Бога не можеш познати испуњавајући одређена правила

[Deja Vu]

Pa kaze ono sto sam vec napisao, brate, sto bi sad ponovo sve prekucavao...

 

Da je savest Bog ubacio ljudima kako bi imali unutrasnji indikator kad nesto rade sto ne valja i usmerio ih ka Njemu na taj nacin? Nisam video da je to bas neki zvanicni stav Crkve, mozda poneko onako uci i propoveda, ali to uopste ne mora biti tacno. 

 

Jer grizu savesti ima i Crnogorac koji nije ispunio krvnu osvetu. Ili pak musliman u SA i Iranu koji nije kamenovao bludnicu. Sto ce reci da savest dolazi iz prirode, morala koji je cesto oblikovan drustvom u kom se pojedinac nalazi, ali je u sustini univerzalan svuda zbog univerzalne ljudske prirode. Moral i te grize savesti imaju samo povrsinski karakter, a to je da regulise odnose medju ljudima tako da ne dodje do medjusobnog klanja, silovanja, pljackanja i time se ugrozi citava vrsta. To je nastalo evolucijom kada su moralnije zivotinje (one koje su vise saradjivale) postale brojnije od nemoralnijih (koje nisu saradjivale) pa tako ove druge izumrle jer su ih pojeli predatori i tome slicno. 

 

A to sa hriscanskim nazovimo ga etosom nema nikakve veze, jer mi u odnosima sa drugima ne ulazimo zbog ovog sto sam napisao. Ljubav sa moralom, savescu, "prirodnim zakonom" nema veze, jer su ovi poslednji zasnovani na unutrasnjoj prinudi, a ljubav je slobodna. Tako da Bog ne bi mogao ubaciti nikakav prinudni aparat, indikator koji ce da natera sve nas da se Njemu priblizimo, jer bi to krsilo Njega samog koji voli i daje slobodu ljudima da mu pridju. A savest nije nikakva sloboda da mu pridjemo, vec vid teranja. 

 

Zbog toga savest ne moze poticati od Boga. Nema razlike izmedju toga da Bog nekog spolja tera u zajednicu sa sobom kroz kazne, gadjanje gromovima, slanjem prirodnih katastrofa kao vide opomene i sta ti znam, i da nastima u njemu nekakav mehanizam da isto to uradi. 

[Џуманџи]

Iliti: Hristos nam je jedini kriterijum.

[Arsenija]

Eto, ispadne covek kriv sto je citao pravoslavnu literaturu zeleci da upozna pravoslavlje. ????     

Молитва, нарочито литургијска, васпитач је најделикатнији ума, срца и целе личности.

Свети Јустин Ћелијски

 

....

Da bi upoznao Boga moras da mu se priblizis....

...

Човек,који учини добро, тим је за корак ближи Господу,а онај који чини зло,иде корак уназад.Целог живота ми се пењемо и спуштамо.Живите на начин који би вас увек приближавао Богу.

Свети Старац Гаврило Грузијски

 

Citati preuzeti sa Fb stranice Manastira Zice.

[Иван Ивковић]

Врло лепе речи Митрополита Калиста Вера

 

http://d.pr/i/558K

 

"Циљ хришћанства није да нам да једноставне одговоре за свако питање, већ да нас све више чини свесним тајне. Бог није толико предмет нашег знања колико је повод нашег дивљења." Калист Вер

 

Ово, наравно, не значи да не треба да се интересујемо за питања наше вере, него да будемо свесни да конкретних одговора често нема јер божанске тајне нису предмет рационалног разумевања. Учења Св. Отаца само су оријентири који нас упућују ка правилном разумевању наше вере, а не догматске дефиниције које саме по себи изражавају пуноћу истине. Истинско познање и разумевање Бога и његових тајни најбоље се изражава у прослављању Бога. Зато је Православље (Ορθοδοξία) не само правилно мишљење и разумевање, већ и правилно слављење Бога.

[Рапсоди]

Браво за тему.

Бога не можеш упознати испуњавајући одређена правила,

али не можеш  доћи до Њега без њих.

Догмати вере као најсигурнији путокази да не скренемо са правога пута.

[Иван Ивковић]

О моралној супериорности као базичној прегради за богопознање

 

У навикнутости да проблем спасења посматрамо махом кроз моралистичке очи, уграниченог са перцепцијом фамозног законика а оличеног у лику надобудног фарисеја, дошли смо до девијације вероживљења, али најпре до мутиране интерпретације саме вере. Предуслове које постављамо другима, или у којима их осуђујемо, дефитивно налазе своје преклапање да исте предуслове сами не испуњавамо или да друге не можемо осудити ако претходно немамо већ сами то искуство по којем туђа зла препознајемо.

 

Међутим, мало се ко запитао да ли осим уобичајеног таксативног пребројавања многослојевитих грехова, у којима је сама спознајност истовремено и парализованост, постоје још неки грехови који нису на списку? Постоји. У питању је недолазак у Цркву. Сваки познаник или пријатељ нам просечно може рећи да нема потребу за Црквом јер није ништа згрешио. Овде почиње гангрена. Црква се, дакле, доживљава као место казне. Предрасуде су предубоке чак и за најинтелигентније. О доменима помисли се још мање промишља. Извитоперило се и оно чувено да ако нешто ниси урадио јавно да не значи да ниси пожелео тајно. Аскетика и контемплација ако нису истребљене, сигурно је да нису пожељне пред зоном самооправдања. А самооправдање добија на камати кроз компарацију са греховима других. Али, мало ко од прозваних не посматра свој грех као грех недоласка на Сабрање. Чак и ако су, примера ради, можда морално чисти. Није, дакле, проблем у прекршају разноликог моралистичког спектра, него у греху недолажења на Литургију. Пред Лице Другог. Углавном, многима је Црква проблем не толико због Бога колико због присутних, али то и јесте проблем ако се Други маргинализује преувеличаним доживљајем свега присутног осим Њега Самога. Има и оних погрешних мотива као што су: етикетирање других, неоснована увређеност јер им је угрожен себичан мир, посматрање присутних као безобличне масе, итд. Ипак, главни гној је: самооправдање „јер  увек има горих“ од сопства.

 

Грех је, у овим границама искуства, заправо промашај путање дајући сопству кретање изван Бога. Што себи није дозвољен приступ да се сусрет са Богом догоди. Што је дозвољен благодатни мимоилазак. Што је Сабор потцењен. Што је сопствени живот подобнији од уподобног. Тако се остаје монада изван пламене осабороване радости. Зато је недеља многима тешка. Пропуштен је загрљај нестворених језика Педесетнице – увек актуелног изливања Духа који твори сједињење створене реалности са Нествореном (беспочетном) саздавајући лик Исуса Христа у нама према мери савршенства воље Очеве. Ко је једном окусио од Трпезе Вишњега оставши ускраћен, агонија му се увећава управо у сразмери знајући шта пропушта. Онај ко није окусио – не може осетити ни бол јер нема свест о томе чега се лишава будући да веће блаженство не познаје. Ко је, дакле, искусио стварност у којој Бог живи, пропуштањем исте, осећа искривљавање свог времена и постојања. Смисленост постојања се умањује сопственим одсуствовањем а да се Смисленост у Цркви одсуством човека не умањује јер не заснива свој темељ на човеку већ на Богу. Тако настаје доживљај греха отуђења од Бога.

 

Са друге стране, на моралном пољу се може видети много поштенијих али који по сваки изговор избегавају Цркву. Дозвољавају отуђење да никад не упознају Бога. Стиде се Цркве. Не знајући оне страшне речи: „Ко се постиди Мене пред људима, постидећу се и Ја њега пред Оцем Својим!“. Неко, дакле, и у стиду од својих грехова не долази у Цркву, па тако антиномично утврђује дистинкцију отуђења од Бога, док они моралнији утврђују своју громадну анонимност и гордост управо због осећања моралне супериорности као места самооправдања. Трагедија над трагедијама…

 

Уподобљавање

[Дијана.]

Браво за тему.

Бога не можеш упознати испуњавајући одређена правила,

али не можеш  доћи до Њега без њих.

Догмати вере као најсигурнији путокази да не скренемо са правога пута.

Potreban, ali ne i dovooljan uslov... Ni samo ispunjavanje pravila, trud, podvig, ni samo uzdanje u milost; nego oboje...  

[JESSY]

"Огромна већина људи под духовним животом подразумевају то да човек треба бити добар. Бити добар значи бити моралан. Да би се достагао тај квалитет потребно је испуњавати одређена правила и – ту се све завршава. На Христа нико и не обраћа пажњу. На заједницу са Њим нико и не помишља. Тако ће се, додуше, постати добар човек али не баш и човек који има однос са Богом. А то је једини циљ нашег постојања."

[JESSY]

Владика Арсеније: Врлина - изнад правила!

Владика топлички Арсеније служио је на празник Светог Александра Невског Литургију у Вазнесењској цркви у центру града. Тумачећи одељак из јеванђеља по Луки, Владика каже да је Господ као добри пастир пришао жени коју је исцелио од злог демона и тиме показао велико милосрђе, али одељак показује и лицемерје и злобу старешине синагоге који је хтео да укори Христа који је учинио добро дело. „Добра дела и врлине су изнад правила, учи нас Господ у својим јеванђељима“, каже Епископ Арсеније. Захваљујемо старешини храма јереју Арсенију Арсенијевићу на тонском запису ове архипастирске проповеди.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/39/15/12/06.12.15_vladika_arsenije_-_beseda_vaznesenjska.mp3

 

http://www.slovoljubve.com/vesti/vladika-arsenije-vrlina-iznad-pravila