаном свету почиње битисање и нестаје - овде почиње бит, и овде нестаје; али душа људска, као сила - једина у видљивом невидљива, међу телесним мислећа, са својим почетком овде, не ПРЕСТАЈЕ овде, него прелази у онострано као бесмртна" (Слово 27).

Тако и наша Црква каже у односу на познате јереси, таква је омилитичка обавеза пастирског богословља, да ми као пастири треба да учимо наше пасоме, зарад сотириолошких очекивња кроз укроћавање индивидуалних страсти ума о којима св. Симеон раније рече.

Када би, дакле, савремено богословље тврдило да "душа умире" или да "спава" (иде на починак) након смрти, одвојивши се од тела, Ваша критика би драги оче Љубо била потпуно умесна. Могуће је да неко на овакав, свакако погрешан начин и тумачи најпознатије теологе нашег доба.

Међутим, свети Симеон овде наглашава посмртну егзистенцију душе, чак и одвојене од тела, али ту егзистенцију не дефинише поближе – док у претходно наведеном пасусу чак тврди да је и неисказива. Тиме није ни потврђена, али ни оповргнута могућност да конкретна људска ипостас у целини васкрсава након смрти, продуживши егзистенцију свести (коју су Хелени високо вредновали у односу на soma – тело). И савремено богословље, у потпуној сагласности са светим оцима и учитељима Цркве, тврди да смрт није крај човекове егзистенције – али, сам појам "егзистенције" подвргава семантичкој анализи. Чак и када би било неке "егзистенције" душе мимо тела, таква егзистенција не би имала целовитост у односу на Васкрсење читавог човека. Свакако, мало ко би се усудио да тврди да би такву посмртну "егзистенцију" било могуће описати било каквим људским појмовима – и онда се, услед те несхвативости и неисказивости, појављују (помало сумњиве) идеје о посмртним митарствима и посмртној катарси душе одвојене од тела.

Ви сте драги оче Љубо, доста оштро квалификовали савремено богословље, готово га оптуживши да проповеда некакву "смртност душе" зато што доводи у питање сам термин бесмртности. Моје схватање контемпоралног ПРАВОСЛАВНОГ богословља је да оно заправо тражи да се тежиште са идеје о бесмртности душе (где је јако тешко избећи замке платонизма које директно воде у манихејску јерес) пренесе (управо из доксолошких побуда) на Васкрсење као централну тачку нашег живота и конкретни чин победе над смрћу. Каква би то победа над смрћу била уколико би нам сама егзистенција душе након смрти била довољна?

Уосталом, више пута су на овој теми биле наглашене и речи самог Господа Исуса Христа упућене покајаном разбојнику на крсту:

"И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају."

Лк. 23, 43.

Ово временско одређење "данас" даје нам прилично снажан путоказ у правцу бољег разумевања релативности просторно-временских координата загробне егзистенције. Наравно, потпуно је друга ствар што су се, током векова, уврежили многобројни заупокојни и загробни обичаји, које Црква можда (ако ми је дозвољено да изразим лично мишљење) толерише из пастирских разлога и као својеврсни вид утехе живима. Заиста би било тешко богословски одбранити став о загробној егзистенцији саме душе након смрти и њеног "чекања" Страшног Суда у истим временским категоријама попут ових које ми познајемо. Као што смо видели у речима светог Симеона које сте и сами горе навели, он је те категорије сматрао неисказивима. Уколико их као такве прихватимо, нашем поимању постаје знатно блискија идеја Васкрсења одмах након упокојења, без обзира што су за перцепцију живих земни остаци покојника и даље с нама а душа их је "напустила." У крајњој линији, нико од савремених богослова не спори очигледну чињеницу да душа након смрти напушта тело, али они с правом наглашавају да је то догађај из наше чулне перцепције, док је за "покојног" смрт само улазак у Васкрсење. Када би било који богослов негирао "посмртну егзистенцију," Ви бисте оче Љубо свакако били у праву да такав став критикујете – међутим, ако ја добро разумем ставове еминентних савремених православних богослова, они само инсистирају на створености душе и тела и јединству те психосоматске целине по упокојењу.

Сигурно је да ћете се сложити самном да Црква едукатвино, доксолошки, врло правилно разграничује смрт суочавајучи се са реалним страховима човека којег она искрено и суштински сагледава, подржава и теши. Однос је личностан. Ми смо сви овде, и овде за сада мора да опстанемо, у овом што нас окружује ми се као црква и организујемо, и у том стварању речника њеног учења. Болест нашег времена је опасна. Мислим да се страшно удаљавамо од човека, у свему па и у богословљу, и он остаје запоствљен и усамљен, и заборављен, безнадежан пред својим непријатељем - смрћу, и злом као сладуњавом самоостварењу које га свакодневно притиска. То треба и психолошки сагледати а не само доктринално, у академији, у некој "научној епрувети" ван доксолошког богословља и пратеће његове патристике. Тешко смо поробљени схоластиком, али само у оној другој димензији коју са неким разлогом избегавамо да сагледамо, што посебно доказује наша тешка логика размишљања и њена методика.

Начин личносног богословствовања којим би охрабрили човека пред злом и смрћу вероватно би имао много пунији замах уколико бисмо, попут већине светих отаца, замах свог богословствовања усредсредили на Васкрсење читавог и целовитог човека, уместо да непотребно инсистирамо на одвојеној и несагледивој егзистенцији душе изван тела након смрти. У том смислу, био бих слободан да Вас подсетим на чувене речи светог апостола Павла из Прве посланице Коринћанима:

"Јер ако мртви не устају, то ни Христос није устао.

А ако Христос није устао, узалуд вјера ваша; још сте у гријесима својим.

Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше."

I Кор. 15: 16-18.

Схватање личности исто је овде огроман проблем, чак до богословских апсурда.

Евентуално пренаглашавање значаја личности у односу на Саборну заједницу, било би за посебну тему и расправу.

Укратко, мени се чини да римокатоличка теологија пренаглашава значај заједнице, док протестантска пренаглашава значај личности – а православни концепт саборности подразумева подједнаку афирмацију и личности у заједници и заједнице личности, по узору на само Начело Постојања: Пресвету и Животворну Тројицу.

Ово је врло лепо и прецизно изразио владика Атанасије Јефтић у једном свом предавању из седамдесетих:

"То заједништво треба да очува оне почетне константе које је Бог створио: да је човек посебна личност, да је слободан, да се не изгуби, и да му то не буде наметнуто, него да то буде плод његове воље, његове вере и Божијег дара... Јер истовремено се под христом подразумевамо и сви ми остали, као сабрање, сабор, Богочовечанска заједница, која у присаједињењу, и животном рашћењу и срастању, мада и мукотрпном, подвижничком, јер не може без нас да се обави. То се назива Црквом." (Јеромонах Атанасије (Јефтић): Од откривења до Царства Небеског, 2010; стр. 183, 184).

До сада сам видео да она има најмање три разна значења која су грубо опречна једна другим. Мене брине ово: изграђена личност - као препознавање апсолутне слободе у индивидуи: убице, лопова, слиџије, злобиника ... она "нестаје" (аналогно добрим делима), као и нека тамо душа која све то треба да са собом понесе. Зар то није опасна стара религиозна идеја као излаз, као "одговор"? Иде ли душа силџије Богу, и у Бога? Одговорили би еванђелски: "а каве везе има светлост са тамом..., идите од мене у огањ вечни..., не познајем вас" и тд. Дакле, не иде. Богоостављеност је то! А где онда она пребива? Ако одбацујемо зло које је постојање, које деструкција до Парусије онда душа "спава", "умире", "нестаје", и она нема однос са оним што је у апсолутној слободи градила.  "Сагледавање" и "препознавање" (познајем или "не познајем вас") ко је она до свог поновног сједињења са телом нема сврху, нема "логику"? Да ли је то све присутнија идеја да се порекне зло и оно потисне у други план, чак у неко непсотојање, тако игноришући истину да је оно оргинални фактор преображења човека и твари у смрт, и да је оно у њој на разне начине присутно?

Друга смрт је коначна категорија, пресуда вечне богоостављености – али, не само душе, него читавог васкрслог човека, потпуне личности (ипостаси) која је као таква и васкрсла. Ми напросто немамо довољно богојављених "елемената" да бисмо на било какав начин дефинисали некакав "загробни живот" као "период" (чулна категорија коју је врло тешко применити на бестелесну душу) између упокојења и Васкрсења.

Појам зла у духовном свету, као и његово оваплоћење у нашој сагласности (потребна је сагласност као и у Богооваплоћењу: "ево слушкиње...") пориче се, као и православни аскетизам који открива начине љуте борбе са њим, као једини пут христоуподобљења. Зло не постоји и сваки човек је добар, и он није причастан њему овде, личносно га неостварује, и тако ни душа као носилац те остварене личности нема своју причасност њему у духовном свету. Јавља се неки вакум, неки насилни прекид тог природног односа као реалности постојања. Не постоји реалан однос тиме и не постоје "егзистеницијлана" страдања душе до васкрсења тела, а знамо само у нашој "савести" да постоје ужасна душевна срадања још док смо у овом телу?

Али, када кажете "до васкрсења тела" по којим параметрима дефинишете ту временску димензију и која је њена сврха? Зар то не иде неумитно ка идеји чистилишта као својеврсног посмртног окајања греха душе одвојене од тела? Ви оче свакако у овоме уочавате замке антропоморфизма с једне и манихејства с друге стране. А све те замке се врло лако избегавају инсистирањем на Васкрсењу целокупног човека као јединог вида "посмртне егзистенције" који нам је дат Откривењем.

У "милосрдном анђелу" као термину, например; као концепција "религиозног" односа човека према човеку зло постаје идеја добра. То зло као добро постаје чак у идеји хуманизма. Протестантска теолошка мисао је окупирана одрицањем зла и духовног страдња, до порицања ђавола. Ту се негде креће и појам о души и однос према њој до Парусије.

Слажем се са свим што сте овде рекли осим што ме збуњује последња реченица где сте опет увели категорију временског "до Парусије."

"Неопатристика" ван своје концепције сагласности са докслошким теологојиом , коју због тога више желим да назовем контепоралним богословљем, које се ограђује од историјске неопатристике 19 и почетка 20 века (а и раније старческе), као и од оргиналног покрета сређивања православног богословља од примеса римокатоличке теологије (и данашње а не само "латинске"), покушава да створи синтезу са патристиком као науком, али не и оном филиокалном, таинственом, као личном богоуподобљењу као образовању, о којем горе жали св. Симеон (то "рођење од Духа"). Контемпорално богословље постоји на неогностицизму као на неком новом историјском покушају "измирења", или спајања. Оно то ради под видом рационализма, позитивизма, хуманизма - последњег као апсурдне правде људске, која је по Палами "глупо управљање и злоупотреба овог света", када човек оваплоћује зло у њему и руши га.

Драги оче Љубо, ове тешке оптужбе за "неогностицизам" би ипак захтевале да конкретно кажете на које савремене богослове и на које њихове радове мислите када ово кажете (уколико сте мислили на богослове православне Цркве). Мислим да свештенику Вашег ранга и угледа не приличи да овако тешку оптужбу не поткрепите и неким конкретним примерима. У сваком случају, савремени богослови које сам ја читао и упознао, по мом скромном мишљењу не одговарају ни најмање овом Вашем опису.

Савремена западна теологоија и контепорлана православна, која је створена у њеној средини једноставно омаловажавају (или поричу) зло и његову рушилачку динамику, тако да се патристички не усмерава питање етике и морала. Наша постпатристика, или "неопатристика" кроз богословље неообнове и једне врсте "првославног револта", удомила се за време најстрашнијег гоњења на Цркву. Удомила се богословљем изграђеном на "рекама вавилноским", и на тој школи се стварају нови модели богословских истраживања.

Заиста се надам да овде нисте сматрали да је порицање егзистенцијалне димензије зла (којим се неопатристичка синтеза супротставља манихејском дуализму који злу признаје егзистенцију), било ко порекао и присуство зла (дефинисавши га као одсуство добра).

Ви свакако боље од мене знате да, када би признали да зло има "егзистенцију" то би могло да значи само једну од две ствари:

1. Створио га је Бог;

2. једнако је и савечно Богу, као његова супротност.

То што се у савременој богословској мисли злу пориче егзистенција, мислим да никако не значи његову банализацију. Опет, тешко је дати конкретнији коментар на примедбу коју сте дали крајње уопштено.

Тај модел данас себи даје на задатак примирење са светом ренесансе и револта у односу на еклсијалност - та стара западна схватања. У томе најмање видимо стварање синтезе богословља на светоотачким постулаима вере и црквеног искуства. Највећи је доказ отсуства те синтезе јесте екуменизам као све слабија религиозна идеја а све јача као политичка, која другачијим усмерењем и очекивањима притешњава Цркву. Сам појам екуменизма је исто терминолошко сиромаштво, који у отсуству елаброације истог може да заведе као и "смртност душе". Нажалост, управо модерно богословље остаје недоречено, у неком бежању од предањског осиромашено, уздржавајући се од изучавања његовог развијања, а на другој страни чак очитог плегиаризма у односу на раније изнете мисли.

Ако ми допусттите добронамерну примедбу, чини ми се да је Ваша перцепција понекад исувише лично притиснута визуром западног секуларизованог потрошачког друштва. Верујем да се православље на Западу за Ваше појмове исувише либерализује и уподобљава свету уместо да свет евхаристијски преображава и уздиже ка Христу. Али, васеленски посматрано, срећом, ситуација није тако црна.

Узгред, ако ми не замерате, поставио бих и једно лично питање: да ли сте Ви клирик Руске заграничне Цркве и да ли се РПЗЦ прикључила Москви (што би Вас, ако негде не грешим, чинило руским клириком)? Надам се да нећете ово моје питање протумачити као злонамерно. Наиме, ово сам Вас питао зато што ми се чини да су у садашњој РПЦ тенденције заправо потпуно супротне од овога што сте изнели у овом, помало обесхрабрујућем пасусу.

Бојим се да контепорална теологија ("неопатристика") не усавршава терминолошки језик богословља него га само компликује, збуњује, о чему сведоче разне теолошке теме и јавни неспоразуми који уплићу у грубу контрадикцију. Питање екуменизма је богато са примерима. (А и недавни пример критичког обраћања Васељенског Патријарха Првојерарху Еладске цркве).

Са поштовањем и искреном пажњом

Православно богословље је у ХХ веку имало једноставан избор – да се музејски консервира или да се ухвати у коштац са савременим изазовима. Цркву Христову ни врата Ада неће надвладати, а сигурно је не могу угрозити ни савремена кретања у друштвеној епистемологији. Мислим да је добро што имамо различите богословске приступе у православљу: од консервативних до готово постмодерних. Све док се прилагођава форма а не окрњи суштина, мислим да важе речи светог апостола Павла:

"Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона.

Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем."

I Кор. 9: 21, 22.

Ово важи и за екуменизам све до оне недопустиве тачке када се дијалог са другима изметне у синкретистички релативизам.

Коначно, извињавам се на предугачком одговору у нади да ћете се сетити и мене грешног у вашим многоблагодатним молитвама.

[grigorije22]

Kako da shvatimo ucenje Svetih otaca da je telo orudjije duse kada nam savremena nauka kaze da sve potice

iz mozga i da telo funkcionise po svojim zakonima

[Aquilius Cratus]

Kako da shvatimo ucenje Svetih otaca da je telo orudjije duse kada nam savremena nauka kaze da sve potice

iz mozga i da telo funkcionise po svojim zakonima

Sto se svesti tice tu su jos otvorene karte.

[grigorije22]

Kako da shvatimo ucenje Svetih otaca da je telo orudjije duse kada nam savremena nauka kaze da sve potice

iz mozga i da telo funkcionise po svojim zakonima

Sto se svesti tice tu su jos otvorene karte.

Ekspresan odgvor otkud to da su sad sve karte otvorene

[Aquilius Cratus]

Kako da shvatimo ucenje Svetih otaca da je telo orudjije duse kada nam savremena nauka kaze da sve potice

iz mozga i da telo funkcionise po svojim zakonima

Sto se svesti tice tu su jos otvorene karte.

Ekspresan odgvor otkud to da su sad sve karte otvorene

To sto se tice svesti dakle za svest kao fenomen jos ne postoji ni jedno objasnjeje nego su manje vise

sve hipoteze (naravno sad one realno moguce ne sad da nam neki coveculjci zive u glavi i tome slicno).

Svest nije isto sto i inteligenicija, zakljucivanje, racunanje, precrtavanje etc.

[grigorije22]

A stalno slusam naucnike kako kazu da mozak proizvodi svest i kad on prestane da radi gasi se i svest.

E sad jedino ako postoji vise oblika svesti svest koju proizvodi mozak i duhovna svest koja ce da dodje

do izrazaja tek nakon bioloske smrti

[Aquilius Cratus]

A stalno slusam naucnike kako kazu da mozak proizvodi svest i kad on prestane da radi gasi se i svest.

E sad jedino ako postoji vise oblika svesti svest koju proizvodi mozak i duhovna svest koja ce da dodje

do izrazaja tek nakon bioloske smrti

Pa nema jos adekvatnog objasnjenja kako to mozak radi ili da li samo mozak radi na generisanju svesti.

[grigorije22]

A stalno slusam naucnike kako kazu da mozak proizvodi svest i kad on prestane da radi gasi se i svest.

E sad jedino ako postoji vise oblika svesti svest koju proizvodi mozak i duhovna svest koja ce da dodje

do izrazaja tek nakon bioloske smrti

Pa nema jos adekvatnog objasnjenja kako to mozak radi ili da li samo mozak radi na generisanju svesti.

http://www.gloria-ferrari.com/novosti_i_podrska/iz_medicine/kako_u_stvari_funkcionise_ljudski_mozak.html

http://www.pcpress.info/info/worldnews/naucnici-na-pragu-otkrica-tajne-funkcionisanja-mozga/

[Душко Дугоушко]

По мојем личном схватању душа је наша личност онако како она постоји у Уму Божјем (Логосу), те би свест након смрти постојала тек након васкрсења у Есхатону (а за нас је то одмах након смрти, јер не бисмо приметили онај период времена који протекне док не дође до есхатона (много много времена) ). Бебе немају свест, па их опет сматрамо људима, и то већим од нас...а могуће је и да задржама свест у Логосу након смрти...а можда свест задржавају у Логосу само они који су у општењу са њим, а остали немају свест све до свеопштег васкрсења...а можда је и нека комбинација свега...с друге стране веома је могуће да грешим...али као што рекох, моје лично схватање је да би након смрти свест постојала тек након васкрсења у Есхатону.

[Aquilius Cratus]

A stalno slusam naucnike kako kazu da mozak proizvodi svest i kad on prestane da radi gasi se i svest.

E sad jedino ako postoji vise oblika svesti svest koju proizvodi mozak i duhovna svest koja ce da dodje

do izrazaja tek nakon bioloske smrti

Pa nema jos adekvatnog objasnjenja kako to mozak radi ili da li samo mozak radi na generisanju svesti.

http://www.gloria-ferrari.com/novosti_i_podrska/iz_medicine/kako_u_stvari_funkcionise_ljudski_mozak.html

http://www.pcpress.info/info/worldnews/naucnici-na-pragu-otkrica-tajne-funkcionisanja-mozga/

Ovo ti je kao da si citirao Kuris, Press, Blic.

[Aquilius Cratus]

По мојем личном схватању душа је наша личност онако како она постоји у Уму Божјем (Логосу), те би свест након смрти постојала тек након васкрсења у Есхатону (а за нас је то одмах након смрти, јер не бисмо приметили онај период времена који протекне док не дође до есхатона (много много времена) ). Бебе немају свест, па их опет сматрамо људима, и то већим од нас...а могуће је и да задржама свест у Логосу након смрти...а можда свест задржавају у Логосу само они који су у општењу са њим, а остали немају свест све до свеопштег васкрсења...а можда је и нека комбинација свега...с друге стране веома је могуће да грешим...али као што рекох, моје лично схватање је да би након смрти свест постојала тек након васкрсења у Есхатону.

Jedina zamerka na ovo mi je da bebe imaju svest samo sto zbog jos malog neokorteksa nemogu da ga izraze

u onim sablonima kako mi prepoznajemo svesnost.

[grigorije22]

A stalno slusam naucnike kako kazu da mozak proizvodi svest i kad on prestane da radi gasi se i svest.

E sad jedino ako postoji vise oblika svesti svest koju proizvodi mozak i duhovna svest koja ce da dodje

do izrazaja tek nakon bioloske smrti

Pa nema jos adekvatnog objasnjenja kako to mozak radi ili da li samo mozak radi na generisanju svesti.

http://www.gloria-ferrari.com/novosti_i_podrska/iz_medicine/kako_u_stvari_funkcionise_ljudski_mozak.html

http://www.pcpress.info/info/worldnews/naucnici-na-pragu-otkrica-tajne-funkcionisanja-mozga/

Ovo ti je kao da si citirao Kuris, Press, Blic.

Bio je Blic pa sam ga namerno preskocio dada. Ali ono sto je sad vec ustanovljena cinjenica i sto se zna da promenom odredjenih hemiskih reakcija u mozgu mozes da promenis covekov karakter. Recimo postoji

slucaj iz Velike britanije zena je uzimala odredjene lekove i smanjilo joj se lucenje neke supstance u mozgu i ona je postala totalno nezainteresovana za svoju decu Znaci nase karakterne crte su zapravo ukorenjene u nasem mozgu i mozes da ih menjas kako hoces.

[Никола Ђоловић]

vreme - stara varka facenew22222222

[Aquilius Cratus]

A stalno slusam naucnike kako kazu da mozak proizvodi svest i kad on prestane da radi gasi se i svest.

E sad jedino ako postoji vise oblika svesti svest koju proizvodi mozak i duhovna svest koja ce da dodje

do izrazaja tek nakon bioloske smrti

Pa nema jos adekvatnog objasnjenja kako to mozak radi ili da li samo mozak radi na generisanju svesti.

http://www.gloria-ferrari.com/novosti_i_podrska/iz_medicine/kako_u_stvari_funkcionise_ljudski_mozak.html

http://www.pcpress.info/info/worldnews/naucnici-na-pragu-otkrica-tajne-funkcionisanja-mozga/

Ovo ti je kao da si citirao Kuris, Press, Blic.

Bio je Blic pa sam ga namerno preskocio facenew22222222. Ali ono sto je sad vec ustanovljena cinjenica i sto se zna da promenom odredjenih hemiskih reakcija u mozgu mozes da promenis covekov karakter. Recimo postoji

slucaj iz Velike britanije zena je uzimala odredjene lekove i smanjilo joj se lucenje neke supstance u mozgu i ona je postala totalno nezainteresovana za svoju decu Znaci nase karakterne crte su zapravo ukorenjene u nasem mozgu i mozes da ih menjas kako hoces.

To stoji ali to nije svest. Nije to Ja. Kako nastaje taj JA to se jos uvek ne zna.

[grigorije22]

A stalno slusam naucnike kako kazu da mozak proizvodi svest i kad on prestane da radi gasi se i svest.

E sad jedino ako postoji vise oblika svesti svest koju proizvodi mozak i duhovna svest koja ce da dodje

do izrazaja tek nakon bioloske smrti

Pa nema jos adekvatnog objasnjenja kako to mozak radi ili da li samo mozak radi na generisanju svesti.

http://www.gloria-ferrari.com/novosti_i_podrska/iz_medicine/kako_u_stvari_funkcionise_ljudski_mozak.html

http://www.pcpress.info/info/worldnews/naucnici-na-pragu-otkrica-tajne-funkcionisanja-mozga/

Ovo ti je kao da si citirao Kuris, Press, Blic.

Bio je Blic pa sam ga namerno preskocio facenew22222222. Ali ono sto je sad vec ustanovljena cinjenica i sto se zna da promenom odredjenih hemiskih reakcija u mozgu mozes da promenis covekov karakter. Recimo postoji

slucaj iz Velike britanije zena je uzimala odredjene lekove i smanjilo joj se lucenje neke supstance u mozgu i ona je postala totalno nezainteresovana za svoju decu Znaci nase karakterne crte su zapravo ukorenjene u nasem mozgu i mozes da ih menjas kako hoces.

To stoji ali to nije svest. Nije to Ja. Kako nastaje taj JA to se jos uvek ne zna.

Pa dobro po tvom misljenju sta bi se desilo sa covekom sa njegovom dusom ako bi mu za zivota promenili odredjene hemijske reakcije u mozgu i on zbog toga postane ubica ili pedofil