Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

[Александар Милојков]

Хајде да покушамо да одговоримо и на питање о "понашању" Бога у Старом Завету.

Питању, ради што бољег одговора, морамо прићи са више аспеката. Прво, питању прилазимо са одређеним предразумевањем. То је један веома важан израз у херменеутици (наука о тумачењу текста). Човек не тумачи као табула раса, већ тумачи имајући одређену свест - предразумевање, оно што уноси у само разумевање текста. У нашем случају то је чињеница да смо (сам) хришћани (хришћанин). Дакле, питању ћемо приступити као хришћани.

Ако питању прилазимо као хришћани, онда, када је Стари Завет у питању, морамо имати следеће на уму:

- Божије откривање човеку и Божије вођство човека ка циљу текло је поступно. Свети Максим то каже овако: Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, истина је, пак стање будућег века. Свети Августин каже: Нови Завет у Старом се скрива, Стари Завет Новим се открива.

Дакле, Стари Завет није ПУНОЋА Божијег откривања човеку. Он је припрема, вођење човечанства ка догађају сусрета са Богом лицем у лице - ка догађају Оваплоћења Сина Божијег, ка Јеванђељу.

- Када су, пак, у питању историјски догађаји у Старом завету и ту треба знати одређене чињенице:

1. Да ли неки догађај писац само описује да се десио, без суда о истом, без намере да наведени догађај представља као неку норму. Таквих, веома саблажњивих сцена, има у Старом Завету (инцест, убиство, превара, лукавство, итд.) Међутим, треба пажљиво читати текст и ПРИМЕТИТИ да писац не глорификује такве појаве - не наводи читаоца Библије да се тако ТРЕБА понашати. То је веома важно констатовати. Навешћу пример инцеста кћери Лотових са својим оцем. Ужас! Ћерке су напиле оца, он је заспао и у том мамурлуку оне су са њим затруднеле, а да он тога није био свестан (Пост 19, 31-38). Овај део многе људе саблажњава. Ипак, Библију заиста треба пажљиво читати и потрудити се да се стекну и нека темељна предзнања (историја, археологија) која ће помоћи у самом разумевању. Конкретно, што се тиче овог саблажњујућег догађаја, важно је истаћи следеће, како би се поента написаног разумела. Шта је писац, зашраво, хтео са овом одвратном причом? Кћери Лотове су затруднеле са својим оцем и погледајте шта писац даље говори: "И старија роди сина и надеде му име Моав; од њега су Моавци до данашњег дана. Па и млађа роди сина и надједе му име Вен-Амије; од њега су Амонци до данашњег дана."

Видите, Моавци и Амонци су поента ове приче. Ко су они? То су древни народи у чијем окружењу су стари Јевреји живели и са којима су ЖЕСТОКО ратовали. Писац хоће да нагласи колико је њихов непријатељ ПОГАНИ род, ИНЦЕСТНИ род, ШЉАМ, ФУКАРА.

2. Такође, треба знати цивилизацијске норме онога времена које је стари Израиљ (многе од њих) делио са осталим народима тога доба: полигамија, левиратски брак, робовласнички односи и друге законске норме ондашње цивилизације. Погрешно је учитавати свест данашње цивилизације и њоме вредновати догађаје из Старога Завета. Данас није нормална полигамија, није нормално (у Цркви и забрањено) да ако муж умре, његов брат има обавезу да узме снају за своју жену и да се деца рођена у том браку приписују покојном брату (левиратски брак), није нормалан инцест (Аврам и његови потомци су узимали суприге углавном из своје стричевине и ујчевине), итд. Дакле, то треба разумети: у Старом Завету се налази цивилизацијска тековина једног давног времена која је нама данас јако чудна и неприхватљива. Као што ће и наша бити нашим потомцима у некој даљој будућности. Оно што је погрешно јесте: учитавати данашњу свест у ондашње време. Да бисмо разумели људе и догађаје онога времена, морамо разтумети и цивилизацијски код онога времена. Онда нас неће саблазнити чињеница да је Аврам назван праведником, иако је имао децу са две жене: са својом законитом и са њеном слушкињом. Једноставо - Аврам је живео свешћу свога времена.

3. Сада се поставља питање Божијег деловања у свему томе. Где је ту Бог? Кажемо да су старозаветни списи богонадахнути, да је Библија Божија реч. Да бисмо развејали нејансоће требало би најпре да схватимо шта значи богонадахнуће, шта значи да су писци библијских књига били надахнути од Бога да пишу? Обично се мисли да је Бог диктирао сами текст Библије (муслимани, неки протестанти). Да ли је тако? Истина, има пророчких списа где је Бог пророцима давао одређене визије, где су они неке ствари чули и видели, те тако и записали. И то такође треба разликовати у Старом Завету. Нису сви списји једно и исто. Постоје пророчки списи, историјски списи и мудросни списи. Није исто читати пророка Језекиља, на пример, и Књигу о судијама (прво је пророчки а друго историјски спис).

Вратимо се богонадахнућу. Дакле, богонадахнуће, са можда исзузетком одређених пророка, НИЈЕ буквално Божије диктирање текста. Писци библијских књига нису ни секретарице ни факс машине. Јер, да је диктат у питању, онда би све библијске књиге биле писане истим стилом, што није случај. Књиге се разликују по стилу и језику. Шта онда значи надахнуће за писање Библије? Одакле Библија? Како је настала? Не, Бог није спусти књигу са неба. Бог је са Аврамом и са потоњим патријарсима и пророцима направио САВЕЗ (јеврејски "берит"). Направљена је жива заједница Бога и изабраног народа - богослужбена заједница. Из искуства припадања тој заједници настајали су и библијски текстови у дугом, дугом временском периоду. Вођени Духом тог искуства, тог припадања Савезу, одређени људи су писали Свете Списе. Зато, надахнуће може бити и последица визије, Божијег јављања (пророчки списи), а може бити и доживљај историјских дешавања, приповедање, очима човека који припада Савезу са Богом (историјски списи). Надахнуће, дакле, може бити и само разумевање историје, која се сагледава и тумчи из угла Савеза Јахве и Израиља. Дакле, надахнуће може бити и разумевање Бога од стране одређених људи. Рецимо, напад и заузимање одређене територије тумачи се као Божија воља (сва она срча и крв).

Сада се питамо: а зашто Бог наређује такву страхоту? И том деликатном питању треба прићи из више углова:

1. Питање човековог разумевања Бога. Бог у свом откривању човеку и човечанству НЕ ЖЕЛИ да наруши људску слободу, људску свест, људске катогорије разумевања. У тим и таквим категоријама Бог се човеку јавља како би га овај препознао и разумео. Срча и крв је било нешто сасвим уобичајено увреме када су настајали библијски текстови. Упасти у нечији град, спалити га, опљачкати, побити становништво или га одвести у робље, био је бон-тон војничког и царског понашања. Када бисте једном Израиљцу у то време рекли: еј, па то није лепо, вероватно би вас бледо гледао или би вас, пре ће бити, скрати за главу. Но то би урадио и један Амонац, Филистејац, Моавац, Египћанин, итд. То је била, да тако кажем, цивилизацијска светс тога доба. Поставља се питање: да ли би изабраници разумели Бога, да ли бига уопште препознали, да им се он јављао у неким другим облицима свести? Погледајмо један пример. Рецимо, јави се Бог мени (који имам свест просечног гласача ДС-а prst ka dole) и каежи ми: "Александре, ја сам твој Бог. Одредио сам те за свог пророка и изасланика. Желим да идеш у свој комшилук и пбијеш све тамо, и жене и децу. Тај народ ме не слуша и зато то мораш учинити." Шта бих ја урадио? Прво, нема шансе да бих повераовао да ми се заиста јавио Бог (са оваквим садржајем заповести). Друго, био бих убеђен да ми се јавио сами ђаво. Међутим, ако би тај исти Бог говорио у категоријама мој свести, ја бих имао основа да га препознам. Јер када говорите у категоријама нечије свести и разумевања онда не чините насиље над слободом човека који вас разумева.

То је један аспект "оправдања" насиља у Старом Завету. Други аспект, је тврдња да је Бог такве ствари ДОПУШТАО а не ЖЕЛЕО, опет и опет како би људи слободно дошли до сазнања истине и до презрења греха. Ту искрсава оно што називамо БОЖИЈИМ ПРОМИСЛОМ и то је најважнија тачка у прилазу овој проблематици. Бог је водио свет ка спасењу, не нарушавајући његову слободу, па ни слбоду да огрезне у греху. Јер, сама победа над грехом мора бити слободна, вољна победа, иначе није победа. Бог не вреднује догађаје у историји тако што их кида из контекста коначног циља, из контекста вечности. Ми људи имамо проблем са тим. Ми смо историји дали самодовољност зато су нам и догађаји у њој страшни, необјашњиви и питамо се где је ту Бог. Када историју схватимо као ПУТ, као ПОКРЕТ ка ИСТИНИ, ка ВЕЧНОСТИ, онда ће се и наше норме вредновања, наша моћ да нешто квалификујемо као добро или зло, из темеља променити. Јер, заиста, са становишта нашег вечног постојања, много тога што ми мислимо да је добро представља заправо зло, а оно што мислимо да је зло, показује се као добро на путу ка нашем коначном одредишту. То и Бог негде у Библији каже, зашто не одговара на неке наше молитве: "Не знајући, зло иштете." Бог нас хоће у вечности и ка томе нас води својим ПРОМИСЛОМ. Све је опет пред испитом наше слободе - имамо ли вере или не. У том контексту, као одговор, може послужити и мој текст "Боже правде" који сам горе цитирао.

[SANJA]

Ali u prorocima lično Bog govori "svi ćete zaklani biti" i slične stvari. Ne kaže to prorok Jeremija, Isaija, Danilo ili neko drugi nego piše "ja Gospod kažem..." i onda sledi neka strahota, pretnja i slično. Na primer "ako ne budete mene slušali, sve ću vas pobiti" victory78 Skoro kroz ceo Stari zavet Bog se predstavlja kao nemilosrdni sudija koji ni približno ne liči na Boga koji je opisan u Novom zavetu...

[Александар Милојков]

Ali u prorocima lično Bog govori "svi ćete zaklani biti" i slične stvari. Ne kaže to prorok Jeremija, Isaija, Danilo ili neko drugi nego piše "ja Gospod kažem..." i onda sledi neka strahota, pretnja i slično. Na primer "ako ne budete mene slušali, sve ću vas pobiti" victory78

Треба разумети шта значи то "кажем". Управо је то свест писца који разумева историју. Јевреји су веровали да освајају у име Бога. Пророци су ти који су тумачили Бога, а то значи да су кроз то тимачење и "цитирали" Бога. То је опет тема богонадахнућа - као сусрета Божије воље и људске свести и слбоде. Јевреји би убијали да и није било Бога, као што би то чинили и остали народи тога доба. Дакле, немогуће је очекивати схватање Бога ван тог контекста, а да се не уништи људска слобода. То лечење људсек свести текло је постепено. Врх је Јеванђеље - тек ту чујемо Бога без посредника, Бога који говори својим устима и језиком.

[cloudking]

Pa kako si siguran da  i jevandjelje nije "trenutna svest pisca koji razumeva istoriju"?

[Natasa.]

Зато што су их писали апостоли, Христови ученици.

[SANJA]

Ali u prorocima lično Bog govori "svi ćete zaklani biti" i slične stvari. Ne kaže to prorok Jeremija, Isaija, Danilo ili neko drugi nego piše "ja Gospod kažem..." i onda sledi neka strahota, pretnja i slično. Na primer "ako ne budete mene slušali, sve ću vas pobiti" facenew22222222

Треба разумети шта значи то "кажем". Управо је то свест писца који разумева историју. Јевреји су веровали да освајају у име Бога. Пророци су ти који су тумачили Бога, а то значи да су кроз то тимачење и "цитирали" Бога. То је опет тема богонадахнућа - као сусрета Божије воље и људске свести и слбоде. Јевреји би убијали да и није било Бога, као што би то чинили и остали народи тога доба. Дакле, немогуће је очекивати схватање Бога ван тог контекста, а да се не уништи људска слобода. То лечење људсек свести текло је постепено. Врх је Јеванђеље - тек ту чујемо Бога без посредника, Бога који говори својим устима и језиком.

Da, tek u jevanđelju Bog govori bez posrednika, hvala na odgovoru. victory78

[sqny]

Зато што су их писали апостоли, Христови ученици.

Nisu.

[Милан Меденица :)]

Ali u prorocima lično Bog govori "svi ćete zaklani biti" i slične stvari. Ne kaže to prorok Jeremija, Isaija, Danilo ili neko drugi nego piše "ja Gospod kažem..." i onda sledi neka strahota, pretnja i slično. Na primer "ako ne budete mene slušali, sve ću vas pobiti" victory78 Skoro kroz ceo Stari zavet Bog se predstavlja kao nemilosrdni sudija koji ni približno ne liči na Boga koji je opisan u Novom zavetu...

где то пише, ја се убих да нађем?

[Natasa.]

Зато што су их писали апостоли, Христови ученици.

Nisu.

Него  victory78

[SANJA]

Ali u prorocima lično Bog govori "svi ćete zaklani biti" i slične stvari. Ne kaže to prorok Jeremija, Isaija, Danilo ili neko drugi nego piše "ja Gospod kažem..." i onda sledi neka strahota, pretnja i slično. Na primer "ako ne budete mene slušali, sve ću vas pobiti" victory78 Skoro kroz ceo Stari zavet Bog se predstavlja kao nemilosrdni sudija koji ni približno ne liči na Boga koji je opisan u Novom zavetu...

где то пише, ја се убих да нађем?

Isaija 65:12, Jeremija 12:17, ima još, pronaći ću...

Jeremija 16:4 "Od ljute će umirati bolesti, neće se oplakati ni sahraniti; biće kao gnoj na zemlji, od mača će i od gladi izginuti. Leševi njihovi hranom će služiti, pticama nebeskim i zverima poljskim" facenew22222222

[sqny]

Зато што су их писали апостоли, Христови ученици.

Nisu.

Него  victory78

Pa verovatno ucenici ucenika facenew22222222

To ce bolje oni koji su proucavali Istoriju da ti objasne.

[grigorije22]

Naucnici koji proucavaju Bibliju su nasli da se rec milost pominje oko tri puta vise u Starom nego u Novom zavetu.

Rec ljubav se otprilike javlja isti broj puta u Starom i Novom zavetu  Da ironija bude veca moglo bi da se tvrdi da

Bog vise sudi u Novom nego u Starom zavetu. Stari zavet veoma malo govori o kazni, ali Novi zavet itekako govori

o tome.

[Natasa.]

Зато што су их писали апостоли, Христови ученици.

Nisu.

Него  victory78

Pa verovatno ucenici ucenika facenew22222222

Вероватно или сиlгурно  facenew22222222?

[sqny]

Зато што су их писали апостоли, Христови ученици.

Nisu.

Него  victory78

Pa verovatno ucenici ucenika facenew22222222

Вероватно или сиlгурно  facenew22222222?

Pa kapiram da tako tvrde istoricari. A u istoriji nista nije sigurno.

[Александар Милојков]

Зато што су их писали апостоли, Христови ученици.

Nisu.

Неки јесу а неки нису били у директном контакту са Христом. Оно што је сигурно, сви су они записали само Христово предање.