Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

[о.Горан]

Хаха... Зато постоји вера...

Има доказа за врхунско интелигентно Стварање на све стране, само још да се идентификује Створитељ. Е сад мораш мало да читаш Библију, нарочито Постање, гради сам закључке...

[cloudking]

пре 6 минута, о.Горан рече

Хаха... Зато постоји вера...

Има доказа за врхунско интелигентно Стварање на све стране, само још да се идентификује Створитељ. Е сад мораш мало да читаш Библију, нарочито Постање, гради сам закључке...

Ma daj, te bajke smo prevazisli jos pre 100 godina... niko normalan vise ne veruje u basne o madjionicaru koji dodje i kaze "puf" i napravi svet...

Jel mozemo stvaranje da nazivamo pravim imenom od sad pa ubuduce? 

"Puf beng!"

 

Pa mislim, ko jos moze da poveruje knjizi u kojoj pise da je bog kaznio zmiju tako sto joj je naredio da celog zivota gmize na trbuhu! Hahaha

PA TO JE ZMIJA! Ona vec gmize, izemnti kaznu

Ps. Ppstoji li mogucnost da su bog i zmija zapravo sve vreme bili u dilu? To sto je ljude kaznio stvarno a zmiju kobajagi upucuje na interesantan motiv! Mozda je bog sve vreme hteo da se otarasi ljudi al nije znao kako, onda napravi dil sa zmijom (vladar ko vladar)

- Tebra, ucini mi ovo leba ti, i ja te pustam da ides slobodno gde god zelis... malo cu kao da te kaznim, malo za medije cu kao da te grdim, da pretim da cu te oteram u tvorza, al cim se situacija rascisti ja te pustam da slobosno radis sve sto si radio i do sad. Dogovor?

- Moze! A dao si mi dobru ideju... ja ionako planiram da skoknem do zemlje za nekih 6000 godina u telu srpskog politicara, pa cu bas da koristim ovaj fazon. Mnogo dobra fora!

- kazi, a? E znas sta bi bilo ekstra? Da te kao prokunem da citav zivot provedes gmizuci!

- pa ja sam zmija, ja vec gm.....aaaaaaa kontam! Ahahaha ekstra! Joj, Boze, jesi djavo!

[Кратос]

пре 2 часа, cloudking рече

"Puf beng!"

Ovo podseća na BB teoriju.

[cloudking]

пре 28 минута, Кратос рече

Ovo podseća na BB teoriju.

Svaka slicnost je namerna

[о.Горан]

Једна занимљива прича, невезано за дозу шарлатанства код ова два госта у емисији:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

http://www.kurir.rs/vesti/srbija/foto-navala-na-svilajnac-prirodnjacki-centar-posetilo-vise-od-30000-turista-clanak-2070425

 

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=02&dd=06&nav_id=808932

 

http://www.prirodnjackicentar.rs/

 

 

[Avocado]

пре 3 часа, о.Горан рече

Једна занимљива прича, невезано за дозу шарлатанства код ова два госта у емисији:

Dva genijalca...

[о.Горан]

Какви год да су, захваљујући њима је дошло до овог Природњачког музеја у Свилајинцу, то је жива истина...

А и не мора човек да буде генијалан да би укапирао да је бајка научна превара...

[drvce]

Svilajnac ima i vrhunsku skulptorsku postavku koja u zasenak baca i Madam Tiso, kakva god da je.

[о.Горан]

Ово је др Филип Џонсон, још једна `незналица`, конкретно неко ко је заступник ИД.

 

 

 

Аутор је познате и веома читане књиге `Дарвин на суду`

 

 

https://en.wikiquote.org/wiki/Phillip_E._Johnson

[о.Горан]

Одломак из поменуте књиге, иначе високо оцењене од стране многих интелектуалаца:

 

Осмо поглавље

Пребиолошка еволуција

Када је Врховни суд повукао закон државе Луизијане који је захтевао да се подједнако предаје наука о стварању, судија Антонин Скалиа није се сложио с одлуком јер је сматрао да „житељи Луизијане, укључујући оне који су религиозни, имају сва права... да им се представе било какве научне чињенице које могу да постоје против еволуције која се предаје у њиховим школама". Стефан Џеј Гулд био је збуњен тиме да би судија, учен као Скалиа (био је професор на неколико великих универзитета), размотрио бесмислену тврдњу да би религиозни људи могли да имају научне чињенице против еволуције. Гулд је потражио Скалијино мишљење и пронашао га је у различитим реченицама које указују да је еволуција теорија о постанку живота.

 

У чланку који исправља „неспоразум судије Скалија", Гулд је покушао да исправи ствар. Еволуција, писао је: „Није истраживање првобитног порекла живота, као пут према откривању његовог најдубљег значења." Чак и чисто научни видови првог појављивања живота на Земљи припадају другим гранама науке јер је „еволуција" само истраживање тога како се живот мења када је једном већ настао. Пошто није разумео строго ограничен предмет еволуције, Скалиа је погрешно поверовао да је могуће имати разумне замерке учењу еволуционе науке.

У ствари, судија Скалиа користио је општи израз „еволуција" тачно онако како га научници користе — да укључује не само биолошку еволуцију већ такође пребиолошку или хемијску еволуцију, која покушава да објасни како је живот испрва еволуирао од неживих хемикалија. Биолошка еволуција само је један велики део огромног натуралистичког про- јекта, који покушава да објасни настанак свега од великог праска до садашњости, не дајући било какву улогу Творцу. Ако дарвинисти желе да Творца удаље из целе ове приче, морају да обезбеде натуралистичко објашњење за настанак живота.

Претпоставка о пребиолошкој еволуцији почела је да се јавља одмах по објављивању Порекла врста, при чему је Дарвинов „немачки булдог" Ернест Хекел у почетку преузео водећу улогу. Сам Дарвин дао је чувени допринос овој области писмом из 1871. године, где каже:

Често се говори да су сви услови за први настанак живог организма сада присутни и да су могли одувек да буду присутни. Али ако (и ох! како велико ако!) бисмо могли да замислимо неку топлу малу бару, са свим врстама амонијумових и фосфорних соли, светлом, топлотом, електрицитетом итд, да је протеинско једињење било хемијски формирано и спремно да подлегне још сложенијим променама, данас би таква материја била тренутно прогутана или упијена, што не би био случај у времену пре формирања живих организама.

Роберт Шапиро (Robert Shapiro) је 1986. године запазио да је Дарвинова неприпремана претпоставка „у великом делу важећа данас, захваљујући или његовој моћи предвиђања или недостатку нашег напретка". Изгледало је да је пре једне генерације област пребиолошке еволуције била надомак изванредног успеха; данас је отприлике тамо где ју је Дарвин оставио.

Основна потешкоћа при објашњавању тога како је живот могао да настане јесте да су сви живи организми крајњс сложени, а дарвинистичко одабирање не може да изведе план ни у теорији, док живи организми већ не постоје и нису способни да се репродукују. Дарвиниста може да замисли ди је мутантни глодар могао да се појави с опном између ирс тију и да тако добије некакву предност у борби за опстанак, с резултатом да би нова карактеристика могла да се рашири кроз популацију како би чекала да се појаве нове мутацијс које воде ка летењу помоћу крила. Проблем је да сценарио зависи од тога да глодар има потомке који наслеђују мутантну каракгеристику, а хемикалије не производе потомке. Изазон хемијске еволуције јесте пронаћи начин да се добије нека таква хемијска комбинација где би репродукција и одабирање могли да започну.

Област је постигла свој највећи успех раних 1950-их када је Стенли Милер (Stanley Miller), тада постдипломац у лабораторији Харолда Урија (Harold Urey) на Универзитету у Чикагу, добио мале количине две аминокиселине пропуштајући варницу кроз мешавину гасова за коју се сматрало да симулира атмосферу ране Земље. Пошто се аминокиселине користе за изградњу протеина, понекад се називају „градивни блокови ћелије". Наредни експерименти засновани на Милер-Уријевом моделу произвели су разноврсне аминокиселине и друга сложена једињења која се користе у генетичким процесима, тако да су оптимистичнији истраживачи закључили да су хемикалије потребне за конструисање живота могле да буду присутне у довољним количинама на раној Земљи.

 

Милер-Уријев експеримент делом је оправдао теоријски модел који су предложили Александар Опарин (Alexander Oparin) и Џ. Б. С. Халдејн (J.B.S.Halclane) 1920-их. Опарин-Халдејнов модел прво је претпоставио да је рана Земља имала „редукујућу" атмосферу сачињену од гасова као што су метан, водоник и амонијак, с мало или без кисеоника. Друго, у ову атмосферу долазили су различити облици енергије, као што су слектричне варнице у Милер-Уријевом апарату, формирајући основна органска једињења. Треће, Халдејновим речима, та једињења „морала су да се нагомилавају док примитивни океани нису достигли константност вруће разређене супе". Халдејнова метафора подстакла је новинарску мапггу и „пребиотичка супа" постала је елемент научног фолклора, предсгављеног јавности у књигама и музејским изложбама као познати извор раног живота. Четврти елемент у теорији био је најзначајнији и такође најтајанственији: живот се некако појавио из пребиотичке супе.

Ограничени успех Милер-Уријевог експеримента одиграо се у годинама које су водиле ка прослави стогодишњице дар- винизма, 1959. године. To је био врхунац неодарвинистичког тријумфализма, управо када је буквално разорно појављивање атомске енергије учинило да изгледа да ће се све тајне предати моћи научног истраживања. У таквој клими мишљења, изгледало је да је експеримент створио живот техником која је веома слична оној коју је у филмовима применио доктор Франкештајн. Међутим, 80-те су биле период скептичког преиспитивања, током кога су стручњаци довели у питање сваки од четири елемента у Опарин-Халдејновом сценарију.

Геохемичари сада извештавају да атмосфера ране Земље вероватно није била строго редукујуће природе неопходне да би Милер-Уријева апаратура дала жељене резултате. Чак и под идеалним и вероватно нереалним условима, експерименти нису успели да произведу неке од неопходних хемијских састојака живота. Можда су најобесхрабрујуће критике дошле од хемичара који су покварили пребиотичку супу показујући да би органска једињења произведена на раној Земљи подлегла хемијским реакцијама које би их чиниле неподесним за конструисање живота. Највероватније је да пребиотичка супа никада није могла да постоји, а без ње нема разлога да верујемо да је производња малих количина неких аминокиселина електричним набојем у редукујућој атмосфери имала било шта с настанком живота.

Иако су ове замерке на значај Милер-Уријевих резултата важне, због тренутне потребе бих желео да их занемарим јер одвраћају од главне суштине. Дозволимо то да су, на било који начин, сва неопходна једињења била присутна на раној Земљи. To нас и даље оставља у ћорсокаку, јер нема разлога да верујемо да је живот склон да се појави када се одговарајуће хемикалије помешају у супи. Иако су неки састојци живих система могли да буду умножени веома напредним техникама, научници који примењују пуну моћ своје интелигенције не могу да произведу живе организме од амино- киселина, шећера и томе слично. Како је онда учињен трик пре него што је настала научна интелигенција?

Најпростији организам способан за независтан живот, про кариотска бактеријска ћелија, сложено је минијатурно ремек дело због којег свемирски брод изгледа прилично пискс гехнологије. Чак и ако се претпостави да је нешто много простије од бактеријске ћелије могло да буде довољно да покрене дарвинистичку еволуцију на свој пут — ДНК или РНК макро- молекул, на пример — могућност да би тако сложен ентитет могао да сасвим случајно састави сам себе је и даље крајње иевероватна, чак и ако су милијарде година биле на располагању.

Нећу да наводим цифре, јер су експоненцијални бројеви иереални онима који нису навикли на њих, али је метафора Фреда Хојла (Fred Hoyle) постала чувена, будући да јасно изражава величину проблема: да је живи организам настао случајно из пребиотичке супе отприлике је исто толико вероватно колико и да је „торнадо који пролази кроз отпад могао да састави Боинг 747 од материјала који се ту налазио". Случајно састављање, једноставно је натуралистички начин да се каже „чудо".

Научно објашњење овог чуда није апсолутно неопходно, јср у крајњем случају дарвинисти могу да се позабаве проблемом филозофским аргументом. Живот очигледно постоји, и ако је природни процес једино разумно објашњење за његово постојање, онда потешкоће сигурно нису непремостиве као што изгледају. Чак и најобесхрабрујућа ситуација може да буде окренута у добитак када се погледа очима пуним вере. На пример, изгледа да је живот постојао у ћелијском облику пре скоро четири милијарде година, можда када се Земља довољно охладила. To значи да је појава првих самокопирајућих молекула и каснија еволуција целе машинерије послије морала да се одигра током кратког периода геолошког иремена. Далеко од тога да је обесхрабрен ограниченим нременом, Карл Сеган је извукао закључак да је живот вероватнo еволуирао и на другим планетама. Он је мислио да је спонтани настанак живота морао бити веома лак, пошто се десио тако брзо на раној Земљи.

За оне које није тако лако задовољити, космолошки „антрополошки принцип" доступан је да смири неукусну неслогу. Овај принцип почиње с постојањем посматрача — нас самих — и креће уназад. Ако нису постојале околности неопходне да би жинот сволуирао, ми не бисмо били овде да расправљамо о том питању. Те околности могу да изгледају веома невероватно, с обзиром на наше ограничено знање, али ми немамо начина да знамо колико свемира постоји, или је могло да постоји. У бесконачности времена и простора и најневероватнији догађај морао је да се деси бар једном и ми неопходно постојимо у углу стварности где се једноставно одиграо нарочит низ случаја неопходних за наше постојање.

Ричард Давкинс, који поседује Дарвинову лакоћу да претвара проблеме у предност, тврдио је да је невероватан сценарио по којем је живот настао поен у њихову корист. Он тврди да је „наизглед (обичној људској свести) чудесна теорија управо врста теорије коју би требало да тражимо за овај конкретан проблем постанка живота". Ово је зато што је „еволуција опремила наше мозгове субјективном свешћу ризика и невероватношћу подесном за организме са животом од мање сто година".

Давкинс је, у ствари, охрабрен неуспехом научника да копирају спонтани настанак живота у својим лабораторијама. На крају крајева, научници не могу да копирају ни биолошку макроеволуцију. Ако би стварање живота било довољно лако да научници могу да га изведу, онда би природа проузроковала да живот спонтано настаје на Земљи више пута, као и на другим блиским планетама. Пошто изгледа да се то није десило, неуспех да се копира постанак живота у лабо раторији управо је оно што би нас дарвинистичка теорија навела да очекујемо.

Када постане неопходно да се ослања на аргументе као што је тај, експериментални рад мора да се одвија веомп лоше. За оне који више воле да приђу проблему научном методологијом уместо говорничком вештином, мора да буде пронађен начин да се прошири концепт еволуције до нивоа пре молекула генетичког система. Код савремених организама ДНК, РНК и протеини су међузависни, при чему ДНК чува генетичку информацију и копира је у РНК. Она усмерава синтезу протеина, а протеини је преносе на неопходни хемијски рад ћелије. Еволуциони сценарио мора да претпостави да је овај сложени систем еволуирао од много простијег претка, који је вероватно испрва користио само један од ова три главна састојка. Шта је прво настало, нуклеинске киселине (ДНК или РНК) или протеини? И како јс први живи молекул функционисао и еволуирао у одсуству других?

Ова питања дефинишу програм рада области хемијске еволуције, где се за пажњу такмичи неколико сценарија. Описаћу укратко водеће кандидате, јер је предмет добро покривен у другим књигама и постоји раширено слагањс да ниједна теорија није добила никакву битну експерименталну потврду.

Неко време је најпопуларнији такмичар био „голи ген" или хипотеза „прво РНК", заснована на претпоставци да је живот започео када је РНК молекул некако успео да синтетише сам себе из органских једињења пребиотичке супе. РHK је највероватнији кандидат за први састојак генетичког еистема зато што не само да делује као носилац генетичке ннформације у својој улози „гласника", већ је способан да убрза хемијске реакције на начин протеина. С овом свестраношћу прихватљиво је да је РНК могао да извршава неопходне функције живота на примитиван начин, док права ДНК ii протеини нису еволуирали.

Наравно, прихватљиво је далеко од вероватног или експериментално проверљивог. У претходним поглављима видели смо да нема доказа да је дарвинистичко одабирање довољно моћна усмеравајућа сила да промени молекуле или ћелију у обиље сложених биљака и животиња, чак и ако се дозволи мсколико милијарди година. Хемичари, истраживачи постанка живота, узимају општи биолошки дарвинизам за чињеницу, и наилазе на доста проблема с предлогом да је самокопирајући РНК молекул могао да еволуира од органских једињења на раној Земљи. Препреке пребиотичкој РНК синтези прегледане су у дугачком чланку Џ. Ф. Џојса (G. F. Joyce) из 1989. године у часопису Nature. Џојс је закључио да РНК „није вероватан пребиотички молекул јер није вероватно да је био произведен у значајним количинама на примитивној Земљи". Као и с другим моделима пребиолошке еволуције који су једном обећавали, теорија „прво РНК" не може да преживи подробна испитивања.

Џојс је претпоставио да је сама РНК морала да еволуира од неког простијег генетичког система који више не постоји. Маштовиту идеју о томе како је пребиотички генетички систем могао да изгледа предложио је А. Ц. Кернс-Смит (А. G. Cairns-Smith), последњи пут у шармантној књизи названој Седам путоказа за настанак живота (Seven Clues to the Orgin of Life). Колико год да идеја испрва изгледа чудно, Кернс-Смит мисли да кристали глине имају особине које су могле да омогуће своју комбинацију у облик преорганског минералног живота. По дарвинистичким претпоставкама, природно одабирање би онда помагало способније глинене репликаторе, припремајући начин за могуће „генетичко преузимање" од стране органских молекула који су еволуирали због своје растуће корисности у преорганском процесу.

Машта укључена у тезу минералног настанка живота је задивљујућа, али за мој циљ довољно је рећи да јој недостаје експериментална потврда. По биохемичару Клаусу Доусу (Klaus Dose), „ова теза је несхватљива свим биохемичарима или молекуларним биолозима који су свакодневно суочени с експерименталним чињеницама живота". To би обично био више него довољан разлог да се теорија одбаци, али многи научници још увек узимају идеју минералног постанка живота за озбиљно, јер нема ниједног очигледног надмоћнијег кандидата.

Постоје друге могућности, укључујући сценарио „прво протеин", који изгледа да излази из моде али који би могао да се врати услед разарајућих критика које је РНК супарник недавно претрпео. У ствари, одсуство експерименталне потврде за било коју теорију оставља отворена врата за скоро било какву претпоставку сем за стварање. Општи преглед теорија пребиолошке еволуције Клауса Доуса из 1,988. године

Јесте да „за сада све расправе о основним теоријама и еспериментима у овој области завршавају или у безизлазном положају или признавањем незнања". Чланак Џералда Џојса из 1989. године завршио се мрачним запажањсм да су се истраживачи настанка живота навикли на „недостатак одговарајућих експерименталних података" и на висок ниио разочарања.

Изгледи за експериментални успех толико су обесхрабрујући да су се предузимљивији истраживачи окренули компјутерским симулацијама које заобилазе експерименталне препреке примењујући подесне претпоставке. Чланак из 1990. године у часопису Science сажео је стање компјутерског истраживања „спонтаног самоорганизовања", концепт заснован на иретпоставци да сложенији динамички системи теже да пређу у уређеније стање чак и у одсуству селекционих притисака. Може изгледати да ова претпоставка противречи чувеном Другом закону термодинамике, који каже да се уређена енергија неизбежно расипа у неред или максималну „ентропију". Међутим, постоји разлог да се верује да у локалном систему (Земља) који узима енергију споља (Сунце), Други закон дозвољава да се одигра нека врста спонтане самоорганизације. На пример, уређене структуре као што су снежне пахуљице и кристали су честе. Приближније суштини, већина научника претпоставља да је живот настао спонтано и затим еволуирао до свог садашњег степена сложености. Ово се није могло десити уколико моћне самоорганизујуће склоности нису биле присутне у природи.

 

Почињући од таквих претпоставки, научници могу да граде компјутерске моделе који опонашају настанак живота и његову даљу еволуцију. Да ли ти модели имају било какву везу са стварношћу јесте друго питање. По часопису Science, „заступници спонтаног организовања брзо признају да не заснивају свој став на емпиријским подацима или лабораторијским експериментима, већ на апстрактним математичким и иовим компјутерским моделима". Биохемичар Џ. Ф. Џојс је мапоменуо: „Далеко су од тога да убеде највећи број биолога у важност свог рада."

Занемаривање потешкоћа један је од начина да се реши упоран проблем; друго решење је послати проблем у свемир. To је била стратегија једног од најпознатијих научника у свету, Френсиса Крика (Francis Crick), суоткривача структуре ДНК. Крикје сасвим свестан огромне сложености ћелијског живота и велике потешкоће у објашњавању тога како је такав живот могао да еволуира у датом времену на Земљи. Зато је претпоставио да су услови могли да буду повољнији на некој удаљеној планети.

Овај потез оставља проблем доласка живота с планете настанка на Земљу. Прво, у раду с Леслијем Оргелом (Leslie Orgel), а онда и у сопственој књизи, Крик је поставио теорију коју је назвао „усмерена панспермија". Основна идеја јесте да је напредна ванземаљска цивилизација, вероватно услед неминовног изумирања, послала примитивне облике живота на Земљу у свемирском броду. Сами конструктори свемирског брода нису могли да пођу због времена које је потребно за међузвездани лет; тако су они послали бактерије способне да преживе пут и сурове услове који су их очекивали при доласку на првобитну Земљу.

Каква врста научних чињеница подржава усмерену панспермију? Крик је писао да ако је његова теорија тачна, требало би да очекујемо да се ћелијски микроорганизми појављују изненада, немајући доказа да су им претходили било какви простији облици. Такође требало би да очекујемо да пронађемо да су рани облици били у далеком сродству, али веома различити, немајући доказа за претке јер су они постојали на оригиналној планети. Ово очекивање се савршено уклапа у чињенице, јер су архебактерије и еубактерије истовремено превише различите да би еволуирале од заједничког претка у расположивом времену, а опет превише слични (поседују исти генетички језик) да не би негде имале заједнички извор. Они који су покушали да исмеју усмерену панспермију требало би да се обуздају, јер Крикови ванземаљци нису ништа невидљивији него свемир предака на које приземљени дарвинисти морају да се позивају.

Крик би потцењивао било ког научника који би напустио научно истраживање и настанак живота приписао натприродном Творцу. Али, усмерена панспермија своди се на исту ствар. Иста ограничења која су онемогућила ванземаљцима да путују до Земље, онемогућиће да научници икада испитају њихову планету. Научно истраживање настанка живота подједнако је успешно прекинуто као да је Бог сачувао предмет за себе.

Када научник Криковог калибра сматра да се мора позвати на ванземаљце који се не могу пронаћи, време је да се размотри да ли је област пребиолошке еволуције дошла у ћорсокак. А ипак, упркос одсуству експерименталног успеха, многи научници остају убеђени да ће проблеми бити решени у будућности. Да бисмо разумели ту сигурност морамо да испитамо најзначајније интелектуално питање у области — начин на који научници дефинишу „живот", чији настанак мокушавају да открију.

У књизи Седам путоказа за настанак живота А. Џ. Кернс-Смит објашњава дарвинистички концепт живота који лежи у основи области пребиолошке револуције. „Живот је производ еволуције", пише он, а незаменљив елемент у еволуцији је природно одабирање. To значи да је циљ живих ствари „да преживи, да се такмичи, да репродукује своју ирсту насупрот шанси". Према томе, циљ пребиолошке науке јесте да пронађе (или бар да замисли) најпростију комбинацију хемикалија које су могле да буду способне за такмичење и размножавање, тако да би природно одабирање могло да започне свој рад. По овом гледишту, природно одабирање није само нешто што се деси животу; то је карактеристика која дефинише живот.

Када се „живот" дефинише као ствар која еволуира природним одабирањем, онда је сасвим оправдано бити убеђен у проналажење еволуционог објашњења за његов настанак. Ако је Дарвин стварно објаснио 1859. године како сви сложени и разноврсни облици живота могу да еволуирају од једног микроорганизма, онда наша далеко напреднија наука снакако неће дуго чекати на последњи корак. Међутим, шта ако Дарвин није био у праву и природно одабирање нема изванредну стваралачку моћ коју му дарвинисти приписују? У том случају, пребиолошка наука је погрешно схватила проблем, а њени напори осуђени су на узалудност као и напори средњовековних алхемичара да претворе олово у злато.

Дарвинистичка дефиниција живота је Кернс-Смитова филозофска претпоставка. Међутим, када описује оно што стварно види, он нам говори нешто потпуно другачије.

После свега што нас задивљује у вези са живом ствари је њена уграђена довитљивост, њен савршен изглед, као да је — састављена с циљем... Посебна одлика је [огромна] празнина између најпростије схватљиве верзије организама какве их ми знамо и састојака које је Земља могла да произведе... али прави проблем настаје зато што је велика сложеност изгледа неопходна за начин на који организам ради.

Кернс-Смит такође описује „поруке" које се садрже у генетичкој информацији ускладиштеној у „библиотеци" сваке ћелијске ДНК, која се преписује и преводи да би усмерила синтезу протеина. Његов језик потпуно је карактеристичан и за друге који пишу о овом предмету: практично сви истичу постојање дизајна и сврхе, огромну сложеност најпростијих ћелија, и очигледну потребу да многи сложени састојци раде заједно како би одржали живот. Сви користе речник интелигентне комуникације да би описали протеинску синтезу: поруке, програмиране инструкције, језици, информација, кодирање и декодирање, библиотеке.

Зашто не размотре могућност да је живот оно што тако очигледно изгледа да јесте, производ стваралачке интелигенције? Наука не би дошла до краја, зато што би остао задатак дешифровања језика којим се генетичка информација преноси и у општем откривању тога како цео систем ради. Оно што би научници изгубили није инспиративни истраживачки програм већ илузија о потпуном господарењу природе. Морали би да се суоче с могућношћу да изван природног света постоји даља реалност која превазилази науку.

Међутим, суочавање с том могућношћу потпуно је неприхватљиво. Разлог зашто је то тако јесте предмет наредна два поглавља.

 

 

 

 

 

др Филип Џонсон, Дарвин на суду

 

 

[о.Горан]

Пошто се у последње време дигла прашина око `витеза` Мирољуба и многих његових проблематичних и јеретичких ставова, дужан сам да кажем људима, истине ради, да он никако не представља покрет креационизма у целини. Он представља себе и неку своју идеологију у коју је инкорпорирао, између осталог и креационизам. Колико видим, у последње време о тој теми он скоро уопште и не прича, више се бави љутим паприкама и нарко дилерима. Иако се у тим његовим интервјуима могу пробрати и неке паметне ствари, претегла је његова горштачка бандоглавост и јеретичко паметовање по сваку цену. Али то је и тајна сваке демагогије и полуистине, да иста увек инкорпорира у себе и неко здраво ткиво да би привукла што шири круг присталица.

Какогод, ниједан креациониста се не бави догматиком( за заступнике ИД тек да не причам), ја нисам чуо ниједнога до сад да пропагира неко своје учење о догмату Свете Тројице или Пресветој Богородици и сл. Они су махом искрени хришћани, углавном протестанти и римокатолици( Бихи, Гиртих итд.) и центар њиховог деловања је доказивање Стварања. Међу њима има много доктора наука и то са правим докторатима, као и потврђеним научним радовима и изумима. О њима најбоље сведочи удружење звано  Logos Research Associates ( http://alefdevelopment.com/sestodnev/smf_forum/index.php?topic=661.0 ) које има око 14.000 чланова! 

Наравно, постоје шарлатани слични Мирољубу али они су изузеци, а не правило.

Поента је да не треба мешати њега и креационизам у целини, није поштено и није истина да је он њихов аутентични представник. Он управо ради несвесно( или свесно) на оцрњивању креационизма као таквог самим својим појединим ставовима, а наводно га представљајући.

[о.Горан]

Ово је рецимо немачко креационистичко удружење Wort und wissen,  http://www.wort-und-wissen.de/:

 

Ко зна немачки, може овде прочитати мало више о истом:

Die Studiengemeinschaft Wort und Wissen e.V. ist ein Zusammenschluss von Christen aus vorwiegend wissenschaftlichen Berufen. Unsere Mitarbeiter vertreten die biblische Schöpfungslehre. Wir vertrauen Jesus Christus als Sohn Gottes und der Bibel als Wort Gottes an den Menschen. Das Verständnis des Menschen als Geschöpfe Gottes und des ganzen Kosmos als Schöpfung betrifft nach unserer Überzeugung auch alle Wissenschaften, die sich mit dem Menschen und der ganzen Schöpfung und ihrer Geschichte befassen, in Auswahl: In der Biologie setzen wir uns kritisch mit naturalistischen Hypothesen auseinander und arbeiten an Alternativen, die Bezug auf das schöpferische Wirken Gottes nehmen.   In den Geowissenschaften befassen wir uns mit Fragen der geologischen Zeiträume und zeigen, dass zahlreiche Befunde auf eine kurze Erdgeschichte hinweisen.   In der Physik interessieren uns Fragen der Strukturbildung und Selbstorganisation, und speziell auf dem Gebiet der Astrophysik Theorien zur Entstehung und Geschichte des Kosmos.   Ein weiterer Schwerpunkt ist die Biblische Archäologie. Wir gehen archäologischen Zeugnissen nach, die vor allem mit Berichten im Alten Testament korrespondieren.   Auf dem Gebiet der Wirtschaftswissenschaften geht es um Fragen des Menschenbilds und der Ethik im Wirtschaftsleben. Einwände aus dem Bereich der Wissenschaft gegen die Existenz Gottes und die Wahrheit der Bibel werden aufgegriffen und nach fundierten Antworten gesucht. Dadurch soll Hilfestellung geleistet werden, um Glaubenshindernisse – wo immer möglich – aus dem Wege zu räumen. Dabei ist ein großer denkerischer Einsatz notwendig, um die Gesprächspartner an ihrem Standort abzuholen. Das Grundanliegen der Studiengemeinschaft WORT UND WISSEN kann in diesem Sinne mit „Denkdiakonie“ beschrieben werden. Die Arbeit beinhaltet Forschung und Lehre. Die meist ehrenamtlichen Mitarbeiter treffen sich zu jährlichen Fachtagungen. Die erarbeiteten Themen werden in Fachberichten oder Sammelbänden sowie in der populärwissenschaftlich ausgerichteten Zeitschrift Studium Integrale Journal publiziert. Unter den Veröffentlichungen bildet „Evolution – ein kritisches Lehrbuch“ gewissermaßen eine „Schnittstelle“ zwischen Forschung und Lehre. Die wissenschaftliche Basisarbeit fließt in die Bildungsarbeit ein. Sie wendet sich gleichermaßen an den fachlich Interessierten wie an den wissenschaftlichen Laien. Auf einführenden Seminaren für Schüler, Lehrer, Studenten und jeden Interessierten sowie auf der jährlich stattfindenden Hauptkonferenz und auf Regionaltagungen werden die Themen allgemeinverständlich präsentiert. Für den populären Bereich liegen auch zahlreiche Taschenbücher und Broschüren vor. Die allgemeinverständlichen Schriften sollen auch den nicht wissenschaftlich spezialisierten Zeitgenossen helfen, atheistische Wirklichkeitsauffassungen und bibelkritische Behauptungen fundiert zurückweisen zu können. Lehrern und Unterrichtenden in christlichen Gemeinden und in der Erwachsenenbildung wird didaktisch aufbereitetes Anschauungsmaterial angeboten. Die Referenten der Studiengemeinschaft Wort und Wissen stellen in allgemeinverständlichen, lebendigen Vorträgen für Gemeinden, Schulen und Hochschulen das in der Forschung Erarbeitete im biblischen Zusammenhängen dar. Der Mitglieder-, Freundes- und Interessentenkreis wird durch das vierteljährlich erscheinende „W+W-Info“ über aktuelle Entwicklungen der Arbeit von WORT UND WISSEN informiert. Seit dem Jahr 2004 gibt es auch die fachlich ausgerichtete Internetplattform „Genesisnet“ (www.genesisnet.info). Die Studiengemeinschaft Wort und Wissen arbeitet im deutschsprachigen Raum. Sie unterhält internationale Kontakte. Die Studiengemeinschaft wird als Glaubenswerk überwiegend durch Spenden finanziert. Die Position der Studiengemeinschaft Wort und Wissen: Kurzcharakterisierung wichtiger Ursprungslehren

[о.Горан]

 

[Ula Mark]

On 27. 1. 2017 at 14:17, cloudking рече

 

To ti je isto kao kad ja pitam forumasa @Ula Mark da mi vec jednom dokaze da bog postoji, i on mi kaze da je "dokaz za bozije postojanje to sto on pogleda lepu prirodu i ZNA da ju je bog stvorio".

 

To izlazi iz logike, jer nema posledice bez UZROKA.

[cloudking]

пре 3 часа, Ula Mark рече

To izlazi iz logike, jer nema posledice bez UZROKA.

 

Ma jasno je meni to nego de ti je dokaz da je bog odgovoran za kreaciju a ne kermit zabac na primer?