Песнички покушаји форумаша

[gavrosaurus]

Шта су твоји
Снови
До златних честица таштине
Кришом саструганих са туђих гробница под месечином
Које сипе кроз сухе прсте

Шта су твоје
Наде
До млаких таласа у плићини
Који мрешкају испране, мртве беле шкољке
При корову и вресу

Шта су твоји
Дани
Да их тако чврсто држиш уз се
Као кости давно отуђених покојника
Преко чијих су воштаних лица пресвучене твоје боре

Греје ли те сунце Стиха иза трепавица када читаш поезију?
Гуши ли те воњ тамнице кад пребројаваш прљаве, згужване банкноте док мећеш их у џеп?
Жалиш ли за крвљу коју си просуо у срцима ближњих?
За ожиљцима тужиш ли
Над ранама које си нанео 
Справљаш ли мелем, роде?

Кажи ми Жар
Исцели ме
Ти без Вере
Шапни ми Небо
Научи ме
Ти без Наде
Покажи ми Лестве
Води ме
Ти без Љубави

Ти лутко пуњена 
И сита, чиста
Мирисни и савршено скројени офингеру
Ти Божијим ликом створена
Безоблична душо
Која си све задобила а Души наудила
Јеси ли, кажи ми
Кад већ жива у духу ниси
Сестро, брате реци да ли
Спреман си за свој укоп?

[gavrosaurus]

Под моје ребро гнездо свиј

Врели, треперави откуцају

Шапнућу ти незнане путање

Кутке и шпиље скривања

Раскршћа

И шкрипове вена

И расветли стазе својом бакљом

Играј!

 

Склупчај се у недра мога Стиха

И засни на крилима

Од мојих веђа

Мелодијо

Хармонијо покрета

Нотама опкорачи континенте

Сретни ме у Бразилу

У такту Боса-нове!

 

Поскочи на олистале гране

Мога рамена

И певај ми у ухо

Стокрилна симфонијо колибрија

Пијући воду из лијана мога длана

Узмаштај о зеленим грудима Шумадије

И житним плећима Срема

Врели, трепеправи откуцају

 

И не стај не стај не стај!

Исковрџај се уз топли струк и сијај

Из врата и лакта у длан и прсте вијај

Из груди ми сунце џунгле изруди

И не стај не стај не стај!

Милуј око табана и листа

Олистај јој уз витка бедра

Извиј се уз глатка недра

Црнокосој нек јој смех заблиста

Око смела мокра чела

И била бронзана

Ил' бела

Враноока, плавоока

Била тек дете

Или старог кова

Нек' ти сво Срце дају

Под крошњама,

Испод старог крова

Где свира Боса-нова!

И не стај не стај не стај!

Ритмом самбе срцем биј

Под моје ребро гнездо свиј

Врели, трепеправи откуцају

[Zero]

Da Bog osmeh živi nema,
čovek ost'o bi u tmini,
nastavio bi da drema,
a decu ne bi zvao ka Visini.

Da se Bog ni jednom nije nasmejao,
ne bi srca pričom zagrejao,
zapovešću o radosti -
svakog srca mladosti.

No potrebno je isto bilo
s tužnim srcem tugovati.
Tad je Srce Večno izlilo
i suzu koju Ljubav prati.

Uteha i reč nade
da se ljudi opet izgrade;
a Čovek je taj umeo stati
sa detetom se poigrati.

Sve i da o osmehu ne piše,
Pismo zato nudi više:
radosti - u Hristu tajnu,
Carstva Ljubav beskrajnu...

Da l se Hristos smejao?
On - uteha svakom svecu,
svim ljudima tugu razvejao...
Ak' ne znamo, pogledajmo decu.

[Postomolitvom]

Evo, stiže konvoj radosti
mili ljudi, vodu života popili,
ne žedni, napojeni odisti,
Duhom Svetim se opravdali

Milom bojom srca, blagom,
osvjetlili put kroz žbun i šum,
za njima su oni što čeznu za Bogom,
što povjerenje imaju i znaju za što !

Na putu ponio samo dobru volju,
blagi čovjek se nije opteretio,
put je dovoljno težak a teret lak,
jedino tako će stići svak.

[АлександраВ]

С њима плешем
живот
уз музику
заборављену
откривам
смех
у збуњеном
сивилу
вире они
и намигују
из папира
од чоколаде
и пребројавају се
- сви су ту
и даље...
....минути мог детињства....

[gavrosaurus]

НОВИ СВЕТ

 

 

Летиш ли нотама које ноћас слушаш над дугама других, неистражених континената

Певаш ли језиком тих нових људи које срећеш под својим музикалним крилима

Ако те не изненађује ритам њихових отврднулих шака, грла и стопала до усхићења и жудње

да сретнеш треперавост и трзање нових струна и вибрацију мембрана под ударцем, њихов темпо, њихов било

зашто је слушаш?

 

Милују ли твоје обрве и капке подневни и меки потези киста,

Сунчаш ли нове хоризонте бојама и облицима по сликарском платну док корачаш кроз мрачне антрее,

под прашњавим сивим нишама, уз шкрипаве црвоточне степенице, низ влажне галерије

Осећаш ли претњу, прати ли те тмурни поглед са тог платна тамом ноћи

Одиже ли те балон чуђења ка јутарњим облицима и светлу?

Ако не бројиш Сунцокрете или Kласје

што их гледаш?

 

Подижу ли плиме ведрог расположења, енергије и виталности нова мора укуса

смутији од малина, овсених пахуљица и банане које свежим јутром захваташ

својом омиљеном дезертном кашичицом од сребра, у кристалној чаши

Зову ли те руке које су брале боровнице и јабуке, јагоде и справљале јогурт, резале поморанџе

Да са њима у сунчаном пољу златном или зеленом певаш песме Богу и земљи

јер ако не заливаш своја дрва

зашто траћиш земаљска добра?

 

Окрећу ли дане у натраг конци њених уздаха, траке сећања и сневања

Док уснама упијаш милодух њеног најеженог врата, миомир зеленог чаја у јамици под ухом

Мирис врелог млека којим преливаш качамак док ти око косе лебди арома кафе и свежег хлеба

И опојна крема за тело којом је прекривена пешчана плажа као велом оранжане недодирљивости док под сунцобраном срчеш хладну лимунану

Сећаш ли се напетих дојки у мајици боје јоргована при оштром ветру док те је ошинуо мирис парфема Фелче Азура

Не пожелиш ли да се окренеш за њом јер ако је се не сећаш и сад, деценију касније

зашто сањаш?

 

Узбуђује ли те да додирнеш глатку, сјајну површину позлаћеног пехара и отпијеш дуг гутљај руменог вина

Док се цепке заривају под нокте и од храпаве коре дрвета крушке бриде врели дланови од које тешеш лулу

Машташ ли о мермерној Мојсијевој бради и снажној десној потколеници и листу

или ти руку више воде глатка бронзана бедра бразилских плесачица

Осећаш ли кроз дланове страст јој и самбу, разумеш ли речи њене песме док те за руку води кроз зелено влажно лисје под месечином

Ако јој не верујеш

зашто се надаш?

 

Утемељују ли те речи Писма да своје жиле заријеш дубоко у тле, кроза песак, угаљ или глину и допреш до воде живе

Од ког је материјала стуб твога бића, хоћеш ли бити прикован за метал или камен, хоће ли зашкрипати гвожђе или ће зајечати врба

Када ходаш по води и мирис тамјана извија из груди и лица помазаног уљем док ловиш људске душе води ли те лира или нож

И сви су земаљски крахови твоји, исмејан мутним днима пловиш, и све асфалтне џунгле, пустиње и ледни шкрипови твом су телу дом, а тихујеш, жмуриш

Док од твојих молитвених мисли пулсирајући израстају златне нити мрежа које ће прекрити Земљин шар и дотакнути ближње магнетном добром вољом, вечном надом

И због тога што си у маломе веран, тиховатељу

над многим ћеш бити постављен

Исихаст, последњи а Први

[Zero]

Ponekad, tako, ponekad

Ja ostavim iza se trice,

Bogatstva ovoga sveta

I sanjam tvoje lice.

 

U jedne oči sam znao da tonem,

Duša je moja sretna išla.

Istina, umeh često da klonem,

Al oblak se razveje čim bi mi prišla.

 

Ponekad, tek ponekad,

setim se tvoje čistote.

Reči mednih i vrednih,

Darovane mi dobrote...

 

Lice svoje sam krio,

Bogatstva zaboravio,

Dobrotu tvoju ostavio

I suze bolne prolio.

 

Zar da samo ponekad

vidim da zaista te vollim.

Ja bih da, ko mirisni kad

se uzdiže od mene k nebu,

kroz stih da za tebe molim.

[gavrosaurus]

Вече јулско модро, пуно питања и влаге
Прече је од дремања сад скупљање снаге
Крах ми ни у санак грозни неће доћи
Страх не зна светло, само бића ноћи!

Зелен мучен патим, оловне су моје сање
Мелем душа иште не твоје челично грање
Пад у Рај да ми ублажи росна бујна трава
Склад вала ког пружа Дунав кад љуби Сава

Нећу трена трпети камен, стакло ни твој кавез!
Пре ћу мртав пасти но ступити с њим у савез!

Чуј, морам ван да прелетим Кеј, да обгрлим дан!
Псуј и бљуј но кикса нема мој савршени план!

Нека бију звона, фешта нека ноћас буде!
Река душа зове а ја певам јер волим људе!

Збогом,
Твој Канаринац

[Zero]

Ko će me naučiti

Da prestanem se mučiti,

Da sejuć’ ljubav, radost, mir

I moje srce bude njen vir?

 

Kad bih znao ko si ti,

Stao bih te gledati,

Uzeo bih bol tvoj, strah,

Razvejao ih u prah...

 

Tvoje kose nežne boje

Vesele svaki tužni lik.

I sve što su, žive duše,

Ko da Ljubavlju postoje.

 

Zar treba da bude čudno

Kad se sretne srce budno,

Kada licu lice prija

I prisustvo drugog prija?

 

“Čuvaću te u svojoj ruci,

Pratiti u sreći, muci...

Biće moje za tebe je jako.”

Ko zna, možda voleti je tako.

[АлександраВ]

Шљиве, модро плавом,
оивиче небески
осмех твога погледа,
док пада зрело,
у зелени загрљај
мојих руку
охлађених жегом
ноћног августа.

[Vesna Milovic]

ИЗГУБЉЕНА СВЕТЛОСТ

Душо моја, зашто не сијаш... као пре?
Где си била? Шта ли си снила,
да тело твоје почиње да мре?

Душо моја, да ли се кајеш... за све?
Да ли памтиш? Да ли се стидиш?
Да ли жал сад у теби зре?

Душо моја, да ли знаш да, упркос свему,
Творац те воли и стрпљиво чека
да у миру и с молитвом приђеш к Њему?

Душо моја, оснажи се вером... као пре!
Бог је милостив, опростиће и теби,
јер живот Свој даде за тебе, за мене, за све!

Душо моја, не греши више... Не!
Остани на стази спасења свога;
потрпи мало, не скрећи у страну... у грех.

7. јун 2017.

[Рапсоди]

 

        ******

Другачије куца срца моје, 

другачије доживљава боје.

Другачије  се мисли роје ,

и све оно што мишљах да је моје ,

никада моје није ни било, 

а све што се снило, 

није се ни збило .  

Коначно стварност 

лепша од снова, 

коју ни слутила

ни желела нисам,

ох, да само сам  знала ,

да стварност од снова

 лепша  може бит,  

никада  ни сањала не бих ја ,

уграбила бих давно

лепу стварност ту

што радост ми пружи сву . 

[Рапсоди]

пре 6 минута, ana čarnojević рече

ali uvek imas negde neki slog vise sto mi malo pobrka bas pravu uzivanciju.

Ма Ана од вишка глава не боли....

Буди ми ментор, дај неки савет или мало измени . Ја ретко мењам и сређујем моју рустико поезију ....

[GeniusAtWork]

Svanuo je novi dan, noć je gotova, prošao je san;
Jutarnja kafa, upaljen TV, na programu akcija...negativce tepa Žan-Klod Van Dam.

Kad god si sam, ti nisi sam, jer i kada si sam...
Sa tobom je Žan-Klod Van Dam!!
Kada te je blam, kad osećaš sram, uvek se seti...
Sa tobom je Žan-Klod Van Dam!!

Njemu pištolj ne treba, pesnice brze ko kugla,
Nož ti dok izvadiš, on razbiće ti vugla;
Zloća sto i više on po filmu ucmeka, na kraju ga uvek čeka
Dobra riba neka.

Kad god si sam, ti nisi sam, jer i kada si sam...
Sa tobom je Žan-Klod Van Dam!!
Kada te je blam, kad osećaš sram, uvek se seti...
Sa tobom je Žan-Klod Van Dam!!

[Иван Ивковић]

https://wall.alphacoders.com/big.php?i=112113

међ’ хридима твари,
вртлозима чувственим
тихо плови авет
ка сутону времена,
било куда ван света