Агресивност и насиље

[Иван Ивковић]

Откуда у човеку потреба да мучи друге и/или буде мучен и понижаван? Да се разумемо, ово питање се понајмање односи на сексуалне перверзије.

 

Дајте своја мишљења, сазнања, занимљиве чланке и друга писанија на ову тему. Такође ме занима присутност и пројава ових особина у Цркви.

[JESSY]

potpuno je jasno da se radi o poremecaju psihe licnosti....takodje mislim da ovi karakteri uvek idu u paru, tj.zajedno.....razloga ima dosta.....evo za pocetak....

 

 

''Da bi druge naterao da pate, sadista zadaje udarce. Neretko fizičke ali mahom duševne. Grdi, vređa, postiđuje, omalovažava, nipodaštava, ismeva, kinji, zakera. Sputava i zabranjuje. Osujećuje tuđe nade, želje i potrebe.
Svoju sklonost ka mrcvarenju ljudi sklon je da predstavi kao oblik opravdanog pa čak i korisnog kažnjavanja. Sebe rado vidi kao bič koji šiba ljudsku niskost i nesavršenstvo, ne bi li druge naterao da postanu bolji nego što jesu.
Popravljanje ljudi i sveta, naravno, nije ono što sadista odista želi. Naime, ma šta drugi činili, uvek se nekako ispostavi da su, po njegovom dubokom uverenju, dostojni jedino šikaniranja i prezira. Njegove je zahteve nemoguće ispuniti jer su namerno neostvarivi.
Suštinska i očajnička potreba koja pokreće sadističku osobu je potreba da uzdrma i, ako je ikako moguće, sasvim uništi tuđe samopoštovanje. A sa samopoštovanjem i svaku radost i svako uživanje u životu.
Sadista je osoba lišena samopoštovanja i ne može da podnese da drugi imaju ono što njemu nedostaje. Duboko i gorko zavidi drugima na samopoštovanju i samopouzdanju, na zadovoljstvu sobom, svojim mogućnostima i svojim postignućima, na radosti, uživanju u životu. Čovek bez samopoštovanja je očajnik koji bi da sve oko sebe gurne u očajanje.
Sadističke sklonosti postoje gotovo u svakome. Intenzitet ovih sklonosti, međutim, zavisi od stepena samopoštovanja i samopouzdanja. Što čovek više poštuje sebe i što se više u sebe uzda, to će sadističke sklonosti biti beznačajnije i ređe dolaziti do izražaja. Što čovek više prezire sebe, što se oseća slabijim i praznijim, to će sadističke sklonosti dobijati na značaju, okrutnosti i snazi.''

 

''Kod mazohizma veliki uticaj ima prestrogi superego zbog kojega pojedinac trazi patnju
 da bi iskupio svoje pretpostavljene grehe.''

[Дуња]

"Незрела савест, напротив, заснована на претњама страху и осећању кривице, понаша се према самој себи или својој околини садистички или мазохистички. Онакво човеково Над-ја, које је у детињству изграђено под утицајем претерано строгих родитеља, или није уопште довољно изграђено због родитељске занемарености, или што ови и сами нису у себи изградили своју савест - ствара од људи мучитеље других или неуротичне мученике који због претераног осећања страха кривице траже своје тлачитеље. Насупрот тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима тзв. одбрамбене идентификације не постоји у основи личности емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности. У таквим случајевима личност се осећа угрожена, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње. Из такве идентификације развијају се претеране маскулине или феминине особине личности, које онда делају у правцу садистичке или мазохистичке оријентације у животу."

Jerotic

[JESSY]

jos jedno veoma interesantno glediste na mazohizam....

 

 

Ključ problema je u tome da se u našem društvu direktno izražavanje neslaganja ili neprijatnih osećanja u vezi ponašanja ili reči druge osobe, po pravilu smatra napadačkim ponašanjem i teži se obeshrabriti i omalovažiti, čak i u situacijama kad je druga osoba bila očito nekorektna.

       Situacija u kojoj trpimo nešto što izaziva neprijatno osećanje, izaziva kod osobe koja nas napada uverenje da nam takav tretman ne smeta. Ukoliko je „napadač“ svestan svog neprikladnog i agresivnog ponašanja (a najčešće jeste), a mi se protiv takvog ponašanja ne pobunimo jer to nije socijalno prihvatljivo i jer smo naučeni da trpimo – poruka koju šaljemo je da nama to odgovara i da nam možda na neki način i prija. Ovaj mazohistički obrazac ponašanja raširen je u našoj kulturi u kojoj je bitno „ne talasati“ pa makar i na sopstvenu štetu.

 

 Decu, takođe, od malih nogu učimo da se ne brane od agresije i nepravde, često ih dobronamerno savetujemo da ne obraćaju pažnju i da se prave da ih napadi ne bole. Često to roditelj čini iz straha da će dete biti još više povređeno ako se suprotstavi, ili okarakterisano kao problematično - a to su realni strahovi. No, važno je da deca nauče rešavati sukobe na konstruktivan i asertivan način. Izbegavajući ih, za to nemaju prilike.

 

 Kao rezultat toga, retko ko od nas imao je prilike uopšte da nauči kako da se kvalitetno, konstruktivno i s poštovanjem izrazi kad oseća neslaganje ili ljutnju. Isto tako, teško nam je da prihvatimo tuđu kritiku jer u tom trenutku naša podsvest obično u nama oživljava emocije stvorene u ranim iskustvima kad je tuđe neslaganje ili ljutnja bilo izraženo na ponižavajući način. Boreći se protiv straha od poniženja, počinjemo se boriti protiv druge osobe, čak i ako je njeno neslaganje opravdano.

 

J.Orlandic

[Дијана.]

Agresivnost je prirodni biološki nagon i služi za odbranu (očuvanje života). Problem je kad se izopači i gubi opravdanost, prevrši mjeru i naročito fenomen poznat kao pomjeranje agresije (tj.narodski rečeno iskaljivanje). Ta pretjerana, pomjerena i izopačena agresivnost može se shvatiti kao destruktivnost (širi pojam rušilačkog nagona) i sadizam (izopačena potreba da se zadaje bol drugom ljudskom, ili uopšte živom, biću). Mazohizam je pounutarnjenje agresivnosti, tj. iskaljivanje na sebi samom. 

Teorije: Frojd (pomjeranje, pounutarnjenje, pojmovi sadizam-mazohizam, mazohizam zbog osjećaja krivice), Konrad Lorenz ("O agresivnosti", biološki aspekt), Jung ("Senka" i njena projekcija kao izvor mržnje i agresivnosti), Adler (kompenzacija za osjećaj inferirornosti), slično drži i From "Anatomija ljudske destruktivnosti", socijalno učenje agresivnosti (Bandura).

 

Dostojevski je negdje napisao da su mazohisti najbolji ljudi; znači oni koji na sebe usmjeravaju iskonsko zlo koje u sebi svi nosimo, i takodje je ukazao da potiče i od osjećaja krivice tj.potrebe za samokažnjavanjem.

Hristos je bio najveći mazohista (trpilac) i nas tome učio.. trpljenje i okretanje drugog obraza je suprotno zdravom razumu i biološkom nagonu za opstankom.

Osvješćenje ovog iskonskog zla unutra kao i krivice skida sa nas balast negativne konotacije mazohizma i ostaje trpljenje zla (tj.neuzvraćanje zlom) kao svjestan etički izbor.

[JESSY]

ja ne mislim da je Hristos uopste bio mazohista.....

 

``крстоношење као смисао нашег живота – не као неки мазохизам – крстоношење у јеванђељском контексту није мазохизам, неко самоунижење, самокажњавање,``

о. Љ. Стојановић

[Панарет]

Мислим да би требало разликовати патолошки/грешни мазохизам од благодатног/мистичног. Први је управо последица поставки из поменутих теорија (кривица, осећај инфериорности), а други је болно ослобађање себе зарад другог. Потребно је уложити доста труда да се то мазохистично у нама раскопа и пронађе, да се види какви су грехови у нама довели до мазохизма, а какав је харизматски мазохизам. Врло лако се дешава да мазохизам у нама само изгледа као да је одрицање од себе зарад другог, а заправо се наше Ја одриче неке ствари због себе, да би преживело, јер се суштински боји сусрета са Богом. 

[Снежана]

  On 16. 5. 2015. at 18:45, JESSY рече

ja ne mislim da je Hristos uopste bio mazohista.....

Ни ја не мислим да је Христос био мазохиста, носити свој крст, није исто што и самокажњавати се...

[Панарет]

  On 16. 5. 2015. at 18:54, Снежана рече

Ни ја не мислим да је Христос био мазохиста, носити свој крст, није исто што и самокажњавати се...

Па чекај, зар свесно изабрати да будеш мучен и понижаван није суштина мазохизма?

[Снежана]

  On 16. 5. 2015. at 18:56, Панарет рече

Па чекај, зар свесно изабрати да будеш мучен и понижаван није суштина мазохизма?

Па чекај јеси ли ти дошао на овај свет да га спасеш па треба да прихваташ свако мучење и понижавање? Христос је својом жртвом откупио наше грехе...није дошао да се самокажњава.

[Дијана.]

pa ne moramo te pojmove shvatiti usko psihološki, već kao činjenje/trpljenje zla.. to je izbor koji imamo.. to je realnost života na zemlji.. a radost i sloboda nisu ovde.. raj zamišljamo kao radost i odsustvo trpljenja - ali šta imamo kao ulaznicu? "On trske stučene ne prelomi" a svjesno uze kaznu (trpljenje) na sebe za sve...

i različito je svjesno trpljenje (u našem diskursu nošenje krsta) radi ideala ili principa od kukavičkog, ili nesvjesnog, izazvanog krivicom...

[Панарет]

  On 16. 5. 2015. at 19:02, Снежана рече

Па чекај јеси ли ти дошао на овај свет да га спасеш па треба да прихваташ свако мучење и понижавање? Христос је својом жртвом откупио наше грехе...није дошао да се самокажњава.

Ја верујем да је Исусов пут, пут сваког од нас...

[JESSY]

Није ми јасно, драга сестро, како си дошла на идеју да у исти кош трпаш и уједно тражиш разлику између мазохизма и жртвене љубави и то још у Православљу. Иако сматрам да Ти је израз и садржај мазохизма познат, због Твог повезивања истог са Православљем, морам да Ти овде објасним шта је то мазохизам. Име је добио по аустријском романсијеру Lepoldu von Sacher - Mesoch-u (1836 - 1895) и представља једну врсту сексуаане перверзије, у којој задавање бола и других грубих поступака, причињавају сексуално задовољење особи која их подноси. Мезох је ову изопаченост приказивао у својим пикантним романима и новелама. Мазохизму је сличан и садизам, који такође представља изопачену полну похотљивост, која налази задовољење у телесном мучењу особа, према којима се осећа похота. И овај назив је према једном књижевнику, Французу маркизу de Sadu, који је ту изопаченост описао у својим романима. Живео је такође у 19. веку.
Е сад, драга сестро, какве везе и како се уопште могу упоређивати ове перверзне изопачености са високим идеалом хришћанске жртвене љубави. Зар ниси чита код Светог апостола и јеванђелисте Јована речи Христове: А од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јован 15, 13). Христос захтева од својих следбеника љубав која доводи до жртве, као што је и Он, безгрешни, поднео жртву за спасење света. Дакле, изједначава нашу жртвену љубав са својом Голготском жртвом. Исти Јеванђелист, у својој посланици, појашњава ову љубав, па каже: По томе смо познали љубав што Он за нас живот свој положи; и ми смо дужни живот полагати за браћу (1. Јованова 3, 16). Преподобни авва Јустин Ћелијски каже. "Знак истинске еванђелске љубави према људима јете: веселити се њиховом спасењу, а туговати када се спотичу, падају и пропадају. Та љубав је увек дирљиво саосетљива, жалостива и милостива". А Свети Јован Златоусти о љубави говори: "Љубав је већа од свих жртава и никакве жртве без љубави Бог не прима". Дакле, хришћанска љубав доводи до жртвовања себе за добро и спасење ближњих, а мазохизам мучи друге ради телесног уживања. Хришћанска састрадална љубав нема никакве везе са овим перверзним појавама и нема ниједног Светог оца који говори о девијантним појавама 19. века.
Препоручујем Ти да чешће прочитаваш "Химну љубави" Светог апостола Павла (1. Коринћанима 13. глава), а и Саборне посланице Светог апостола Јована, као и 15. главу његовог јеванђеља. Ту ћеш "из прве руке" сазнати величину и спасоносност хришћанске љубави према Богу и ближњему. А мазохизам и садизам су гадост пред Богом.
Мир и благослов Божји призива на Тебе

о. Душан

http://svetosavlje.org/net4/Pastir/PitanjeOdgovor/2306

[Дијана.]

  On 16. 5. 2015. at 19:17, Панарет рече

Ја верујем да је Исусов пут, пут сваког од нас...

 

naravno da jeste Hristov put i naš put; samo naše malo uplašeno Ja voli infantilnu sliku raja na zemlji i Boga ljubavi prevedeno u zemaljske i dječije predstave... u svijetu punom zla i stradanja teško je održati takve predstave i osjećanja pa se uljuljkujemo u iluzije... najteže je svjesno trpjeti bol, bez ublažavanja... i naš život je bukvalno ili zlo činiti ili zlo trpiti... ima predaha, ima zajedništva, podrške, ljubavi, ali to je sumorna suština

 

 

  On 16. 5. 2015. at 19:26, JESSY рече

како си дошла на идеју да у исти кош трпаш и уједно тражиш разлику између мазохизма и жртвене љубави

Džesi, već sam rekla, nije usko psihološki pojam, a pogotovo ne taj banalni, ono o čemu ja govorim.. i Ivan je odmah i potcrtao to..

[Зосима]

  On 16. 5. 2015. at 8:52, Иван Ивковић рече

 Да се разумемо, ово питање се понајмање односи на сексуалне перверзије.

 

 

ех,штета,баш би се расписао...