Када је превише стварности...

[Arsenija]

Sinoc sam skovala plan kako da pobegnem odavde ...   

...

P.s. Moram da se oslobodim ropstva . Previse je stvarnan ovaj virtuelni prostor ... Kao prvo i osnovno gubimo vreme ... Vreme , braco i sestrice ,a  ne novac i ne znam ti ni ja sta ... Zato , u ime ljubavi , ja odlazim zauvek .     ( pogled usmeren ka gore , pokusava da se seti , pokusava da slaze ...ali ne Arsenija vise ne laze ...  ) ... Odluka je doneta ... Idem sada  ...

P.s. Ustvari ...  ... 

[Рапсоди]

Sinoc sam skovala plan kako da pobegnem odavde ...   

...

P.s. Moram da se oslobodim ropstva . Previse je stvarnan ovaj virtuelni prostor ... Kao prvo i osnovno gubimo vreme ... Vreme , braco i sestrice ,a  ne novac i ne znam ti ni ja sta ... Zato , u ime ljubavi , ja odlazim zauvek .     ( pogled usmeren ka gore , pokusava da se seti , pokusava da slaze ...ali ne Arsenija vise ne laze ...  ) ... Odluka je doneta ... Idem sada  ...

P.s. Ustvari ...  ... 

  Чим си ушла у виртуелни простор изласка нема. Најбоље не пробати ..........чим пробаш ......па још мало......па још мало..... уђеш до гуше...... и како да изађеш.И ја се питам сваки дан шта ми би да уђем ..........стегло не да.......   а ја бих да идем.          

[sanja84]

Možda nekom čudno ili ne ali stvarnosti je sve manje i manje.

 

Zašto? Stvarnost postoji samo u zajednici, sve ostalo je subjektivno i primitivno.

 

današnja realnost je da zajednice ima sve manje i manje, čovek,čoveku postaje pretežak  a stvarnost se gubi nametnutim nam individualističkim modelom života. Potrošačko društvo je zvezda "vodilja" takvog stanja stvari.

 

A zar nismo na kraju samo mi I Bog.

 

Svi ljudi se upodobljavaju i postaju podobni Hristosu..i na kraju...samo mi i Gospod Bog.

[JESSY]

Искуство нас учи бројним издајама које искусимо на нашој кожи, а позитивни примери ма колико нам значили статистички су неупоредиво малобројнији. Како да верујемо било коме? Богу можемо да верујемо, али Бог нам се ретко директно обраћа. Најчешће нам говори кроз друге. И наша слаба вера налази оправдање своје слабости. А заправо ми не можемо без вере. И кад мислимо да не верујемо – свакодневно се руководимо вером више него разумом.

 

У време набујале технологије и владавине науке, ми смо заправо више осуђени на поверење, веру, него људи прошлих генерација. Само што ми мање верујемо личностима а више верујемо апстрактним системима. Кад бисмо имали осећај да се предајемо у руке пилоту, хирургу, возачу аутобуса, спикеру на ТВ, анонимном саветодавцу на интернету много наше активности би запале у праву парализу. Али пошто се предајемо у руке, савременој технологији, науци, медицини, разним експертским системима – ми ипак крећемо на пут или на операцију или макар кувамо јело по непознатом рецепту. Ако верујемо неким конкретним личностима верујемо им због њихове позиције у експертском систему из ког нам се обраћају.

 

Ми сада веру лако поклањамо онима који се обраћају нашем разуму. Без обзира што разум не може или нема времена да провери предлоге, заповести, путоказе које нам се упућују. Ирационално верујемо свима који се обраћају нашем рацију. То је дух времена.

 

Ђакон Ненад Илић

[Volim_Sina_Bozjeg]

A zar nismo na kraju samo mi I Bog.

 

Svi ljudi se upodobljavaju i postaju podobni Hristosu..i na kraju...samo mi i Gospod Bog.

Hocu da kazem da se ljudi udaljavaju jedni od drugih, verovatno sami sebi dovoljni, tv,radio,internet,nemastina,depresija,siromastvo..... a Boga mi i egoiyam, gordost,mistika, asocijalnost.

 

Tu Boga nema, tu ni Hrista nema, Hristos kao Bogocovek je sav svoj zivot proveo u zajednici, za zajednicu se ovaplotio za zajednicu stradao i na kraju a nije ne bitno, treba spomenuti i Svetu Trojicu, koji jesu Jedan Bog ali u tri Li;nosti, koje imaju neprekidan odnos izmedju sebe.

 

Dakle zajednica.

[Иван Ивковић]

@@Volim_Sina_Bozjeg, све поменуто осим егоизма, гордости, депресије и себичности, може послужити на корист заједнице, па чак и ове страсти ако им са здравим расуђувањем приступамо. Бити свестан своје слабости и свестан да у заједници можеш то превазићи, па кад на том превазилажењу још и радиш... Није ли то велика ствар?

[Volim_Sina_Bozjeg]

@@Volim_Sina_Bozjeg, све поменуто осим егоизма, гордости, депресије и себичности, може послужити на корист заједнице, па чак и ове страсти ако им са здравим расуђувањем приступамо. Бити свестан своје слабости и свестан да у заједници можеш то превазићи, па кад на том превазилажењу још и радиш... Није ли то велика ствар?

Da jeste velika stvar zato je i pomenuto.

[Иван Ивковић]

Пар                                                                                      

 

Какав је вишевековни статус / ребус мушко – женског света? Да ли се шта променило? Увек иста магнетна привлачења и одбијања. Историја и уметност су настајале на разним рушевинама или грађевинама мушко – женских односа. Мада не смемо заобићи ни религиозну сферу ако се сетимо само великог Соломона који је одступио и од своје мудрости и од Бога потчињавајући се мноштву жена које је имао. По хришћанском учењу мушко и женско чине једног човека, једну целину. Нема супериорних надметања, нити подмуклих игри првенства. Дакле, кроз историју, која још увек траје, имали смо разне сценарије. Од потчињене до еманциповане жене. Од потчињеног до еманципованог мушкарца. Увек негде између комплекса и самопредавања. Од ласкања до крви. Од суровости до нежности и назад. Осцилације. Махом страсти. Крајности које се огледају у ишчекивање праштања или ишчекивање новог конфликта. Зашто не рећи отворено – садомазохистичка позадина која живи за тренутке безусловности који нажалост трају најкраће јер су поглавља несебичности аскетизам који се најтеже учи. Имамо и драматизације да се неко након пола деценије, чак две или три деценије, пробуди са упитним погледом испруженим по телу другог: „Ко је човек поред мене?“. Тако мистериозно љубави нестају као што и почињу. Амнезија потире другог. Намерна не-меморија. Или обратно: сећање, љубав, не дозвољава да умре други. Ко искрено воли неког, не поништава сећање на њега/њу. Када се љубав изгуби видимо да неко (злу)радо брише сећања на ту личност да не би можда обнављао бол зато што те љубави више нема. Или, где се изгуби однос, не жели сећање на другог. Брише га. Не жели постојање другог. Ни историјски, ни есхатолошки. Хоће да неутралише име и лице другог. Иако заборав другог не значи и заборав Божији јер ће други наставити да постоји. Само га неће бити у искуству сећања, док љубав Божија иде другом металогиком јер Његово сећање овековечује, не жели уклањање другог.

 

Осврнимо се на данашње време. Данас се парови грле. Заљубљени, венчани, прељубници. Нису све емоције неискрене. Питање је да ли се само задржавају унутар себе (не)способни за нешто превазилазеће и Треће. Постоје разни мотиви: Грле се а мисле на другог; грле се а мисле само на себе; грле се а мисле на нешто безначајно; неки мислима, рецимо, склапају послове током загрљаја; неки завршавају игрицу или замишљену дебату. Тако је и у домену сексуалног односа. Неко, курвински, замишља другу личност док спава са једном. Загрљај је десакрализован. Огољен од своје интимности. Позиција парализована. У ери техноманије и техноманијакалног понашања, загрљај се слабо цени. Цена му је спуштена, мада тарифа очигледна. Свако гледа у свој свет у загрљају другог. Парови на један, а хришћани на други начин. Свако љуби свој монитор у загрљају другог који опет гледа заљубљено у свој монитор. Већ смо машине. Роботика је ту. Иронија дише на врату. Свако мастурбира на сопствени поглед према свету. Свет за који се занимамо је свет који најмање волимо. Зашто онда трагамо за светом, вестима, сензацијама? Не јуримо. Јуримо своју сенку у том свету. Не можемо без своје радозналости. Можда је та глад за садржајима метафизичка, један јадан покушај да макар њоме надоместимо исконску потребу за Богом? Други постају само платформа за наше процене и психозе у којима тражимо своју потврду. Аутопотврђивање. Аутопечатирање. А у суштини: самозадовољавање. Макар и пред лицем и загрљајем другог. Као да ће она display – копија нашег живота бити реалистичнија од наше off-line животности. Зато се сви утркују у промоцији себе on-line на најсавршенији начин иако нису такви off-line. Можда ни пакао није тако потресно ужасавајућ ако се и тамо наставља ово холограмско поигравање ума са садржајима које испијамо сваког дана а да ни у једном садржају нема Оног Суштинског.

 

Други се, парадоксално, мимоилази усред загрљаја. То се може дешавати и пред олтаром и пред путиром. Као што неко не види шуму од дрвећа, тако неко ни Бога од Цркве. Заправо, и вољено биће се може не видети од загрљаја. Загрљај може бити рутински, инертан, беживотан. Навикнутост на свакодневно присуство другог уводи непоштовање тог другог. Тако парови, свесно – несвесно, могу да презиру једно другог, као што и свештеници механизовани својом службом могу да престану да поштују Бога којем служе. А да притом заједно живе одавајући лаж-успешност своје односности. Наравно, не сви и не нужно. Али, треба се запитати. Треба стрепети од тог безличног загрљаја чија равнодушност носи исту тежину као Јудин пољубац. Док има времена. И док последице нису рекле своје.

 

Уподобљавање

[Иван Ивковић]

 

Poljski sociolog Zigmunt Bauman jedan je od vodećih svetskih stručnjaka u svojoj oblasti. Za španski "El Pais" dao je opširan intervju o ne tako optimističnoj budućnosi koja očekuje svet, propasti demokratije i pogubnosti društvenih mreža.

 

Foto: Wikipedia / WikipediaZigmunt Bauman: "Ljudi ne veruju demokratiji jer je prestala da ispunjava obećanja"

- Protivnik sam "aktivizma iz fotelje. Internet zaglupljuje ljude jeftinom zabavom. Znate, kada se rodite, vi postajete deo neke zajednice, koja vas može zadržati ili odbaciti. Društvene mreže se nameću kao svojevrsna zamena za zajednicu. Ipak, razlika je sledeća: zajednici pripadate vi, a u slučaju društvene mreže situacija je obrnuta: ona pripada vama. Osećate kontrolu, brišete i dodajete prijatelje kao od šale i osećate se malo bolje živeći u ovom individualističkom dobu, gde je najveći strah - samoća. Ipak, istovremeno gubite društvene veštine, osećaj stvarne komunikacije sa ljudima. Komunikacije koja vam je potrebna čim izađete na ulicu, odete na posao...Najbolji primer je sledeći: Papa Franja, koji je jedan sjajan čovek, prvi intervju po stupanju na dužnost dao je Eugeniju Skalfariju, italijanskom novinaru koji je osvedočeni ateista. To je pravi dijalog, razgovor sa nekim ko ima potpuno drugačije stavove. Takav razvitak svesti društvene mreže onemogućavaju jer je jednostavno i lako obrisati nekoga ko ima drugačije mišljenje od vas. na društvenoj mreži ne čujete drugačije mišljejne, već samo eho sopstvenog glasa. Društvene mreže umeju da budu korisne, ali su zapravo jedna velika zamka - rekao je profesor Bauman.

[Биљана 1234]

Имам проблем са цитирањем, престала сам то да радим..тако да нисам у могућности да другалије одговорим на ову тему сем својим речима.

 

Кад сее деси да видим кроз ту пукотину ту стварност, увек помислим То је увек испред мене, у мени, само не видим увек исто

 

Научила сам да ослушкујем шта се збива кад комуницирам са другима

Увек постоји једна реч ики гест или поглед или тон или нешто што ми укаже да мој сабеседник не види мене, неко кроз мене види неке своје потребе..Онда се повучем и захвалим се Господу што ми даде да пратим Знаке на Путу свом

Не врсди кад вичем и вапим да би ме други чули..У пустињи се другачије вапи

[Arsenija]

Kad je previse stvarnosti ... Obujem cipele na stiklu ... Kad ih skinem , odmah mi bude lakse ...

[АлександраВ]

On 6/22/2015 at 23:08, Иван_ рече

Навикли смо на много испразних ствари у којима тражимо утеху. Свака од тих ствари представља посебну или делић опште привидне стварности, неке коју смо сами себи обликовали и којом смо заменили истинску стварност, представља сурогат Царства у коме се уместо у наручје Оца бацамо у окречене гробове. Када у изобиљу логосне стварности почнемо да се гушимо и жмиркамо као живуљке навикле на мрак и устајали ваздух без размишљања зовемо у помоћ идоле да нам пруже утеху јер нам је тада просто превише стварности... Суза нема, покајања још мање... Како глупаво делују они јадни људи који су молили Христа да оде од њих. Јесте ли некад имали осећај да стојите међу њима?

 

[Aleksandra_A]

Često sam i sama podložna problemima opisanim na ovoj temi, pa ću pokušati da doprinesem nekim razmišljanjima iz svog ugla.. Zaključila sam da se najčešće radi o preopterećenosti strahovima, često onima kojih nisam ni svesna, tipa strah od života, strah od gubitka Boga, itd. I uz to, oscilovanju između potrebe da ja sama nekako rešim situaciju (tu budem posledično agresivni kontrol frik), ili hoda po ivici očajanja. Obe ove situacije su, zapravo, potencijalno dobre - očajanje ako se sublimira kroz molitveno obraćanje Bogu i fokusiranje na emocije koje su kontra teg očajanju - ljubav, nada, vera, a agresija/kontrolisanje ako se sublimira kroz inicijativu, akciju, menjanje nečeg konkretnog u svom svakodnevnom životu, to je dakle ova "opipljivija" strana realnosti koja se često ovde opisuje, gde se nešto korisno čita, ili radi, itd. Pritom, to ne isključuje molitvu, kao i nijedno drugo stanje.. Poenta je, zapravo, u tome da se čovek malo pokrene, i prestane da misli o sopstvenim moćima kao nečemu velikom, ili o svojoj nemoći kao nečemu bezizlaznom - gordost je tu glavna prepreka i pokretač ovih osccilacija, kako su već mnogi i opisali eto, nadam se da sam bila jasna, ako sam previše zapetljala, kažite pa da probam ponovo

[Иван Ивковић]

@Aleksandra_A , хвала ти на овим дивним запажањима. <3