Страсти и борба са њима

[JESSY]

Pazi na sebe i bdi nad sobom. Ako si dobio kakav dar od Boga ili si u povoljnom duhovnom stanju, nemoj se samouvereno poneti i misliti za sebe da predstavljaš nešto, da te neprijatelji ne smeju napasti i da ćeš ih odbiti čim se usude da ti se približe. Čim to pomisliš, pašćeš kao jesenji list s drveta.

[JESSY]

Neophodno je znati kako treba upravljati jezikom i obuzdavati ga. Pokretač jezika je srce. Čime je puno srce, to se izliva preko jezika. Ali i obratno, ono što se preko jezika izlilo, jače i dublje se usađuje u srce.

Dobra osećanja su ćutljiva, a samoljubiva žele da budu objavljena. Mnogogovorljivost u većini slučajeva dolazi iz neke gorde samouverenosti. Uobražavajući da mnogo znamo i da je naše mišljenje o nečemu tačno, osećamo nesavladljivu potrebu da naširoko i nadugačko, s mnogim ponavljanjima predamo to mišljenje i drugima, namećući im se netraženi za učitelje, verujući da učimo one koji često znaju stvari daleko bolje nego mi.

 

Prazni razgovori su vrata za osuđivanje i klevetanje, raznosači raznih vesti i mišljenja, sejači nesloge i razdora. Oni ubijaju želju za duhovnim radom i skoro uvek služe kao zavesa onde gde stvarnog znanja nedostaje. Posle mnogog govorenja, kada dim samozadovoljstva prođe, uvek ostane u duši neko osećanje tuge i lenosti. Nije li to svedočanstvo da duša i nehotice oseća da je pokradena?

Želeći da pokaže da je čoveku koji mnogo govori teško uzdržati se od nekorisnog, grešnog i štetnog, apostol Jakov je rekao da je uzdržanje jezika osobina samo savršenih ljudi: Ko u riječi ne pogrješuje, onaj je savršen čovjek, može zauzeti i sve tijelo (Jak. 3,2).

[JESSY]

Čuvaj se da ne govoriš surovo i visokim tonom, jer je i jedno i drugo mrsko i stvara uverenje da si vrlo sujetan i da jako visoko misliš o sebi.

Ne govori o sebi, o svojim delima i svojim srodnicima, izuzev slučajeva kada je to neophodno, no i tada govori što je moguće kraće i brže.

 

Ćutanje je velika snaga u duhovnoj borbi i zalog pobede. Ono je drago onome ko se ne uzda u sebe nego u Boga. Ono je čuvar molitve, pomoćnik u vežbanju u vrlinama i znak mudrosti. Sv. Isak veli: "Uzdržavanje jezika ne samo da pomaže umu da se uzdiže Bogu, nego daje čoveku i u spoljašnjim, telesnim delima veliku pomoć i snagu". Na drugom mestu isti sveti otac ovako hvali ćutanje: "Kada na jednu stranu staviš sva dela podvižničkog života, a na drugu ćutanje, videćeš da je ono teže. Ima mnogo dobrih saveta, ali onome ko se preda ćutanju nisu potrebni mnogi saveti". Na trećem mestu on naziva ćutanje "tajnom budućeg veka". Reči su, veli, oruđe ovog sveta. A sv. Varsonufije stavlja ćutanje čak i iznad raspravljanja o Bogu.

Da bi se navikao na ćutanje, postoji samo jedno prosto sredstvo: preduzmi da ćutiš i samo će te ćutanje tome naučiti. Da bi podržao sklonost prema tome trudu, razmišljaj češće o strašnim posledicama nerazborite govorljivosti i o spasonosnim posledicama ćutanja. A kada okusiš divne plodove ćutanja, neće ti više biti potrebni nikakvi saveti u tom pogledu.

[JESSY]

Počinimo, dakle! Zagledajmo prvo u vreme koje je prethodilo našem postojanju. Šta smo mi tada bili? Ništa, i ništa nismo mogli učiniti zašto bi nam Izvor svakog bića kao nagradu darovao biće. Ono je nezavisni Božji dar, Božje dobročinstvo, početak svih kasnijih dobročinstava Njegove beskrajne dobrote. Stavimo to dakle na Božji deo. Zatim smo otpočeli živeti. Kako? Ni sami ne znamo. Prošlo je dosta godina, ja i ti nismo znali da postojimo, a postojali smo. Kada smo i saznali, nismo ništa mogli učiniti za održavanje života. Druge su se ruke starale o nama i to ne same od sebe, nego po uredbama Onoga Koji gospodari svakim životom i svakim bićem. Nas su vaspitali, učili i postavili na noge. Tu nije bilo ničeg našeg, zato - stavi i to na onu stranu. Počeli smo zatim živeti sami. Šta je tu naše? Odvojmo životne snage i sredstva za održavanje života koja su oko nas. Sve to nije naše, nego Božji dar.

Božji dar je urođeno saznanje o Bogu, Božji dar je savest, Božji dar je žeđ za nebeskim životom. Ti, ume moj, nisi moj. Bog mi te je darovao. Nisu moje sile koje delaju u meni, nije moja volja. Nije moje osećanje, nije moje ni telo. Sve je to Bog darovao. I sam ja nisam svoj no Božji. Sve to, dakle, nije razlog za hvaljenje sebe, nego samo za saznanje veličine i težine duga koji leži na nama i straha od odgovora na pitanje koje će nam biti postavljeno: šta smo mi sa sobom i od sebe načinili?

[JESSY]

Pogledajmo sad na sredstva za održanje života. U nama postoji telesni, duševni i duhovni život. Za svaki od njih postoje naročita sredstva za održavanje i mi ih imamo pri ruci. I njih nismo mi izmislili, nego su dar Božji. Vazduh, vatra, voda, zemlja sa svim njenim blagom: kamenjem, metalima, biljkama i životinjama, koje nam pružaju sve što je neophodno za hranu, odevanje, stanovanje - sve to nismo stvorili mi, nego smo dobili. Zbir neophodnih pojmova o svemu što je oko nas, životni, društveni, državni poredak; umetnosti i zanate, kao i pravila za kretanje u svim tim oblastima, nalazimo gotove, ne mučeći se da ih izmišljamo, nego ih samo usvajamo. Svaki koji dolazi na svet dobija ih kao nasleđe od svojih predaka. A otkuda sve to precima? Bog šalje ljude sa osobitim darovima i naročitom snagom volje i oni daju nova otkrića i usavršavaju način života ljudskog. No ako bi pitao te ljude kako su došli do ovoga ili onoga, oni bi rekli: "Ne znamo ni sami. Došlo je na um, razvijalo se, stvaralo i stvorilo". Tako je uvek bilo, i tako će i do kraja sveta biti. Sredstva za duševni život nisu naša, već se daju. Tim više se to može reći o duhovno - moralno - religioznom životu. Bog je stavio u dušu znanje o Sebi i o Svojoj volji u savesti, ocenivši i jedno i drugo čekanjem blaženog života u večnosti. A to je seme duhovnog života. Ono je posejano u nama u trenutku kada je Bog udahnuo u nas Svoju božansku iskru života. Svaki rođenjem donosi sa sobom i u sebi to seme koje se zatim razvija i dobija određeni oblik od sredine u kojoj živi. Kako je neizmerno blago roditi se među ljudima koji žive istinskim duhovnim životom. Pogledaj samo! Mi imamo znanje o jednom istinskom Bogu u Trojici slavljenom; ispovedamo Sina Božjega Koji se radi nas ovaplotio i sve učinio za naše spasenje; verujemo i u Duha Svetoga, Koji nas je blagodaću oživeo i duhovni život u nama stvarno ponovo sazdao, i s Crkvom smo Božjom srasli i primamo u Njoj sve što je potrebno za napredovanje u duhovnom životu, i hrabrimo sebe čekanjem vaskrsenja mrtvih i života budućeg veka. I sve je ovo kod nas u najčistijem obliku i bez ikakvih primesa, ali ni to nije od nas nego je dar Božji. Eto kakva izdašna sredstva imaš za duhovni i svestrani život i nijedno od njih nije plod tvojih napora, sve je darovano. Ti si pozvan na već spremljenu gozbu života. Ako je umesno da se u tom pogledu ma čime hvalimo, možemo samo time kako smo se svim tim koristili. I to predstavlja naše svadbeno ruho. Da li da se hvalimo njim? Nije li bolje pribojavati se da nam veliki Priređivač gozbe kad dođe ne kaže: "Vidite kakva je gozba, a kakvo je vaše ruho".

[Иван Дабижљевић]

Кад сам спознао да сам среброљубив, почео сам паничарити па сам почео да бежим од пара. То је испало толико смешно и неспретно да сам рецимо на послу када би ми људи нудили милостињу (возио сам храну), исту би одбио. Након тога долазим до црквењака који је илегално мој исповедник, који ме обавестио да је то мало дрско одбити милостињу. Тада сам схватио да на тај начин ту страст нисам победио, него сам је само приркивао. Друга ствар је што сам лењ, али то побеђујем излазком напољу уз молитву. Ипак више него лењ, мислим да сам мрзовољан, што уз божју помоћ и није толико тешко решити. 

 

Оче имењаче, властољубље се ваљда решава служењем ближњем, али шта знам, немој ме хватати за реч. Најгоре код мене је што ми понекад недостаје самоосуде и тиме покајања.

 

Имам једно питање, зашто је тако тешко сваки пут када сагрешим покајати се тако искрено као први пут када сам спознао своју грешност? То питам што ми се дешава да се Господу често лицемерно обраћам као да и нисам толико грешан, а цар Давид је сузе лио сваке ноћи на постељи својој...  tuzansmajli8904 И још нешто, знам људе који се понекад наглас моле, док је мени драже када у себи се обратим Христу, сећајући се на речи Господа ''овај народ ме уснама поштује, а срца њихова су далеко од мене''. Касније сам почео и сам да изговорим некад Боже помози у друштву и некад би осетио да је моја молитва угодна Богу, а некад би имао осећај да би било боље да сам се у себи помолио. Склон сам претеривању. Како се борити против лицемерја???  

[Ljubić Nenad Šone]

Ни један пријатељ злата никад није постао пријатељ Христа или људи. (Св. Јован Златоусти)

 

Дужни смо да се повинујемо признатој земаљској власти све дотле док она не захтева од нас оно што Бог забрањује, и до не забрањује оно што Бог заповеда. /Дела Ап. 5, 29/ (Св. Филарет Московски)

 

Није за осуду бити сиромах, већ немати храбрости у подношењу беде. (Св. Василије Велики)

[Ljubić Nenad Šone]

Није убог онај који нема ништа, него онај који много жели; исто није тако богат онај који много има, него онај који ништа не треба. (Св. Јован Златоусти)

 

Што више волиш паре то чвршће затвараш Царство Небеско. (Св. Василије Велики)

[Иван Дабижљевић]

Брате, хвала на бризи, читам и Свете Оце, само још да применим то на пракси.

[JESSY]

Srce je naše od prirode puno dobrih raspoloženja, ali strasti dolaze i guše ih. A strasti nisu kod svih iste, nego kod jednog preovlađuje jedna a kod drugog druga, ali ta koja preovlađuje upravlja drugima. I ukoliko savlađuješ tu glavnu strast, utoliko slabe i druge i uklanjaju se same od sebe. A kad se s njima prečisti, onda se dobra raspoloženja oslobađaju tiranije i ponovo dobijaju snagu.

Drugo. Za zadobijanje vrline ne naznačuj određeno vreme - dane, nedelje, mesece i godine, i ne govori: potrudiću se pa ću onda odahnuti da, po odmoru, preduzmem trud ponovo. Spremi se na neprekidni trud, podvig i borbu i ne dopuštaj da se približi misao o njihovom slabljenju. Ugledaj se u tome na sv. apostola Pavla koji govori o sebi: Trčim i borim se... ne kao da već dostigoh ili se već savrših, nego tjeram ne bih li dostigao... (I Kor. 9,26. i Filib. 3,12). Zaustaviti se na putu vrline radi odmora ne znači prikupljati novu snagu, nego rasturiti ono što se skupilo i slabiti sebe, a to je isto što i vratiti se snu i razoriti ono što se s trudom steklo. Pod zaustavljanjem podrazumevam uobraženje da se vrlina tobož dostigla u savršenom obliku, previđanje šta joj sve nedostaje i propuštanje prilika koje se ukazuju za vršenje dobra. Ne popuštaj nego budi uvek bodar i vatren. Ne zatvaraj oči i ne uklanjaj se kad ti se ukazuje prilika da učiniš dobro, nego joj izlazi u susret. Gledaj na sve takve prilike s ljubavlju, a osobito na one koje sadrže i izvesne teškoće oko izvršenja. Naprezanje snage da se odstrane prepreke i učini dobro skoro će ukoreniti u nama naviku da činimo dobro. Samo slučajeve koji daju prilike da se pokaže vrlina celomudrosti, a izlaže opasnosti da se raspališ pohotom, izbegavaj po svaku cenu. Bolje je ne puštati blizu sebe taj oganj, da se ne bi opekao i izgoreo.

[Душко Дугоушко]

Па јесте оче, ја сам приметио да међ' људима у цркви доста влада страст гастримаргије односно греси стомакоугађања и преједања, и то без обзира на многобројне дуге постове (па и за време њих, јер човек може да се преједе пасуља или бареног кромпира, а може и да једе разне екстравагантне посластице). Поготово се греси тог типа чине на разним пара-црквеним крканлуцима као што су нпр. славски ручак, божићни ручак итд.

[Grizzly Adams]

Зато што смо хришћани само на речима. Основна "духовна вежба" је да препознаш када ти се према нечему буди страст, кад постајеш зависан и онда да се тога одрекнеш. То није искључиво хришћанска ствар, источне религије и философије добро познају те ствари. Кладим се да наш форумски самурај Мурамаса веома добро зна како то функционише...

 

Разлика је само у томе што ми за то имамо додатни смисао у Христу и васкрсењу - па о томе причамо на сав глас, а основне ствари смо заборавили. То је оно што каже наш сенсеи Павле - "нећу да што овлада мноме".

[JESSY]

Лично, ја се непрестано са овим борим. Веома је тешко. Ево, синоћ ми једна наша чланица упутила пар примедби да сам славољубив (властољубив), а одмах сам нашао да се правдам како то нисам. А изгледа ипак јесам, подсвесно, шта знам... Ево, моја администрација каже да сам млак, да треба чвршћа рука... испада да сам онда можда више сластољубив, а ту негде и среброљубив... заправо јесам све ово побројано, што свесно што несвесно.

 

оче, не можете свима угодити...много сте строги према себи...будите оно што јесте, радите онако како осећате да је исправно, а од Господа ћете добити помоћ, то је сигурно...ви то најбоље знате....

будите и даље оно што сте били до сада....нема потребе да се мењате....

[JESSY]

Preporučujem ti isto tako da ne uzimaš sve vrline, čak ni nekoliko njih odjednom, nego se prvo učvrsti u jednoj, a zatim prelazi na drugu. Kada se tako postupa, svaka se dobra navika lakše i trajnije ukorenjuje u duši. Jer kada se počneš stalno vežbati u jednoj vrlini, tvoja će misao biti zauzeta skoro samo njom, te će se i tvoj um brže izvežbati u iznalaženju načina da se ona ostvari, volja će se radije i s većim raspoloženjem priljubiti njoj, a sve su to u delu sticanja dobrih navika snažna pomoćna sredstva koja ćeš uzalud očekivati ako se odjednom latiš mnogih dobrodetelji.

S druge strane, i sama dela dobrodetelji, pošto su slična i jednaka meću sobom, postaju baš zbog te jednoličnosti sve manje i manje teška i brže dovode drugoj dobrodetelji. Jer jedna vrlina obično izaziva drugu, sličnu njoj, i pomaže joj tim samim što, ukorenivši se u duši, priprema unapred srce da primi sličnu vrlinu i sprema presto za nju.

[Милан Меденица :)]

суд никад није добар јер је зло, ал пријатељски шамар је врло здрав с времена на време.

ал груписања једних против других никад нису никоме ни на част ни на спасење, јер међу крштенима нема ни Павлових ни Петрових, него само Христових.

 

једно је робовати, сасвим је друго бити повремено оптерећен гресима ...

прво је пакао, друго је отрежњујуће искуство које води човека да држи свој ум у аду, односно да пази на себе и да гледа да опет не посрне. па и кад посрне, да се тргне. кад не може да се тргне, да закука за помоћ и да трпи док га Бог (сам Он или да пошаље кога од оних који ослушкују послушање љубави) опет не постави на ноге.

и сам Апостол Павле, у глави 12 друге посланице Коринћанима, пише о жалцу који му је оставио Господ, на спасење, да се не погорди што је први међу 12, тако и теши људе да не помисле да су врлине недостижне било ком и сваком човеку а уједно и усмери људе ка Богу, једином који лечи од смрти и греха, васкрсава и обожује.

 

а нема тог човека који није без греха, било којег и сваког, повремено или стално, "ни једног нема праведног" (Рим. 3,10).