"Ако со обљутави, чиме ће се осолити" или о личној и друштвеној одговорности нас хришћана

[Дијана.]

Да, слажем се да из разочарења у себе спрам превисоког идеала можемо постати много непријатнији за околину него што бисмо иначе били да смо смирено познали и прихватили соју мјеру. Смирење, интроспекција и стални труд, мислим да су рјешење, а напредак је могућ, не само то, већ и неизбјежан, ко се труди...Без здраве љубави према себи, али не самољубља и егоизма, немогуће је вољети другог... ''као самог себе''

[Дијана.]

Sa druge teme, o odgovornosti društva za djecu...

 

 

Ja moram kao i na slicnim temama da pitam, kada ce vernicima postati problem? Posto cujem samo svuda drzava duradi nesto, instituccije durade, zli ljudi bez boga to rade, a nama vernicima je to dalekoooo i ispod casti. Ne vidim drustveno aktivnih puno vernika samo viđam ateiste, tradicionaliste, katolike i ostale. Mi se majemo dverima, ekumenizmom, vladikama i svom tom ljubavi u Hristu i episkopu

[Јелена011]

Ali upravo na ovakvim problemima se vidi jedna opšteljudska solidarnost, gdje više nije bitno vjernik, ateista, ovaj, onaj... Mislim da recimo npr. ograničenje 'prava na abortus' jednako se tiče i vjernika i svih drugih ljudi, Društvo može da reflektuje eventualno moralni kodeks neke religije, a ne mora. Ali opštedruštvene vrijednosti su - opšte, univerzalne, zajedničke...

 

Aha, tu sam te čeko! Svojevremeno sam otvorila temu o ličnoj i društvenoj odgovornosti nas hrišćana, https://www.pouke.org/forum/topic/35443-%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BE-%D0%BE%D0%B1%D1%99%D1%83%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D1%87%D0%B8%D0%BC%D0%B5-%D1%9B%D0%B5-%D1%81%D0%B5-%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BE-%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%BE%D1%98/  nije nešto bila plodna.. nije tebe bilo

 

@@Дијана.,

 

Bacih pogled na temu, doduse samo na prvih cetri pet stranica...

Nisam ti ja sestro slatka za takvu pricu na forumu.

Iskustvo me je naucilo kao sto rekoh, da od toga leba nema.

Nije stvar u tome ni cak da li ce neka tema oziveti, ali vidis i po temi da svako prica ono sto ga zulja i da ljudi jedni druge ne slusaju.

Kao sto rekoh, nije da nisam pokusavala u Crkvi i pri Crkvi nesto, ali posle svih ovih godina, shvatila sam da imam izbor. Prvi je da ocekujem od vernika da budu delatni na nacin na koji ja to vidim da bi bilo dobro, sto je priznaces suludo, nemamo svi mi isti priziv ni poziv ni u istoj meri pa i da ga imamo, ni u istom trenutku.

A drugo shvatila sam da je medj vernicima previse onih koji zive na nebesima i da uopste nije bitno meni barem da to Crkva pokrene, nego da se nesto uradi.

Pa umesto da sedim i vucem bilo koga za rukav, osudjujem, gnevim se, razocaravam, ja sam prestala da budem pametnica koja pokusava da bude u pravu i prikljucila se ljudima koji rade.

I zato cenim ateiste mnogo vise, i druzim se sa njima mnogo vise.

Pa kad su te drustvene akcije u pitanju, ja sam nasla svoj put, da ono sto je moj priziv i poziv uradim i ono sto mogu da izvedem izvedem, a Bog mi je otvarao put da upoznam takve ljude koji nesto rade, a ne samo filozofiraju kako bi Hristos uradio.

I to mi je postao moto u zivotu - nije poenta da budemo u pravu, poenta je da sagradimo odnos. Da imamo cilj, da vidimo kako cemo ga postici. Ne sta bi neko drugi trebalo da uradi, nego sta je meni potrebno da ga ja uradim...

 

Ko zaista ima zelju da nekom pomogne i nesto da uradi, moze uvek, uvek postoje ljudi koji nesto vec rade. Moze im se prikljuciti i pitati - kako da vam pomognem?

Mada ponavljam sto se konkretnog aktivizma tice, vise ljudi znam koji sada nesto rade nego sto sam i sama aktivna toliko. Nemam vise ni vremena ni snage kao nekad.

Ali ako su nekome potrebni kontakti i ima cilj sta bi hteo i zna sta oce, a fali mu neka info rado cu pomoci.

[Дијана.]

Jer se ime Božije zbog vas huli među neznabošcima (Rim., 2:24)

 

Dvoumih se da li da ovaj razgovor pokrenem u Hrišćanskom etosu ili Svedočimo veru. U svakom slučaju življenjem zapovijesti (svog hrišćanskog etosa) mi svjedočimo svoju vjeru. Prava vjera treba da proizvodi djela, djela krstonosne ljubavi.

 

Koliko smo u stanju da djelima pokažemo svoju vjeru? Ili naša vjera ostaje naša unutarnja stvar, samo naše lično bogatstvo, u najbolju ruku, a u gorem slučaju, kamen spoticanja izmežu nas i bližnjih? Ne govorim o situacijama kad nas bližnji ili daljni ne razumiju, ismijavaju, iščuđavaju se našoj vjeri i sl. Već o tome kad mi njima namećemo svoj credo kao moralni zakon, kad svojim krutim ponašanjem, neodmjerenim zahtjevom 'prepodobnosti' koju bismo nametnuli i sebi a još više njima, mi njih odbijamo od vjere. To sve može da ide do tog stepena da se 'zbog nas huli među neznabošcima'. Ja sam ponekad čula od najbližih bližnjih recimo od očekivanja: "Vjernici ne čine/ne osjećaju to i to", do direktnog prekora "Džaba ideš u crkvu ako.." (činim nešto što povređuje nečija osjećanja). Ako je nama vjera dar, data, nemamo prava da se njome gordimo i osjećamo iznad drugih. Zašto to najčešće, manje više nesvjesno, ipak činimo? Po plodovima, (djelima) poznaće se svi, i vjerni i nevjerni. Hrišćanska ljubav često ostaje samo floskula. Ljudi s pravom očekuju od nas više. Tu je naša odgovornost, naše svjedočenje istinske vjere svojim životom. Lakši je fizički podvig od podviga žrtve i trpljenja. To okušamo svaki dan. Nije lako trpjeti, podnositi bližnjeg svog, pa ni samog sebe. Svojevremeno, šokirala me je misao 'pun je ad gordih djevstvenika' (ili onih koji ispunjavaju zapovijesti u najširem smislu). To se odnosi na odsustvo ljubavi u nama, djelotvorne vjere, krstonosne ljubavi. Gordost, gnjev i uninije prave čuda u negativnom smislu u našim odnosima s bližnjima.

 

Kakva su vaša iskustva?

 

Ovaj tekst (ovo su samo najzanimljiviji isječci) me ponukao na ova razmišlčjanja, mada sam već i otprije o ovome razmišljala:  

 

У нашем животу се догађају такви тренуци када, уместо да се трудимо да исправимо наше односе, користимо различите алибије, понекада и духовни, црквени алиби, да се не бисмо фокусирали на оно што нам је неопходно. Долазимо у храм на службу да не бисмо приметили празнину која постоји у нашем животу, у области породичних односа и у љубави. Много пута сам могао да посматрам како се то догађа. Жена је стално у храму, а не труди се да разуме свог мужа. Зар јој Христос неће рећи: - Прво се помири са мужем, а затим дођи да Ми служиш? Врати се кући, учини све да се зближите и опет заволите међусобно, пружи му оно што му недостаје, а затим дођи и принеси Ми своје усрдне молитве!

Пазите на ово. Не инсистирајте стално на својим правима. Човек се не спасава тиме што је одбранио своја права. Није ствар у томе да се избориш за своје, већ у томе да сачуваш брак.

Ако у браку не будеш наситио своју душу срећом и љубављу, једино ћеш насиљем над собом бити у стању да се у њему задржиш

Знај да нећеш успети да добијеш своја права, намећући их, урлајући и свађајући се. Христос нам је показао други пут, Он нам је рекао: - Остави то што је за тебе, дај га, принеси себе добровољно на жртву, ради љубави и јединства као што сам Ја учинио.

Зар Христос није био Онај Ко је имао највећа права? Ипак, Он је рекао:

- Узимам на Себе ваше неправде. Постаћу "Лош", распните Мене и ви ћете постати добри.

У питању је највећа тајна. Овом тајном Христос је освојио наше срце и зато Га ми волимо. И ми смо дужни макар да покушамо да се приближимо овој тајни.учићеш се цео свој живот.

О овоме је потребно посебно да се замислимо. Ми немамо права да користимо Христово име да бисмо правили свађе код куће, не можемо да се позивамо на то да је нешто одређено Уставом Цркве, независно од тога о чему говоримо - да ли о посту или о начину нашег живота, да бисмо на тај начин исправили насилно другу особу. Људи се не мењају на тај начин. На тај начин се неће исправити ни особа коју волиш.

То ће бити моја жртва. Тако ћу сачувати блиске односе са мужем, освојићу његово срце. Поступићу тако да би могао да каже: "Погледајте шта је Христос учинио са мојом женом - она је постала пажљива, нежна, снисходљива, добра, саосећајна, са разумевањем".

У противном, може да каже: - Ето! Почела си да идеш у цркву и види шта се догодило!

То је страшно, када о нама који се налазимо близу Бога, који припадамо Цркви, говоре: "Погледај овог чудака у храму!" Зашто нас називају чудацима? Па наш карактер, наша доброта, саосећање и уважавање људи би требало да нас учине најпривлачнијим људима на свету. Све је тако, али ипак, ми то уважавање нисмо стекли.

Када други пожели да води своју борбу, ти ћеш то видети. Када буде пожелео онда ће постити, одлазиће у храм, исповедаће се... Онда када га Бог буде просветио.

....Ја познајем ту жену. Она не пропушта могућност да дође у храм, долази на библијске беседе, а код куће јој сви говоре: - Ми ово не можемо да издржимо!

Ово ме тера да се замислим: зар је могуће да поставимо Бога испред себе, а да иза себе стварамо проблеме? Узгред и она девојка о којој сам говорио, о свом оцу је рекла:

- Мој отац је бољи од маме, иако он ретко одлази у храм. Када чује за неки проблем, труди се да помогне, дели милостињу. Када чује за неку трагедију, он тугује и плаче.

Шта ово значи? Значи да је саосећајан и осетљив човек. И још - подсећа нас на оно што је Христос рекао: "Милости хоћу, а не жртве".

....А да ли се твоје срце смекшава поред Христа? Када бисмо ми били прави, када бисмо изменили себе, пре или касније бисмо успели да изменимо све људе - и своју децу и свог мужа и своју жену...

Бити духован човек не значи много говорити о Богу. То значи - умети доживети Бога. А другима говорити оно што ће им помоћи да учине један корак напред, да би им мало помогли.

....Зашто је дете пожелело да се исповеди код тог монаха који је говорио о темама које немају везе са вером? Он им ништа није говорио о Богу, али је целокупан његов спољашњи изглед - у мантији, са брадом, са осмехом, са добрим осећајем за хумор - привлачио људе њему. Обратите пажњу: он се осмехивао, није се смејао. Да ли се ви осмехујете код куће? Да ли сте задовољни? Радосни? Да ли прихватате свој живот онаквим какав јесте? Или вам је стално лоше и ви, без престанка, упадате у меланхолију и депресију? Будимо се ујутру и све нам се чини трагичним.

Дете види како се родитељи понашају, шта говоре и мисли: "Види како је Христос изменио моје родитеље: они верују и јаки су." А ако стално буде видео чамотињу и очајање, зашто би требало да буде хришћанин? Зашто да буде члан Цркве?

Један мали дечак ми је о томе и говорио:

- Зашто треба да будем као моји родитељи? Да, они су црквени, али шта у њима има добро да би их подражавао? Шта? Видим само негодовање, прекоре, хирове, све је код њих црно, све их доводи до очајања.

Мислим да су ово биле веома важне речи.

Осмехујте се, волите и показујте то.Ми, хришћани, ми смо Христови, али у нама нема радости, док људи који су у свету имају радост иако је она лажна. Где је истина? Када ћемо научити да будемо срећни? Након смрти? Ова радост треба да буде присутна у нашем животу, нашој породици, сада, овде, да бисмо оснажили међусобне односе, наше односе са децом. Хришћанин мора имати ту радост, неопходно је да има храброст да са надом гледа унапред и верује да ће се ситуација поправити.

https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=1108580762507796&id=144751692224046&substory_index=0

[Иван Ивковић]

Дивно... речено... ... заиста.  

 

Како моје искуство и резон кажу, самоиницијативно развијати љубав најлакше је кад се ускладе три врсте активности - корисни рад, молитва и одмор. Ако једно од та три фали могућност за то је сразмерно нижа. Ако се недостатку једног придружи и недостатак другог (других) фактора могућност опада експоненцијално.    Ето нешто за почетак...

 

Једна сродна тема:

"Ако со обљутави, чиме ће се осолити" или о личној и друштвеној одговорности нас хришћана

[Јелена011]

У нашем животу се догађају такви тренуци када, уместо да се трудимо да исправимо наше односе, користимо различите алибије, понекада и духовни, црквени алиби, да се не бисмо фокусирали на оно што нам је неопходно. Долазимо у храм на службу да не бисмо приметили празнину која постоји у нашем животу, у области породичних односа и у љубави. Много пута сам могао да посматрам како се то догађа. Жена је стално у храму, а не труди се да разуме свог мужа. Зар јој Христос неће рећи: - Прво се помири са мужем, а затим дођи да Ми служиш? Врати се кући, учини све да се зближите и опет заволите међусобно, пружи му оно што му недостаје, а затим дођи и принеси Ми своје усрдне молитве! Пазите на ово. Не инсистирајте стално на својим правима. Човек се не спасава тиме што је одбранио своја права. Није ствар у томе да се избориш за своје, већ у томе да сачуваш брак. Ако у браку не будеш наситио своју душу срећом и љубављу, једино ћеш насиљем над собом бити у стању да се у њему задржиш и мЗнај да нећеш успети да добијеш своја права, намећући их, урлајући и свађајући се.

 

Ovo je osnova bracnih odnosa, jer upravo to rec je o odnosu dvoje ljudi, ne o tome ko je u pravu.

I to stalno ponavljam jer sam na svojoj kozi osetila puno puta.

"U redu, u pravu si, ali kako ce to doprineti boljitku vasih odnosa. Mozes biti u pravu i razvedi se, ili gledaj sta mozes da uradis da popravis odnos sa muzem\zenom".

 

Eto mozda nekim ljudima samo to fali - da cuju da jesu u pravu, mozda su ceo zivot ziveli tako da su se osecali da nisu, da nista sto urade nije tako dobro, mozda su bili u porodici izlozeni toksicnom vaspitanju i mozda zato stalno insistiraju na tome ko je u pravu ko nije. Kao da je ljubav povezana samo sa tim - ako si dobar i ako si u pravu volecu te, ako nisi dobar i nisi u pravu ne interesujes me.

Kada ljudi prihvate sebe takvima kakvi jesu i kada shvate da se ne voli samo dobar il los cak i da to uopste nije vazno za ljubav, onda nekako zadovolje tu unutrasnju potrebu za prihvatanjem i ljubavlju i mogu da cuju drugog.

 

To moze biti jako izrazeno kod zena koja zvocaju - potreba da budu u pravu, da ih neko prihvati i voli takvima kakve jesu, ali moraju da shvate da samo mi sebe mozemo prihvatiti, od spolja nikakvo prihvatanje nece biti dovoljno dobro. Ako nas nisu roditelji u detinjstvu naucili - biti ziv znaci biti dovoljno dobar i svako ko je ziv jeste dovoljno dobar, sta vise te kategorije i ne postoje, svako je vredan ljubavi i paznje. Onda cemo kroz zivot lutati da zadovoljimo tu unutrasnju glad za ljubavlju i prihvatanjem, a cesto cemo najblizima sedeti na glavi zvocanjem.

Al to je sve resivo

 

Inace sjajna tema i fenomenalan tekst. Od jednog monaha prepreprezivotan, jeste dugacak ali pun razlicitih primera onoga kako ne treba, uputstava i saveta kako treba. Mnogo je dobar tekst i moze se uciti samo iz njega o bracnim odnosima, dovolje. 

[Јелена011]

 

Дивно... речено... ... заиста.  

 

Како моје искуство и резон кажу, самоиницијативно развијати љубав најлакше је кад се ускладе три врсте активности - корисни рад, молитва и одмор. Ако једно од та три фали могућност за то је сразмерно нижа. Ако се недостатку једног придружи и недостатак другог (других) фактора могућност опада експоненцијално.    Ето нешто за почетак...

 

Једна сродна тема:

"Ако со обљутави, чиме ће се осолити" или о личној и друштвеној одговорности нас хришћана

 

 

Ovo o cemu ti brate pises razvija tebe mimo svega drugog...

Ljubav se razvija tako sto se voli, tako sto se potrebe, zelje, nadanja, sve to drugog stavi ispred sopstvene zelje za podvigom.

Monasi slobodno nek rade, rukodeljisu i vrte brojanice, to je njihov poso. U svetu poso je da volis bliznjeg i da se dajes za bliznjeg jer si jedini Bog koga vidi.

Ne mozes voleti apstraktnog Boga ako ne volis gresnog bliznjeg koji ti ide na zivce.

Voleti gladne u africi nije ljubav, to je nasa potreba da ispadnemo dobri u svojim ocima.

Voli onog pijanog, bludnog, neradnika, psovaca i pomozi mu, neguj ga, trpi ga, to je podvig ljudi u svetu.

Kom' se ne svidja nek ide u manastir nije svaki podvig za svakog. Ziveti manastirski u svetu je podjednako greh kao biti ozenjen monah il monah koji zvrnda okolo baveci se svetovnim stvarima.

[Кратос]

Voli onog pijanog, bludnog, neradnika, psovaca i pomozi mu, neguj ga, trpi ga, to je podvig ljudi u svetu.

 

Ovo nešto kao o mužu?       

[Снежана]

Видим, одлазиш у цркву. Не занима ме шта ћеш у њој радити иако мислим да ћеш се молити. Нимало не марим за то хоћеш ли стајати испред олтара или тамо код врата,хоћеш ли се молити седећи или клечећи,погнуте главе или затворених очију или ћеш буљити у икону на олтару,ударати се у прса,мицати усне,шапутати речи молитве или пребирати бројаницу међу прстима. Све су то спољашње и једноставне радње којима није тешко преварити човека.

 

-Чекам те напољу! Када изађеш из цркве и вратиш се међу људе,припреми се за сусрет са мном. Тада ћу те немилосрдно пратити,проматрати,судити а можда те и осудити. Имам право то учинити. Наиме,желим знати-јеси ли у цркви заиста разговарао са Богом или си се само Њиме поигравао… Желим се уверити-чини ли молитва човека заиста другачијим и бољим? Уверим ли се да си охол,похлепан,себичан,свадљив,увредљив,завидан,брбљив,површан-знаћу да ти молитва не ваља. Уверим ли се да у породици,на послу,у школи,трговини,аутобусу,на улици… не знаш с људима разговарати,знаћу сигурно да не знаш ни са Богом разговарати. Ако неко непрестано треба да те теши и хвали,знаћу да у цркву ниси ишао ради Бога, да би га славио-већ да би обожавао себе. Али, буду ли твоје усне изговарале речи мира,радости,поверења и утехе,буду ли твоје очи отворене за невољу ближњег,буде ли твоја рука подизала немоћне,буде ли твоје срце имало разумевања за друге,буде ли опраштало и љубило-знаћу да си у цркви заиста разговарао са Богом.

 

Чекам те напољу!

[Јелена011]

Ovo nešto kao o mužu?       

 

Ne nego o tekstu iznad, o jednom starom tekstu cini mi se Alfanasijeva u kom pobozna zena dolazi i trazi od svestenika da cita molitvu za muza alkoholicara, tj akatist pred ikonom i sad ispituje je svestenik a ona ce "pa kako da ga volim kad pije"...a vamo pobozno oce molitvu.

Pobrkali smo mi puno stvari, molitva dolazi posle, barem ta formalna. Ljude treba voleti.

To ne znaci hipi pravoslavlje i nije bitno, bez podviga naravno da nema pomaka ni preobrazaja, al ne tudjeg podviga nego naseg.

[Иван Ивковић]

@@Јелена011, ко је уопште рекао било шта о манастиру? Или мислиш да мирјани не треба да се моле?

Ако не треба онда је потребна само равнотежа између рада и одмора. Иначе, та равнотежа о којој говорим је нешто за почетак (мора се од нечега почети, зар не?), а кад ту равнотежу постижемо онда се успоставља и врло добра равнотежа око нас.

 

С тим у вези... https://www.pouke.org/forum/topic/15002-%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B1%D0%BE-%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D1%83%D1%81-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D0%B3%D0%B0-%D1%86%D0%B0%D1%80-%D0%BB%D0%B8%D0%BA-%D0%B8-%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%BE/page-10#entry1383463

[Јелена011]

@@Јелена011, ко је уопште рекао било шта о манастиру? Или мислиш да мирјани не треба да се моле?

Ако не треба онда само равнотежа између рада и одмора. Иначе, та равнотежа о којој говорим је нешто за почетак (мора се од нечега почети, зар не?), а кад ту равнотежу постижемо онда се успоставља и врло добра равнотежа око нас.

 

Naravno da ne mislim, samo mislim da je FORMA svega toga drugacija u svetu i u manastiru. Monah nema komsiju, brata, oca, majku, zenu, dete poso...

Monahova molitva je molitvenik, nasa molitva je prvo drugi, nas bliznji, pa tek ako i kada ostane vremena formalna molitva.

 

Podvig samo ima drugaciju formu, a ko zeli formu formalne molitve, korisnog rada i odmora on ide u manastir.

[Иван Ивковић]

Podvig samo ima drugaciju formu, a ko zeli formu formalne molitve, korisnog rada i odmora on ide u manastir.

Постоји јутарње и вечерње правило, дивно прилагођено за мирјане.

Да видиш само како то раде Руси, еее...

[Јелена011]

Znam...samo se ozeni i dobij sitnu decu...docice jedan period kad ces samo na wc solji imati slobodu ako ti se dete ne kesa oko noge...

Ne kazem, svaka faza zivota u svetu ima specificnosti, o tome se radi, nema univerzalnog pravila. Nekad imas vremena i realno je da procitas ceo molitvenik, meni je recio psaltir bio duhovna rana godinama...nekad je faza da ti je pet redova molitve previse, nekad se to ustali na sredini..

Al poenta je da mi treba da zivimo veru okrenuti ka drugima, a ne sebi, mi koji smo u svetu.

Naravno da sve to izvire iz nas, ali zivotne okolnosti su cudo.

Mnogo lepo prica ovaj cika arhimandrit, sve je sam reko...

[Иван Ивковић]

Al poenta je da mi treba da zivimo veru okrenuti ka drugima, a ne sebi, mi koji smo u svetu.

То нико не оспорава. Моја прва порука на овој теми је била са назнаком "за почетак".