Када је превише стварности...

[Иван Ивковић]

Корисна тема о одсуству контакта са собом и логичним последицама: https://www.pouke.org/forum/topic/39505-%D0%BD%D0%B0-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BA%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8-%E2%80%93-%D0%BA%D1%83%D0%B4%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D0%B5%D0%BD%D1%83%D1%82%D0%B8/.

[Иван Ивковић]

 

[Радосна]

Мени се чини, бар из сопственог искуства, да смо у ситуацијама када се осећамо клонуло, када нам понестаје снаге, када се осећамо отуђено од целог света, најближи Господу. Тада нам је молитва умножена, а срце вапи за радошћу, а зна се у Коме је она. Такође, оно што ме храбри и јача је вера у то да је Господ увек са мном, да ми крст никада није претежак и да је сваки дан, колико год да је лош, прилика да се припремим за оно добро што долази.

 

Што се негативности тиче, трудим се да свој ум изолујем и сачувам од налета лоших вести и помисли, окружујем се смиреним људима и избегавам разговоре који су пуни лоших емоција. Не жмурим, само сам одлучила да будем пчела и да тражим само лепо и добро чак и онда када је стварност потпуно другачија. Јер и када нас најтеже мисли море, када смо у духовним расцепима и моралним дилемама, верујем да свако од нас може да спозна да нас све то води нечему много бољем и да ћемо после тога бити јачи духом.

[Иван Ивковић]

изолујем

Добро, изолујеш се, зарониш у срце и на шта наиђеш тамо? Насмејане цветиће (извини ако то звучи превише грубо)? Или на таму која готово да има сопствену "ипостас"? Шта ћеш кад "неста(не) преподобнога", а "оно што нећеш - оно чиниш"? Све силе воље су парализоване и можеш само да вичеш: "Спаси Господе, изгибосмо"... У међувремену "живот" тече даље, шта с тим?

[Ламех]

Ако те не мрзи напиши још коју о томе, како се одвија тај процес пре, за време и после "кулирања". О мучењу има и посебна тема па можеш и тамо да се укључиш ако ти је случајно промакла.

 

То се може назвати као нека врста депресивног стања. Просто, неправде које те ударају, запреке које срећеш у односу са најближима..ето одвија се тако што просто тај дух озлојеђености, да баш тако - озлојеђеност, која нагриза полако помрачује и распламсава гнев. А Па том злобом мучим своје ближње, свађам се, кињим. А та злоба колико једе њих једе још више и мене.

Обично нестане после доброг сна.   Или некако помислиш на Бога, па ти дође у памет с том помишљу и да урнишеш себе и друге...мало је шкакљиво присати овде јер може зазвучати тривијално и као некакав клише...осећаш после кајање, кривицу, потиштеност, испразност...

 

И мислим да је узрок тога ништа друго до сујета и гордост, и док се човек не ослободи од тога, а сам не може, слична стања не престају. Интензитет није битан нити сам вид њихове појавности. Покајање у том смислу може доћи и бити дубоко у пуном смислу те речи тек кад побегнемо од те гордости. До тада, да уопотребим новозаветну слику, оно је одлажење Оцу своме и прерачунавање у глави док се једном не судариш са његовом љубави и не доживиш је (изнова) у потпуности.

[Иван Ивковић]

И мислим да је узрок тога ништа друго до сујета и гордост, и док се човек не ослободи од тога, а сам не може, слична стања не престају. Интензитет није битан нити сам вид њихове појавности. Покајање у том смислу може доћи и бити дубоко у пуном смислу те речи тек кад побегнемо од те гордости. До тада, да уопотребим новозаветну слику, оно је одлажење Оцу своме и прерачунавање у глави док се једном не судариш са његовом љубави и не доживиш је (изнова) у потпуности.

Очекивао сам да ће се ове две пошасти поменути пре или касније. Хвала што си поделио своје искуство са нама. Ево шта сам ја у међувремену нашао:

 

 

Чудан је дух сујете, душа се смијеша са њим а да ништа не осјети. Први сигнал је неосјећање Божијег присуства. али тада је већ касно јер ми смо у канџама луцифера гордости. Тада душа силази доље, смирава се, очајава, и ако ни тада нема Бога она се спушта још ниже и већ почиње да по мало плаче и ако га ни тада нема она почиње да рида неутјешно, и то може трајати годинама, али пошто смо ми слаби Бог то вријеме скраћује и долази да нас утјеши. Наше духовне могућности су мале и зато се од нас мало тражи...

***

Никад не заборавите коме се молите и да ступате с Њим у личносно општење. Молитва није формула него однос, контакт.

***

Све док увиђате своје грешке то је поуздан знак да је Бог са вама. А кад ослијепите за туђе то је висока мјера и велики дар Духа Светог.

***

Моја лична карта је да проповиједам љубав небеског Оца и усиновљење тј. обожење кроз Христа, али неки не вјерују да је то данас могуће. Са том личном картом изгубићу сва права на земљи.

***

Истинско знање није сујета јер му претходи огањ страдања, бола, муке, страха, смрти. То води смирењу и плачу, а не сујети.

***

Ја се осјећам као духовни инвалид и леш, а Бог слуша моје грешне молитве и плач, а не знам што ни како.

отац Давид Јовандолски 

[Снежана]

Све силе воље су парализоване и можеш само да вичеш: "Спаси Господе, изгибосмо"... У међувремену "живот" тече даље, шта с тим?

 

...Из неког мог личног искуства..некада једноставно мораш да пустиш да отече.

[florenntina]

To ti je lepa prilika da dozvolis sebi malo nerealnosti i pokusas da zamislis gde bi voleo da budes i sta bi voleo da radis. Od takvih razmisljanja moze svasta lepo da se izrodi, jos kad imas i dobru muzicku podlogu uz ta razmisljanja, ma prava uzivancija

[ВИЛМА]

U takvim stanjima dosta čitam neke knjige koje me podsećaju da postoje druge,suštinski bitnije stvari. Takođe se dosta lečim muzikom.

[Данче*]

Све силе воље су парализоване и можеш само да вичеш: "Спаси Господе, изгибосмо"... У међувремену "живот" тече даље, шта с тим?

 

Ништа,само се сетим да страдање није крај, то је само тренутно стање..крај је васкресење.

[Давор73]

Када ме глава баш полуди узмем плаву. Доста је сваком дану његовог зла.

[Arsenija]

... placem u djakuziju punom pene. 

Salim se. Nista.Ukljucim neku tres muziku ... izbacim sve iz ormara i pocnem da pakujem ili da sredjujem spajz.... Ali obicno nemam vremena za to,tako da smo kuliram...i trpim .

[geronymo]

Суштински није али слабима уме тако да изгледа.

Da,tacno,ali i to je stvarnost jer osjecaj je stvaran i samim tim je Krst nas. Da se borimo,i slabi i jaki (?).

[Драгана Милошевић]

Понекад сам толико слаба да изненадим и себе и друге у негативном смислу. Лако у тим пролазним фазама паднем у очајање.

Сви ви кажете да се молите баш тада. Код мене бива супротно, чак ни пролог не отворим!Знам не ваља ми посо.

Тад покушам да у мислима певушим било шта... Управо гордост и сујета изједају добру вољу, покретачку снагу.

Заиста мој кош је пун проблема и кад се сетим тога дође ми да закукам на сав глас. Но забранили су ми одавно плакање, на жалост.

Како ли успевам да опстанем, ни мени самој није јасно.

[ВИЛМА]

Понекад сам толико слаба да изненадим и себе и друге у негативном смислу. Лако у тим пролазним фазама паднем у очајање.

Како ли успевам да опстанем, ни мени самој није јасно.

 

Isto tako iznenadimo druge kada se "dignemo" iz te slabosti još jači nego što smo bili.

 

I ja se pitam kako opstanem svaki put, ali dobro je da opstajem