Пут, Пуњач, Истина и Живот

[Broken]

Пут, Пуњач, Истина и Живот

 

( дешавање са данашњег часа веронауке коју, чујем, опет хоће да избаце из школе.  Молим да занемарите правописне грешке јер немам живаца да сад поправљам, а да будем искрен, нисам сигуран ни да ли умем.)

 

Питам данас ученике на часу, показујући мобилни телефон:” У чему је сличност између мобилног телефона и човека ?”

Неочекивано брзо Вања каже:”Оба могу да се испразне.”

Занимљиво.

Телефон има батерију. Кад га фул напуниш, пише 100%. Пун је живота, али се временом празни, неки брже, неки спорије.

И на крају се испразни. Тада телефон постаје прилично незанимљив. Јадни, тамни, беживотни екран слути на најгоре. Нема игрица, нема лепих боја, нема комуникације преко дрштвених мрежа. Часови постају досаднији него иначе. Трагедија.

“Када се човек испразни ?” питам даље.

Када се умори, када нема енергије...чују се одговори.

“Када умре !” издоминира један одговор. Сви ућуте. Упс !

“Па шта је сад ? Зашто шок ?

Зар се не сећате да сам вам прошле године давао папириће да анонимно напишете своје страхове ? Сећате се ?”

Јаоооо...даааа.

“Па, који су страхови били најприсутнији у овој групи?”

“Чекајте ( присећају се) … висина...болест….мрак….професорка математике...самоћа…”

“А навише се појављивао који страх ?”

“Смрт и губитак вољене особе.”

“Да...тако је било.”

Човек се испразни од живота и умре. Неко пре, неко касније...као и телефон.

“Ок...има ли решења за покојни телефон ?”

("Ја нећу да умрем." чује се женски глас. Сад би је загрлио, само да није далеко. )

Наравно да има. Ставиш га да се пуни, заједно смо констатовали.

“Шта је њему живот ? Мислим, одакле добија живот ?”

“Па, струја” кажу моји драги ученици.

“Где је та струја “ Јесте ли је некад видели ?”

“Нисмо је видели али знамо где да је нађемо. Ено вам тамо утичница, испод табле.”

Знају они врло добро где је струја јер свакодневно васкрасавају своје телефоне.

Узмем ја свој телефон и кренем да га накачим на струју, тај извор живота. Гурам га, али не иде, екран 5 инча, широк је и свакако некомпатибилан са утичницом.

Ето ти проблема.

Знам да постоји невидљива струја и знам где буде али не могу да оживим телефон јер ми нешто недостаје.

“Пуњач професоре ! Пуњач. “ Смеју се средњошколци.

Ахам, пуњач ми треба.

Значи, треба ми неки посредник између телефона и невидљиве живоносне струје. Неки пуњач који је једним делом накачен на струју а другим делом на телефон.

Урадили смо тако и гле, телофон је после неколико секунди поново почео да даје знаке живта.

“А шта ћемо са човеком ? Шта ће он сирома’ са својом батеријом ?”

“Па Бог, ваљда професоре ? “

“Ок, слажем се, али где ми је Бог ? Као Он је ту, свуда и све испуњава, али га ја не видим.”

“ Како да се конектујем на Богa који је живот за мене ?”

Вера...молитва...свашта нешто набрајају.

“Све је то лепо али ми је недовољно. Чекај, шта смо радили са телефоном ? ” питам.

“Па ставили смо га да се пуни.”

“Значи, њему треба пуњач као веза са струјом.”

“Ко ће нама бити пуњач, посредних, неко на кога се накачимо и преко њега примамо живоносну енергију ?”

Па неко ко је једним крајем везан за Бога а другом страном везан за нас.

Па ко је то између Бога и човека ?

“Богочовек ! Христос ! Наш Пут, Наша Истина, наш Живот и наш Пуњач.“