Богословље протојереја Андреја Ткачова

[Данче*]

Дијалози

Сви облици говорне активности се своде на дијалог. Ако нема онога ко ће чути и схватити, схватити и одговорити, нема разлога да се говори. Постоје врло једноставни и разумљиви дијалози као што је:

– Да ли су виршле свеже?

– Јутрос су стигле.

– Измерите ми килограм.

– Хоћете ли «јухор» или «карнекс»?

– «Карнекс».

– Двеста рубаља. Следећи.

Оваквих дијалога у којима саговорници стоје лицем у лице, чују се и разумеју се има мноштво. Од њих се састоји свакодневица.

Међутим, постоје и сложенији облици дијалога. На пример, писца и читаоца. Обојица су учесници у врло сложеном комуникационом процесу, иако их дели и време и простор. Још један облик «сложенијег» дијалога јесте дијалог између Бога и човека.

Овај дијалог је компликован још и због тога што човек не види једног од учесника – Бога – својим очима и да би ступио у општење с Њим потребне су му вера и благодат. Али овај дијалог има предности. Човек ће увек бити схваћен, биће схваћен много дубље него што сам то жели. И одговоре неће добијати на основу онога што су изговорила уста, већ на основу онога што се гнезди у срцу, на самом дну.

Одговори ће бити двојаки. Први одговори су речи Писма. «Кад се молимо, разговарамо с Богом, читајући Писмо слушамо шта нам Он говори,» – тако гласи класична сентенца Августина Блаженог. Она је жива и треба је користити. Други одговори су животне околности. Птица неће пропевати, цветић неће увенути и длака неће поседети без Његове воље. И ми Га молимо за нешто, а Он не одговара речју, већ делом. Данас смо молили за смирење – сутра нас изгрде. Сутра замолимо за трпљење – за недељу дана се разболимо. Треба да учимо да не ропћемо, већ да пратимо везу између наших молби и Божијих одговора. Јер Он нам одговара, као што је већ речено, не толико на покрете усана, колико на скривене покрете срца.

Наравно, постоји и следећи дијалог: «Помози!» – помоћ је дошла. «Исцели!» – дошло је исцељење. «Избави!» – дошло је избављење. То је најпожељнији облик дијалога. Ми жудимо за њим и он се, хвала Богу, дешава. Али то није његов једини облик. И треба да знамо да су и ћутање Бога, и Његови одговори који нам изгледају «чудно» – такође одговори. И то најбољи.

И последња ствар. Црквене службе су немогуће без дијалога. Не можемо да венчамо пар, а да не питамо младенце да ли имају добру и слободну жељу да буду заједно и да они не одговоре да имају. Не можемо да крстимо човека ако се он није одрекао ђавола и ако на питање да ли се сједињује са Христом не одговори да се сједињује.

А Литургију би било добро одузети од хора и дијалог са свештеником препустити народу.

Свештеник: Мир свима!

Народ (истовремено кад и хор): И духу твоме.

Свештеник: Главе ваше Господу приклоните.

Народ: Теби, Господе.

Свештеник чита молитву и завршава је возгласом: ...у векове векова!

Народ: Амин.

Протојереј Андреј Ткачов

[JESSY]

Протојереј Андреј Ткачов: Идеална парохија

 

Хајде да замислимо идеалну парохију. Ако наша представа буде тачна, то не мора да значи да ћемо идеал оваплотити у својој стварности. Нећемо га оваплотити. Али ћемо своју делатност поредити с нормом и тако ћемо се приближавати норми и идеалу.

Тако, на пример, постоје еталони мера и вага. Кад нам мери парадајз продавачица тежину, а то значи и цену, ни из далека не наводи по апотекарским мерама. Она греши с тачке гледишта еталона. Али управо овај еталон нам омогућава да нешто уопште меримо и рачунамо. Исто тако се и столар, мерећи димензије будућег ормара, руководи еталоном метра и сантиметра, премда неизбежно греши у погледу тачности. Норма нам даје могућност поређења и поступног кретања уз смирену свест о томе да до потпуног подударања норме и чињенице неће доћи.

Каква је онда идеална парохија? Као прво, евхаристична. Тајна Христовог Тела и Крви је за овакву парохију живо срце које куца. Све остало одавде добија импулс раста и кретања. Парохија је породица људи који се причешћују из једне Чаше – људи кроз чије вене тече иста крв захваљујући Причешћу.

Као друго, парохија треба да садржи представнике свих слојева и група који постоје у друштву. У њој треба хармонично да буду заступљени интелектуалци и прости људи, старци и омладина, породични и усамљени људи. Лоше је ако су у храму само људи старије генерације. То значи да у храму ништа није припремљено за омладину. Али није добро ни ако је у храму само омладина. То значи да су старци потиснути «због тога што нису потребни».

Добро је ако међу парохијанима има професора, глумаца и архитеката. Али није добро ако се парохија састоји само од интелектуалаца. У том случају је очигледно присутна опасност од илузије изабраности, и као последица тога, снобизма парохијана

Старина треба да васкрсне и да оживи на наше очи. Богати и сиромашни поново треба да се окупе око једне Чаше. И то сразмерно заступљености у друштву: један богаташ на сто сиромашних и простодушних. Изобиље богаташа такође може да изазове сумњу:

Дакле, «ако дође у цркву вашу човек са златним прстеном и у светлој хаљини, а дође и сиромах у рђавој хаљини, и погледате на оног у светлој хаљини, и кажете му: Ти седи овде лепо, а сиромаху кажете: Ти стани тамо, или седи овде ниже подножја мог; и не расудисте у себи, него бисте судије злих помисли?» (Јак. 2: 2–4).

Парохије треба да се друже. Парохијани треба да иду у друге парохије на празнике, треба с љубављу да опште с другим пастирима. Духовници не треба да спречавају ово општење због зависти или користољубивости. Стари су рекли: ако двоје чине једно исто, то није једно исто. Поред тога што су богослужбени чин и Тајне исти они се у свакој парохији обављају са својим особеностима. Такав је закон моћног утицаја личности на све чиме се бави. То што је устав исти не чини нас близанцима. И парохијани треба да виде ове разлике, да запажају како њихову добру, тако и лошу страну, «да се кушање вере ваше нађе много вредније од злата пропадвљивог, које се куша огњем» (1 Петр. 1: 7).

Ако је свештеник љубоморан на друге пастире због парохијана, ако сугерише мисли о изабраништву своје заједнице, ако критикује све остале, постоји ризик да се његова парохија претвори у секту, а сам пастир или у «гуруа» или у баналног гордељивца и завидљивца.

Сви остали облици активности, укључујући и друштвену, родиће се сами по себи. На свету нема људи без талената. И чим се људска душа огреје молитвом и Евхаристијом, устремиће се ка стваралачкој самореализацији. Један ће у порти храма посадити цвеће, друга ће узети да шије одежде, трећи ће приложити новац за ново звоно, четврти ће недеље почети да проводи покрај болесничке постеље. Некоме са стране може се учинити да је то плод организационог талента старешине. А то је заправо заједнички труд, заједничко дело, односно «литургија» која је постала могућа након што је човек постао заједничар у најважнијој Литургији – Причешћу.

Не могу да превалим преко језика: шта ће нам такве парохије? Потребне су нам као хлеб. Али могу да упитам: шта је заједничко овим хипотетички идеалним заједницама и мисионарењу? Одговор је једноставан. Овакве заједнице оправдавају Јеванђеље у очима света и пружају пример. Сви проблеми хришћанства се састоје у једој синтагми – «хришћани су лоши». Шта за мисију може бити боље од рушења рђавих стереотипа, од тога да ослободимо место за славу и благодат Божиу?

Може се рећи да је идеална парохија место и начин живота који омогућава откривање човекових најскривенијих талената, који човека чине оним што јесте. Јер, док не приђемо Христу ми себе не познајемо. Од свих могућих губитака који се могу замислити после губитка Раја најтежи је губитак самог себе. Долазећи код Васкрслог Господа поново – или чак по први пут – проналазимо себе. А кад се пронађемо, почињемо да живимо на заједничку корист онолико колико смо то у стању.

Али пошто долазак код Христа није долазак једног код Једног, већ је и улазак у породицу – у Цркву, човеку је потребна средина за доживљај пуноће вере и за откривање себе у вери. Парохија је управо ова средина. Болесна парохија рађа болесне парохијане и здраве чини болеснима. Здрава парохија може да васкрсне људе из гробова очајања и бесмислености и да Јеванђеље од Књиге која се чита претвори у оваплоћену чињеницу.

Мисли поводом идеалне парохије могу се и развијати и наставити. Само једно не треба да заборавимо: Апсолутна Истина није у нашем џепу, тек смо на путу ка њој. А еталон нам, као што је већ речено, помаже да решимо конкретне задатке, али се веома – веома ретко оваплоћује у живот.

[Данче*]

Разговарајте с људима! Мисионарске белешке

Аутор књиге «Мисионарске белешке», коју је недавно објавила издавачка кућа Сретењског манастира говори о особинама које су потребне мисионару, о принципијелној важности живог дијалога, проповеди у мрежама и отвореним вратима, минималном и максималном задатку за онога ко говори о Истини.

 

 

– Помаже Бог, драга браћо и сестре! Представљамо вам још једну нову књигу коју је недавно објавила издавачка кућа Сретењског манастира. И данас смо на наш сусрет позвали протојереја Андреја Ткачова чија је књига «Мисионарске белешке» недавно издата.

Оче Андреје, «Мисионарске белешке» се безусловно могу сврстати у стручну, наставну литературу; она је упућена будућим мисионарима, будућим пастирима. Какав сматрате да треба да буде идеалан савремени мисионар?

– Стављам себе на место човека који не верује у Бога и замишљам од кога бих желео да чујем нешто о вери. То треба да буде неки веома занимљив човек, веома занимљива личност. Зато што се велике истине које се чују од досадног човека чине досаднима. И нешто огромно од ситничавог човека се доживљава као ситно. Зато се, наравно, поставља питање личности. Мисионар треба да буде занимљив човек. Нема права да буде досадан. Као што је Станиславски говорио: «Добри су сви жанрови осим досадног.»

Мисионар треба занимљиво да говори. И треба да има неки бекграунд, некакав занимљив живот. Може бити, рецимо, официр-подморничар, или геолог, или нуклеарни физичар, или човек који је рођен у Аргентини, који је одрастао у Немачкој, а сад живи на Сахалину... Односно, то треба да буде човек који је шири од мене. Мисионар је човек који је шири од мене.

Рецимо, ја сам геолог, или алпиниста, или капетан брода, можда сам видео цео свет – хајде, покушај да ме задивиш. А човек који разговара са мном о Богу можда никад није пловио бродом, али је шири од мене. Попричали смо сат-два и размишљам: «Види ти ово! Баш је занимљив момак. Милина га је слушати.» Мислим да је Господ апостоле изабрао по овом критеријуму. Зато што је Господ бирао апостоле. Сви су различити, али су сви занимљиви.

– А како да савремени млади човек достигне ову ширину? Шта треба да ради у том правцу?

– Млад човек ће бити мисионар ако га Христос рани. Управо рани! Ако га рани Својом љубављу. Ова реч је веома важна. Она се среће у текстовима наших молитава. «Ранио ме је Господ љубављу Својом.» То је трн Божанске љубави и ако он убоде човека у душу, човек ће постати веома немиран. А мисионар је немиран човек. Не може да седи на једном месту.

Добар монах је мисионар на самом крају свог пута. Проводи цео живот на једном месту, а на крају његовог пута људи почињу да долазе код њега. Он и даље седи на једном месту, а људи долазе код њега. И он мисионари већ самим тим што је свет, говори: тако и тако стоје ствари.

А мисионар-почетник је немиран човек. Он је колерик. «Ено, онамо људи не знају за Христа – идем тамо.» Дали су му петопарац – вратио се. «Сад идем онамо.» Не може да седи на једном месту.

Млади људи који примају на себе тежину свештенства призвани су заправо да запале веома мали број људи – на пример, своје село. Рецимо, одслужио си прву службу, и на пример, било је петоро људи, а у селу живи, рецимо 200. Где су 195? И они су крштени. Ако умру донеће их да се сахране. Они су у принципу хришћани, само што не иду у цркву. И свештеник треба да иде код њих и да се упозна. Овде наизглед још нема ничег мисионарског. Долази и каже: «Добар дан! Ја сам ваш свештеник. Завршио сам богословију, ово су моји жена и деца. Распоредили су ме код вас, служићу овде. Хтео бих да се упознам с вама.» - «А ми не желимо. Излази.» А на другом месту: «Да се упознамо? Може. Уђи.» И за месец дана нема више петоро, већ 25 људи. То је већ мисионарство.

Мисионарство је заправо свакодневна ствар. Просто поразговарати с човеком, саслушати га - и то је већ мисионарење. Саслушати. Човек долази код тебе: «Оче, снашла ме је таква невоља!» И прича, прича. А ти: «Брате мој, помогао бих ти, али не знам како.» - «Па саслушао си ме, хвала ти и на томе.» И посао је кренуо, душа се дотакла душе.

Зато се ничега не треба плашити, треба само бити једноставан човек, нормалан човек. Недостају нам нормални људи. Кад се појави нормалан човек он одмах постаје мисионар.

– Кад говоримо о мисионарству, посебно на општецрквеном нивоу, то се увек повезује с различитим технологијама и често се испоставља да се ове технологије сматрају скоро главнима: ево, сад ћемо да се активирамо у друштвеним мрежима, послаћемо велики број лајкова или ћемо слати поруке на велики број адреса, или ћемо направити суперсајт и постићи ћемо велике мисионарске резултате, привешћемо Христу и Цркви велики број људи. Шта мислите, зар очекивања од ових технологија нису прекомерна? И уопште, какав може бити однос између личног општења мисионара и употребе технологије?

– 80% према 20%, односно 4 напрема 1: 4 је разговор, а 1 су технологије. Ипак је наша Црква – Света Саборна и Апостолска. Апостоли су говорили. Христос је човек разговорног жанра. Он ништа није писао, само је говорио. Да је, на пример, тада постојао интернет, Он у њега не би ни завирио. Није му било потребно. Ишао би и разговарао с људима. И Платон и Аристотел су говорили, иако су и писали. А Сократ, на пример, ништа није писао. Он је ишао по пијаци, застајкивао је, слушао разговор између купца и продавца, о нечему је размишљао, онда би некуда отишао, с неким би разговарао...

Људи који пишу увек се напајају од оних који су већи од њих. А они који су већи од њих не пишу. И они који раде у мрежама увек су покрај ногу оних који су изнад њих и који не раде у мрежама То је веома локални ресурс који врло посредно утиче на живот. Заправо, најозбиљнији утицај на живот се одвија услед личног општења, између душа, од личног разговора, очи у очи. Као што је Јован Богослов написао у једној од својих саборних посланица: «Могу много да вам пишем мастилом на папиру, али желим да говорим усмено» - односно, желим да разговарам непосредно с вама.

Разговор с људима је апостолски труд. Апостолство је разговарање с људима. Не треба лежати на каучу и писати постове неком непознатом човеку, већ устати с кауча и отићи код човека или примити човека. Куц-куц-куц. «Добар дан, може ли се код вас?» - «Може, уђи.» Али то није лако. У питању је жив човек, стварни живот, слушај га, разговарај с њим – то је заиста веома тешко. А у куцању прстима по тастатури нема никаквог подвига. Али чак и ако сматрамо да има, он је много мањи од подвига личног општења.

Црква је апостолска, она ипак треба да општи с људима лицем у лице. И наше проповеди су много живље кад се изговарају. Знате да проповедник увек говори више него што је припремио? Односно, припремио је једно, а говори друго. Увек. Срца слушалаца те наводе на друге речи. Хтео сам да причам пет минута, а причао сам двадесет. Хтео сам да говорим о једном, а говорио сам о другом. Желео сам да истакнем једну ствар, али сам на њу заборавио, зато што се испоставило да није битна. Истакао сам другу. Зашто? Зато што је то жив дијалог. Жив дијалог срца заправо и јесте Црква.

А ове техничке ствари, технологије... То су штаке за хроме. Потребне су. Али је, наравно, много боље трчати својим ногама.

– У сваком послу је важно да човек сам одреди које резултате жели да постигне, да направи одређени план активности – то је залог успеха, правилне расподеле снага и постизања циљева које си себи поставио. Једна од глава ваше књиге «Мисионарске белешке» носи назив «Минимални задатак». Како бисте одредили минимални и максимални задатак за човека мисионара, свештеника или мирјанина, који иде на сусрет с неприпремљеним, неуцркљеним људима? Рецимо, иде у неку студентску слушаоницу у граду N. Који је максимум који може да постигне на овом сусрету? И какав треба да буде минимум, после којег ће барем сам схватити да није ту узалуд дошао?

– То је добро питање. Мислим да је максимум привести човека и Књизи и Путиру. Не једној од ове две ствари, већ управо двема – Књизи и Путиру. Ако можеш да доведеш човека до тога да се причешћује, да чита Писмо, притом понављам, не до једне од ових компоненти, већ до обе, сматрај да си покрио мноштво грехова. Како пише апостол Јаков: кад доведеш нечију душу до спасења, покрићеш мноштво грехова. То је, наравно, максимум. Да човек схвати нешто и да се сложи с тобом, и да недељом прилази Путиру, и да код куће чита Књигу. Књига и Путир, Јеванђеље и Причешће.

А минимум за савременог неандерталца с мобилним телефоном је, мислим, да престане да се смеје у разговорима на свете теме да схвати да ништа не зна, да схвати да постоји неки свет о којем он ништа не зна и да стекне известан свештени страх пред овим светом, да престане да се смеје на религиозне теме, да постане барем замишљено-озбиљан према стварима о којима засад ништа не зна. Ако ти каже барем: «Знаш, мислио сам да је све то неко наклапање, да су све попови измислили, а сад видим да је врло озбиљно, да се тиче моје савести и мог срца, мојих почивших рођака, моје будућности. Наравно, засад ништа не разумем, али сам свестан да је све веома озбиљно и хтео бих помало то да учим. Али помало, наравно, зато што то нећу учити брзо, плашим се свега тога и немам довољно времена и снаге... Али сад све то схватам врло озбиљно, хвала ти.»

Дакле, ако у човеку пробудимо бар извесну озбиљност за егзистенцијалне теме – рођења, смрти, праведности, покајања, суза, одговорности, душевне боли... Шта је човек? То је душевна бол. То је парадоксално биће, све га боли унутра. Ко сам, где сам, зашто сам овде? Ако дамо човеку да то осети, ако га изведемо из стања световне раслабљности, већ смо постигли веома важну ствар.

Уопште, овај минимум је већ максимум. А максимум кад човек чита Јеванђеље и кад се причешћује је нешто већ ван свих граница. То је просто светост. А човек себи прво каже: «Слушај, наравно, не знам зашто ми је то потребно, али ми се свиђа да те слушам. И премда не схватам ништа од онога што причаш, то ме дира и наводи на размишљање. И уопште ми је занимљиво. А шта бих могао да читам?» - «Па... Читај Платонове ‘Дијалоге’.» - «И шта још?» - «Па... Прочитај Бредберија.» - «И шта још?» - «Читај Пушкина. ‘Евгенија Оњегина’. Само читај пажљиво, тамо има ствари које ће те просто запањити.» - «Ма да ли је могуће! Дивно. Као да сам се пренуо из несвести.» И ако продрмамо човека и он се прене, учинили смо изузетно велику ствар. А касније га, наравно, водимо ка Јеванђељу и Путиру.

Сад у лету хватамо људе на умору. Долазимо да причестимо људе који се никад нису причестили и журимо да стигнемо пре него што умру. То је таутологија, али је чињеница. Журимо да донесемо Причешће човеку на умору како би се бар једном у животу причестио и то последњег дана. Држимо опело покојницима, а затим у молитвама помињемо покојнике који су протраћили живот. Крстимо ко зна кога и ко зна због чега у нади да ће се једном пробудити и почети да живе хришћански. Односно, чинимо много ствари надајући се на будућност. А проповедништво има за циљ да данас пробуди човека. «Пробуди се!!! Да ли се сећаш себе кад си имао пет година? Имаш већ 35! Схваташ ли да си се променио? Још 20 година и можда те више неће бити на овој земљи! Погледај, зар личиш на онога какав си био раније? То су различити људи. Међутим, то си ти. Схвати, имаш у души читав свет вреднији од читаве Васељене!» Ако успемо да допремо до скривених одаја ове људске душе учинићемо веома добру ствар.

–Хвала вам, оче Андреје. Надам се да ће се сви придружити жељи да ваша књига помогне у буђењу мисионара, а да мисионари онда буде друге људе и да многе приведу истинској вери. Хтели бисмо да вам пожелимо даљи успех у вашем раду и стваралаштву – као и на мисионарском попришту. А вама бисмо, драга браћо и сестре, хтели да пожелимо да пријатно проведете време читајући књиге издавачке куће Сретењског манастира. Свако добро!

– Хвала. Шта да кажем, homo legens – човек који чита је човек који верује. Човек који верује, а не чита је апсурд. Односно, верујући човек homo credens је homo legens. Читајте добре књиге, поново читајте добре ствари које сте већ читали и читајте до краја оно што још нисте читали. Желим вам мир и више вере. Вере и радости.

С протојерејем Андрејем Ткачовом

разговарао је јеромонах Игњатије (Шестаков)

Православие.Ru.

[Данче*]

Градови

 

Наш хришћански свет никад није био потпуно хришћански. Постоји само један, до краја, до дна, до сржи хришћански град. То је онај у чијем темељу су дванаесторица апостола, а капија је од драгоценог бисера. Његове зидове је измерио вољени ученик Васкрслог Господа. Сунца и Месеца у њему нема, а његов светилник је Јагње. У овај град неће ући ништа нечисто. Управо он је заједница спасених, град хришћанства без примеса.

Надахнути описом овог виђења људи су више пута покушавали да саграде и створе на Земљи максимално блиску копију овог града. Успеси су били различити, од потпуног краха, до препознатљиве сличности. А сад је, чини се, већина градова на планети одлучила да се такмичи у томе који од њих најмање личи на Небески Град. Сличне црте се или стидљиво крију рекламним паноима или се острвљено премазују масним бојама. Међутим, то не треба да нас плаши. Град, као што је био, тако је и остао главно место за јеванђељску проповед. Павле је ишао у Антиохију и Петар је хитао у Рим, без обзира на то што су тамо били амфитеатри, тезге зеленаша, раскош властодржаца, гомиле блудница и доконог света. Напротив, управо ова чињеница је привлачила апостоле у град. Уморивши се од разврата, измучивши нервни систем у потрази за задовољствима, житељи градова су боље од лукавих и успорених сељака реаговали на проповед. Збијени у гомилу, оглувели од вечне уличне буке, грађани су више него ико други жудели за тим да се неко према њима опходи као према личности, као према вољеном и непоновљивом човеку.

У наше време ситуација треба да се понови. Не треба да нас плаше смог, улична гужва и сива сенка коју бацају солитери. У њима живе људи који су изнемогли без благодати. Ови људи имају илузију да познају хришћанство, али ће она ишчилети од прве православне Литургије или проповеди коју чују и виде. Христос ће се појавити пред њиховим погледом као Дугоочекивани Незнанац, као Онај о Којем су слушали, али Чију благодат још нису осетили. За то треба да имају у себи известан део апостолског огња. Сразмерно с тим задатак ће расти и испуњавати се. То није дрскост и нису харизматични снови. То је изазов Телу Цркве и заједничарима благодати. То је индикатор припадности Једној Светој и Апостолској Цркви. Недостатак жеље да се становницима Москве и Токија благовести онако као што је Павле благовестио слугама и грађанима Вечног Града значи да је сумњива и припадност Цркви, која је потекла од Апостола.

Не треба се плашити градова. Треба се плашити своје похоти, глупости и гордости. Павле је требало да проповеда и ученима и незналицама. Православље је данас потребно и становницима Рија, и становницима Њујорка. Јер и они по замисли треба да се нађу у граду у којем нема бола, туге и уздаха.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

19 / 10 / 2015

[Драгана Милошевић]

ДОК СЕ ДРУГИ ПРИЧЕШЋУЈУ

 

 

 

Не причешћујемо се сви на свакој служби. Даће Бог да доживимо време кад ће после речи свештеника «са страхом Божијим и вером приступите» Чаши прилазити огромна већина оних који се моле. Али и тада ће остати неко ко не може да се причести због здравственог стања, или кога задржаве епитимија, или неки други разлог. О чему да размишља и за шта да се моли човек који се сад не причешћује сам, али види другу браћу и сестре како се с рукама прекрштеним на грудима приближавају причешћу?

 

Као прво, треба да се радује за људе који се причешћују Христом. Треба да се моли да им причешћивање Светим Тајнама не буде на суд и на осуду, већ на умножење вере, на исцељење душе и тела, на потпуно освећење. Наша је свагдашња обавеза да се молимо за себе, једнако као и обавеза да увек дишемо. Али молитва за друге је дело љубави и треба што чешће ширити своје срце, примајући у њега туђе потребе.

 

Као друго, гледајући друге, човек се нехотице сећа и себе. Сетићеш се и замолићеш Господа да те «не лиши причешћивања Светим Тајнама».

Замолићеш и за то да се причешћујеш достојно и без осуде, управо онако како свештеник каже: «са страхом Божијим и вером». То ће бити права припрема за Причешће. Јер «припремити се» не значи само ишчитати молитве које треба да се прочитају пре службе. Спреман је онај ко често размишља о достојном причешћивању Христом, ко жели ово јединство, ко се за њега моли чешће него што то захтева црквена дисциплина.

 

Као треће, свако од нас има људе који су драги нашем срцу, али се у главном – у вери, не слажу с нама. Ако нису крштени, молимо се за њих на јектенији «за оглашене». Али ако су крштени, али нису уцрквљени причешћивање је право време да се молимо за њих. «И њих призови, Владико. И њих удостој да се нахране бесмртном храном. И њихових срца се дотакни, да будемо заједно – они и ми – пред Лицем Твојим.»

 

Ове и друге сличне молитве нека се откидају ка Небу док хор поје «Тјело Христово примите, источника бесмертнаго вкусите.»

 

Треба ли подсећати на то да време причешћивања, чак и ако се лично не причешћујете, није време да изађете из храма или шетате по њему, да није време за разговоре и остала докона занимања?

 

Небо је отворено! Христос Својим Телом и Крвљу храни верне! У току је пир вере и тајанствено очишћење душа које Господ воли!

То је време за пажљиву и ватрену молитву, како за оне који се приближавају Чаши, тако и за оне који су због нечега данас лишени причешћа.

 

***

 

Из књиге "Мисионарске белешке"

 

Протојереј Андреј Ткачов

 

Са руског Марина Тодић

 

извор: pravoslavie.ru

[JESSY]

Један београдски утисак

 

 

 

 

 

 

    

Широке улице. Лепи људи. Једна река се зове Дунав, друга исто као и омиљени светац – Сава. То је Београд. Овде је топлије него у Москви, а ако си Рус, клима коју стварају људи биће за тебе једна од најтоплијих на планети. Само што у самом центру града једна преко пута друге стоје две руине. То су рушевине Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова. Трагови бомбардовања НАТО-а од пре 15 година. Човек стиче утисак као да је неки Гуливер доспео у земљу Лилипутанаца и да је забаве ради згазио здање од сивог камена и шале ради срушио два-три спрата. Међутим, то нису трагови Гуливера, већ борбених авиона. И овде не живе Лилипутанци, него Срби – људи који у просеку нису нимало нижи од Руса и који су, узгред речено, добри кошаркаши. Ове срушене зграде су симболи уништеног система безбедности у послератној Европи. Уништили су га Американци.

Ах, Американци. Ах, добри људи, чије се срце стеже од бриге у грудима ако се негде крше демократске норме! Од колико паса треба да позајмите очи да би то било довољно за све ваше дипломате и да би они, са своје стране, не црвенећи, по читавом свету лагали о својим добрим намерама? Наравно, знате да је људско сећање краткотрајно. Да бујице информација могу да потисну чак и сећање на јучерашњи дан. Знате да се читави народи могу заглупети или стрељати (јефтиније је заглупети их), заробити кредитима, учинити зависницима од игле. И тада можете да царујете осмехујући се. Очигледно, зато у Београду још увек има неколико рушевина како би кратко сећање препуно серија, задржало нешто важно о овим осмехнутим «цивилизаторима» који олако издају команду: «Пали!» То сам помислио. То су помислили и сви они којима сам испричао шта сам видео. Али је један од локалних београдских свештеника то изразио другим речима. Рекао је да не чувају Срби трагове сећања на сурове догађаје, већ сами Американци с правом господара из сенке захтевају да рушевине буду конзервиране. Кажу, гледајте и сећајте се онога што се већ једном десило. Понашајте се како треба, јер историја зна да се понови. Можемо опет то да урадимо. У принципу – фактор заплашивања, као да на стубу виси обешен човек с таблицом «Нисам јео у ‘Мекдоналдсу’ и нисам веровао да је долар валута, а не само папир.»

Немам разлога да не верујем овом поштованом локалном свештенику. Само ми је жао што су сасвим недавно Јенкији летели изнад центра Београда и испаљивали ракете «ваздух - земља» где су хтели. И то још у време Васкршњих празника. А застарела југословенска ПВО, коју је Србија наследила, није могла скоро ништа да уради, иако је повремено погађала авионе невидљиве за радаре. Погађала их је управо зато што није користила радаре, већ је гледала кроз обичан нишан. А Јељцин је за то време или дириговао немачким оркестром на аеродрому, или је био заузет неким хитним стварима, и било нас је срамота да живимо. Наравно, било је тешко, али је главно то што нас је било срамота. И вређало нас је то.

А буквално јуче један младић је заподео са мном разговор о томе да треба претопити копља и мачеве у српове и рала, као што је написано код Исаије. И о томе да милитаризам није у складу са хришћанством итд. А ја сам му, иако у целини немам ништа против српова и плугова, одговорио да се копља одмах могу претопити. Одмах. А системи ПВО и ПРО треба да буду ефикасни и модерни. Јер ако је небо изнад нас плаво, ако није помрачено гарежју од експлозија, то није само атмосферска појава. То је знак да се наши пилоти и ракеташи налазе на борбеном дежурству. И добро то обављају. Зато и трговци демократијом на високим дужностима морају да затегну осмехе на својим похлепним лица кад се састају с руским руководством. Зато и ми можемо мирно да читамо Исаијино пророчанство седећи код куће поред прозора, а не с батеријском лампом у склоништу.

У Србији човек има шта да види и има о чему да напише. Заиста има. Али је потребно време да се погрузи, време за дружење, за ослушкивање звукова језика који је тако близак руском, али је за новајлију ипак неразумљив. За све је потребно време, чији се недостатак снажно осећа у атмосфери прекомерне производње робе. А две рушевине у центру града се одмах виде. И свако ће вам рећи да нису плод експлозије обичног гаса. И одмах ће човека преплавити сећања на оне дане кад је жељно ишчекивао да види вести на телевизији, а Срби су се немоћном злобом гледали у небо и гвоздене птице с натписима «U.S. Air Force» које нису биле покривене перјем. Тих дана деца светог Саве никако нису могла да досегну ове птице. А пилоти, ако су и читали Исаију, нису имали намеру да извлаче практичне закључке из прочитаног. Пошто су пацифизам и демократија – извозна роба налик на Тројанског коња.

[JESSY]

МУШКА РЕЛИГИЈА

...Наша религија је мушка. Она је храбра и умна, а не топљикава и сентиментална. Одсуство мушкараца у нашим храмовима означава одсуство богословља, пошто само мушки ум може, уз ретке изузетке, да схвати  хришћанство и да га објасни. Храмови треба да буду пуни мушкараца. Молитва је, уопште, мушки посао зато што захтева не толико доживљај колико истрајност и пажњу...

 

Већ је доста речено о томе, коме типу цивилизације више припадају Руси: Западном или Источном. У зависности од тога ко чему даје увредљиви смисао, нас називају или Византијцима, или Азијатима, или слугама труле либералне идеологије, или потпуним представницима хришћанске идеологије. Заиста, простирући се на огромним просторима, како географски, тако и мислено, ми много тога у себе упијамо, и оно што једнима звучи као музика, другима звучи као звоно за узбуну.

Розанов је једном, поводом полемике о папо-цезаризму и цезаро-папизму (први су условно означавали католике у предреволуционарној полемици, а други – нас), говорио: „На пример, моле се прости људи у обичном храму. Ко су они: папо-цезаристи или цезаро-паписти?“

Зар није глупо само питање? Зар није очигледно да  опште културне и религиозне карактеристике, дате већим масама људи, некако бледе при обраћању пажње на обичне људе? Да ли је налик исламском фундаменталисти рецимо овај стари Таџикистанац са бресквама? А та дама средњих година да ли је неизоставно либералка или монархиста?

Наравно, теорије бледе у поређењу са животом. Посебно-извештачене, претeнциозне теорије.

Али, са друге стране, не постоји таква ситуација у којој се „просто човек“ „просто моли Богу “. Када се човек моли, увек око њега и у њему клокоћу целе историјске епохе које су упиле у крв грешке и сазнања целих покољења. Молитва заоштрава и разобличава сакривено. По томе како се моли човек - стално или од случаја до случаја, заједно са другима или сам, на одређен начин или како Бог на душу положи, у које сате дана, колико дуго и тако даље - може се много рећи о културном и цивилизацијском типу којем припада човек. У том односу ја имам одређене укусе и афинитете.

Ја бих желео да наш народ припада савременом источном типу (или западном, али не савременом, већ средњевековном), на молитвеном плану. Критеријум би био молитвеност мушкараца.

Примера? Колико год хоћете.

[JESSY]

Погледајте фотографије из џамија: Хармонични редови здравих мушкараца праве истовремено земне поклоне. Мушки глас виче са минарета. Мушкарци седе и слушају проповед. Има и жена, али се оне не виде. Споља гледано то је мушка религија. Али Исток не мора обавезно бити муслимански. Такву мушку слику ћете видети и у хришћанским црквама Истока. Тамо се такође може видети мушкарац као проповедник и као парохијанин. Али Запад се побабио и то одавно.

Исто такво, као што је то горе казано, мора бити и хришћанство. Такво оно, узгред, и јесте, али у правом виду а не у овом карикатурном облику на који смо ми и сами навикли. Говорећи о средњевековном Западу имам у виду да су и војник и научник и трговац и занатлија чинили већину људи који се моле. Жена је било, али се такође нису могле видети. Оне томе – хвала њиховој покорности – нису ни тежиле. Мушки гласови су певали, мушки гласови су проповедали и мушки гласови су говорили „Амин“ на крају проповеди. Тако је било и тако је и правилно.

Од неких времена хришћанство се растопило. Жене су, само по природном инстинкту, настављале једноставно да верују, за што им и сада одајемо част и хвалу. Али, мушкарци су оболели: гордошћу, развраћивањем ума, сумњом...

Чак већ не верујући ни сами, мушкарци су почели да измишљају теорије као да жена не може без „цркве“, „детета“ и „кухиње“, а нама самима је све то непотребно.  Религије су почеле да губе улогу уздржавајућег и уцеломудрујућег фактора за људе под влашћу и слојеве социјума. И тада су храмови осиромашили на Западу по питању молитвених мушкараца, а жене – част им и хвала – да ли зато што нису проницале у лудило мушке главе и њене теорије, или просто због љубави ка Богу, наставиле су да иду на мису, јутарњу и вечерњу.

Сва та болест нам је дошла неприметно и природно још пре револуције, што још једанпут доказује нашу потпуну укљученост у подметнуту „западну цивилизацију“. Ми смо такође навикли да мушкарац пије, а жена се моли; мушкарац на фронту са хумусом меша своје тело, а жена се моли. Мушкарац лети у космос, гради каријеру, осваја науку, крв ближњег пије без закуске и тако даље...

А жена се моли. Понегде су већ сасвим навикли да је у храму довољан само један мушкарац – свештеник, а парохијани су све жене. Управо та злочиначка навика молитвеног изопачавања и изазива у мени бол срца и нагон за повраћањем. То је тако језива животна лаж и несхватљиво изопачење.

[JESSY]

Наша религија је мушка. Она је храбра и умна, а не топљикава и сентиментална. Одсуство мушкараца у нашим храмовима означава одсуство богословља, пошто само мушки ум може, уз ретке изузетке, да схвати  хришћанство и да га објасни.

Храмови треба да буду пуни мушкараца. Молитва је, уопште, мушки посао зато што захтева не толико доживљај колико истрајност и пажњу.

Уђеш у западни храм и видиш: дама са шеширом стоји пред Распећем и моли се, да ли за своју женску судбину, или за гладну децу у Камеруну. Уђеш код нас: видиш иде душа-сестрица међу свећњацима и пали свеће и шапуће нешто да ли за децу која су скренула с правога пута, или за пропалог мужа.

Ово је доминанта религиозног живота. Лична дамска беда и лични шапат пред иконама.

А где су наши мушкарци? Пију? Иду на планине због адреналина? Скитају по Африци на сафарију? Седе на пецању пети дан? Зарађују новац да би се са „педесет и кусур година“  по други пут оженили са малолетницом? Уместо синова гаје стомаке? Бришу ћеле од туђе јастуке? Да, заборавио сам: дрежде цео дан по блоговима, тресу слине и тренирају прсте. Где је 90% тих створења која су због неког разлога крштени, али због нечега не иду у храм стално и посвећено?

[JESSY]

Задатак свештенства је да приведе ту биомасу у храм да би они, облагорођени молитвом, пунили наше храмове исто као што мушкарци Истока пуне своје џамије. Да не би тепали по форумима као девојчице о Курбан бајраму на улицама Москве, већ осетили своју одговорност пред Богом, породицом и Отаџбином.

У том смислу ја сам убеђени син Истока. Ја припадам Цркви у Којој су свети оци видни, а свете мајке су у сенци огњишта. Ја припадам Цркви у Којој не постоји и не сме постојати женско свештенство; у Којој је све свето дато у руке мужу.

И ја имам претензију, не толико према савременом мушкарцу, колико ка свима нама: зашто у нашим храмовима нису већина мушкарци који се моле? Да ли разумемо да је та статистика подобна смрти?

Испуните храмове јаким и умним представницима првог и главног дела човечанства, онима који су први створени и ви ћете тим самим опустошити ноћне клубове, казина, клинике за рехабилитацију наркомана и сва остала блатњава места са нездравом политичком активношћу. Жене ће вам само рећи хвала. Њима је и самима пресело да живе међу крпама, нитковима и нерадницима. А преображај крпе и нерадника у правог мушкарца само је и могућ под дејством благодати.

Укратко, другари, када видите кадрове из било које џамије, реците себи: „Тако и код нас мора бити по питању бројности мушкараца на молитви. Ми смо људи Истока. Иначе живота неће ни бити. Имаћемо распад и труљење под именом прогреса“.

И шта, хоћемо ли се потрудити?

 

http://православнајапородица.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=977:muska-religija&Itemid=435

[Данче*]

Шта је заправо мисија?

Шта је заправо мисија? На шта личи?

На пехар који се прелива, на такав пехар који је пун до врха, и од његовог сувишка течност добијају они који се налазе у близини, али сам пехар не оскудева. Али зар смо такви? Тешко.

Какви смо заправо и да ли је мисија могућа у нашем случају?

Личимо на пехар који се нимало не прелива, пошто је и сам тек делимично пун. Треба да чувамо свој садржај, да га чувамо од празних погледа и од туђе жеље да прави несташлуке и да пролије наше благо. Овакви враголани су увек око нас.

Треба да живимо у складу с оним што нам је поклоњено. Да живимо и да ћутимо.

А ако нас неко пита? Ако дођу и питају «за наше уздање»? Онда треба да говоримо као нехотице. Да говоримо са свешћу о томе да се сами нипошто не бисмо усудили да причамо, пошто се у нама самима живот не прелива, већ чува на дну. Да говоримо. И то ће бити мисија.

А шта да се ради ако један пита озбиљно, други, који стоји поред пита из досаде, а трећи се лукаво осмехује и радо би преврнуо пехар? Онда није јасно шта да се ради. Заштити благо и спасавати се бекством или ипак говорити, делити с другима? Или пак прећутати бавећи се собом и допуњавајући сопствене резерве? Није јасно. А управо то је ситуација у којој се налазимо. Ништа није јасно. Да бежимо, да останемо, да ћутимо, да се смиравамо, да се усудимо, да гледамо унаоколо или само у себе? Питања има више него одговора.

«Ако си заиста онај ко кажеш да јеси, ако знаш Бога и не плашиш се смрти, зашто ћутиш? Твоје благо је свима потребно Ти си лопов, ти си чувар извора за време суше и никоме не дајеш да се напије.» – «Не, не. Не кријем воду. Просто, имам је веома мало. Има је тако мало да само мали број може да се напије. Имам теоријска знања. Знам формулу воде: Н₂О. А саме воде имам врло мало.» – «Онда си лажљивац. Одавно смо говорили да се играш речима и да волиш узалуд да узнемираваш наше душе. Не будиш нас како би нам показао пут, већ само како би нас лишио слатког заборава и ноћних снова. Треба те протерати. Или убити. Или искористити снагу твојих слабих руку за изградњу светлог града у којем ће живети срећни људи. Бирај: ево, на доку стоји ‘философски брод’, а ево чете летонских стрелаца и кинеских добровољаца који чекају команду: ‘Пали!’; а ево композиције теретних вагона који чекају сигнал семафора како би кренули у далеки крај на градилиште века. Бирај!» – «Не, не. Све то је било. То су путеви који воде у ћорсокак. Треба да постоји други пут. Он заиста постоји, а не само да треба да постоји. Само што сам слаб да бих вас повео њиме. Дајте ми времена, будите мало стрпљиви. Можда ћу вас ускоро, врло ускоро позвати на пут.» – «Очигледно, хоћеш да нас одведеш у пустињу. И то не на годину, већ на 40 година. То ти неће проћи. Нисмо тако глупи да поновимо историју једног тврдоглавог и целом свету познатог племена. Имаш среће. Да си живео пре сто година, не би те мимоишли метак, или емигратнска беда, или исцрпљујући радови с будаком под надзором чувара. А сад – што даље од нас! Не бранимо ти да звониш у звона. А она се ни не чују тако гласно, дању због буке градских улица, а ноћу због завијања дискотека.»

Тако је свет говорио са човеком који је потиштено стајао и гледао у земљу. Овај човек је ионако знао да је проблем у њему самом. Да је пун живота, да је пун онога у шта верује, све би било другачије. Али није пун. И то је невоља. Ко ће поверовати сиромаху који размишља о богатству? Ко ће поверовати у речи о чедности ако их изговори човек који нема чедности? Ко ће поверовати у речи о победи над смрћу ако их изговори човек који се плаши бола, самоће, глади, па чак и зубара? «Све је тачно. Крив сам,» – говорио је сам себи човек слушајући дрске речи саговорника.

Али зар не преузимам много на себе ако кажем да све зависи од мене и да сам за све сам крив? Тако сам мали, тако кратко трајемо. Јер, осим мене има и других. И зар је лаж све што ме греје изнутра, оно што ме држи да не полудим и што ми даје снаге да живим? Заправо не «ово», већ «Овај». А Он постоји! Жив је! Где је? Где си, Господе?

«Овде сам,» – рекао је човеку Онај Ко је увек поред њега, Онај ко кроз пустињу иде на корак од тебе и чије стопе не остављају трагове у песку.

«Жив сам. Овде сам. Чујем вас обојицу.»

И почео је да разговара с човеком који је потиштено стајао. Његов разговор није био дуг, али се човек исправио, подигао је лице и за извесно време је постао непрепознатиљив. Више није био потиштен. Био је свестан, осећао је, схватао је да је немоћ, која свима пада у очи, потребна и благословена. «Сила се Његова у немоћи остварује.» Такав је закон. Треба се потрудити ради Његовог имена без обзира на све. И тамо где је сад суво, потећи ће извори, а тамо где ноћи сова, настаниће се људи и изродиће децу. И они који за себе кажу да су Јевреји, али то нису, спознаће да те је Он заволео. И они који кажу да су апостоли, али лажу, умукнуће постидевши се.

Зар је удовица из Сарепте сидонске у Илијине дане имала много брашна и уља? Мало. Али није оскудевала ни у брашну, ни у уљу, зато што им је Бог заповедио да се умножавају смирено, да се умножвају сваког дана тачно онолико колико су људи тог дана појели. И човек који је био потиштен, треба да се труди и да не губи снагу, и оно у чему оскудева биће надомештено. Жива вода на дну његовог пехара ће бити дометнута и умножиће се. Напиће се они који не одбију да дођу и да замоле.

Сунце је достигло зенит и обасјало је Земљу пуном снагом. Свет је отишао подсмевајући се и оставивши човека да стоји усамљено. Био је ван себе, овај човек који се усудио да говори о Истини. Свет га је постидео, па чак и уплашио. Али је после тога човек почео да се понаша као да не слуша свет, већ неког другог. Човек је подигао главу и лице му се прво уозбиљило, а после је, чини се, благо заблистало. «Али он је позната сањалица, – помислио је свет. – Он је уметник и помало безумник. Вреди ли трошити време на разговор с таквим?» И свет га је оставио самог на извесно време. А он је остао да стоји на месту.

«Све остаје на снази, – мислио је човек. – Опет сам добио охрабрење. По који пут! Благодарим Ти!»

Живот се наставља, а заједно с њим и мисија.

***

Из књиге "Мисионарске белешке"

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

07 / 11 / 2015

[Данче*]

Социјално порекло светости

У густој духовној тами која је карактеристична за ХХ век многобројни свеци Руске Цркве сијају као звезде. На пример, Матрона. О томе колико је поштовање према њој и о сили њене помоћи говоре редови људи испред њених моштију у Покровском манастиру. Рођена је у сељачкој породици у Тулској губернији. Поред ње у породици је било још троје деце. Преживеле. А мајка је рађала укупно осам пута. Четворо деце је умрло у најранијем детињству.

Силуан Атонски. Кроз срце и уста овог човека Свети Дух је изрекао кротке и драгоцене речи на корист и укрепљење свих слугу Божијих до свршетка света: «Држи свој ум у паклу и не очајавај.» Рођен је у сељачкој породици у Тамбовској губернији. Истаћи ћемо: такође сељачкој. Заправо у том правцу и идем – ка социјалном пореклу најпознатијих светаца наше Цркве у недавној прошлости.

У породици црквењака из села Сура у Архангелској области рођен је Јован Кронштатски. Породица овог најпознатијег свештеника била је сиромашна и морала је да обавља сеоске послове како би се прехранила. У исто тако скромној, само градској породици црквењака рођен је московски старац-свештеник Алексије Мечов који је био налик на Јована Кронштатског. Као шесто од осморо деце дошао је на свет у породици сеоског црквењака у једном од села Тамбовске губерније потоњи старац Амвросије Оптински, који је познат у целом свету.

Из већ реченог није тешко схватити да је велика светост у свом детињству расла у атмосфери далекој од «срећног детињства» у савременом схватању. Данашње дете је свуда «кућни бог». Нема ту ни рада, ни тешкоћа, ни одговорности. Задовољства, слаткиши, каприци. Меки креветац, никаквих обавеза, на стотине «хоћу» дневно. Ништа слично нису имали Матрона, Силуан, Јован, Алексије и Амвросије. Храна је била скромна, а требало ју је и делити с другима (сви су имали много браће и сестара). Прва кашика је следовала оца. Рад од детињства, послушање родитељима, чија рана смрт их је често приморавала да прерано одрасту. Свакодневни живот је по данашњим мерама био заиста аскетски. Кад бисмо ми доспели у ту свакодневицу запиштали бисмо из свег гласа. Али наставимо.

 

Имењак саровског чудотворца Серафим Вирицки рођен је у сељачкој породици у Рибинском срезу. Оставши сироче преселио се у Петербург и почео је да служи као трговачки помоћник. Временом је започео сопствени посао и постао је трговац другог цеха. Трговао је крзном. Затим је примио монашки постриг заједно са супругом. Био је духовник Александро-Невске лавре. Познат је као старац и велики молитвеник. Корени су исти – сељачка породица, рад од детињства, стрпљење, упорност и молитва.

У породици черњиговских сељака рођен је у Украјини познати преподобни Лаврентије Черњиговски. Такође је рано остао сироче и изучио је кројачки занат како би уместо родитеља био хранитељ браће и сестара. Био је врло музикалан. Сам је научио да свира виолину. Управљао је црквеним хором. Био је на Атону, преживео је окупацију и совјетске прогоне. Много је пророковао о будућности Цркве и тешкоћама које је очекују.

Овакво обиље светаца који су потекли од сељака није само наша црта. Нашироко познати старац Пајсије Атонски је такође потекао из сељачке породице, само грчке. Много доброг је говорио о скромном и побожном свакодневном животу из доба свог детињства. На пример, говорио је да су многи неписмени сељаци напамет знали мноштво молитава. Говорио је да су људи кад спреме храну за породицу носили део суседима и да су уопште умели да деле све што су имали. И још је говорио да су умели да пожале стоку, зато што су зависили од ње, што је такође васпитавало у људима милостиво срце. Све то је с болом говорио гледајући презасићени, егоистични свет, који свој смрадни дух шири по васељени као метастазе рака.

Допуњујући слику можемо се сетити заиста изванредног подвижника Теодосија Кавкаског који је такође рођен у породици пермских сељака у којој је било много деце.

Очигледно је да оно што смо рекли не представља исцрпно истраживање, већ само навођење мисли у одређеном правцу. Светост, она којом се поносимо и у чију помоћ се уздамо, није расла у стакленој башти, већ само на свежем ваздуху, била је изложена утицају ветрова, врелине и хладноће.

 

Мноштво свештеномученика и исповедника из совјетског времена је поред сељачког имало и свештеничко порекло. Рађали су се у породицама обичних парохијских свештеника (у којима је, по правилу, било много деце) и ишли су утабаним путем: духовна школа, богословска школа, академија, монашки постриг, архијерејство, служење Господу, прогони. Такође треба схватити шта је представљао обичан свештенички живот тих година кад су потомци свештеничких породица с много деце постајали црквени научници, богослови, проповедници и исповедници. И то је био традиционални, побожни свакодневни живот без журбе, испуњен радом, ненавикнут на изобиље и задовољства.

Русија с почетка ХХ века је сељачка земља. Одакле ће се појавити свеци у сељачкој земљи ако не од сељака? Али сељаштво није назив који наводи на врсту посла или место боравка. Тада би преци сами за себе рекли да су «земљорадници» или «сељани». «Крестјани» («сељаци») су «хришћани» у нешто измењеном облику. Реч којом је себе називао руски народ потекла је од вере, а не од врсте посла. У том смислу су трговци, занатлије и племићи такође били «крестјани». У свим слојевима се зачињала и појављивала светост. Серафим Саровски је био из трговачког рода. Симеон Верхотурски је био племић. Али нема сумње у то да племство по броју прослављених светаца заостаје за сељачким и трговачким слојем. И ради се управо о свакодневном животу, о карактеру васпитања, о прекаљености која се стиче од детињства или о томе што је нема.

Притом вреди обратити пажњу на следеће: у освит хришћанске историје светост се у Русији асоцирала с кнежевским служењем. Не само зато што су кнезови често заслуживали назив благоверни. Народ је још увек био неук. А близу кнежева су били епископи, дакле – писменост, књиге, богослужење. Кнежевска и бољарска деца су често одлазила у манастир (Ефросинија Полоцка, Сергије Радоњешки, Варлаам Печерски итд.), сами кнезови су били покровитељи духовне изградње и образовања и носили су у души монашки идеал. А народне масе су тек усвајале нову веру и логично је да су за то били потребни векови. Зато у нама ближим историјским епохама нису више кнежевска деца примала постриг, већ сељачка. И нису кнежевска деца стремила мишљу ка Небеском Јерусалиму, већ обични дечаци и девојчице из рјазанског, тверског, тамбовског и пермског краја. Променило се првенство на путу ка Небеском Царству.

И разлика између кнежева из XII века и кнежева из XIX века била је као разлика између неба и земље. Они нису у раној младости учили да јашу коње, нису се опасивали мачем, нису учени да читају по Часослову. Спавали су на перини, јели су колаче и гутутали на француском с учитељем. А прост народ је, обрнуто, не променивши скоро нимало свакодневни живот у дугим столећима, орао ралом и јео репу. Али је већ био прожет вером, заволео је Христа, управио је срце ка будућем Царству. Наравно, не сви одреда. Наравно, не стопостотно. Али велико мноштво руских светаца говори о томе да је Света Русија билао очигледна појава, а не фантазија писаца.

Сад, после свега реченог, остаје нејасна једна, али врло важна ствар. Тачније: шта сад ми да радимо кад нема ни кнезова, ни сељака? После свих револуција, емиграција и колективизација нема код нас више ни плаве крви, ни традиционалне сеоске побожности. Они који нису били протерани, истребљени су. А они који нису били истребљен, сами су закржљали. Нема ни благородних кнежева светлог погледа, ни традиционалних орача с много деце и крстићем на врату. Зато постоји готска субкултура, има емоа, хипика, рокера, фудбалских навијача, наркомана, хип-хописта и још много тога што је тешко спојиво с идејом светости. И каква ће онда бити наша будућност? Искрено речено, треба да се забринемо за будућност. Али без панике. Без панике зато што су врата Царства отворена и затвориће их тек Христос приликом Другог доласка. А засад нам је остављено покајање, које је свемоћно против сваког греха. И Црква има Тајне које лече немоћне и надомештају оно што немају људи који оскудевају. Још треба да имамо љубав према отаџбини која види, јер већ ако човек зна њену историју то може да га надахне и укрепи. може да дâ смисао његовом бљутавом и таштом животу. И свеци које помињемо нису сенке, већ наша жива браћа и сестре који нам пружају руку помоћи из Царства светлости према краљевству кривих огледала, односно данашњем дану.

 

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

Извор: Православље.ру

[Данче*]

ПРИМИТЕ, ЈЕДИТЕ
 



Ако Бог каже: «иди», лукави ће обавезно рећи: «стани». Ако Бог каже: «ћути», непријатељ нашег спасења ће нас обавезно подстицати на благоглагољивост. Он је мајмун, он је церекало, он делује супротно.
 

Господ је у Рају наредио да људи не једу с дрвета познања. А зли лукавац је рекао: «једите». Христос каже: «једите», «пијте сви», а зли лукавац каже: «немојте јести», «нисте достојни», «треба се дуго и тешко припремати».
 
Он увек делује тако. Али невоља је у томе што смо усвојили његов начин размишљања и одагнавамо људе од Чаше на основу сумњивих мисли и теорија
 
Позовите пријатеље у госте, поставите раскошну трпезу. И сад змислите да су гости дошли, скромно су сели на крај столице, оборили су поглед у под, мало су попричали с домаћином. Онда су устали и отишли. Ништа нису појели, ништа нису попили. Ниједну здравицу нису одржали, ниједну песму нису отпевали. Шта је то ако не велика увреда нанета домаћину?!
 
Бог за нас сваке недеље поставља трпезу, позива нас на пир, каже: «Примите, једите.» А ми долазимо у храм празни и одлазимо празни. Као да немамо грехова. Као да нас се не тичу речи: «Ово је Тело Моје, које се за вас ломи на остављење грехова.»
 
И још би добро било да свештеници зову, а људи не иду. Не. Људи би ишли, али их свештеници терају. «Ниси спреман,» «Недавно си се причестио,» и друге безумне речи.
 
Ово није нова болест. То је средњовековни католички чир који се по навици повезује с обрасцем православне благочестивости. Ушао је у ткиво Црквеног Тела пре много векова и за годину дана се не може истерати. Али треба га терати, полако и постепено. Јер не можемо ни да замислимо шта се дешава у дубини нашег срца. То је прави хаос и паклени бездан. Није могуће довести ствари у ред људским напорима. Треба дозволити Христу, Који је једном сишао у пакао, да сиђе у наш сопствени бездан срца како би тамо довео ствари у ред. Иначе ћемо бити осуђени да патимо од нездрживих покрета сопственог развратног срца. Тако оживели вулкан избацује лаву и с тим је бескорисно борити се.
 
Не слажем се у свему са Шмеманом. Али једну његову тезу сам спреман да окачим као банер на свакој раскрсници. Он је рекао да револуција у Русији не би била могућа да људи лажним обичајима нису били одвојени од Чаше, да су се често причешћивали.
 
***
 
Из књиге "Мисионарске белешке"
 
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић 
Извор: Православие.ру

[JESSY]

О последњем цару

 

 

 

 

 

 

    

Друга деценија XXI века ће вероватно протећи у знаку интересовања за име и страдања последњег руског цара Николаја и његове породице. Поново се воде разговори у штампи, буди се интересовање за остатке, врше се експертизе, воде спорови и остало. То је добро, пошто је човек забораван: једва да се сећа догађаја из прошле године у поплави информација. Тим пре су догађаји од пре једног века за њега као вршњаци египатских пирамида. Међутим, не смемо да заборавимо цара Николаја. Цело скоро столеће које је протекло од дана његовог убиства прошло је под знаком управо овог злочина. Исмејан и излаган, наизглед губитник, цар-мученик треба да уђе у свенародну свест као један од најближих помоћника Неба.

Дакле, опет експертизе, сумње у веродостојност остатака и полемике у новинама. Заиста, поред све љубави народа према моштима светих угодника, поред свег поштовања цара-мученика, Петропавловски храм у Петербургу није постао место ходочашћа. Гањина јама – јесте. Јекатеринбуршки храм «на крви» с местом на којем се налазила соба у којој су стрељани – јесте. А петроградски остаци – нису. Да ли народни дух сумња у нешто или још није наступило време? Или треба расејати сумње или дати нове одговоре на стара питања? И у том погледу ми је на памет пала једна мисао.

Врло једноставна мисао. Треба да замолимо самог венценосног мученика да се одазове на наше недоумице, да нам да знак или глас, као што се то дешава са свецима. Зовемо, а они чују. Молимо, а они испуњавају молбу. Треба да у различитим храмовима (а можда и свим без изузетка) наше земље отпевамо акатист, одслужимо молебан, служимо бденије и пажљиво ослушкујемо. Хоће ли Небо одговорити?

Питање уопште није само о томе да ли су остаци веродостојни или сумњиви. Питање је о судбини света и о улози коју Русија игра у овој судбини. Очигледно је да нам се земља љуља под ногама као пијаница. Очигледно је да се потрошачко друштво иживело на идејном нивоу. Нешто за шта смо раније сматрали да има смисла претворило се у апсурд. Идеја земаљског раја је угинула и почела да смрди. И мајстори у остваривању додатне вредности од штампања зеленог папира и од ваздуха који удишемо опет ће се забављати ратовима, зато што се у рату све отписује. Масовно ће заглупети и развратити људе, а онда ће их масовно поубијати без жалости, као што убијају стоку. И то је читав трик под називом «светска победа демократије». Готово! Читав трик је управо у томе. И Русија је увучена у ову непоштену светску игру с правом онога ко треба да смрци конце варалицама. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас!

 

Из живота је отишао у обличју побеђеног. И дан-данас га неки оптужују за то. Није добро урадио, одрекао се, није искористио силу и власт и тако даље. Чији ум није био збуњен, ко није понављао речи «Ходинка», «Распућин» и «непотребан рат»? Заиста, питања има много. Не укидају се. Али цар је победио. То да је победио постало је очигледно тек после погибије, али опет не свима. Он није постао цар у прогонству, каквих у историји има велико мноштво. Постао је «грађанин Романов» у нечасној и сасвим трулој фебруарској завери-издаји. А затим је за време Лењина, Свердлова и Троцког постао жртва заједно с породицом и чељадима истог дана, у који је искрварио Андреј Богољупски, којег су заклали завереници. Дакле – кроз крв и понижење – ушао је у спокој и славу.

Цар није постао никакав искупитељ, како за њега кажу они који због превелике љубави истини додају примесу својих фантазија. И није преузео грех целог народа. Каснији догађаји су показали да је свака овчица обешена за свој репић – свако је пио личну горку чашу и сви заједно – заједничку. Дај Боже да је цар бар грехове царског дома Романова успео да измоли. Јер и грехова и грешака има много. Али је постао заступник за цео свој народ, којег се није одрекао, и судећи по свему, сила његовог заступништва ће у наше дане постати очигледна милионима. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас!

Пре нас су светост цара спознали и признали Срби. Први храм у част Николаја и породице у Охриду је саградио свети Николај Српски. Можда је то зато што Срби најбоље знају: може се и изгубити, али победити. Изгубити – и истовремено победити. Код њих је цар Лазар који је пао на Косовом пољу назван великомучеником, а светлост изгубљене Косовске битке је пола миленијума обасјавала народу пут ка слободи. Ако дух није сломљен, значи да си победио. Нашег цара Николаја неки такође називају великомучеником. На пример, у Заграничној Православној Цркви.

Он је победио. Победио је зато што је издржао до краја. Зато што се није одрекао, зато што је сад у слави и има власт да се моли за нас. Изгубили су његови џелати, који су сад у паклу, чија су имена жигосана, и чији преостали споменици изгледају као постмодернистички апсурд. И можемо да призивамо царево име у збору његових светих сродника. Можемо да га призивамо и понаособ, с посебном надом, пошто можда неко не зна, али он одлично зна шта се са свима нама недавно дешавало; схвата оно што се сад дешава и види шта се у будућности може десити. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас!

 

    

Године 2018. навршиће се сто година од мученичке смрти последњег цара. Чујете, неће бити година светског шампионата у фудбалу, који ће бити одржан у Русији, већ ће пре свега бити година јубиларног сећања на невино проливену крв. Као прво, дај Боже да доживимо ту годину. Као друго, дај Боже да је не доживимо онако као што сад живимо, већ боље. Боље – значи пажљивије, милостивије, молитвеније, чистије и тише. Дај Боже да велико мноштво руских грађана открије за себе изузетно тешку и противречну историју прошлог века. И да међу многим историјским именима царево име такође једни препознају, други га се сете, а да га заволе и једни и други.

[Данче*]

 

Ревност

Некако неприметно у нашу свест је продрла и учврстила се у њој мисао о томе да јеванђељска проповед треба да рађа само слатке плодове: умиљење, мир, одушевљења са сузама и меко паперје. Међутим, апостол Павле пита Коринћане: Шта хоћете? Да дођем к вама с прутом или с љубављу и духом кротости? (1 Кор. 4, 21). Односно, прут (батина, ако вам се тако свиђа) се подразумева. Иначе, чему и епископу жезал? И како можемо да подразумевамо да га нема ако Сам Христос, Који је Пастир добри, не само да слатко свира проповедничку свиралу, већ носи у рукама и жезал. И њиме напаса народе, брани Своје овце и удара неке непријатеље као глинене лончиће, о чему се много говори и у псалмима и у Откровењу.

 

    

Савременом човеку је тешко да ово слуша и чита. Постао је сладострастан и све Јеванђеље се за њега скупило само у слатке и далеке бајковите речи. А све љуто, све пресно и горко, као онај хлеб и траве, с којима Израиљ треба да једе пасху, удаљило се од савременика. Осиромашио је изнутра обогативши се споља. Зато је тешко схватити да је споредни циљ проповеди апостола Павла, могла да буде, на пример, жеља да пробуди ревност у људима. Ревнујте, – каже, – за веће дарове (1 Кор. 12, 31), – и позива верне на подвиге љубави који су изнад мучеништва и говорења језика. Или још: Будући да сам ја апостол незнабожаца, хоћу да хвалим своју службу. Не бих ли како подстакао на ревност свој род и спасао неке од њих? (Рим 11, 13–14). Не ради се о ономе што с «ревношћу» (љубомором) асоцирамо у љубавним стварима, у питањима породичне верности и друго. Ради се о другом. Сам Бог је Бог Ревнитељ. Или мислите да Писмо узалуд говори: «Са суревњивошћу чезне за духом, којега усели у нас»? (Јак. 4, 5)

И апостол Павле проповеда како би људи стекли ревност попут пророка Илије. Он као да говори о томе да си био постављен и позван на још више, али си занемарио призвање, улењио си се, опустио си се. А пошто свето место не бива празно, други су заузели твоје место, дакле, други ће добити и твоју награду. Замисли каква срамота – изгубити првородство као Исав некад! Бити позван и не поћи. Али је још горе кренути и вратити се с пола пута.

За апостола Павла то је један од извора непрекидног бола. Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим, да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка; јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу моју, сроднике моје по телу, који су Израиљци... (Рим. 9, 1-4). У овој жалости, у мучењу срца и пристанку да буде одвојен од Христа ради браће апостол Павле личи на пророка Мојсија који пристаје да сам погине, само да се народ сачува и да не буде уништен због одступања. А зашто се апостол Павле мучи? Зато што му се срце цепа због контраста између тога какви Јевреји треба да буду и какви су у стварности. И даље пише онима ...чије је усиновљење и славе и завети и закон богослужења и обећања, чији су и оци, и од којих је Христос по телу, Који је над свима нама Бог благословени у векове. Амин (Рим. 9, 4-5). И да би у сродницима подстакао ревност, да би запалио у њима жељу да се устреме ка Христу, он неуморно проповеда незнабошцима.

Замислите да неки грчки проповедник видећи (нека Бог то не би допустио) потпуно духовно осиромашење свог народа, оде у сиромашна афричка села и тамо благовести, крсти, служи Литургију и мења обичаје. У том случају би имао права да каже сродницима: «Грци, како сте ниско пали! На вашем и мом језику је написано Јеванђеље, у нашој земљи су проповедали апостоли, међу нама су рођени најпознатији и највећи оци Цркве, богослужење се у свој својој лепоти формирало код нас. Мошти су у храмовима, иконе вас тужно гледају. Богословље је некад текло као река, а сад једва да цури као мали поток! Шта је то? Видећи да сте полумртви, да не желите да васкрснете кроз покајање, проповедам далеким народима и туђим људима. Не само да би се они спасили (то је неопходно и обавезно), већ и да бисте се ви пробудили. Зар вас није срамота? Други добијају ваше венце. Ревнујте за некадашњу славу и поправите се!» Можда се и апостол Павле тако обраћао Јеврејима не желећи да види како први постају последњи. Исто тако је касније говорио новорођеним у Духу хришћанима: Не знате ли да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду? Тако трчите да је добијете (1 Кор. 9, 24). Не спавајте, трчите. Угледајте се чак и на спортисте (тркалиште су аналог стадиона за лаку атлетику). Они се зноје, улажу напор због таште похвале, а како ћете ви ући у Небеско Царство ако сте лењи и не борите се? Јер, неиздрживо ће бити касније кад ви, који сте се поносили заслугама предака или другом благодаћу која се испољила у претходним вековима, видите како вас престижу или чак истерују. То је смисао. У истом духу је говорио и Христос, Који се зачудио вери капернаумског капетана: Кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сешће за трпезу с Авраамом и Исаком, и Јаковом у Царству Небеском; а синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 8, 11-12).

Да ли се ово тиче и Руса или само Јевреја и Грка? Тиче се. И нама треба да упада у очи контраст између онога за шта смо призвани и онога како живимо. На нас се директно односе многе речи Откровења. На пример: Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећњак твој с места његовог, ако се не покајеш (Откр. 2, 5). Сећај се А.В.Суворова и сам се челичи. Поштуј преподобног Сергија Радоњешког и немој бити лењ, већ и ти упражњавај појање, бдења, постове. Диви се мудрости светитеља, али и сам стичи мудрост читањем и размишљањем. Гледај, Корејци читају Јеванђеље и Африканци поју псалме, ево у овом делу света усвајају напуштену децу, а у другом не једу месо. А шта ако нас ови аскети, човекољупци и молитвеници далеко престигну – зар нећемо изгорети од стида нашавши се на репу? Ти си наследник великих предака, али ако сам ниси допунио заједничку касицу, већ си само узимао из ње и хвалио се туђом славом – шта те онда чека на Суду? Погледај како су огромна пространства населили и освојили претходни нараштаји, каве храмове су саградили, какве књиге су написали, какве непријатеље с потукли до ногу! Погледај очи сељака на старим фотографијама! Па данас се ни на сваком професорском лицу не може наћи толико мирног ума и истинске племенитости. Сад погледајмо људе данашњице. Не да немамо снаге да развијамо створено и освајамо ново, већ ни да задржимо оно што имамо.

Зашто? Због духа раслабљености који је продро у месо и у кост. Треба да се пробудимо и да се потрудимо. Не смемо бити млаки. Млак је одвратан као растопљени сладолед. Вода треба да буде или врела да би се скувао чај, или хладна до студени да би освежила и пробудила. Исто то каже Откровење: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 15–16). Комуниста је био хладан према Богу, али је хладан, каже Господ, бољи од млаког, зато што су тих година и у космос полетели, и БАМ су изградили, и фашистима су кичму сломили. Млак то не може.

Људе треба бодрити, а не уљуљкивати. То је апостолски дух – да пробудим ревност...? (Рим. 11, 13). Људи, наравно, често желе да их неко чешка иза уха као маче. И то је свима јасно, јер смо сви «од истог материјала направљени». Свако ће на суду савести рећи: и ја сам такав. Али Бог има другачији суд, другачије мисли и намере. Он каже: Зато их секох преко пророка и убијах речима уста Својих... (Ос. 6, 5). Ето тако – Он сече и убија, а ми се, чак и кад чујемо такве речи о Богу, веома чудимо.

Немојте се чудити. Боље се пробудите и ревнујте за Господа Сведржитеља и славу Његову, тражите пре свега Царство Божије и правду његову. Бојте се оних који ласкају и милују, и слушајте упозоравајући звук трубе. Јер главно је да нико не украде наше венце. И за то су потребни духовна бодрост и духовна ревност – истински плодови праве проповеди Јеванђеља.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

25 / 11 / 2015