Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу

[marko_13]

Објашњено ти је како се у којим ситуацијама ко ословљава.

[Kolega2357]

Објашњено ти је како се у којим ситуацијама ко ословљава.

Video sam to još od kad. 

[Ромејац]

Mitropolit se oslovljava sa Njegovo Viskopreosveštenstvo ako se ne varam. 

 

Његово Високопреосвештенство је када се говори о њему. А када се обраћа њему онда је Ваше Високопреосвештенство.

 

Kako može da postoji titularni arhiepiskop ako je prvi među episkopima? Da li tu ima logike? 

 

Објаснио сам ти да је он у ствари епископ али само носи у називу дату титулу. То су викарни епископи. А титулу најчешће добијају по некој угашеној епархији.

Примера ради Митрополит Волоколомски је викар руског Патријарха. Он нема епархију којом управља.

[Ignjatije]

Духовник. И тако, дакле, теби се чини да је монаштво изопачење хришћанског идеала...

Непознати. Да. Ја мислим да у Јеванђељу нема ни једне једине ријечи о монаштву.

Духовник. И мислиш да свети подвижници нису достизали више морално савршенство, да су изопачили морално учење које је људима дао Христос...

Непознати. Да. И мислим да је монашки аскетизам био потпуно туђ првобитном хришћанству, да се он зародио под утицајем древног источног фанатичног аскетизма и да између лика Апостола Јована и некаквог тамо Симеона Столпника, прекривеног крастама, нема ништа заједничког...

Духовник. Реци ми конкретно - у чему видиш разлику.

Непознати. Пробаћу. Хришћански идеал морала - то је идеал савршене љубави. Апостол Јован је, од свих ученика Христових, био најпотпуније Његово оваплоћење. Шта може бити прекрасније од старца који, посљедњим снагама својег живота, понавља само једно: "Дјецо, љубите једни друге"... Љубав - то је "свеукупност савршенстава". Према ријечима Апостола Павла, љубав "дуго трпи, милосрдна је, љубав не завиди, љубав се не велича, не горди се, не чини што не ваља, не тражи својега, не срди се, не мисли зла, не радује се неправди, а радује се истини; све покрива, свему вјерује, свему се нада, све трпи" (1 Кор. 13:4-7).

Таква је љубав дјелотворно начело. То осјећање је је натјерало Самарићанина да се заустави код претученог човјека који је лежао на путу и опере његове ране. Лик савршеног хришћанина - то је лик савршене, свепраштајуће љубави, која себе одаје на служење људима. Јер, "нема веће љубави, до кад неко душу своју положи за другове своје". Ја сам, више или мање, правилно окарактерисао морални идеал хришћанства?

Духовник. Да, потпуно исправно.

Непознати. Али ево га - монах. Шта један монах има заједничко са том свијетлом сликом Јеванђеоске љубави? Почнимо од одјеће. Зар је Христос био одјевен у црнину, а не у свијетлу хаљину? Зар је носио Он црну кукуљицу и црну мантију, која подсјећа на крила неке црне птице? Идемо даље. Шта је брига монаха за претучене, рањене, измучене људе, када он у пустињу бјежи - од свих: и од срећних, и од несрећних? Како он може положити своју душу "за другове своје", кад данима и мјесецима сједи у затвору, или стоји на стубу, и занима се самоспасењем. Христос је опростио жени. Он је њу показао као примјер фарисеју. Жена је својим сузама прала Његове ноге, косом их је отирала. Похвалио ју је. А за монаха је у жени - смртоносни отров. Он жену проклиње. Бјежи, као од какве куге. Хришћанство - то је љубав, топлота која све огријева, радост, свјетлост. Монаштво - то је самоспасење, хладноћа, сталне сузе, тврди и сурови затвор, подземна пећина - без свјетлости, без ваздуха, без радости. Хришћанство - то је религија слободног човјека. Јер, гдје је Дух Господњи - тамо је и слобода. Монаштво - то је ропство. Монаштво је - сво буквално, по закону, по Уставу, чисто формално. Христос се није гнушао да "пирује" са митарима и грешницима. А монах - нити пије нити једе; и, без обзира на своје ниске поклоне, у својој души на све гордо гледа као на заражене грешнике и од свијета бјежи као од чуме. Хришћанство говори о светости тијела које је храм Духа Светога, а монаштво је сво прожето мржњом према том "храму", оно мрзи и сав земаљски живот, проклиње га и сматра за велику срећу ако што прије оде из њега. "Увијек се радујте", - говори Апостол. "Увијек буди тужан", - говори египатски подвижник ава Исаија.

Шта има заједничко у том црном, суровом, живот омрзлом монаштву, са љубављу и радошћу испуњеним Јеванђеоским Хришћанством?

Духовник. Какво страшно неразумијевање... Колико је неистине у твојим ријечима... Авај. ко не погледа дубоко, и у Јеванђеоско учење, и у монаштво - може му се учинити да си ти заиста у праву.

Непознати. Шта? Није ваљда да нисам у праву? Све је ово, опет, само неспоразум и неразумијевање моје?

Духовник. Наравно да ниси у праву. Монаштво - то је неуништива тврђава хришћанства. То је највиши степен достигнутог савршенства. То је лествица по којој су се људи пели и по којој се пењу ка Богу. То је најдиректнији, најправији, мада и најтежи, пут истинитог хришћанског живота.

Непознати. Па, није ваљда да ти можеш да замислиш Христа у црној кукуљици?

Духовник. Није.

Непознати. Мени овдје ништа није јасно...

Духовник. Није ти јасно - зато што не разумијеш суштину монаштва.

Непознати. Могуће. Зато те и молим да ми то разјасниш.

Духовник. Ти си потпуно исправно окарактерисао идеал хришћанског савршенства. Али, да ли си ти помислио - какве препреке се појављују на путу ка том савршенству, нису ли оне указане у ријечи Божијој? И није ли указано да је борба против њих - неопходан услов нашег спасења?

Непознати. Мени се чини да препреке немају никакве везе са питањем о позитивном садржају моралног идеала.

Духовник. Да. Али оне имају везе са питањем о суштини монашког идеала.

Непознати. То ми није јасно.

Духовник. Монаштво - то је одрицање од свијета и одрицање од своје воље, борба пртоив својих страсти. Погледаћемо подробније, и видјећемо да ли монаштво, како ти кажеш, изопачује хришћанско учење.

Непознати. Да. Молим те да о томе причаш колико можеш подробније. Можда ћу ту и наћи одговор на питање које сам ти поставио на крају наше посљедње бесједе.

Духовник. Какав је однос хришћанства према свијету и према ономе што је свијету привржено? "Тешко свијету од саблазна...", - рече Господ (Мт. 18:7). И однос "свијета" са хришћанством показао у ријечима: "Кад бисте били од свијета, свијет би љубио своје; а како нисте од свијета, него вас Ја из свијета избрах, зато вас мрзи свијет" (Јн. 15:19).

У Посланицама Апостолским однос хришћана према свијету се дефинише крајње одређено: "Не љубите свијет, ни оно што је у свијету; ко љуби свијет, у томе нема љубави Очеве", - говори Апостол Јован (1 Јн. 2:15). И на другом мјесту: "Сав свијет у злу лежи" (1 Јн. 5:19).

Ап. Јаков говори: "... не знате ли да је дружба са свијетом непријатељство са Богом? И тако, дакле, ко хоће да буде друг свијету, тај постаје непријатељ Богу" (Јак. 4:4). "... Ви са Христом умријесте за стихије свијета", - говори Ап. Павле (Кол. 2:20). Привржености свијету - то је "саблазан", који човјек мора да надвлада. За Спаситељем је ишло много народа, и Он им је, осврнувши се, рекао: "... ако ли ко долази к Мени и не замрзи оца својега и матер своју, и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, не може бити Мој ученик..." (Лк. 14:26). На другом мјесту Он то потврђује у општој форми: "... сваки од вас који се не одрекне од свега што има, не може бити Мој ученик" (Лк. 14:33).

О истом том је испричао причу: један је човјек направио велику вечеру, позвао многе; али, кад је све било спремно, сви су почели, баш као да су се били договорили, да отказују позив. Први Му рече: "Купих њиву, и ваља ми ићи да је видим". Други рече: "Купих пет јармова волова, и идем да их огледам". Трећи рече: "Ожених се, и зато не могу доћи". Расрђени домаћин је позвао, умјесто ових позваних, ниште, кљакаве, богаље и слијепе. А позваним, који су због својих привезаности за земаљске ствари одбили позив на пир, Он је рекао: "Ни један од оних званих неће окусити моје вечере" (Лк. 14:18-24).

Једном се Господ обратио једном човјеку оваквим ријечима: "Иди за Мном". Овај је казао: "Господе! Дозволи ми да прије тога одем и сахраним оца својега". Али Исус му је одговорио: "... пусти мртваце да сахрањују своје мртваце" (Мт. 8:22).

А други је рекао: "Ја ћу поћи за Тобом, Господе, али ми прије тога дозволи да се опростим са домаћим својим". Али му Исус рече: "...ниједан који положи своју руку на плуг и обазире се натраг није припреман за Царство Божије" (Лк. 9:62).

Ето шта треба да преодоли на својем путу хришћанин док иде ка савршенству. Он мора да надвлада све привезаности које га поробљавају, зато што оне сметају његовом служењу Христу. Он мора да замрзи свијет са његовим саблазнима, и све своје блиске, чак и мајку и оца, ако они сметају том служењу. Он мора бити слободан и од власти свјетских стихија и свих земаљских брига.

Зар то није монаштво? Зар то није одлазак из свијета? Ти говориш да монаси бјеже од свијета као од окуженог. Да, бјеже. Али свијет и јесте окужен. Гдје је онда противрјечност, гдје је изопачење хришћанског идеала? Зар монаштво у свом животу не остварује све што казује ријеч Божија? Зар монах не раскида са свијетом? Зар не одлази он, у име духовног живота, од своје породице, од својих сестара, имања, волова, брига? Зар не налаже сваки подвижник на себе крст служења Христу?

Непознати. Ја онда ништа не разумијем. А шта је са служењем ближњем? Како је могуће нахранити гладног, напојити жедног, посјетити у тамници заточеног, угостити скитницу - ако се побјегне од свијета? Зар не значи то - више од свега мислити на себе, на сопствено спасење? И зар то није егоистичко спасење, прикривено спољашњом побожношћу?

Духовник. Ти на служење ближњем гледаш онако како на то гледају у свијету; зато тако и говориш.

Монаштво на своје спасење не мисли из егоистичних побуда, него из љубави према Богу. Душа човјечија припада Творцу, и подвижник хоће да је Богу ода у достојном стању. Навешћу ти један, мада прилично блијед, примјер из свијета: замисли послушног сина, који истиснки воли својег оца. Он хоће да учи добро, зато што тако хоће његов вољени отац, и његови успјеси у учењу ће и оцу бити пријатни. Он и не помишља на личну користи од учења. Боји се да огорчи оца својом љеношћу, и свим силама настоји да достигне велике успјехе, да би причинио радост оцу. Ето, управо такав, "син који добро учи" је сваки монах. То није егоистично самоспасење, то је самопожртвовано учење. Подвиг монаха пун је љубави према Богу, жеље да Њему угоди, да Га обрадује својим поправљањем, да на то ода све своје снаге, да, колико је у његовим моћима, успјешно заврши разред.

Ти говориш да монах не служи људима, не доноси им користи. Али ријеч "корист" на језику Јеванђеља уопште не значи исто што и на језику свијета. Наравно, добро је олакшати физичке патње ближњега свог, или нахранити гладног, или напојити жедног, али, како се може служити људима - ако осјећаш да си слијеп? Зар не треба прво излијечити себе од свог сљепила? Монаштво није било бјегство од људи у смислу нежељења да им се служи. То је било бјегство од саблазна и гријеха, да би сам подвижник прво постао достојан таквог служења. Сваки монах, одлазећи из свијета, знао је да мора свега себе одати Богу, а када би се појавила потреба за његовим служењем људима, Господ би га призивао на то служење. Ти се ругаш подвижнику који је стајао на стубу, али, колико су само користи донијели људима подвижници! Колико је кроз њих донесено учења, утјехе, спасења страдајућим и умирућим људима! И не само за њихове савременике, него и за нас, до дан-данас.

Непознати. Да. Што се тиче односа према свијету, морам да ти признам, у праву си. Монаштво јесте једнострано, али ријечи Јеванђеља оно спроводи у живот.

Духовник. Ти ћеш да увидиш да оно у живот спроводи и друге стране хришћанског учења. Хришћанин се мора одрећи не само од свијета и привезаности свијету, него и од своје воље, зато што она настоји да себе супротстави вољи Божијој. Он мора да се смири пред Господом и савлада свако у себи самоутврђење и гордост.

"Одрекни се себе, узми крст свој и иди за мном", - говори Господ (Мт. 16:24). Треба ићи за Христом, да би у свему била једина воља Божија. Треба се смирити пред том вољом и одрећи се од сваке гордости, јер "ко хоће међу вама да буде први, да вам буде роб" (Мт. 20:27).

Смирење, то јест, одрицање од гордости и самости, основни је задатак хришћанина када је у питању његова воља, зато што се "Бог гордим противи, а смиреним даје благодат" (Јак. 4:6). И у молитви Господњој је речено: "да буде воља Твоја".

А када се Господ по-човјечији молио пред Крсним страдањем Својим, Он је дао савршени примјер таквог одрицања од своје човјечије воље: "Оче Мој! Ако је могуће, да Ме мимоиђе чаша ова; али опет не како Ја хоћу, него како Ти". И опет по други пут отиде и помоли се говорећи: "Оче Мој! Ако не може ова чаша да Ме мимоиђе, да је не пијем, нека буде воља Твоја" (Мт. 26:39,42). Смирење, одрицање од своје воље, потпуно "одрицање од себе" и јесте задатак монаштва. Гдје је ту изопачење хришћанства? Зар није баш то, напротив, његово достојно испуњавање?

Непознати. Да, наравно, хришћанство је религија самоодрицања. И у том монаштво не противрјечи Јеванђеоском учењу.

Духовник. Али у чему то оно противрјечи хришћанству? Да није можда борбом против страсти? Тим "аскетизмом" када је у питању његово тијело, који теби изгледа као нарочито изопачење Јеванђеоског учења? Прочитај шта говори Господ о борби против страсти: "А ако те рука твоја или нога твоја саблазни, одсијеци их и баци од себе: боље ти је да у живот уђеш без руке или ноге, него да са двије руке и са двије ноге будеш гурнут у огањ вјечни; и ако те око твоје саблажњава, ископај га и баци од себе: боље ти је са једним оком да уђеш у живот, него да са оба ока будеш бачен у пакао огњени" (Мт. 18:8-9).

Посланице Апостолске подробно разматрају ту борбу. Навешћу ти неколико мјеста из Посланица. "Љубљени! Молим вас, као дошљаке и луталице, да се клоните плотских похота које устају на душу" (1 Пет. 2:11). "Помисли плотске јесу смрт, а помисли духовне јесу живот и мир, зато што су плотске помисли непријатељство против Бога..." (Рим. 8:6-7). "...Ако живите по плоти, умријећете, а ако духом умртвљујете дјела плотска, живи ћете бити" (Рим. 8:13). "Смирујем и поробљујем тијело моје, да не би, проповједајући другима, сам остао недостојан" (1 Кор. 9:27). "... Умртвите земљане уде своје: блуд, нечистоту, страст, злу похот и грамзивост..." (Кол. 3:5). Ето шта говори ријеч Божија о страстима и борби против њих. А зар монаштво не говори то исто? Стасти су једна од најстрашнијих препрека на путу хришћанског самоусавршавања. Оне се не могу савладати без сурове борбе. Зашто? Зато што "... плот жели оно што је против духа, а дух - оно што је против плоти: они се противе једно другом, тако да ви не чините оно што бисте хтјели" (Гал. 5:17). Апостоли су овако осликали ту унутрашњу борбу: "... знам да не живи у мени, то јест у плоти мојој, добро. Јер жељење добра у мени јесте, али да учиним добро - то не налазим. Добро, које хоћу, не чиним, а зло, којег нећу, чиним." "...У удима својим видим други закон, који се бори против закона ума мојега и који од мене чини таоца закона греховног, који је у удима мојим". "И тако дакле исти ја умом својим служим закону Божијем, а плоћу закону гријеха" (Рим. 7: 18-19, 23, 25).

Ти говориш да монаштво проклиње жену. Неистина. Оно проклиње саблазан који од ње излази за оне који изаберу монашки пут. Монаштво је стало на пут дјевичанства, и у плотском саблазну је природно видјело страшног непријатеља на том путу. Оно је објавило одлучни рат том саблазну. И какве везе то има са проклињањем жене?! Јер, и жене стају на пут монаштва, и за њих исти такав саблазан носи мушкарац, и монахињи се исто тако, као што се монаху наређује да бјежи од љепоте женског лица, наређује да бјежи од љепоте лица мушког! И то не значи да монаштво проклиње мушкарца. Монаштво се бори против саблазна. А за пут дјевичанства плотска наклоност и страст представља страшни саблазан, зато оно и бјежи од њега "као од куге". Дакле, у аскетском подвигу сваког хришћанина морална задаћа је дефинисана савршено јасно: морају се побједити страсти, мора се умртвити плот. Мора се распети своја плот са њеним страстима и похотама. И зар није то суштина монашког аскетизма? Подвижници су прошли управо тај пут борбе, и у својим писаним дјелима оставили су нам руководство и све потребне савјете и путоказе - како треба ићи по том путу, како водити "невидљиву борбу" да би се достигла побједа. Монашки подвиг "умртвљавања плоти" - то није изопачење хришћанства, него његово остварење. То је пролажење и оног унутрашњег пута, који мора проћи, без изузетка, сваки хришћанин.

Непознати. Значи - сви морају да буду монаси?

Духовник. Не. О томе ћу говорити мало касније. Али унутрашњу борбу са плоћу мора преживјети сваки хришћанин, неминовно. И монаштво, у којем је та борба доведена до највећег напона и савршенства, са највећом пуноћом остварује Јеванђеоски идеал, и николико га не изопачује.

Непознати. Али - зашто онда Христос није био монах?

Духовник. Зато што је монаштво пут. А Христос је савршена Истина. Али Христос је Својим човјештвом и примјером Својим показао тај пут. Пред почетком Својег друштвеног служења Он је отишао у пустињу и остао тамо четрдесет дана. Спаситељ је дао примјер савршеног самоодрицања, одбацивши искушења ђавола који Му је предлагао личну величину и власт над цијелим свијетом. Господ му је одговорио: "Господу Богу твојему се поклањај и Њему једином служи". Христос је одбацио саблазан плоти, када је одбацио искушење ђавола који Му је предлагао да камење претвори у хљеб.

Непознати. Али ако Јеванђеоско хришћанство највише одговара монашком аскетизму, због чега је у хришћанству основно осјећање - радост, а у монаштву - осјећање туге?

Духовник. О каквој радости, и о каквој тузи ти говориш? Монаштво, проповједајући тугу, не посеже на благодатну хришћанску радост. Нити хришћанство, говорећи о радости, негира монашку тугу. Ава Исаија даје заповијест монасима да буду тужни. А Апостол Павле говори: "Увијек се радујте!" Али исти тај Апостол на другом мјесту говори: "Туга ради Бога неминовно производи покајање ка спасењу, а туга свјетска производи смрт". Не о свјетској тузи, која проповједа смрт, говори египатски подвижник, него о тузи "ради Бога", о тузи због гријеха, која непрекидно мора скрушавати срце истинског монаха. Али то њега не лишава оне радости, о којој говори Апостол. Јер је та радост - радост од вјере у Христа васкрслог, и од наде на своје спасење.

У Јеванђељу се указује на препреке на путу моралног усавршавања које хришћани морају да савладају. Препреке - то су саблазни свијета, лично самоутврђивање и страсти. Савладати њих могуће је одласком из свијета, самоодрицањем и умртвљењем плоти.

А све то и чини суштину монаштва. Тако да оно не изопачује, него остварује и у живот спроводи хришћанско учење.

Непознати. Али, у првим вијековима хришћанства није било манастира. И зашто ти задаци неизоставно морају бити задаци монаха, а не сваког хришћанина?

Духовник. То је потпуно друго питање, и да би се на њега могло одговорити, мора се прво упознати историја монаштва, и то са њене унутрашње стране.

Непознати. Љубазно те молим да ми помогнеш у томе.

Духовник. У временима Апостолским манастира у нашем, данашњем смислу - заиста није било. Али, да ли то значи и да га није било уопште? Не. Манастир је био. Али он је био у свијету, и били су монаси, мада нису носили монашке одежде.

Непознати. Шта ти под тиме подразумијеваш?

Духовник. Сву првобитну Цркву. Сва она није била ништа друго - до манастир у свијету, а сви хришћани - монаси у том манастиру.

Непознати. Ја те и даље не разумијем.

Духовник. Првобитна Црква себе није ограђивала спољним, видљивим зидовима; она се сама, најодлучнијим могућим начином, ограђивала од свијета. И сви хришћани су себи постављали оне моралне задатке (све, разумије се, осим безбрачја), који ће касније постати задаци првенствено монаштва. Окрени књигу Дјела Апостолских, и одмах ћеш угледати тај манастир. Шта је било основно, животно дјело хришћана? Молитва. Они су живјели молитвеним животом. Живјели су за Бога и у Богу. "Сви они једнодушно пребиваху у молитви и мољењу, са неким женама, и са Маријом, Мајком Исусовом, и са браћом Његовом" (Дјела Ап. 1:14) - то је било у Јерусалиму, у соби у којој су се послије вазнесења Господа искупљали најближи Његови ученици. Ту су они жријебом изабрали Матеја за Апостола умјесто отпавшег Јуде, ту је на њих сишао Дух Свети у огњеним језицима, ту су они добили благодатне дарове и ушли у непрестано и реално молитвено општење са Богом. Ти први дани у животу Цркве били су дани сталне молитве. И када се општина хришћана брзо разрасла до неколико хиљада људи, молитвена основа њиховог живота остала је непромијењена: "и они стално бијаху у учењу Апостола, у општењу и преламању хљеба" (Дјела Ап. 2:42).

Када је даљи раст општине почео да одвлачи вјернике од молитве, пошто су се појавиле различите бриге о вођењу домаћинства општине, за то су изабрана посебна лица - ђакони, да би се Апостолима дала могућност да "стално" пребивају у молитви и у служењу Слову. Погледај даље живот те првобитне Цркве Апостолског времена, и у њој ћеш јасно и очигледно видјети исте оне црте, које данас ми везујемо за "манастир". Њихов унутрашњи живот био је испуњен благодаћу и истинским Црквеним јединством. А ако се на њу примјене данашњи наши појмови - то је био идеални манастир, не видљиво, него унутрашње сазидан у свијету. "Сви, пак, вјерници бијаху заједно и имаху све заједничко" (Дјела Ап. 2:44). "А у мноштву народа који повјерова бијаше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бијаше заједничко" (Дјела Ап. 4:32).

Они нису одлазили у пустињу. Код њих није било високих камених зидова, јер никакви камени зидови нису тако могли да ограде од "свијета" Свету Цркву, како је то чинио унутрашњи однос првих хришћана према свјетском животу. Духовна, невидљива ограда тог манастира била је сигурнија од икаквих зидова, зато што је она манастир постављала изван свијета - не у смислу спољне, физичке изолације, него у смислу јасног и свима опипљивог и осазнаног разликовања благодатне природе Цркве од злих стихија свијета, за које Апостол говори: "... ко хоће да буде друг свијету, тај постаје непријатељ Богу" (Јак. 4:4).

О томе - како је посебним начином живота живјела Црква, не мијешајући се са свјетским животом, мада је и пребивала у свијету, видимо из сљедећих ријечи Дјела: "А од осталих нико не смијаше приступити к њима..." (Дјела Ап. 5:13).

Они су проповједали свијету ријеч Божију, свједочили о Васкрсењу Спаситеља, носили том свијету благу вијест о спасењу, и број вјерника је растао сваким даном. "Народ их благосиљаше". Али унутрашњи живот Цркве постајао је доступан само за оне који су већ постајали вјерници. У свој живот они нису пуштали свијет. И то се поштовало са највећом строгошћу.

"Ко код вас долази и не доноси ово учење, тог не примајте у кућу и не питајте се с њим" (1 Јн. 1:10). Те наизглед сурове ријечи биле су упућене свијету, и изговорио их је нико други, до - Апостол љубави, св. Јован Богослов! Али Црква се и даље увећавала по свом чланству. У њу су улазиле масе многобожаца. Мало-помало, губила се граница између Царства које није од свијета овога - Свете Цркве, и живота свијета који је то Царство окруживао. Све више и више је проницао у Цркву свјетски, хришћанству туђ дух. То је почело да оптерећује најревносније хришћане, који се стремили да у свој пуноћи сачувају унутрашњи црквени живот Апостолског времена, који одлучно нису хтјели да посвјетове Цркву. Ти ревносни хришћани, носитељи истинског Духа Цркве, почели су, у име чистоте хришћанске и црквеног живота, да кидајувањску везу са свијетом. Они су у своје осамљење односили од саблазна свијета чистоту првих хришћана и били истински свјетионици хришћанства. Мало-помало се такво стремљење ка физичком одвајању од свјетског живота распространило свуда, и Црква је против притиска свјетских стихија уздигла манастире, као тврђаву хришћанства, гдје се чистота Апостолске Цркве ограђивала вањским раскидом са свјетским животом. Поједини подвижници су одлазили и из манастирских монашких заједница, зато што су општежитељни манастири ипак живјели у додиру са свијетом, и у њих је неизбјежно проницао, макар и само дјелимично, дух свијета. То су били пустињаци, анахорете, столпници, затворници - велики подвижници, који су се уздизали изнад општег вијенца манастирских планина, као усамљени, недостижни врхови.

Непознати. Значи, Црква је била само у манастиру?

Духовник. Не. Једина Црква је била и у свијету, и у манастиру. Али манастир је за непријатеља била најнеуништивија тврђава њене светости.

Непознати. Али, ако је манастир - древна Апостолска Црква у својој чистоти - како су се појавили "игумени", "старци", "послушници", па онда ти посебни монашки устави, манастирска "правила", "петостотине", поклони, једном ријечју, сво уређење манастирског живота? За шта ће све то? Јер, без свега тога је пролазио "манастир у свијету" - како си ти назвао Апостолску Цркву.

Духовник. Након што је отишао од свијета и почео да води у себе затворен, не само унутрашње, него и извана посебан духовни живот, манастир није могао да остане онакав какав је био у вријеме Апостола. Другачији је био однос са свијетом, другачије је протицала унутрашња борба, стварало се потпуно ново уређење живота. И манастир је почео да ствара своје методе за достизање духовних задатака, који су били прилагођени новим условима затвореног црквеног живота и новом унутрашњем самоосјећању људи који су кидали вањске везе са свјетским животом. "Монашки устав" - и богослужбени, и посни, и општежитељни, сва правила и сав строј монашког живота - све је то стварано духовним искуством, молитвом, подвигом. У манастиру све потиче од унутрашњег живота, а не од ума. У свему је вејање духа благодати Божије, која је обилно напајала изабране Христове ратнике. Они су пролазили пут хришћанског усавршавања у тим новим условима - и сваки је у ризницу манастирског устава остављао свој драгоцјени прилог.

Непознати. Али, можеш ли ти мени подробније испричати - шта конкретно је створио манастир, у смислу метода достизања и извршавања духовних задатака?

Духовник. Молитва, пост и послушање - то је оно чиме је живјело монаштво. За стварање богослужбеног и посног устава, као и за учвршћивање принципа послушања - заслужна је сва Црква, али се то првенствено може рећи за монаштво. Ипак, Црква и манастир нису супротстављени једно другом, и у суштини својој се не разликују. Манастир је дио земаљске Цркве; и Црква у свијету, пак, и Црква у манастиру, водиле су исту борбу, борбу против непријатеља људског спасења, и чиниле свака своје дјело; рјешавале су, по мјери својих снага, своје задатке.

Непознати. Волио бих да ми подробније испричаш о молитви, посту и послушању.

Духовник. Добро. Почећемо од молитве.

Молити се - то значи налазити се у оном нарочитом стању, у којем духовно начело човјека улази у тајанствени и непосредни додир са Господом Богом и оностраним, невидљивим свијетом. Бити у молитвеном стању могуће је у свим животним околностима. Али, с обзиром да њему смета све што је од свијета, најпријатније услове за молитву треба тражити у осамљењу. Господ Исус Христос нам је Сам указао тај и такав молитвени пут. Он је осамљен остајао када је хтио да се моли, одлазио је и од народа и од ученика, а некада је остајао са ученицима, удаљавајући се од народа. Према ријечима ап. Луке: "... А Он одлажаше у пустињу и мољаше се Богу" (Лк. 5:16). И Јевнђелист Марко говори: "А у јутро, уставши врло рано, изађе и отиде насамо, и ондје се мољаше Богу" (Мк. 1:35).

Јеванђелист Лука говори и о осамљеној молитви у друштву ученика: "Мољаше се на осамљеном мјесту и ученици бијаху са Њим". Осамљено мјесто - то је вањски повољан предуслов за молитву. Шум свијета молитви смета извана. Али постоје и унутрашње препреке и сметње. Као неки унутрашњи шум. Тај шум у нама стварају наша привезаност свијету и плотске страсти. Због тога иза основног дјела монаштва - молитве - стоји унутрашња, невидљива борба са саблазнима, и са њима повезане врлине: немање у себи грамзивости, одрицање себе, безстрашће.

Монаштво је у искуству пролазило тај пут искорјењивања грамзивости, одрицања од себе и уништавања страсти, и у властитом искуству саздавало савршени молитвени живот. Све што је оно дало богослужбеном уставу, и све што се улило у форму "келијних правила" - није била некаква кабинетска измишљотина, него резултат великих молитвених подвига. Молитва је собом испуњавала готово читав живот манастира. Она је саздавала истинско небо на земљи. Монах је живио у храму. И из њега одлазио само када је извршавао ове или оне земаљске радове, које је носио трпељиво, као нешто неизбјежно за земаљским омотачем одјевеног човјека. Али испуњавање тих земаљских послова није успјевало да расије оно што је пунило душу у храму. Потреба за "непрестаном молитвом" је саздала посебни вид молитвеног подвига - мољење Исусовом молитвом: "Господи Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешнога".

Та молитва, која, према предању, у Цркви живи још од времена Апостолских, коју су некада раније творили сви вјерници, касније постаје основа молитвеног живота монаха. Молитвени живот без те молитве монаху је постао просто немогућ. Она је увијек била код њега, и на устима, и у разуму, и у срцу. Она га је свуда пратила. Она је испуњавала молитву у Цркви, размекшавала му срце и отварала га да би оно могло да усвоји богослужење; она је замјењивала монаху храм када је био на послушању и када је морао да се бави земаљским пословима. Живјела је са њим у његовој келији, тјерала тугу, сјету, самосажаљење, помисли. Сабирала је блудећу мисао и расијана осјећања, и била најјаче монахово оружје у борби против страсти, нарочито приликом неизбјежних сусрета са свијетом. Исусова молитва је давала могућност души човјечијој да сво вријеме бива свјесна да стоји пред очима Божијим. Да човјек сво вријеме у дубини својег срца осјећа умиљење од сазнања безмјерног према нама милосрђа Господа Исуса Христа Који за гријехе наше пострада; да осјећа скрушеност за своје гријехе; да гаји наду на своје спасење. И то, наизглед сложено од више различитих осјећања, а заправо просто и јединствено осјећање, усељавало се у срце богомољца и тамо живјело стално, чак и онда када се не би изговарале саме ријечи молитве, и штитило душу од скврни и саблазна свијета. Молитва, као и све у животу духовном, има свој пут и своје степене успона. Не даје се увијек и у безусловној пуноћи молитвено стање човјеку. И овдје, као и у моралном животу уопште, много тога зависи од напора самог човјека, али главно и савршено, ипак, зависи од милости Божије, од благодати, као дара Духа Светога. У животу моралном сваки добар поступак већ јесте нешто позитивно на путу усавршавања, зато што иза њега стоји добра воља да се он оствари. И у животу молитвеном свака ријеч, макар и само устима изречена, већ јесте молитвено дјелање, зато што оно свједочи о жељи човјековој да се моли. Манастир је зато строго захтјевао да се поштује и извршава, макар и само вањски, молитвено правило. То није било требовање "слова закона". У томе је била велика мудрост. Слово молитвеног правила је било неопходни почетни степен, који су неминовно пролазили сви, чак и највећи, подвижници. Правило је било оно што се тражило од свих. Даље успињање по унутрашњим степеницама молитвеног усавршавања препуштало се Благодати Божијој и подвизима сваког појединачног монаха.

И тако, дакле: монаштво је, настављајући дјело Спаситеља, Његових светих Апостола и првих хришћана, подвигом и благодаћу Божијом саздало савршену форму молитвеног Устава и, искуством пролазећи молитвени пут, учило како да њиме иду сви који траже спасења.

Друго дјело монаштва је пост.

Подвижници за молитву и пост кажу да су то два крила вјере, без којих се не може вазнијети над свјетовним и страсним животом. Неки од њих су подвиг поста сматрали за најтачније мјерило успјешног пролажења духовног пута. Пост - то је подвиг, усмјерен на борбу против наших страсти. Иза њега стоји добродјетељ безстрашћа. "Дај крв - и прими Дух", - говори Апостол, под "крвљу" подразумијевајући све патње и искушења подвижничког пута. Под постом треба подразумјевати не само уздржавање у храни, него свеукупност свих подвижничких средстава у борби против страсти. Први и основни његов степен јесте уздржавање од одређене врсте хране, њеног обиља и сласти, а даљи степени се тичу унутрашњих задатака: уздржавање од сваке уопште скврни.

Црквени поглед на то се изражава ријечима: "Постимсја постом пријатним благоугодним Господјеви. Истини пост јест злих отчужденије, воздержаније јазика, јарости отложеније, похотеј отлученије, оглаголанија лжи и кљатвопреступљенија - сих осужденије пост истини јест и благопријатни".[1] Прећи одмах на такав пост, прескочивши први степен "посног устава" - исто је тако немогуће, као што је немогуће одмах доћи до умне молитве, не прошавши први степен, степен усне молитве. То није апстрактна богословска тврдња, него истина коју је утврдило искуство подвижника, и све ријечи о томе како је "боље не срдити се, не вријеђати, не завидјети, него не јести мрсну храну" - јесу испразне фразе.

Духовни живот без поста је немогућ. Та истина, као и све у монашком животу - није апстрактно-богословска, него подвижничка, за коју је плаћено крвљу. Вањски устав није савршени пост. Због тога се не смије ограничити њиме, али, ипак, унутрашњи, виши задаци поста једноставно нису могући без испуњавања вањског посног устава.

И овдје је, по човјештву Својем, Спаситељ указао, Својим примјером, значење поста, када није узимао храну у току 40 дана проведених у пустињи; и Апостоли су се молили са постом, и сва древна Црква је постила. Монаштво, настављајући дјело Спаситеља, Апостола и првих хришћана, својим подвижничким постом је саздало савршен посни устав, као најбољи пут у достизању унутрашњих циљева безстрашћа. Овдје је молитва неодвојива од поста. И пост је неодвојив од молитве.

А сад пређимо на послушање. То је основни темељ монаштва. Монашким ријечима речено - послушање је узвишеније од поста и молитве. На њему се зида сво велико здање манастира. Оно собом прожима сваки покрет монашког живота, оно је - највиша добродјетељ коју један монах може да пожели. Иза послушања стоји све - и молитва, и самоодрицање, и безстрашће, и смирење, и подвиг. Не говоре случајно свети оци да је послушање "добровољно мучеништво". Тај, дакле, пут, пут добровољног мучеништва, пролази сваки монах. Он се одриче од своје воље и уручује је игуману и својем духовном оцу. Он распиње своју вољу, своје самољубље, своју гордост. Разум, жеље, осјећања - све се одаје на послушање. Послушање - то није сагласност са ауторитетним мишљењем, и није потчињење из принципа - то је унутрашње отказивање од сваке самосталне дјелатности. Отказивање - не зато што "мораш да слушаш, мада се и не слажеш", него зато што не може бити никакве "несагласности", - јер ја ништа не знам, него све зна, што мени треба чинити, духовни отац мој.

Непознати. Стани мало. А шта ако духовни отац чини грешке? Јер, он није Бог. Није ваљда да треба испуњавати и очигледно погрешне или бесмислене захтјеве?

Духовник. Да. Треба. Подвижници говоре да треба испуњавати чак и такве захтјеве, који подвижнику могу да се учине опасним за његово спасење. И то је истина. Јер, гдје је критика, несагласност, - тамо је моје знање, моја воља, моја одлука, што је супротстављено знању, вољи и одлуци старца, а истински послушник ништа не зна,воље своје нема и одлука он својих нема.

Непознати. А ако би старац захтјевао нешто што је супротно учењу Цркве, ако он отпада од православља, и тада га треба слушати?

Духовник. Разумије се - не треба. Отпадање духовника од Цркве - то је његова смрт, а мртвом се не повинују.

Непознати. Али зар погрешне инструкције, проузроковане неискуством или грешношћу духовника, не могу погубити послушника?

Духовник. Не могу. Истинско послушање ће све учинити спаситељним за послушника. Грешке у духовном руководству опасне су за оне који су лишени истинског послушања, оне могу да смету, па чак и да погубе неистинског послушника. Али послушник до краја - изван је опасности. Послушање ће све покрити и све претворити у благо. Најнеразумније и најштетније ће превратити у мудро и корисно. Јер, послушање - то је смирење, одрицање од себе, безстрашће и љубав. А те добродјетељи увијек су прави пут спасења. У послушнику, као у огњу, изгарају све свјетовне навике, надање на себе, самоутврђење, самовеличање. Послушање ослобађа срце од свјетовне самовоље, коју свјетовно ропство страстима приказује као слободу, и отвара пут ка истинском стању слободе, које се даје само благодаћу Божијом, смиреним Његовим слугама. Без послушања монаштва нема. Оно својим духом прожима сав монашки строј, сав устав и сав поредак монашког живота. Без послушања нема подвига, и сва привидна достојанства монаха - јесу самообмана. Самочинство поништава и молитву, и пост, и борбу са страстима, и чини бесплодним, чак и опасним, подвиг. Гдје нема послушања - тамо почиње страшна духовна болест, која се на језику монаштва зове прелест. Подвиг без послушања - то је пут ка гордости, који у једном часу у ништа претвара плодове дугогодишњих подвижничких трудова. Монах - то је, прије свега, послушник.

Апостоли су били послушници Спаситеља. На послушању Апостола утврђивала се првобитна Црква, послушањем, молитвом и постом је саздан манастир. Послушање, као и молитва, пост и свака добродјетељ, има своје степене успона, свој пут развоја. Не може човјек одједном да постане дјелатник умне молитве и безстрасни подвижник. Не може он одједном да достигне ни највише степене послушања. Манастир учи молитви, учи посту, учи послушању. Он ништа не захтјева на силу, и не слама, него спасава душу. Ето - то је монаштво. То је најсавршенија творевина хришћанства, а не његово изопачење. То је тврђава Црквина. Ограда од злих стихија свијета. Златни Апостолски вијек, брижно сачуван у православним манастирима и пронесен неповријеђен кроз дуге вијекове свјетске историје.

Непознати. И опет ћу да те питам: значи, сви морамо бити монаси?

Духовник. Не, не сви.

Непознати. Зашто не?

Духовник. Као прво, зато што је пут монашки (јер, монаштво се од свијета оградило каменом оградом) неизоставно пут безбрачних. А ти знаш да безбрачје није обавезни пут спасења, него само за оне који то могу да приме. Као друго, због тога што ратујућа Црква има посебне задатке у свијету. И како у рату не могу сви да се боре из тврђава, мада се оне и сматрају главним упориштима, тако и ратујућа Црква не побјеђује свијет само манастирским подвигом, него и друштвеним служењем. Коме је шта дато. Једни чувају тврђаву, други се боре на отвореном пољу. Једне Господ зове у пустињу, и они пролазе пут спасења у условима осамљеног манастирског живота, друге позива на служење истим тим вишим идеалима Богоусавршавања, али већ у другим условима, у другим вањским формама, не у манастирском, него у свјетском животу.

Непознати. Да, то је јасно. Али, поставља се питање о будућности. Манастир је очигледно дошао у фазу опадања, може се чак рећи и до уништења. А ако је уништено оно најјаче, оно што ти називаш "тврђава Цркве", није ли очигледно да мора бити уништено и оно што је мање јако, то јест - Црква у свијету? И, како је Бог могао такво нешто да "попусти"?

Духовник. Вањска, нама до сада позната форма манастирског живота, можда, кажем, и може бити уништена вањским, историјским политичким системом, али монаштвонеће бити уништено никада. Поражавајућим, истински пророчким ријечима открива судбе монаштва св. Анстоније Велики. Он говори: "Доћи ће вријеме, љубљена дјецо моја, кад ће монаси оставити пустиње и умјесто у њих потећи у богате градове, у којима ће, умјесто тих пустињских пећина и тамних келија, уздићи горда здања, која ће моћи да се надмећу са царским палатама, у којима ће умјесто ништости порасти љубав према сакупљању богатстава, и смирење ће бити замијењено гордошћу; многи ће се гордити знањем, али знањем голим, отуђеним од дјела која знању одговарају; љубав ће охладјети; умјесто уздржавања умножиће се угађање утроби, и многи, многи од њих ће се бринути о раскошним јелима, и то не мање од самих мирјана, од којих се монаси ничим другим, до одјећом својом и кукуљицом, разликовати неће: и без обзира на то што ће живјети усред свијета, називаће себе осамљеницима (монах значи: осамљеник). При том ће сами себе величати, говорећи: "ја сам Павлов", "а ја Аполосов" (1 Кор. 1:12), као да се сва сила њиховог монаштва састоји у достојанству њихових претходника: они ће себе величати оцима својим, као Јудеји што су се величали оцом својим Аврамом. Али биће тада и таквих, који ће се показати много бољи и савршенији од нас; јер, блаженији је онај, ко је могао преступити а преступио није, и зло починити а починио није, него онај ко је ка добру био вучен масом ка добру устремљаних ревнитеља..."

Непознати. И како ти видиш будућност тог новог монаштва?

Духовник. Потпуно је јасно да св. Антоније овдје подразумијева монаштво у свијету. Оно неће бити физички одвојено од свјетовних саблазна, како је ограђено било оно у старом манастиру. Ти нови подвижници ће живјети у свијету, гдје би они "могли да преступе" а преступити неће, гдје би "могли починити зло" а зло починити неће. Овдје се не мисли на унутрашњи саблазан, нити на унутрашње чињење зла, као што је тај унутрашњи пад пријетио монаху у досадашњим манастирима и пустињама; св. Антоније у својим пророчанским ријечима супротставља старе монахе новим, и говори да ће ови посљедњи бити блаженији, зато што ће њихова задаћа бити тежа. Очигледно, ради се о близини и доступности саблазна, лакоћи са којом ће се моћи "преступити", подати им се, зато што ће они бити ту, под руком, не иза ограде, него усред свијета, у којем ће живјети тај будући подвижник. И јасно је да то неће бити општежитељно подвижништво, него једно-лично, зато што тим подвижничким путем неће ићи "маса устремљених" ка спасењу, него само појединци. Историја ће да заврши као неки круг, вратиће се гоњењима првог вијека и манастиру првобитног хришћанства.

А ево шта се у ријечи Божијој говори о гоњењима вјерних пред крајем свијета. Господ је на Јелеонској гори Својим ученицима казао судбину која чека свијет и хришћанство: "...устаће народ на народ, и царство на царство, и биће глад, помори и земљотреси којегдје; а све то је само почетак болести. Предаваће вас тада на муке, и убијаће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена Мојега..." (Мт. 24:7-9).

А св. Лука наводи ове ријечи Спаситељеве: "Издаће вас такође и родитељи, и браћа, и рођаци, и другови, неке од вас ће и убити..." (Лк. 21:16). Гоњења ће, наравно, учинити да постане немогућ вањски манастир, и Цркву ће вратити у услове првобитног хришћанства. Али то ће бити Црква која је прошла сав свој славни земаљски пут, у њој ће бити сва духовна блага које је она стекла. Она ће бити "манастир у свијету", као што је то била Црква Апостолска, и то не по томе што ће се одрећи од свега што је благодатним дејством Духа Светога стечено за протеклих двије хиљаде година, него по свом духовном стању и по свом односу према свијету.

Појединци ће и даље примати монаштво, давајући заклетву безбрачја и тиме успостављајући као неку духовно-крвну везу са великом прошлошћу монашког живота, али и они који ће примити постриг, и они који ће ступати у брак - сви ће да живе, не више у старим манастирима, него у свијету, онако, како је живјела и првобитна Црква.

Св. Јован Златоусти је указао на једно од главних духовних основа за тај наступајући манастир. У слову "О скрушености" он говори: "Ми морамо да тражимо пустиножитељстово не само у неким осамљеним мјестима, него и у самој својој слободној вољи; ми морамо - прије свега осталог - душу своју одвести у најненасељенију пустињу".

Ето, та "унутрашња пустиња" ће и бити основа манастира у свијету. Неће само монаси, него ће сви вјерници одлазити у ту пустињу. Неће само монаси, него ће сви вјерници стати на пут послушања и духовног живота. Црква ће се поново, као у Апостолском вијеку, унутрашње оградити од свијета, и себе њему потпуно супротставити. Устаће невидљиви зидови, који ће бити тврђи од камених, и оградиће свету Цркву од свијета који ће лежати у злу. Те зидове ће уздићи молитва, пост, послушање, безстрашће, подвиг. Опет ће сви вјерници, као и у древној Цркви, постати дјелатељи молитве Исусове. Опет ће се вратити честом причешћењу Светих Тајни. Опет ће, као некада у Јерусалиму, "једнодушно сви пребивати заједно" и у свијету ће се они осјећати као у безводној пустињи. И нови ће подвижници превазићи древне. И Црква ће се преиспунити, као и Црква Златног вијека, благодатним даровима Светог Духа. Та пуноћа благодати у древној Цркви је потицала од тога што су били живи људи који су својим лицем гледали Господа, и све је било освештано Његовом недавном присутношћу међу људима. Црква која долази ће бити испуњена том благодаћу зато што ће бити пуна предосјећања другог славног доласка Његовог, и освештаваће се близином Христа Долазећег.

Непознати. Ти то говориш - као да је то питање људи који су временски близу нама.

Духовник. Не. Нама није дато да знамо времена и рокове. Али манастир у свијету се већ зида: то могу да не виде само слијепци.

Непознати. Да. Твоје посљедње ријечи разјасниле су много шта. Пред мојим очима се буквално отворио једини велики пут Цркве, који је она прошла од времена Апостолских до наших дана, и који јој предстоји проћи од наших дана до дана посљедњих, који ће бити налик на Апостолске. Али моја се питања, изгледа, никада неће прекратити, и ја се никада нећу излијечити од својих сумњи, за које ти кажеш да су порок. И ево, опет ја морам да те питам да ми одговориш на једно ново питање, и да умириш сумње које су се изнова појавиле.

Духовник. Потрудићу се. О чему хоћеш да ме питаш?

Непознати. У свему што ти говориш - о путу спасења, о унутрашњој борби, аскетским подвизима, о самоодрицању и одласку из свијета и, на крају, о одговорности пред Богом - ја видим признање "слободне воље". Али Црква учи о Промислу Божијем, о томе како се све одвија по вољи Божијој. Како ни длака са главе човјекове не пада без воље Оца, и ја никако не могу да помирим учење о слободи воље са учењем о Божијем Промислу. Бојим се да ће то питање за мене тако и остати неријешено. У сваком случају, ја сам не могу да га разријешим. Помози, ако можеш.

Духовник. Добро. Сљедећи пут ти и ја ћемо говорити о Промислу и слободи воље.

Непознати. А послије тога ће остати само још једно питање.

Духовник. Нећемо трчати пред руду. Рећи ћеш га, у своје вријеме

[Ignjatije]

Заборавио сам био да ставим линк. Ево ЛИНКА

[Гром]

Негде сам прочитао да католичко монаштво се базира на чињењу добра.док православно је базирано на аскези, уздржавању од зла. Тако да су поделили оно што је Христос рекао: чини добро и уклони се од зла. Па једни испуњавају једну половину а други другу, онога што је Христос препоручио. А требало је чинити и једно и друго.

[Ignjatije]

МОНАШТВО

 

 Секташи рационалистичке оријентације негирају институцију православног монаштва. He схватајући суштину монаштва они га замишљају као агностички презир према људском телу, као изопачавање Богом установљених односа између мушкарца и жене, као негирање породице и друштва, пуно мржње према људима. Неки критичари монаштва виде у њему духовну гордост, егоцентризам и себичност, односно одсуство љубави према човеку, своме ближњем, други у њему виде бесмислено самомучење налик на самобичевање жречева Озириса, трећи - облик душевног растројства, четврти - атавистички зов човека у шуме и пећине из којих су изашли његови преци, пети - резултат стечене или наследне патологије и тако даље. Због чега управо монаштво код атеиста и секташа изазива нарочиту раздражљивост и постаје омиљена мета напада, подсмеха и ироније.

Нарочиту инвентивност у подсмевању монаштву показала je чулна и развратна Ренесанса. Реформација у Немачкој, такозвана велика револуција у Француској и Октобарска револуција у Русији су започеле управо погромима над монаштвом и рушењем манастира. Значи, монаштво je својим постојањем ометало развој и оваплоћење планова демонских енергија и сила у историјској форми. AKO je тачна пословица: "реци ми ко je твој пријатељ и ja ћу ти рећи ко си ти", делимично je тачна и друга - "реци ми ко je твој непријатељ, пa ћу ти рећи ко си". Ha жалост, код одређеног дела интелигенције je такође створен негативан однос према монаштву - делимично под утицајем световне књижевности која није дала ниједан истинит лик монаха; јер, пo речима апостола Павла, душевни човек не може да схвати духовног (в. 1 Kop. 2,14), делимично под утицајем модернистичке философије Розанова, Мерешковског и различитих софиолога и "богостројитеља", који су покушавали да створе култ "свете плоти", и за које су свете све телесне жеље. Књижевно-философска декаденција с почетка XX века je довршила изолацију Цркве од друштва. Савременој интелигенцији (барем највећем њеном делу) живот монаха je постао туђ, непознат и непојмив...

Што се тиче горе наведених оптужби против монаштва истаћи ћемо следеће:

 

1) Монаштво je хришћански максимализам, љубав према Богу коју човек не жели да дели између Бога и света. Црква негира подвижништво које je засновано на гностичком дуализму, на супротстављању духа и тела као два начела - Божанског и демонског, доброг и злог. О томе постоји посебна одлука Гангрског сабора. Ако би монах из секте гностика прелазио у Православље, древна Црква га je ослобађала монашких завета примљених услед неправилних антрополошких представа и давала му право да начини избор даљег живота: да понови монашки пocтриг у Православној Цркви или да остане мирјанин са слободним правом да створи породицу.

 

2) Хришћанско подвижништво нема за циљ уништавање тела, већ његово потчињавање духу. Свети Јован Касијан, Василије Велики и други упозоравали су монахе на претерани аскетизам који не само што може да нашкоди здрављу већ и да развије у неискусном подвижнику осећање гордости. Свети Василије Велики каже: "Ми се не боримо против тела, него против страсти." Самомучења у облику бичевања, наношења себи рана и томе сличног, Православна Црква забрањује. Аскетизам има за циљ уздржавање од сувишних ствари. Дивни подвизи Светих Отаца су се дешавали уз помоћ благодати Божије и због тога су превазилазили уобичајене људске снаге. Црква их je сматрала чудом, a не обрасцем за копирање. Ипак, треба имати на уму да сувишак и распусан живот организму шкоде много више од уздржавања.

 

3) Психичка растројства се обично испољавају у виду афеката, депресија, халуцинација и егзалтација - онога што je највише страно православном монаштву које учи о расуђивању, трезвености, очишћењу свести од сувише снажно упечаћених представа и маштарија, о стању унутрашњег мира и спокоја. Дела Отаца - подвижника поседују јасност мисли, складну композицију, трезвеноумно расуђивање - оно чега нема у делима душевних болесника. У свом животу подвижници нису испољавли егоизам, већ љубав, која je долазила до самопожртвовања, поштовање према људима, трпљење и опраштање увреда, док je за душевног болесника увек карактеристичан егоцентризам.

 

4) Основни облик монаштва није отшелништво, већ општежиће у манастиру или скиту. Отшелнички живот je каснији ступањ; он je потребан неким нарочитим подвижницима за дубоку молитвену усредсређеност. Говорити о пећинском атавизму монаха исто je тако чудно као говорити о било ком људском друштву или савезу као о вучијем чопору.

 

5) Знамо истакнуте друштвено-политичке посленике, војсковође и научнике који су испуњавали своје обавезе и обављали службу у току многих година, не показујући било какве психичке поремећаје, a затим примали монаштво ради дубљег осмишљавања живота.

Међутим, не негирају монаштво само људи који се налазе ван ограде Цркве. Међу самим Хришћанима који себе називају православнима појављују се критичари монаштва који га сматрају нечим случајним и неком врстом аномалије у Цркви. Они обично оптужују монаштво за следеће:

a) човек који прима постриг свесно осиромашује свој живот;

б) он лишава себе легалних и благословених радости земаљског живота;

в) он престаје да буде користан члан друштва.

Да ли монах осиромашава на интелектуалном плану? Свето Писмо и светоотачка дела су најдубље философске истине које није открио људски ум, већ Божански Логос. Хришћанску литургику су сами рационалисти назвали "богословљем које поје". Монахова мисао се стално налази у овом кругу највиших истина. Главно није спољашњи обим знања, него њихова висина, не хоризонтална него вертикална димензија. Зар je гомила сирове руде драгоценија од грумена злата? Оно до чега није могла да допре световна философска мисао дато je у Откривењу. Многе ствари које свет сматра интелектуалном вредношћу испоставља се да су интелектуалне лажи, која не воде ка истини, већ одводе од ње. Главно за човека није механичко меморисање које фиксира надируће информације, већ стваралачко сећање кoje на основу дубоких онтолошких знања може да реши сложене задатке у свим областима живота и делатности.

Хришћанско учење, богословска знања, јеванђељски морал, антрополошка запажања подвижника прошла су кроз хиљадугодишњу проверу, кроз филтер испитивања, кроз искуство многих генерација, зато су они објективно поузданији и постојанији од свих модерних философских и психолошких система. Да ли монах себе емотивно осиромашује? Емотивно богатство je чистота и дубина осећања. Аскетизам je очишћење људског срца. Савремена уметност и средства масовног информисања се могу упоредити са бујицом пуном прљавштине и блата, који као лавина потапа острва претходне културе, погружава човекову машту у мочвару блуда (тзв. "секса") и крви. Да ли непријатељи монаштва жале због осиромашења таквих емоција? Емоционално богатство je умеће саосећања, то je буђење духа. Управо оно je карактеристично за монаштво.

Преподобни Агатон je говорио: "Желео бих да узмем тело губавца и да му заузврат дам своје тело." Страст и чулност напротив чине човека егоистичним и суровим.

Кажу нам да монаштво човека лишава радости уметности и књижевности. Да ли je то тачно? A црквено неимарство? A литургијске песме и поезија Псалтира? Зар то нису ремек-дела уметности чак и са формалне стране? To није уметност ради уметности, већ уметност као оваплоћење идеје; уметност која у себи садржи најдубљи смисао. Она je изнад световне уметности већ пo томе што остварује везу са оностраним светом, са вечним Царством Божијим, са вечном лепотом. Што се тиче хришћанске књижевности, узмимо макар Библију. Овде се садржи историја, поезија, философија, етика и оно што je неупоредиво веће - Божанско откривење.

Поклоници световне књижевности обично говоре да им књижевност помаже да боље схвате човека и упознају живот. Међутим, у светоотачким делима je човекова душа откривена до таквих дубина у које није продирао скалпел талента световног писца или песника. Који световни писац може да се упореди са Св. Јованом Златоустим, чак, и пo спољашњој лепоти и експресивности израза? Један од научника-византолога пише да Демостен у току седам векова до Јована Златоуста није имао наследника једнаке обдарености. Дела Златоустова су читава енциклопедија богословских и пастирских знања, психолошких запажања, историјско-поучних садржаја. Узмимо другог оца - Св. Григорија Богослова чији се стил одликује виртуозним умећем и филигранском обрадом сваке реченице. Он се може назвати песником-философом. Још један духовни писац - Преп. Јефрем Сиријски стоји на истом ступњу са најбољим световним песницима. У средњовековним манастирима су била преписивана и сачувана многа историјска и научна дела. Духовна литература има све што има и световна осим страствености и прљавштине. Зар модерни крими-романи и еротска литература, који су се као мутни таласи излили на савремено тржиште књига, могу емоционално да обогате човека? Ако je уметност - врста познања кроз саосећање, савремена књижевност даје познање греха кроз додир са њим и оставља на човековој души прљаве мрље. По речима пословице кашика катрана квари буре меда, a нама се озбиљно нуди да у бурету катрана тражимо несталу кашику меда.

Критичари монаштва тврде да оно човека лишава животне радости. Зар у свету постоји дубља и чистија радост од духовне? Световна радост je прожета чулношћу и страственошћу, смењује се умором, опустошеношћу, често жалостима и разочарањем. Кажу нам да не постоји само страсна и опијајућа радост, већ и другачија, светла радост, на пример, радост у додиру са природом. Али, манастири су се најчеће градили на најлепшим местима, где je сама природа учила човека да размишља о вечности. Пренесите се мислима на места где су изграђени древни грузијски манастири. Њихови градитељи не само што су били естетски обдарени, већ су имали и oceћaj за највишу лепоту и хармонију. Напротив, противници монаштва, деца савременог урбаног живота, ретко када уопште имају прилике да виде природу, a о њеној лепоти расуђују из свог асфалтнобетонског заробљеништва.

Наши противници говоре о радости породичног живота, али су дотакли, a да сами тога нису свесни, болну тачку савременог друштва. Званично се више од половине породица распада у првим годинама након њиховог стварања - и нема гаранције да je у другим породицама све у неком великом реду. Раскид и несугласице у породици оставл>ају трауме и разочарења, понекад за читав живот. A друга тешко решива питања породичног живота? Ha пример убиство деце (абортус) који породицу чини савезом убица који корача ка свом илузорном благостању преко дечијих лешева. Какву радост могу да имају људи замрљани људском крвљу? Говоре нам да има успешних породица. Ha жалост, таквих породица нема све више, већ све мање и мање. Супружници који су психолошки неспремни за брак не претварају свој дом у оазу већ у поље борбе за власт и место за свођење рачуна због узајамних увреда. Такви супружници често себи у односу на своју децу дозвољавају оно што не би дозволили према туђој и чак према својим непријатељима (такође и деца према својим родитељима). Хришћанство се према браку односи са поштовањем, али на породицу гледа као на тешко, одговорно дело, које од супружника захтева много самоодрицања, стрпљења и тактичности, a не као на извор сталних наслада.

Кажу нам да постоји још једна врста радости које се монаси лишавају - то je радост стваралаштва. Али, као прво, сама молитва je највише стваралаштво и динамика душе која човека укључује у поље трансцендентног света и дијалог личности са Творцем свега постојећег. Kao друго, црквена уметност je стваралаштво нарочите врсте, које постоји у оквирима Предања и канона, засновано не на уобразиљи као световна уметност, већ на мистичком виђењу, искуству и духовном саосећању. Ово стваралаштво надилази чулноматеријални свет, усходећи у надсветовну сферу духовне стварности. Црквено стваралаштво негира фантазију као област лажи и сматра маштарење (које може да постане мислена дрога) безвољном тежњом за насладом, a не стваралаштвом. Црквено стваралаштво je вољни синергетски процес у којем се духовни свет открива кроз материјалне форме; овај процес укључује у себе вечне енергије Божије, које делују у Цркви.

Tpeћa оптужба критичара монаштва јесте следећа: човек, одлазећи из световног живота престаје да буде користан члан друштва. У историји Цркве je огроман духовни и морални значај имала институција са вековним традицијама која се назива духовништвом или стараштвом. Њени представници су углавном били монаси-подвижници. Њихов живот у осамљености или манастирском послушању, борба са страстима и непрестана молитва су духовни свет чинили реално опипљивим до очигледности. Они су видели своју душу у различитим стањима, час обасјану светлошћу молитве, час погружену у црне бездане греха. Пред њима се откривала страшна слика пада рода људског, борба демонских сила за душу рода људског, лукава стратегија пакла разрађена и избрушена у току хиљада година. Они су видели настанак и развој грехова у свом сопственом срцу као на осветљеној карти греха, савладавали су умеће гушења и уништавања греха у самом зачетку, оваплоћивали су у свом духовном животу аскетска знања древних подвижника, умели су да разликују импулсе светлих и мрачних духова и због тога су сами постајали духовни руководитељи на путу ка спасењу стотинама и хиљадама људи. Колико би људи без њиховог вођства и руководства пропало у непријатељским јамама и замкама које демон поставља на овом путу; колико их не би издржало борбу са грехом, колико би изопачило свој духовни живот, колико би запало у стање лажне духовности, гордости и самообмане која се назива прелест!

Људски живот je пун трагике, превара, губитака ближњих. Изненадни животни обрти доводе човека на ивицу провалије која се назива очајање (униније). У току историје Хришћанства манастири су били места где су људи проналазили снагу да преживе своје унутрашње Голготе, где су примали помоћ и утеху. И ово би било довољно да послужи као илустрација узвишеног служења монаштва роду људском. Али, постоји још и друго, невидљиво, мистичко служење - то je снага молитве за читав свет. Добро и зло не пролазе без трага. Сваки људски грех шири мрачно царство пакла. Греси рода људског, спајајући се као невидљиве капљице влаге у облак надносе се над земљу, и то je духовни узрок катастрофа које доживљава и које ће доживљавати род људски. Мрачним силама ада се супротстављају светле силе Царства Божијег, и то je она сила која задржава, о којој говори апостол Павле (в. 2. Сол. 2, 7) - дух побожности и молитве. У овом мистичком смислу монаштво узима на себе главни подвиг - покајање и молитву за све људе, и због тога монаси, који су отишли из света, остварују највишу близину са светом у духовној љубави и највише служење у молитви за свет. Није случајно да демонска сила покушава да искорени и уништи монаштво тј. да га сатре.

Критичари монаштва говоре да je дубина живота дубина љубави, a да монах лишава себе љубави. Напротив, живот монаха je љубав, a не жеље мрачних инстинкта и страсти, или афекат који се лако претвара у мржњу. Љубав монаха je усмерена ка Богу, ка највишем добру и лепоти, односно ка једино достојном предмету љубави у којем људско срце може да нађе истински мир.

Дубина љубави je у њеном интензитету. Монах се ограничава у спољашњим утисцима, удаљује се од непотребних брига управо зато да би његова љубав била концентрисана као светлост која пролази кроз лупу. Љубав према Богу je стална, овде нема разочарења, издаја и промена; овде je само усхођење са једног ступња на други. У световној љубави има толико трагедија, толико болних раскида, толико сломљених срца. Колико се често оно што ce y свету назива љубављу руши од најмањег искушења као што ce крхка посуда разбија упарампарчад од удараца и претвара ce у хладну равнодушност, одвратност, мржњу и подсмех. Монах воли човека, али не емпиријског човека, већ оно што je у њему вечно, образ и подобије Божије, односно воли човека љубављу која ce рефлектује од Бога. Чак je и најсрећнија пријатељска и породична љубав налик на трепераву светлост лампе која осветљује угао собе, a љубав монаха je као светлост звездеводиље, која блиста високо изнад света. Црква je срце света, a монаштво je срце Цркве.

 

Монаштво - трагање за божанственом лепотом

 

У првобитној Цркви до времена цара Константина непрекидни прогони су били веома јак фактор моралног очишћења хришћанских заједница. Гоњење, хапшења, мучења, смртне казне - све то je било као својеврсни јак филтер који je просејавао све што je било неискрено и лажно. У хришћанским заједницама првих векова није било номиналних Хришћана; били су искључиво они за које je истина Христова била изнад живота. Хришћанска Црква je у то време била Црква Мученика.

Tоком следећих векова спољашњи свет ce увукао у Цркву. За време Константина Великог, када je Хришћанству била дата слобода, a затим и одређене олакшице и када je држава почела да га штити, црквена врата су ce широм отворила за праву реку најразличитијих људи. Црква истовремено није могла сама да ce очишћује као што je то раније било, у огњу прогона и крви страдања. Зато je у њу почео да продире онај полухришћански, полупагански дух који називамо духом света. He може ce рећи да ли je положај Цркве постао бољи или гори после реформи цара Константина. Црква je почела слободније да врши своје функције; мисионарење je попримило огромне размере; пo читавој територији велике империје грађени су величанствени храмови и саборне цркве. Сам император Константин je био надахнут љубављу према Христу и Његовој Цркви и улагао je велике напоре у процват Хришћанства. Црква га je канонизовала, и он није прибројан у ред Светих због својих спољашњих заслуга, већ зато што je свим својим бићем припадао хришћанској Цркви. Овај богомудри човек ce није трудио да Црквом прагматично управља као што тврде неки каснији историчари. Напротив, он je њено добро сматрао за главни циљ и задатак свог живота. Међутим, овде већ долази до кретања у другом правцу: не вертикалног, као што je то било у првим заједницама - ка Богу, већ хоризонтално. Црква je почела да ce шири, у њу ce непрекидно уливају нови људи. Међутим, заједно са овим мноштвом људи у Цркву су ушле и гомиле лажних учења и рђавих навика.

Раније би она потпуно изгорела у огњу искушења, и остало би само чисто злато; али сада, када je наступило време мира и релативног спокојства није било тако. Уосталом, овај процес "посветовњачења" тицао ce искључиво људске, спољашње стране Цркве. Оно главно јесте Црква као носилац благодати, као откривење вечности на земљи. Земаљска Црква je нераскидиво повезана у јединствено Христово Тело са Црквом Небеском. И ова Црква je увек остајала иста. Али, сам ниво људског елемента, уколико ce први Хришћани упореде са Хришћанима каснијих векова, ни из далека није исти. Првобитне хришћанске заједнице су, да тако кажемо, представљале верски максимализам. Сада je пак, овај максимализам пронашао себе у другом облику - у монаштву.

Црква ce назива Црквом у борби (војујућом Црквом), она je водила и води духовну борбу са светом. Али, са каквим светом? И шта подразумевамо под речју "свет"? Немамо у виду род људски, већ одређену палост - огреховљену, страсну, непрепорођену, изнутра туђу Христу. О "овом свету" Господ говори: Ако свијвт на вас узмрзи, знајте да на Мене омрзну прије вас. Кад бисте били од свијета, овда би свијет своје љубио: a како нијесте од свијета, него васЈа од свијета избрах, зато мрзина вас свијет()Ћ. 15,18-19). Сада, када je облик, испољавање верског максимализма постао монашки живот, када су људи, који желе да припадају само Христу, понели светлост вере у манастире и пустиње, овај страсни, греховни свет, без обзира на то што ce један његов део називао хришћанским светом, наоружао ce против монаштва, које он никада није схватао, не схвата и неће га схватати. Монаштво je за њега некакав тајанствени, страшни противник.

Aко су раније арене духовне борбе Цркве и света били пагански судови, на којима су људи били осуђивани на мучење и смртну казну за само Христово име, арене Колосеума, где су Хришћани били бацани да их поједу дивље звери, сада су за монаштво бојно поље постале дубине људског срца, јер у сваком човеку живи овај непрепорођени, греховни свет. И монах води битку, бори ce, труди ce у дубини свог срца, у дубини свог духа пре свега са овим - са овим светом који није прихватио и не прихвата Христа - са светом чулности, гордости, греха, страсти, са оним светом који не може бити оцрковљен.

У IV веку монаштво достиже свој највећи процват; његова средишта су Египатске пустиње, Нитријске горе, Тиваида. Само монаштво je појава коју слабо разумеју не само световни људи, већ чак и сами они Хришћани који у свом личном животу нису постали подвижници. Свет je пo својој суштини дијаметрално супротан монаштву, и зато je према њему непријатељски расположен. Свет овде, на земљи тражи срећу. Монаштво човека приморава на спољашња страдања. Свет жуди за насладом. Монаштво себе приморава на лишавања сваке врсте. Свет жуди за лепотом, али за земаљском лепотом у њеној разноврсности, шароликости и чулности. Монаштво на ову земаљску лепоту гледа као на шаку праха и пепела, оно тражи другу - једину, небеску лепоту, коју свет не познаје. Због тога свет сматра да монаштво лишава себе оног најбољег и најлепшег у животу, да je монаштво фанатизам. И неки људи монашво називају човекомрштвом. Свет сматра да je љубав највиша добродетељ, највећа cpeћa. Ja овде не говорим о чулној љубави: подразумевам другачију љубав - породичну, пријатељску. A монах ce одриче ове љубави, чупа из свог срца сваку привезаност за нешто како би оно припадало само Богу. Зато су за овај свет монаси као некакви духовни егоисти и себичњаци. За овај свет, максимализам монаха представља некакву суровост и нечовечност.

Осим тога, свет под речју "љубав" често подразумева само чулна осећања и различита дејства блудне страсти. Световна уметност најчешће приказује грех у привлачним и замамним облицима. Ту ce крије опасност световне уметности, световне књижевности и поезије. Монах их одбацује, зато што je све то у својој основи апологија и "козметика" непрепорођеног света. Монах под тим види нешто друго: под спољашњом лепотом плоти он види кости скелета, лик смрти. Свет страст назива љубављу. A монаштво говори да страст ни пo чему није љубав. To je мрачна сила, и напротив, само победа над страстима може људско срце да отвори за праву љубав. И када свет чује позив монаштва на борбу са страстима, њему ce чини да неко из уста хоће да му узме неки сладак залогај, и зато он мрзи људе у црним мантијама, камилавкама и расама.

Световним људима изгледа да монаштво жели да окује човека у неке духовне окове и да од света направи тамницу. A монаштво сматра да свет и јесте тамница људског духа и да само Христова светлост човеку даје истинску слободу. Свет сматра да су мудрост и ум у разноврсним знањима. Најумнијим људима свет назива оне чија знања достижу енциклопедијске размере. Монаштво учи да ова разноврсна знања приземљују ум, расејавају мисли и да ce због њих губи оно главно. Са тачке гледишта монаштва истински мудар je онај ко познаје апсолутну мудрост Бога. Разноврсност знања личи на огроман сандук са различитим предметима које човек носи на својим плећима, a познање Бога на једини, драгоцени, предивни дијамант.

Свет хришћанску веру замишља искључиво као катехизаторство, или као философију, уметност, поистовећујући je час са једним час са другим. Световни људи покушавају да докажу постојање Бога спољашњим аргументима. Монаштво сматра да су ови спољашњи докази и ова полемика недостојни вере и Бога. Јер вера не може да ce докаже. У веру човек може да ce укључи или не. И Бог Сам открива Себе онима који теже ка Њему. Зато je монаштво вертикално кретање увис; то je молитва, очишћење срца. Свет не схвата да без очишћења срца не може бити Богопознања. Свет не схвата да ван молитве људска душа не може да ce приближи Богу. Свет жели да позна Бога споља, у одређеним интелектуалним, пa чак и историјским категоријама. A монаштво на веру гледа као на тајанствени сусрет људског духа са Богом у дубинама срца, жуди за овим сусретом и тражи га. Свет сматра да срећу представљају насладе, променљиви, разноврсни, снажни осећаји. Монаштво тврди да само уколико ce ови осећаји угуше човек може да осети Бога као светлост и душевни мир. За свет je динамичан, емоционални живот узбуђење, надахнуће, опијеност чулима. Монаштво говори да све ово припада земљи, да у екстазама и ентузијазму нема истинске благодати. Благодат Божија силази на човека као неки највиши, небески мир.

Глас Бога се чује у тишини срца. Ако je човек, који није у себи победио свет (овде поново реч "свет" користим у јеванћељском смислу, односно имајући у виду свет као непрепорођени дух) религиозан, он своје спасење види у личном подвигу и као да сам себи планира пут ка Богу. Монах, пак, познаје своју слабост, свој пад и узда ce у помоћ Божију: не у сопствене снаге, већ у Божанску благодат.

Свет монахе сматра за непријатеље разума и прогреса. A монаси сматрају да ce највиши разум и највиша мудрост садрже у молитви, да je управо у њој скривен неисцрпни потенцијал мудрости. Један мој познаник - стари монах je говорио: "Сва философија ce састоји у речима: "Гослоде, Исусе Христе, Сине Божји, смилуј ce мени, грешном!" Свет воли прогрес као своје рођено дете. Али, шта je прогрес? Већина људи не може да одговори на дато питање. За њих je прогрес нека човекова сила која ce испољава и расте у историји. И заиста, моћ људског разума je створила спољашње предмете и савремену технику, која би у претходним вековима изгледала фантастично. Али je човечанство истовремено у овом извиканом прогресу у многоме изгубило себе. Технички прогрес je прогрес машина, a не човека. Међутим, какав прогрес, какав развој видимо у оном главном - у верском животу? Ако ce на човека погледа као на биће духовно и морално, онда je највиши ниво овог развоја био достигнут у првобитној Цркви. Тако да за нас прошлост у њеним духовним енергијама и моделима не представља заувек проћену степеницу или минулу етапу, већ остаје и садашњост и будућност, која ce стално актуализује у Цркви (објаснићу своју мисао примером: доба Теофана Грка и Андреја Рубљова није прошлост иконописања, већ њена тајанствена садашњост и будућност).

Свет je заљубљен у земаљски живот и он не жели да зна за други живот. Смрт je за њега ужасно чудовиште. Свет не може да уништи смрт, и због тога он човеку предлаже само једно: да заборави на њу.

Смрт и време су најуниверзалнији фактори постојања на земљи. Царство живота окружено je царством смрти и сама смрт ce претвара у смрт. Међутим, и у овом егзистенцијалном ковитлацу световни људи заборављају на смрт, они су психолошки из ње искључени и зато не желе да знају за други живот, стално жудећи за бесконачним трајањем земаљског битовања. Што ce тиче монаштва, сећање на смрт спада у само правило монашког живота. Сви учитељи монаха, сви подвижници нам заповедају да je ce непрестано сећамо.

Световни људи говоре: "Ако ce човек стално ceћa смрти, то ће паралисати његову вољу и он ћe престати да било шта чини и ствара." Монаси уче другачије: "Онај ко ce ceћa смрти, журиће да чини добро зато што зна за ограниченост свог живота."

Свет сматра да je људска гордост велики иметак, без обзира на то у каквим ce облицима - индивидуалним или друштвеним - испољава. A монаштво гордост дефинише као највећу слабост. Свет ce, не схватајући монаштво, према људима који желе да постану монаси односи као према живим мртвацима. Веома ретко световни људи са радошћу дају благослов и пуштају у монаштво своје најближе, препуштајући их Богу. Они их најчешће оплакују као покојника којег спуштају у раку.

Занимљива je чињеница да прогони Цркве почињу од рушења манастира и уништавања монаштва. И обрнуто: препород Цркве залочиње од препорода манастира и монашког духа. Зашто? Уопште, шта je монаштво? Ми знамо за монашке завете: сиромаштво, послушање, целомудреност. A шта je монаштво у својој самој суштини, у својој главној идеји? Да ли то знамо? Монаштво je љубав према Божанској лепоти, за коју свет не зна, која му je непозната и несхватљива, за коју он уопште не зна да постоји. To je љубав према лепоти, која лежи ван граница чулних доживљаја, према лепоти ван телесних облика. Највероватније je да ce Божанска лепота може упоредити са Божанском Светлошћу. Ова лепота je велика тајна, са којом човек када доће у додир, када je види духом, макар на тренутак, не може да не je воли, да не чезне за њом. Зато ми изгледа да je монаштво трагање за Божанском лепотом, пред којом у извесним тренуцима људска душа пада ничице у неизрецивом одушевљењу. У овој Божанској лепоти ce преображава сам човек, она приморава неке дубоке струне у његовом срцу да затрепере и произведу звук. И од њеног виђења сав земаљски свет му изгледа сиво, туће и мртво. Душа тражи лепоту ван граница света и чезне за њом. У његовој светлости она види своју сопствену лепоту, недостојност, пад. Зато монах интензивно oceћa како je далеко од Бога - Извора живота. Он тражи повратак ка Богу као што путник тражи пут према својој отаџбини, родној кући.

У чему ce састоји монаштво? Опет бих поновио: то je љубав према Божанској лепоти, чежња за њом, свест о својој недостојности и због тога - осећање покајања. Свети Антоније Велики je говорио: "Сав мој живот je био дуготрајно плакање због мојих грехова." Плач нису само сузе. Плач je унутрашња бол људског срца. Световни људи говоре: "Човек истовремено може да воли и Бога и свет." Заиста, можеш да волиш Бога и свет у Богу, али само када очистиш срце од страсти и видиш свет у његовом преображењу. Ако тога нема, онда о истовременој љубави према Богу и свету, углавном може да говори онај ко уопште не воли Бога. Свеци су заиста волели и Бога и људе. Многи од њих су ce спасавали у свету, али су због тога и знали како je то тешко. Због тога je већина желела да барем пред смрт прими постриг.

Монах говори: "Ja не осућујем свет и оне који желе да воле и Бога и свет; али ja не могу да поделим своје срце између Бога и света, већ желим да своје срце у потпуности дам Богу." Световни људи сматрају да je монаштво духовни егоизам, духовна гордост, претпостављање свог личног спасења добру других људи, одбијање човека да служи људима и да им доноси корист, чини добро. Међутим, они једноставно не схватају да постоји највише добро - добро које ce не може иземерити као неки скуп добрих дела. Највише, вечно, неуништиво добро je благодат Духа Светог. A монаштво пo својој идеји јесте стицање благодати. Монаштво je очишћење свога срца и непрекидна молитва за све људе. Молитва je невидљива, али најмоћнија сила која оживотворава свет. Молитва je невидљива спољашњем погледу, као што су невидљиве подземне воде, које хране корење биљака и цветова. Али, да нема тих вода, да оне пресуше, и земља би ce претворила у мртву пустињу. Манастири и скитови, осамљене келије монаха јесу извори Божанске Светлости, највећег блага које ce људима може дати. Људи, који нису изгубили или нису затомили верска осећања доживљавају нарочиту духовну атмосферу у близини обитељи или монашких скитова. Они осећају да су на том месту чак и земља и ваздух духовно нарочито чисти, као да су прожети невидљивим зрацима молитве, и у свом срцу осећају дубоку радост, као да им ce вратила пређашња детиња чистота и једноставност.

Монах одлази из овога света, али не оставља свет својим духовним присуством. Он постаје (говорим, наравно, о монаху какав би он требало да буде, о истинском монаштву; као што знате, у реалном животу je то сложен процес) духовна карика између света и Бога. Највећи духовни подвиг je подвиг молитве за свет. Он je много тежи од свега осталог. Теже je молити ce за свет него бити мисионар и проповедати Јеванћеље мећу људождерским племенима. Под молитвом за свет ce подразумева она врста подвига када човек оставља лични живот, своју везаност за одређене људе, одбацује личну насладу и срећу и све своје снаге концентрише на једну духовну тачку - молитву.

Молитва за свет je жртва паљеница, у којој молитвеник као да сагорева у огњу молитве. У оваквој молитви он схвата да je одговоран за свет и oceћa духовну блискост са сваким човеком. To je парадоксално, али ето, постоји таква антиномија. Навешћу пример: човек ce заљубио. И шта ce са њим психолошки дешава у овом стању заљубљености? Други људи престају да постоје за њега. Он за њих престаје да постоји. Њему je важан само предмет његове чулне љубави. Он пати, осећа бол, брине ce због онога што ce догаћа човеку који му je драг и истовремено je равнодушан према другима. Други у том тренутку за њега психолошки не постоје. A овде ce дешава нешто потпуно друго: монах ce не везује ни за шта конкретно, али почиње изнутра, духовно да oceћa цео свет. И то не свет као апстракцију, већ управо свет у личностима, у живим бићима. Он у свом срцу осећа љубав према свакоме ко живи у овом свету. Преподобни Исак Сирин пише да подвижник који je достигао праве духовне висине, сажаљева не само људе, већ га обузима љубав према свим бићима, caoceћa са сваким. Душа таквог молитвеника бива до те мере истанчана да он почиње да осећа бол овог света. Један монах je говорио: "Љубав шири духовна познања, љубав даје слободу и љубав увећава патњу."

Молити ce за цео свет значи унутрашње састрадавати целом свету. Молити ce за цео свет значи осећати да те тући греси тако погађају и рањавају као твоји сопствени. Оваквој молитви подвижник не тежи вештачки. Вештачке су наше страсти. Оно што je наталожено, што je вештачко јесте грех. Природно у највишем степену - не у нашем паду, већ у нашем првосазданом стању - јесте љубав према Богу и према људима коју je човек изгубио. Монах уклања преграде које стоје између њега и Бога, и уклањајући их, открива у себи унутрашњи потен¬цијал љубави, који ce скрива у човеку као образу и подобију Божијем: буди наш дух који обично спава у духовном немару.

Монаштво je духовно служење роду људском и неки људи монаштво негирају само због тога што добро виде једино у његовим чисто материјалним манифестацијама. Али, ако, претпоставимо, неко одједном каже: "Нису потребни ни поезија, ни песници, ни музика, ни музичари, нека сви узму лопате у руке и копају земљу." Како бисмо ce понели према томе? Шта ради музичар? Па он ништа не производи, јер je музика само хармонично спајање звукова. И без обзира на то, за човека који негира музику, у културном смислу бисмо казали да je дивљак. Зар није тако? A ако, пак, неко изјави да није потребно монаштво које je носилац и сведок духовне светлости, он са још више основе може бити назван духовним дивљаком и религизном незналицом. Могу да кажем да су љубав и молитва оне везивне силе које одржавају свет. Aко не буде љубави и молитве свет ћe пропасти. И сва земља ћe ce, сликовито говорећи, тада претворити у огромну санту леда која плута у мрачном и мртвом простору.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/KaVisotamaObozenjaKarelin/KaVisotamaObozenjaKarelin09.htm

[ПЧЕЛИЦА]

"МОНАХ ЈЕ ЧОВЈЕК КОЈИ МОЖЕ ДА ПЛАЧЕ ЗА ЦИЈЕЛИМ СВИЈЕТОМ!" Додаћу: ...УЗ НЕВЈЕРОВАТНУ ВЕДРИНУ И РАДОВАЊЕ СВЕМУ ШТО ЈЕ ОД БОГА!

[obi-wan]

Негде сам прочитао да католичко монаштво се базира на чињењу добра.док православно је базирано на аскези, уздржавању од зла. Тако да су поделили оно што је Христос рекао: чини добро и уклони се од зла. Па једни испуњавају једну половину а други другу, онога што је Христос препоручио. А требало је чинити и једно и друго.

 

Ne znam gde si to procitao, ali nije nimalo tacno. Pravoslavno monastvo je podjednako bazirano i na askezi i na covekoljublju...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Potpuno verujem da iskreni Monah ostavlja cak i sebe da bi krenuo za Hristom i radio sve od Hrista.

 

Hristov um imamo ...sve smo drugo zaboravili.

[Ламех]

ЈОш да аскеза не подразумева само и искључиво уздржавање од зла.

[Volim_Sina_Bozjeg]

ЈОш да аскеза не подразумева само и искључиво уздржавање од зла.

i jos da se ni jedno ni drugo uz kaficu ne moze objasniti poz braco:)

[Перезвон]

Монаштво је аутентични и једино аутентични израз Цркве Христове. Све остало је снисхођење и толеранција! Свештеник - нужно зло а ђакон и народ... биће нешто од њих ако се икако вежу за монаштво!

[Дејан]

Негде сам прочитао да католичко монаштво се базира на чињењу добра.док православно је базирано на аскези, уздржавању од зла. Тако да су поделили оно што је Христос рекао: чини добро и уклони се од зла. Па једни испуњавају једну половину а други другу, онога што је Христос препоручио. А требало је чинити и једно и друго.

Jedno bez drugog ne ide ,a taj što je to napisao je klasični nemač pojma

[Срђан Ранђеловић]

 

Питање Валаамском монаху: Може ли се ступити у манастир после 50-те? Каква је од мене корист, деце немам, и тако даље…?

 

Одговор: У манастир се не иде због тога што се нешто не дешава, већ зато што постоји призив. Ако имате призив, онда ће Вас узети и после 70-те. А ако га немате, онда је боље да о томе ни не размишљате.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2011/09/50.html?spref=fb