Када је превише стварности...

[Иван Ивковић]

http://www.fbermudez.com/index.php?option=com_content&view=article&id=17:diogenes-el-sabio-de-actualidad&catid=3:escritos&Itemid=10

 

Када су питали Диогена како живети са истином, одговорио је: "Као уз ватру - нити се много примичи, да се не опечеш, нити се далеко одмичи, да те не поткачи мраз."

[Иван Ивковић]

 

ПАКАО ХИКИКОМОРИЈА - Бизарна болест од које пати милион Јапанаца

Милион младих Јапанаца својевољно се одрекло контакта са другим људима. Они живе закључани у четири зида, где сурфују интернетом и читају стрипове. Неки у изолацији проведу и по тридесет година.

 

Потребно је да прође шест месеци у изолацији да би особа била проглашена "хикикоморијем".

(FOTO: Vivement Lundi ! / TVR Rennes 35 Bretagne / Télénantes / Ty Télé / Tébéo)

 

“Хикикомори“ је заједнички назив за све оне који, према речима јапанских стручњака, пате од мистериозне „социјалне болести“.

Жеља за отуђењем јавља се изненада и без очигледног разлога, а толико је јака да „оболели“ прекидају сваку врсту везе са пријатељима и члановима породице. Дешава се да прођу месеци, или чак године, а да не проговоре ни једну једину реч.

- Овде говоримо о потпуно формираним личностима које су у већини случајева високо образоване. То су млади који су завршили квалитетне факултете, изградили међуљудске односе и одједном одлучили да побегну од свега тога - каже др Такахиро Като, један од стручњака за овај поремећај, који је и сам био „хикикомори“.

Јуто Ониши (18) из Токија три године није напустио своју собу. Дане је проводио пред рачунаром или читајући јапанске „манга“ стрипове, и није имао жељу да поприча ни са ким. Сада је коначно потражио стручну помоћ.

 

Не занима их спољашњи свет и не разговарају ни са ким.

(FOTO: Vivement Lundi ! / TVR Rennes 35 Bretagne / Télénantes / Ty Télé / Tébéo)

 

- Изгубио сам додир са стварношћу. Знао сам да то није добро, али нисам имао снаге да било шта мењам - каже Ониши, који за своје стање криви неуспех у средњој школи.

 

Често имају панични страх од отвореног простора.

(FOTO: Vivement Lundi ! / TVR Rennes 35 Bretagne / Télénantes / Ty Télé / Tébéo)

 

Доктор Като се слаже да су млади Јапанци под великим притиском који често не могу да издрже.

- Родитељи од њих захтевају беспрекорне резултате, а ако не могу да их постигну, осећају се безвредно - каже он.


Штета за економију
Пораст броја „хикикоморија“ лоше утиче на јапанску економију. Високо образовани појединци, чије би знање и интелигенција могли да донесу велики профит, потпуно су незаинтересовани за било какву продуктивност. Јапански лекари се надају да ће ускоро пронаћи лек за ово чудно „обољење“.

 

 

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/574203/PAKAO-HIKIKOMORIJA-Bizarna-bolest-od-koje-pati-milion-Japanaca

[Иван Ивковић]

"I share, therefore I am!" - The Innovation of Loneliness

 

 

What is the connection between Social Networks and Being Lonely?
Inspired and Based on the wonderful book by Sherry Turkle - Alone Together.

Script, Design & Animation: Shimi Cohen

Final Project at Shenkar College of Engineering and Design.

[Иван Ивковић]

 

http://i.imgur.com/9SJBGdW.jpg

 

[Иван Ивковић]

"Вишак стварности"... један од симптома по којима се препознаје дух унинија.

 

 

Радни снимци разговора о страстима које је ђакон Ненад Илић водио са студентима Аудио и видео технологије Високе школе електротехнике и рачунарства, а за потребе извођења њиховог рада - прављења мини ТВ серије.

[Tumaralo.]

Vezano za hikikomorije - pogledajte ukratko o ovom poznatom eksperimentu sa misevima. Uticaj komfora i prenaseljenosti na drustvo.

U ovom slucaju  stanje u "drustvu" miseva odgovara situaciji u kojoj se danas nalazi covecanstvo.

 

[Иван Ивковић]

Правило ХАЛТ

 

Када човек тек почиње да оздрављује од зависности или сазависности још није довољно стабилан. Зато је могућ рецидив – у сазависних је то опет прелаз ка нездравом понашању, емоционално прекључење на другог, отказ од бриге о себи ( подробније погледај књигу Теренса Горски о рецидивима).

 

Постоји правило ХАЛТ. Правило – шта се не сме допустити у рецидиву или пред рецидивом, ако се предосети.

 

HALT – скраћеница

Hungry – гладан

Angry – љут

Lonely – усамљен

Tired – уморан

 

Човек свагда треба да пази да не буде гладан, љут, усамљен, уморан. Иначе таква стања могу да приведу рецидиву или да га удвоструче.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/08/14/pravilo-halt/

[Дијана.]

Шта чинити кад човјека растрзава и истјазава  тешки, мрачни, обесхрабрујући, мучни осјећај, да је стварност, колико год имали рационално објашњење за многе утиске, осјећаје и искуства који киње, муче, море, и уз присутни драгоцјени сопствени мали свијет, и своје људе, колико год имали чврсту и несумњиву вјеру, - да је тешка, неподношљива, да је као ружан сан, уз болну свијест да се из ње не може побјећи, пробудити....?!!??!! Да се управо ствара схизофрени осјећај одвајања од овог и оваквог свијета, од ове и овакве реалности... да је свака сумња у вјечну истину, правду и смисао гора од смрти и да чини пуко опстајање, (немогуће је то назвати постојањем) - неподношљивим?!

[Иван Ивковић]

Шта чинити...

Тренутно - туговати и уздисати пред Богом. Дугорочно - проучавати аскетско богословље светих отаца. И не само проучавати већ и усвајати и у себи својственој мери и по благослову практиковати. То бих назвао освешћивањем...

___________________________________

 

 

Цела емисија је добра али посебно препоручујем питање од 22:25.

[Иван ♪♫]

Шта чинити кад човјека растрзава и истјазава  тешки, мрачни, обесхрабрујући, мучни осјећај, да је стварност, колико год имали рационално објашњење за многе утиске, осјећаје и искуства који киње, муче, море, и уз присутни драгоцјени сопствени мали свијет, и своје људе, колико год имали чврсту и несумњиву вјеру, - да је тешка, неподношљива, да је као ружан сан, уз болну свијест да се из ње не може побјећи, пробудити....?!!??!! Да се управо ствара схизофрени осјећај одвајања од овог и оваквог свијета, од ове и овакве реалности... да је свака сумња у вјечну истину, правду и смисао гора од смрти и да чини пуко опстајање, (немогуће је то назвати постојањем) - неподношљивим?!

 

Ne znam, samo znam da treba promeniti nesto, bez odlaganja, promeniti u pristup u zivotu, nacin razmisljanja, i dozivljavanja sebe i sveta. Veoma vazno - prihvatiti sebe.

Treba osvestiti svoj potisnut bol, nezadovoljstvo, zelje, i agresivnost (ne destruktivnost), jer mislim da je to ono sto nas iznurava i koci.

Veca je energija potrebna za potiskivanje, nego sto je energija onoga sto je potisnuto. Potreban je iskusan terapeut.

[Иван ♪♫]

@@Дијана.,

 

u stvari lupetam, mislim stoji sve ono sto sam napisao, ali:

 

ukazi nekome ljubav, i nek tebi neko ukaze ljubav, pomozi nekome, pomazi neku macu, neko kuce, ostavi hranu pticama, nasmej se nekome, uputi lepu rec, osvezujucu rec, zagrli nekoga, uveseli nekoga, oraspolozi, i tako...

[БанеЛ]

Свет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној. На крају све прође, само се треба што мање нервирати. Искушења ће бити, а ми да се трудимо да поступамо као људи. По мени, најтеже је са народом. Папир трпи све. Зато свакоме најтоплије препоручујем неки хоби. Хоби не доноси увек радост, али може да помогне да преусмерите мисли да постану позитивне. Лепота је у малим стварима. 

[Дијана.]

Тренутно - туговати и уздисати пред Богом. Дугорочно - проучавати аскетско богословље светих отаца. И не само проучавати већ и усвајати и у себи својственој мери и по благослову практиковати.

 

Ово прво веома исцрпљује и урушава вјеру коначно; друго није лако ни сваком доступно, макар ми се чини да без духовника,  није права ствар... Имам осјећај да фали нешто између то двоје. А то би отприлике могло бити ово:

 

ukazi nekome ljubav, pomozi nekome, uputi lepu rec, uveseli nekoga, 

Једини смисао у бесмислу и свјетлост у тами овдашњег постојања: љубав

 

Свет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној.

- и пакао, и тамница, - без радости, смисла и љубави, без Бога.

[Иван Ивковић]

Ово прво веома исцрпљује и урушава вјеру коначно;

Само ако плач "производиш" умом. Ако долази из срца ефекат је супротан.

[Иван Ивковић]

О идолима и идолопоклонству

 

„Од Бога не треба стварати идола, ни мисленог, ни философског, ни религиозног.“

св. Јован Дамаскин

 

Ако кренемо линијом старозаветног разматрања, видећемо да се појам идола чврсто везивао за многобоштво, или, у екстремнијим случајевима за одређене фетише којима су се приписивала божанска својства а која су се често граничила са демонослужењем. У данашње време, када разлличити трендови доминирају галопирајућом брзином прилагођавања и асимилације, таквих идола углавном више нема осим у неким просекташким али омањим групацијама на чије плиткости падају само наивни. Савремени проблем са идолизацијама се углавном тиче славних личности, или онима који се таквим представљају а чију славу нико неће, који ако не обожавају себе трпе обоготворење од својих фанова и присталица. У маничном страху од тога да ли ће задржати ту репутацију у ликовима својих фанова, славољубиве личности су спремне да погазе сваки морални кодекс како би антилогиком саблазни себи већу популарност стекли (што је невероватна антиномија), или ће се трудити да промовишу морално себе јавно онако какви заправо у нутринама сопства нису (што је дуализам на квадрат). Да не улазимо сад у проблем колико је страшно што су славољубиви људи  пре окренути угађању онима које не познају неголи онима који су им најближи.

 

Свакако, ни хришћани нису поштеђени од ове патологије. Идолизација свог мишљења и промовисање себе на сваком месту открива ту гангрену: лажне безгрешности, хипер-праведности, мета-моралности, наметање себе за ауторитет, итд. Оно круцијално јесте и проблем идолизације Бога. Ту антропоморфизми и личне психозе играју главну улогу. Али ово треба нагласити: од светих и од Бога се исто тако могу стварати идоли у умносрдачним пројекцијама. Фантазми регулишу читав психобиолошки модус и саобраћај постојања. Проблем лежи у неразликовању узора од идола јер није сваки узор самим тим што то неко од њега ствара аутоматски идол. Узор нити се намеће као узор, нити жели да буде одговоран за нечију асоцијацију идолопоклонства. Угледање на неког не значи клањање идолима већ уподобљавање оној реалности коју узоран собом сведочи. Не смемо да превидимо да ниједан узор не еманира сопство већ само својом слободном пријемчивошћу одражава Онога Ко му даје озарење у речима и делима. У супротном, другог ћемо неминовно прогласити за идола (макар у виду почетне симпатије која једва чека на прво разочарење) а када дође време да испитамо да ли тај неко греши можда у нечему, слепо ћемо га бранити управо јер смо му приписали божанска својства као безгрешном ауторитету (некада то иде руку под руку са патетичним ставовима о неком личном задужењу). Нажалост, такве глорификације су могуће чак и међу снажном интелектуалном елитом (без обзира да ли говоримо о црквеним или нецрквеним круговима) где појединац или више људи обоготворава одређено учење или личност некога.

 

Дакле, ниједан светитељ није указивао на себе него на свој однос са Христом, управо да не бисмо од светих стварали образац светости који се често граничи са идолопоклонством (што се најбоље да приметити у крснославским пропагандама и онима који Бога од крсне славе не виде).  А што се тиче Бога, можемо рећи да смо од Њега направили идола сваки пут:

• када смо покушали да Га учинимо себи налик;
• када покушавамо да Га искористимо против других;
• када смо од свог бића створили фанатика притискајући сопство изговором богоделања;
• када смо код Бога покушали да уклонимо Тајну Апофатичке недодирљивости;
• када смо се Богу слепо клањали без испитивања Писма, без критичког става и Јаковљевог рвања за рађањем смисла;
• када смо аутономно себи приписали Духа Светога без консултације са другим/Другим;
• када смо Богу приписали својства која Он по природи нема;
• када смо се више водили пројекцијама о Њему неголи Њим Самим;
• када смо Га ненаметнутог по слободи наметали слободи другог;
• када смо Га толико желели да смо Га претворили у чисту манифестацију страсти;
• када смо Га радикално уклонили из интеракције са другим људима и другим нивоима реалности;
• када смо од Његовог историјског живота нашли патетично а кукавичко поистовећење са Његовим ранама да бисмо побегли од бола тамо где су проблеми били у домену наше одговорности.
• када смо Га фиксирали својим псеудоморалним искључивостима за немоћне.

Закључак:  Када су старца Пајсија опседали обожаваоци приписујући му као некад старцу Порфирију божанску репутацију, он би говорио да људи који мисле да је он светлост стоје у обмани јер ако и светли треба видети како он светли са даљине али када му се у потпуности приближе могли би да се увере да је он само стара конзерва на неком отпаду који одсијава светлост сунца. По том поређењу сопства са баченом конзервом дао је образац да онај ко држи себе за ништа, неће имати проблем ни са идолизацијом Бога, ни ближњег, ни сопства.

 

На крају крајева, не заборавимо великог Шмемана: Ако би се рекло на један парадоксалан начин, онда се може казати да се сваки “религијски свет”, укључујући ту и “хришћански”, лако сналази без Бога, али зато ни за тренутак не може да живи без “богова”, то јест идолâ. Таквим идолима постепено могу да постану и Црква, и побожност, и црквени начин живота, и сама вера.