Песнички покушаји форумаша

[Tavita]

Поглед у бунар

 

-       -   Срце моје, ко ли ме те оре?

  Какве цвјетове ли гледам?

  Којим замецима пјевам?

  Чије плодове ли једем?

  Срце моје?

 

  Чија ли си њива плодна?

  Чији ли си престо камен?
  Чија ли си кућа топла?

  Каквих јела ли си сопра?
  Срце моје?

 

-        - Погледај у сто испред

  у биљку десно

  у фотељу лијево

  онога чије наслијеђе ту видиш

  тога сам њива плодна

  престо камен

  кућа топла.

 

  Опоро у устима ли остаје?

  Таквих јела пуна сам сопра.

[АлександраВ]

Поглед града

Поглед се разлива
по дебелом слоју ноћне црнине
и слива се ка далеким светлима
шћућуреним иза Саве.
Сивило бетонског блока
брише делић погледа
и слободу закључава
у кавез цивилизације.
Тешка завеса ноћи лелуја
и поглед се љуља на ветру
док поглед нестаје у песку
а поглед пада на колена
недалеко од светла
шћућуреног иза Саве.

[АлександраВ]

Постаћу облак
и онда никоме нећу морати
да оправдавам своје сузе.
Бићу велика бела гомила ничега.
Бићу пространство
ограничено непостојаношћу
и бићу, а неће ме бити.
Расплинућу се
да се никада не скупим
и сваки мој део биће целина.
Постаћу облак
да бих постојала
а да ме не буде
висићу у ваздуху и сама ваздух
да бих својим непостојањем
доказивала
сопствену постојаност.

[АлександраВ]

Сама сам....
...као олупина
као камен
као дрво....
...људи су пролазили
кроз мене
и односили ме...
...и када су говорили
разумем
најмање су
разумели,
и када су говорили
ту сам
тада чак ни
њихове сенке
више нису биле ту...
...крали су ми осмех
и лепили га себи на лице
мојим грлом су певали
мојим сазнањима пролазили
мојим сновима сањали
мојим победама побеђивали
мојим животом живели...
Моју самоћу самујем
само ја
сама.
Моју празнину ослушкујем
моје речи не изговарам.
Немам коме.
Не могу више ни себи,
немам ни себе више.
Однели су ме.
...сама сам...

[АлександраВ]

на јави он стоји
погрбљен крај дрвета
које не цвета више
мокар од ноћне кише
шапуће самоћу
и руке гура све дубље
у празне џепове
крајичком ока
краде светлост
пригушене собе
из које вирим у ноћ
у клупку питања
- шта ли сања
погрбљен у животу
мој ноћни пријатељ...

[Tavita]

НА СТАКЛЕНИМ ШТУЛАМА

 

Откуд ми право

на стакленим штулама

по камењару

да се ругам босима?

откуд ми право?

 

Немам ништа моје

што већ нисам дужна

осим (слабе) воље

да умножим Твоје.

 

Напослијетку

и штуле су дар.

[aliluja]

Da je meni samo tvoja ruka mila.. . da mi nežno  prodje kroz uvojke kose.. 

Da mi skloni pramen s nasmejanog lica.... koji nema mira dok ga vetri nose.. 

Da je meni samo sjaja u tvom oku.. da kroz ovu tamu za ruku me vodi.. 

Da mi bude zvezda.. . sjajna, mila, draga... da celog života tu kraj mene hodi...

Da je meni samo poljubaca tvojih.. sa usana toplih... da mi dušu greju... 

Da mi ove zime budu 'mesto sunca... uz njih da prezimim dok snegovi veju.. 

Eh... da mi je.... 

 

 

 

[Tavita]

пре 58 минута, aliluja рече

Da je meni samo tvoja ruka mila.. . da mi nežno  prodje kroz uvojke kose.. 

Da mi skloni pramen s nasmejanog lica.... koji nema mira dok ga vetri nose.. 

Da je meni samo sjaja u tvom oku.. da kroz ovu tamu za ruku me vodi.. 

Da mi bude zvezda.. . sjajna, mila, draga... da celog života tu kraj mene hodi...

Da je meni samo poljubaca tvojih.. sa usana toplih... da mi dušu greju... 

Da mi ove zime budu 'mesto sunca... uz njih da prezimim dok snegovi veju.. 

Eh... da mi je.... 

Предивно.....

[aliluja]

пре 20 часа, Tavita рече

Предивно.....

Hvala ti Tavita na ovom komentaru.. 

... predivno je lice na tvom avataru. 

 

 

 

 

[Tavita]

ОГЛАС

 

Узела сам папке

Рогове сам одбила

(Кад раскрварим чело

Сумњам

Добро сам одлучила).

 

Узела сам лабрњу

И пробавни тракт

Нажалост у незнању

Крзно одбих -

Наиван акт.

 

И тако наказан Пан

По литицама кањона

Се пентрам

 

***

 

Тражи се Фаун или Пан

За исте стазе саздан

Да досања сан

Да дозида стан.

[Караконџула]

Крајње вријеме

Крај ње вријеме брзо тече
брзином којом ријечи излазе из њених уста
замишљати да стојимо под дрветом јабуке
први, као да нико никад није стој'о
и не хајати што је то некаква липа
или нешто слично, 
заправо - не знати какво је то дрво
али знати да су усне биле 
масно накарминисане 
о, зашто опет увлачим стомак
кад ме као таквог не познаје
ноћ је
и напољу су сва свјетла пригушена
неки стари парови шетају
једва 
причају нешто и кашљу, тешко
о, како сам их чуо 
кад сам само њу слушао
чело ми гори
уста су ми сува
грозница
времена проведеног крај ње
крај ње вријеме брзо тече

Не знам колико ћу још моћи овако
"пипни чело како горе!"
крајње је вријеме! 

[Караконџула]

витезови са огромним штитовима без копља

у затвору
на отвореном
страх од ширине
врисак у тишини 
блатњава земља 
послије кише
трагови коња
дубоко утиснути
отисци потковице

срећа?
како да не!


држање за ваздух 

лебдим 
растјерујем птице
које најављују прољеће
једна нога 
дубоко закопана у земљу
ионако не знам куда бих 
се кретао
помирен са судбином
посвађан са собом
на глави шешир
искрзаних ивица
па шта сам ја? 
страшило 
на плодном тлу

[Православље_95]

Напомена: На слици коју сам поставио ми је последња строфа мало ,,застранила'', па не умем сад да је обришем, тако да копирам текст песме, а слику занемарите.  
ПЕСМА ИЗ СНА

У дубоки сан све чешће тонем,
јер једино тамо је успевам наћи,
разговору с њом могу да прионем,
лицу њеном блиставом нежно се примаћи.

У сновима нема препрека међ’ нама,
као што их има кад очи се отворе,
само пуног Љубави божанскога плама,
из ког осећања најлепша се творе.

Када сан се сконча – реалност ме призове,
и даље сам испуњен емоцијом истом
у сну што се буди када ме пoзове
својом нежном појавом, блиставом и чистом.

Да л' ћемо се икада као у сну срести,
уз спајање наших младалачких душа,
и њихове нити заједнички плести?
- питање је свакодневно што биће ми куша.

Иако је сан, Творцу увек бићу
захвалан што шаље ми божанске пригоде,
што дуго не видох је, (надах се да скрићу),
у мени често буди болне нелагоде.

Ситни ноћни сати. Стихове јој своје
посвећујем као кад затворим очи,
уз наду да ће наше душе да се споје,
да срце ће моје у њено да крочи.

 

[Zero]

Nekad se baš teško diše,

olovčica jedva piše,

da se makneš hteo bi ti,

novu zemlju opet sniti,

barem delić ostvariti

i umeti zablagodariti.

 

Ja bi hteo sanjar biti,

malko češće govoriti,

bacit' strah u WC šolju,

i poznati Božju volju...

 

Ako ne to, bar bih sanj'o,

pločnicima mesec ganj'o,

kišu pustit' da me mije,

da nam blago s neba lije.

 

Da osmesima koji traju

posvedočim još jedared,

izvesno, k'o proleću u maju,

razbijem unutra led.

 

Nekad se baš teško piše

i srce govori sve tiše,

al u Nadi večnoj stoji

i trenutke s tobom broji...

[Zero]

Šta je to što nama treba,
da podelimo koru hleba?
Danas, sutra, uvek znati
drugome divno sjati?

I kad imamo i nemamo,
pronać' drugom srca deo;
samo da ne zadremamo
dok u nama raste kosmos ceo.

Šta je to što nama fali
da ne ostanemo mali?
Nedonoščad, bez frtalja,
nikad sluga Dobrog kralja?

Kako prijatelja sačuvati,
kako ljubavlju izuvati?
Sve se izdaleka pitam
i mislima u san skitam

jer priželjkujem ono visoko,
a nije baš po mojoj meri,
ne umem da otvorim dveri
da mi bitno bude nečije oko.