Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

[Александар Милојков]

Помаже Бог брате Александре, имам једно питање за тебе. Да ли би могао да појасниш шта се тачно подразумева под тим да је свет настао "ни из чега"? Свако добро од Господа, поздрав! 

 

Подразумева се то да свет није постојао пре акта Божијег стварања. Дакле, Бог није свет створио из нечега, из неке праматерије, већ га је апсолутно привео у биће. 

[Александар Милојков]

Да ли је грех и етичке и онтолошке природе? Или је то двоје приликом чињења греха сједињено у једно и нераздељиво? Нпр. кад човек лаже, тиме се удаљује од Бога и још етички греши...

 

У основи грех је онтолошко питање. Није пуки прекршај понашања у односу на неке задате принципе. Свети Григорије Богослов ће рећи да је закон и кажњавање измислио ђаво. 

Хришћанска етика је нешто сасвим друго од етике у неком световном, философском смислу. Хришћанска етика не стоји на нужности рационалног суђења, већ управо на онтологији. Из онтологије извире одговор на питање - шта треба да чини један хришћанин.

[Ово име није заузето]

Не могу да се опасуљим од ове мисли Григорија Богослова... О_О Узећу њега да читам следећег, ако је писао упола генијално као ова мисао што је, биће то дивно читање за мене.

Него, ако одбацимо прекршај -> казна концепт, онда, рецимо, ако Бог допушта невоље, недаће, или, глуп израз ал ај' "удара" на грешника, то никада не чини као казну (казну за грехе, јер размишљам - ако би нас кажњавао за грехе, ко би остао на свету), него, да тако кажем - као васпитну меру, отрежњење, разбуђивање, довођење човека у памет?

[Ово име није заузето]

Само морам да додам, горе нисам довршио питање баш како сам желео... Све невоље које Бог допушта да снађу човека, иако наизглед могу бити грубе, ипак су израз промисла и љубави Божије, јер на дуге стазе могу учинити да човек одабере пут ка Богу? Могу да отрезне човека да види/схвати шта је најважније, шта је једино на потребу. И да се према томе човек слободном вољом определи за оно што ће му бити на корист души. Овде не умем да се изразим добро, али разумеш шта сам хтео да кажем. Има ту још могућих разлога, али генерално, и оно што нам може изгледати грубо, нису казне, нису акт Божијег гнева, него напротив, љубави? Јер Бог је бестрасан, дакле и безгневан.

Дакле, човек, који види тек у огледалу, у загонетки, не може сагледати "путеве" промисла Божијег, према томе, треба да прихвата без много уплитања у Божије разлоге оно што га сналази, верујући да је иза свега тога љубав Господња, иза свега је Онај који човеку жели најбоље. Не судија, не монструм који тражи прекршај за кога ће човека казнити - него Човекољубац. Јер размишљам, ако Отац ни Сина свог није поштедео, зар неће и у мањем бити човекољубив.

Ето, не умем боље да поставим питање, зато ме занима да ли је генерално, у основи, овакво размишљање по ставу и учењу Цркве?

[NerZul™]

Зашто Св. Јустин философ тврди да они који верују да после смрти душа иде негде горе, нису хришћани?

[Deja Vu]

Није постојао други начин. Треба да се запитамо шта је заиста постојање, када су овакве ствари у питању. Постоји (када је створени свет у питању) оно што Бог својом вољом приводи у биће. Његова воља је вечна и не променљива. И та воља представља темељ јестаства створеног бића. Све ван тога није биће, није постојање већ фантазија. Створено биће не долази из некаквих могућих комбинација, већ из једне и једине, вечне и непроменљиве воље Божије. Та воља о створеном свету јесте стварост, а све остале "комбинације" су илузија. Божија воља није прихватање некакве спољне комбинације.

 

То је заправо оно што сам на крају рекао, таква је воља Божја, да такав свет буде. Но, опет да је Бог хтео другачије, било би другачије.

Мада овде је можда проблем у томе шта говорим да је Бог могао другачије, да је имао на уму другачије постојање али није хтео да тако буде, ето ово му лепше. Међутим, тада бисмо вољу Божју ограничили мотивима, па самим тим бисмо добили Бога без слободне воље. То је оно што су Спиноза и Шопенхауер говорили, да не постоји слободна воља јер она зависи од мотива.

То ми сад паде на памет кад сте споменули вољу Божју, а и кад сам са једним ликом на другом форуму дискутовао о томе да Бог ако хоће може да седи на облацима, али ми је он рекао да би тада то био Бог без слободне воље која је ограничена мотивима. 

 

Да ли је створио смртан свет? Не, није. Проблем је у нашем схватању бесмртности. Вечни живот је један и ниједан више - живот вечнога Бога, Свете Тројице. Створени свет, по својој природи, не може постојати вечно - јер је створен. За вечност му је потребан Бог, заједница са њим. Само тако свет може да заиста постоји, да вечно постоји. Без Бога (а то је суштина првородног греха - одбијање Бога) свет остаје у границама своје створености. Свети Атанасије каже - све што има почетак мора имати и крај.

 

 

Или се не разумемо око тога шта је смртни свет или сте ви контрадикторни. Навели сте да није створио смртни свет. А затим спомињете да је свет створен, а све створено има почетак и крај, а тај крај није ништа друго до смрт. Чак и астрофизичари говоре о некаквој смрти универзума (теорија топлотне смрти космоса). 

Када сам рекао да је Бог створио смртни свет, мислио сам управо на то. На свет који има крај баш као и почетак, да његова суштина нема бесмртност (вечност) већ да то може имати само у заједници са Богом како кажете. Такође, мислио сам на свет у коме постоје бића која умиру. Диносаурус као биће у једном моменту настаје, у другом нестаје. Смрт као она у свакодневном говору, као крај, непостојање више тог живог бића. 

 

потребно је да из темеља изменмо своје схватање - шта је то живот а шта је смрт.

 

Значи до тога је, како схватамо смрт. У реду, ово је све лепо што сте написали, једно објашњење свега постојећег са православног гледишта. Имамо Бога који позива човека и творевину у заједницу, живот је прихватање те заједнице (''пићете воду вечнога живота''), а смрт је одбијање те заједнице.

Но, мене интересује објашњење у оквиру обичног схватања смрти, неправославног. У оном секуларном, атеистичком смислу где је смрт крај. Мене интересује са тог гледишта како објаснити смртни свет, како објаснити то да су милијарде година пре човека умирале разне животиње, које су се и мучиле и патиле, па онда рећи:''Па човек је крив за смрт'' када очигледно није он узрочник те смрти, те биолошке смрти индивидуалне јединке. Зато сам онда рекао да је Бог створио свет са смрћу, са биолошком смрћу, свет у коме неке јединке настају, а неке нестају, па зато имамо и размножавање као процес којим ће се омогућити живот врсте и сам опстанак тог биолошког живота. 

 

Зато сам то питао, зашто су животиње пре човека патиле и умирале? Оне нису ни слободне, ни словесне, ни боголика бића као човек који може да бира хоће ли или неће заједницу са Богом, њих воде нагони, тако су настале еволуцијом и све је то особина материје, атома, и осталог што доводи до тога да  свет овако изгледа. Но, није ли могло другачије? Класично атеистичко питање: Зашто свемогући и добри Бог дозвољава патњу (животиња) у свету? Или није свемогућ или није добар или не постоји. Или је неки четврти одговор. Ако је то Божја воља, ето тако хтео, у реду, не буним се, нећу од тога постати атеиста. Теодикеја је за мене глупост, но занима ме овако одговор. Ето то можда читаво питање, ово све што сам написао је само један увод, ако погледате ту нема знак питање ни у једној реченици, не морате да одговарате на све ово горе, довољно је на ово подвучено. Зашто човек пати, то могу да разумем, али није ми јасно зашто животиње пре човека пате и умиру? Можда је Бог чекао да творевина еволуцијом створи биће налик Њему како би Га питао: ''Хоћеш ли бити самном?'', али питање је бесмислено јер Бог нема шта да чека, не важи време за Њега. 

[Ово име није заузето]

Гледао сам по интернету... Ево шта каже Григорије Богослов, помогло ми је сада мало у тражењу одговора, па ако је још некога интересовало, нека прочита, а и ти Ацо да се не мучиш да куцаш Ионако се сјатисмо са питањима овде. Имаћеш подоста да пишеш на друга питања.

Да не копирам све, Григорије прво говори о свађама, раздору и невољама које су снашле људе у области чији је он пастир био. А затим:

"Ја благодарим овако: ко може исказати силе Господње? Ко ће бити кадар да искаже сву хвалу? Сада је све јединствено и разрушена је преграда која нас је растављала. Ти си учинио да смо престали бити подсмех безбожницима, предмет над којим људи машу главама својим. Ти си допустио да претрпимо онолико зла колико је потребно, како бисмо у време раздора схватили и познали вредност мира и поразивши нас невољом, опет си нас ујединио. Чудно је то лекарство! Непријатељством си научио миру оне који до недавно мржаху непријатељствовање; противним си устројио противно и толико си нас разделио да смо ми са великом злобом похитали једни другима: слично гранама дрвета које се, још као младице, насилно усмере на супротне стране, а када се та стега скине са њих, оне опет самовољно хитају једна другој, враћајући се у пређашњи положај и показујући тако свима да се насиљем ништа не може постићи. Рука више не мрзи око и око - руке; глава се не буни против ногу и ноге нису туђе глави; удови не трпе штету од беспоредка и нереда од којих, уствари, настаје пометња и хаос; сви удови по природном чину и закону, којим се све међусобно чува и сједињује, брину једни за друге и ми сада чинимо једно тело и једну душу, као што и бесмо позвани у једну наду звања. Тога ради хвале Те убоги људи, пошто од убогих постадоше богати. Ти си излио на нас милост Твоју и древним казивањима додао си нешто ново. Где се умножи грех, још се више умножава благодат".

То је само једно што сам нашао, и то сам извадио из целог текста. Можда се директно не односи на оно што сам ја питао, али мени је разрешило питање донекле. Ко зна шта све још има да се чита на ову тему. Тражићу и код других отаца шта су говорили о овоме, таман ћу да склопим све на крају, ваљда...

[Ово име није заузето]

Нађох успут још објашњења, доста вероватна. Знам у основи одговор сад. Ај да ослободим тему свог монолога.

[Александар Милојков]

Одговорићу чим ми време дозволи. Поздрав.

[Дејан]

Када су код нас први пут преведена дела светих отаца и ко их је превео?

[w.a.mozart]

Када су код нас први пут преведена дела светих отаца и ко их је превео?

 

док Аца дође ево ти малкице, за на зуб

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/951/tekst/prevod-svetootackih-dela-u-srbiji/print/lat

[grigorije22]

Да овде мисли на мноштво, да један адам значи мноштво (у томе се крије и Божија иконичност, јер и један Бог значи мноштвеност - три божанске линости, зато Бог и говори за себе у множини) показује поменута именица адам, без члана. Међутим, показује и глагол који следо. Бог дакле каже: Да створимо човека (=Адама), да владају.... Један човек, а глагол је у множини. Јасно је да Адам представља мноштво. То мноштво је требало да буде један човек - у смислу да многе личности пројављују једну, људску природу (по узору на триличносног Бога).

 

Ko je od Svetih otaca Adama smatrao kao mnostvo?

[Александар Милојков]

Ko je od Svetih otaca Adama smatrao kao mnostvo?

 

Да не идемо много далеко, владика Атанасије Јевтић. Е сад, не знам да ли ти је његова светост по мери? Мени јесте. Затим, Софроније Сахаров и Силуан Атонски.

[grigorije22]

Да не идемо много далеко, владика Атанасије Јевтић. Е сад, не знам да ли ти је његова светост по мери? Мени јесте. Затим, Софроније Сахаров и Силуан Атонски.

 

Nije,mislio sam na neke vidjanije face medju Svetim ocima na primer Sveti Grigorije Niski,Sveti Vasilije Veliki ili Sveti Maksim Ispovednik.

[Давидова]

Да не идемо много далеко, владика Атанасије Јевтић. Е сад, не знам да ли ти је његова светост по мери? Мени јесте. Затим, Софроније Сахаров и Силуан Атонски.

 

може ли неки цитат или упућивање на одређено место од светог Силуана где он говори да је Адам мноштво? Исто то код старца Софронија.