Смисао патње..."Свјакоје дајаније Божије благо"...Колико вера и Литургија, побеђују проблем бола и смрти?

[JESSY]

Млад пар! Тек што су се упознали. Њихова визија је да живе љубав своју.

Што јаче је могуће! Што богатије! Што дубље! То је живот! То нема само

сладост и љепоту, то има и снагу. Не може да издржи само, не ограничава се на

самодовољност. То рађа, умножава се, даје живот.

У несвјестици љубави своје узимају једно друго. Прво вријеме пролази

тако лијепо. Гледају се у очи и потврђују своју увјереност да ће све бити добро.

Ниједан облачак неће засјенити сунчаност њихових снова.

Сада очекују дијете. На то је сконцентрисан смисао њиховог заједничког

живота. Оно одређује снове њихове. Оно у себи сабира наде њихове. Жена је

трудна. Осмијех њихов по ширини својој превазилази загрљај њихов. По први

пут у љубав њихову улази неко други ко, иако га не виде, умножава и

учвршћује ту љубав. Измјене на женском тијелу потврђују трагове једног новог

живота који се рађа из љубави, али који и сам рађа љубав. Мали, невидљиви

ембрион, који препознају иако га не виде, сам даје живот родитељима својим.

Они заиста откривају да се не само још више воле, него и да се воле на

другачији начин. Квалитет њихове везе расте.

Жена је већ мајка. Само још чека да у загрљај свој узме дијете своје.

Долази дан порођаја. За природним болом наступа радост једног новог живота,

љепота једног новог присуства у дому, изненађење једне непоновљиве

личности. Са дјететом пролазе кроз радости, бдења, стрепњу, бригу, загрљаје,

пољупце, игру, снове. Дијете расте. Почиње да се креће, да се смјешка, да

прича, да хода, да прави прве несташлуке, можда да иде у школу.

Веза се утврђује. Страхови долазе један за другим. Слушамо како је неко

друго дијете погодила тешка болест. Осмијех нам се леди на уснама. Али, на

кратко. Дубоки страхови, у дну срца, оцртавају атмосферу у души и одређују

идентитет нашег унутрашњег настројења. Не, немогуће! Нама се то неће

догодити. Постоји неки разлог што је болест ударила на неку другу кућу.

Могућност да она посјети и наш дом веома је мала, скоро да ни не постоји. Са

трачком вјере коју имамо, тајно се крстимо. Ако има Бога, погледаће на нас,

заштитиће нас, поготову сада кад смо, макар и писхолошки, стигли да Га

призовемо у помоћ. С друге стране, Бог је љубав. Ако се не сажали на нас,

сажалиће се на наше јадно дјетешце. Оно је толико невино.

Међутим, наше дијете хвата несвјестица док се игра, или једног јутра

добије високу температуру која траје данима и не пада, или га нешто упорно и

необјашњиво боли. Плашимо се. Али смо сигурни како ће налази показати да је

у питању нека вирусна инфекција, или у најгорем случају, нека дјечија болест

која је некада у прошлости мучила људе, али се у наше вријеме успјешно

лијечи.

Прошло је више дана. Ведрину наше радости пресијецају узастопни

громови љекарских дијагноза. Рак је. Дијагноза подсјећа на укусан морски

плод, који сада пак једном својом штипаљком стеже мозак наш док другом

пробада срца наша. Оно што обично са похлепношћу гутамо сада изједа биће

наше. Не желимо ни да мислимо о томе, нити то можемо да схватимо. Прије

неколицине дана смо се чврсто грлили што нам је Бог даровао једног Свог

анђелка. Данас загрљај наш као неки суд скупља сузе наше. Можда ће

превремено узети сад већ нашег анђелка.

Након олује љекарских испитивања долази бубњање питања без одговора.

Зашто, Боже мој, толики бол? За шта је ово невино створењце криво? Зашто

моје дијете, које ми изгледа као најбоље, а не неко друго, непознато и далеко

дијете? Зашто да њега боли, да се оно мучи, пати у ћутању и без роптања, да ни

не знајући о чему се ради подноси невољу? Зашто да буде у опасности да пре

времена остави играчке своје, снове наше, своју будућност, браћу и сестре

своје, нас, родитеље његове, овај свијет? Зашто да се све ово дешава и ниједна

логика не може да нам се нађе у невољи, ниједно објашњење да нас утјеши,

ниједна ријеч да нам да потпору, ниједан бог да нас се не дотакне?

Међутим, покушај да нађемо утјеху само продужује муку нашу. Чуда су

чуда због тога што и нису толико честа. И ако опет нама учини чудо, зар то није

неправда? Зашто да неколицина живи Његово благотворно присуство, а да

други буду ускраћени за то? Зашто да га неколицина слави, а да остали, многи,

буду невјероватно унижени и да Га умољавају? И ако опет може да учини чудо,

зашто не излијечи све, или, још више, зашто не уништи болести, да ову

неколицину својих година проживљавамо у миру и радости? Можда Бог на

крају постоји због тога да би се ми мучили или можда ни не постоји и ми се

просто мучимо?

[JESSY]

Неки нам прилазе и говоре нам да нас Бог воли и због тога допушта да се

мучимо. Зашто не воли њих, оне који нас тјеше и на бол наш одговарају

савјетима и ријечима, него воли само нас? Зашто да се њихова дјеца безбрижно

играју и смију, а да наше дијете блиједа лица живи између лијекова? Зашто да

се њихова дјеца разоноде шалама и дјечијим несташлуцима, а да се наше

заварава нашим ситним лажима и блесавим надама да ће тобоже оздравити и

поново ићи у школу? Зашто да они могу да граде снове и визије за своју дјецу, а

да ми дрхтимо пред помишљу на будућност и перспективу те будућности?

Али, зашто је и живот толико трагичан? Зашто да се бојиш да заволиш? Да

оклијеваш у томе да даш себе? Да размишљаш о томе да се вежеш за некога?

Што је љубав јача, тим растанак више боли. Што су осјећања дубља, тим бол

више рањава. Заиста, зашто?

Бол не разбуђује само нас, него и код наших ближњих изазива љубав.

Покушају да себе ставе у наш положај. Труде се да у времену своје

безбједности са нама подијеле за њих најнепожељнија наша осјећања. И то и

чине. Бол код нас рађа стрпљење, али истовремено рађа и везу љубави са

браћом нашом. Бол рађа истину. Саосјећање других усађује истину у срца

наша. Тамо се непримјетно скрива одговор.

Тако се у срцу рађа утјеха, чија су сладост и благотворност као искуства

много јача од тежине бола.

[JESSY]

Смрт, бол, неправда представљају тајну коју било који одговор помјера са

мјеста. У тим случајевима истину није могуће изразити као одговор или

аргумент, него се она пружа као скрушеност и заједнички бол. Пут између

граница живота и смрти, саблажњавања и славословљења, чуда и неправде

кривудав је и има својих скривених кутака у којима се обезбјеђује истина

живота. Ако неко измакне искушењу да поклекне, онда се сусреће са истином

чији су обриси онакви каквим их никада није могао ни замислити. Бол, ако неко

успије да постигне то да га пригрли, рађа до тада непознате тананости и пред

нас ставља стварности које се на други начин не могу видјети. Изазов није то да

нам се догоде разне ствари и откровења: она постоје. Изазов је то да човјек

отвори очи своје да би могао да их види.

Нажалост, неоспорна истина је да велике ствари често стичемо и

спознајемо само када губимо оно што много желимо.

Бол и неправда засигурно не могу да пониште љубав Божију. Бог постоји.

И Он је живот и љубав. Савршена љубав и пуноћа живота. И највеће чудо

Његовог постојања јесте Његово постојање упоредо са болом, неправдом и

смрћу.

[JESSY]

Прије неколико дана пришла ми је једна млада дјевојка чије кандило

живота изгледа да полако гасне. У њеном неподношљивом болу разазнавао сам

и наду. У њеним сузним очима радост, снагу и мудрост.

Желим да живим, рекла ми је. Али, нисам дошла да бисте ми то ви

потврдили. Дошла сам да ми помогнете да спремна одем са овога свијета.

Ја сам свештеник живота, а не смрти, одговорих јој. Због тога и желим да

живиш. Али, дозволи ми да те нешто питам: да ли у свом страдању некада

постављаш питање - „Зашто мени, Боже мој?".

Не разумијем вас, оче, рече ми. Ја постављам питање: „Зашто да не мени,

Боже мој?". И не чекам смрт своју, него очекујем просвјетљење своје!

[Никола Ђоловић]

Филмови јесу продукт креативне фикције али ако су базирани на истинитим догађајима (мада се истинитим назива све оно што продаје гледаност и тираж), символизам не треба коментарисати са поруком коју шаље – јер је она јасна из прве визуелне руке.

Када год се сетим филмова попут „Српског филма“ или „Хостел-а“ (који је према неким изворима рађен по истинитом догађају а што нажалост није ништа ново спрам „снеф-продукције“ старој неколико деценија, где су се главни актери убијали да би богате корпорације плаћале абнормалне износе како би гледале морбидан садизам над жртвама са патолошким задовољством); или, када обновим сећање на ратне године у Босни где су муџахедини (и након 20. година некажњени!?) знали чопоративно да силују и убијају малу децу терајући притом мајке да гледају трауматично такве сцене, схватам да се зло не догађа „тамо негде“, далеко, имагинарном другом већ према степену бола бића у мени – догађа се нама, јер смо сви један организам, Тело Христово.

Зло постоји и још увек није савладано. Прецизнији догматичари ће рећи да Син још увек није предао Оцу Царство. Нисам песимиста, али мој оптимизам и поред реализма благодати нема основа (барем не у пуноћи) докле год постоји зло у свету, па тиме и над другим, који је мој ближњи – алтер сопство. То је чињенично стање са којом се рве есхатологија Цркве сада и овде док овај простор и време имају овакво обличије. Зло је присутна реалност, и докле год се догађа конкретном другом – ко год и где год он/она био/била – одражава се на оне који умеју да воле и који се не затварају да не би осећали бол већ се не мире са таквом реалношћу. Једноставно, не прихватају је. Ако су иоле нормални, хришћани неће у томе видети ни искушење, а ни благослов Божији, како неки застрањени појединци у име већине интерпретирају само зато што се хвале вером докле год се то зло не догађа њима.

Свакако, постоје умоболни људи, у пуном смислу те речи, који не разликују добро од зла, али то не може бити оправдање да се барем некако не санкционишу. Питање је колико има добре воље да држава реагује без самокомпромитовања са пандемониумом озлоглашених. Има једна лепа светоотачка мисао која каже да ће Бог другачије судити онима који су својим злом неке учинили злима од оних који су сами себе, слободном вољом, учинили злима. За умоболног (овде већ имамо у виду оне који нису медицински феномени попут ментално поремећених већ наши тривијални суграђани) зло има укус доброг јер је њему зло једино добро. Пред таквим злотворима који нису у потпуности неурачунљиви тј. дискриминационим страхотама које се невинима дешавају само зато што имају постојање, наивно ми се чине сва она претенциозна преувеличавања подвижништва и страдања хришћана. Убија ме и богоостављеност такве деце без обзира на есхатолошко прослављање васкрслих, јер деца још не знају ништа и не улазе слободно у арену саможртвовања. Зато неко наивно позивање на свете мученике не можемо рефлектовати на оне мале и нејаке. Свети Максим Исповедник ће рећи да само они који страдају ради Христа имају „покриће“ али ако тај домен пребацимо на малу децу која не знају ни ко су она а камоли Ко је Бог, видећемо да тај аргумент пада у воду.

При помислима на силоватеље, ратне злочинце, итд., и да људи ни деца нису роба, и да је једно од тих малих могло бити моје дете – скрушим се до најдубљег пакла. Није то очајање, нити у мени има богохуљења, само не могу да наставим да функционишем и живим као да се ништа није догодило. Преплаве ме сати созерцања трагедија (као да их на филму гледам колико их ум себи предочава) као да се мени догађају. Можда ће то неко назвати лабилношћу емоција, вере, патологијом, самообманом, како год, не занима ме. Јер страда конкретан други који има исто порекло и сврху попут мене, и који својим постојањем потврђује мене као другог. Можда би се тај осет пре могао уврстити у онај фамозни контекст старца Силуана: „Држи свој ум у паклу и не очајавај!“. Јер ту нема простора за неко клишеирано православље као што неки стварају култ агоније од палог постојања.

Дакле, имамо тмуран и нерешив парадокс Божијег присуства али и одсуства пред тиранијом зла. Ако погледамо медијске наслове само из ове године, видећемо да никада није био већи пораст канибализма и убиства тек рођене деце. Дода ли се томе педофилија, имамо пуно разлога за смутњу и депримираност. Статистике зла које се догађају из трена у трен су запањујуће чак и док овде седимо. Наравно, без претензија за параноидним и малодушним концептима. Неко ће лепо рећи да је суштина сагледавања лица зла једнако посматрању главе Медузе која те замрзава својим погледом. Али, потребно је превладавање створених лимита, иначе ће тај поглед (увиђање свакоминутног зла) постати циљ сам по себи. То може довести до утрнућа и неспособности како за добро тако и за зло.

Знам да ће Божија реч бити последња, и знам да Тајна Духа (литургијски) сада дејствује, али не могу да нађем помирење између толико искуствено дате небеске радости и земаљске жалости. Видимо да и Христос каже да свет не прима Духа Светога и да ће хришћани у свету имати жалости. Сва моја нимало блага страдања ми се у тој компарацији чине надмена и преувеличана. Молитву, који неки велики умови називају атомском бомбом пред Божијим престолом у смислу утицања на свет, као да сам заборавио. Опет, постулат о поштовању слободе од стране Бога чак и код злотвора ми се тада чини излишан. Свестан сам да ако би Бог само код једног човека, чак и злотвора, учинио насилно „интервенцију правде“ да би се цео свет окренуо наглавачке. Можда и сам сатана на том темељу изазива Бога? Ипак, иритирајуће је да хришћани наивно проповедају веру као да се ништа није догодило, што има логике, јер се није њима догодило па могу да цвркућу о хипер-оптимизму православља. Јеванђеље, ипак, није тако лицемерно. Поштују крст само на речима а делима од страдања беже на 101. начин. Наравно, има и оних патетичара који у страдањима виде сав смисао свог верског постојања, заборављајући да је радост у овом свету ипак могућа, као и да у есхатону страдања више неће бити.

Живот у црним хроникама јесте изазов за веру и верујућег колико год опсесије рађале опсесије. У супротном, о каквом Васкрсењу онда говоримо? Оном који бежи од крволиптајуће историје и одговорности за другог? Зар никога не боли када ова деца понесу крст који премашује њихове снаге и ствара доживотне трауме? Јер као што постоје дефекти природе који могу да утичу како на психолошки тако и на духовни идентитет, па тиме и на спасење, колико више постоје дефекти оштећења другог и другачијег на моралним теразијама а који их могу одредити не само за цео живот већ за читаву вечност? Док шок за трауматичног траје, зар није и тада далеко оно Христово када проклиње све оне који се о децу огреше?

Ипак, остаје деловање јеванђељског: „Радујте се са радоснима и тугујте са жалоснима“. Штета што хришћани јуре само ово прво јер се по речи старозаветног проповедника „мудрост стиче у кући жалосних“. Или је можда Достојевски мало претерао са оним када је рекао „да је срце човечије арена између Бога и ђавола“? Не бих рекао. А они који мисле да множином безумља у свету не можемо ништа променити као појединци, такви само поспешују проблем да се он још више оправда самостатичношћу. Јер ако бисмо имали мотив да можемо само једног од милион спасити – зар је то мало? И ако будемо свесни да је врло вероватно да можемо због тога главу изгубити – зар ће Бог бити равнодушан? Или је можда ипак лакше само окренути главу од оних који страдају, без обзира што ће нас њихове модрице посматрати из есхатона? Зар још нико није схватио да „милостиви Самарјанин“ од нас зависи? Или, немајући слободе очекујемо изговорима неког другог?

Тиме што је Бог постао Човек и поднео страдања, још лакше Му је да разуме и утеши било ког другачијег и другог. И тиме што Анђели не могу да страдају, то не значи да не умеју да саосећају и да су лишени било каквог покрета емоционалности. И ако ми не можемо ништа више да учинимо за своје ближње – а да ли не можемо? – биће довољно да макар страдалним саучествовањем подржимо оне који гину од бесмисла постојања једним потресним уздахом сопства. Јер ако ти на себи не носиш рану другог видљиво, не значи да си неспособан да узмеш удела невидљиво. Или је лакше ићи линијом мањег отпора у стилу „Гледај своја посла јер са другима немаш лични однос“?

This post has been promoted to an article

[Guest - . . .-]

Сведоци смо да је зло умножило своје семе кукоља, да је једно зло породило друго зло, а све имитирајући добро. Верујем да си прочитао вест да је дечких са 15 година избо ножем два старија момка који су га малтретирали. Та двојица се сада боре за живот. Мали ће највероватије у поправни дом. Читао сам коментаре по новинаским порталима. Сви се слау да је мали поступио одлично, да је једино тако и требао да поступи. ретко који је казао да је то опасно јер је једно зло родило друго.

Како би Ти разрешио ову дилему из перспективе човека који иде у Цркву, који познаје православну космологију, еклисиологију, хришћанску етику...?

Како је требао малац да поступи?

[Danijela]

I mene zanima kako da verujuc covek odgovori na zlo koje mu se cini? da li da stoji smireno i da trpi i trpi i da ga na kraju odvedu na klanje? ili da se brani verbalno, fizicki? ili mozda ....?

[DankaM]

Najvažnije je ne biti ravnodušan...

Sećam se iz Sna smešnog čoveka rečenice Vsjo ravno. Svejedno , nevažno, nebitno. Nije moja briga. E, pa jeste naša briga.

[Макрина]

Не волим овакве теодикејске текстове.

Патријарх Павле каже у једном разговору,парафразирам:

-Чега ти је било мало Каине,кад уби брата?Чега?Сва земља твоја,свега на претек...

Када су се смрт и грех уселили у човека,точак је кренуо,незаустављиво.

[DankaM]

"Zlo je praznina ništavila, ali praznina koja postoji, gutajući i proždirući bića." - G.Florovski

Kad razmišljam o tome, shvatam koliko je Hristos nužna potreba čovekova... Hleb nasušni...

[Guest JelenaLela]

Ne mogu a da ne kažem koliko sam se pronašla u datom tekstu. Zaista sam neizmerno zahvalana za svu radost koju pronađoh u Pravoslavlju, ali priznajem da se teško nosim sa iskušenjima koja nam donose opisane situacije. Kad vidim i čujem tako nešto potrese me do same srži i neretko to ne mogu ni da sakrijem. Kažu da sam preosetljiva. Onda razmišljam kako bih postupila da Gospod kuša tako moju veru i kako uopšte i postupam trenutno dok bežim u lepotu i radost Pravoslavlja... Budimo realni, ipak kad se dešava to 'tamo nekome' ne može se meriti sa onim kada smo blisko ili direktno pogođeni (kako M. Selimović reče- Ali kad je bic vlasti pogodio moga brata, i mene je rasjekao, do krvi.). Sve ovo me tera na razmišljanje i nikako da donesem odgovor koji bi mi bio dovoljno uverljiv...

Što kaže Danijela, da li trpeti ili braniti se? Ili kako tek postupiti kad nismo mi u pitanju, već treba pomoći nekom ili 'čekati čudo'? Kako su to samo osetljiva pitanja!

Ipak, donekle sam našla mir u onome da Gospod zna naše granice i da nas nikad ne kuša van onoga što možemo da podnesemo, tako da sve što nas zadesi možemo i da izdržimo.

Ali pitanje dece... Nemam odgovor, ali verujem da je i tad Gospod imao svoj naum gde nije na meni da preispitujem...

[-Владимир-]

Овај свет није рај, нити може да се спречи зло док се не одвоје вукови од оваца. Мени омиљени стих из горског венца лепо објашњава како се односити према злу

"Вук на овцу своје право има ка тиранин на слаба човјека;

ал тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права,

то је људска дужност најсветлија!"

Неко ће лепо рећи да је суштина сагледавања лица зла једнако посматрању главе Медузе која те замрзава својим погледом.

И ово је истина, зло заиста пркоси разуму. Постоји један злочин који се догодио у Америци 60 тих година, по којем је снимљено и пар филмова који показује колико је зло присутно у нама и око нас. То је убиство Силвије Ликенс, 16огодишње девојчице, која је умрла после неколико недеља страховитог мучења и изгладњавања. И то није било дело неког психички поремећеног појединца, већ породице којој је била поверена на старање и локалних клинаца. И све то без било каквог појмљивог разлога, једноставно било им је допуштено, могло им се, зло ради зла.

[Дијана.]

 И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође. (свети Јован Богослов )

 Јер ако вас и ожалостих посланицом, не кајем се, ако се и кајах; јер видим да она посланица, ако и за мало, ожалости вас. Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас. Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт. јер гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари. (свети Павле)

 Оправдавши се, дакле, вером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа, кроз Којега и приступисмо вером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије. И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење. А трпљење искуство, а искуство наду; а нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама. (свети Ap. Павле )

 Свакога дана Он гледа на наше трпљење и, по нашој доброј и слободној вољи, шаље Своју помоћ, дајући је свима којима је потребна. Уколико се човек труди, он пати и страда све док га благодат не посети. Тада се мисли очишћују, а страсти се стишавају и ишчезавају. (свети Пајсије Величковски)

 Nе плаши се борбе и немој бежати од ње. Тамо где нема борбе, нема ни врлине. Тамо где вера и љубав нису искушани, немогуће је бити сигуран да ли оне уопште постоје. Вера и љубав се огледају и откривају у недаћама, то јест, у тешким и озбиљним околностима, како у спољашњим, тако и унутрашњим (за време болести, туге или лишавања). (свети Јован Кронштатски)

 Не тугуј када се адски облаци, све тамнији од тамнијега, надвију над твоју душу и када се адска злоба, завист, сумња, тврдоглавост и други пороци пројаве у твојој души. Знај да је скупљање ових тамних облака на твом умном хоризонту неизбежно. Али, знај и то, да они нису увек ту, и неће дуго ни остати. (свети Јован Кронштатски)

 Ако би ме упитао за разлог туге и сличних стања која су сами предукус пакла, одговорио бих ти да си то управо ти, јер се ниси потрудио да пронађеш лек против њих. Постоји само један лек и само у њему човек може пронаћи непосредну утеху својој души. Сигурно се питаш који је то лек. Па, лек је скрушено срце. Без њега нико не може уништити препреку зла, већ само видети како оно тријумфује над њим.(свети Исаак Сирин)

 ‎"Gospod sve neizrecivo ljubi. On zna ciljeve svemu i rokove svemu. Radi nekog budućeg dobra On je popustio ovo stradanje. Ja to ne mogu shvatiti ni prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav." Prepodobni Siluan Atonski

 Где си Господе, Светлости моја? Зашто си сакрио од мене Лице Своје? Душа Те моја дуго није видела и зато тугује за Тобом и са сузама Те тражи. Где је Господ мој? Зашто Га не видим у души својој? Шта му смета да живи у мени? Значи да у мени нема смирења Христовог и љубави према непријатељима. (свети Силуан Атонски)

 Како је уопште могућно човеку да не искуси тугомору? Могућно је уколико, одбацивши мишљење гомиле о некој ствари, буде управљао мисли ка Вишњем. (свети Јован Златоусти)

 Неизмерна туга којом, макар и ненамерно, пробадаш срце ближњега ће ти се вратити. Каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити (свети Јован Кронштатски )

  Жалост је добар знак. Зар ти није познато да се, када човек тражи молитве Отаца, или када од Бога тражи помоћ, жалости и искушења умножавају да би га проверила? (свети Варсонуфије и Јован)

 Подношењем страдања, учимо се трпљењу и нади. Што је већа патња, то је веће уздање у Христа, а самим тим човек је у могућности да утеши и ближњега који пати. (о. Серафим Роуз)

Бог нам шаље искушења из Свога милосрђа, како би смо, након што их превазиђемо, задобили венце. Јер, венац се не даје никоме без искушења. (свети Нил Сорски)

Туга се рађа од малодушности, лењости и празнословља. Радост није грех. Она одагнава сваку бригу од које долази туга, од које нема ничег горег јер она са собом доноси све негативно. (Свети Серафим Саровски)

Када се Господ повуче да би искушао душу, Он се враћа чим Га призовемо. Међутим, када се Он повлачи ради казне, онда се не враћа брзо- све док душа не схвати да је починила грех, док не почне да се каје и оплакује своје грехе.

У време сушног периода душе, требало би да проверимо да ли се у души јавило какво осећање сујете или уображености. Уочивши га, треба да се покајемо пред Господом и одлучимо да убудуће будемо опрезнији... Лек против туге је повратак благодати. Будући да благодат долази по вољи Божијој, све што можемо чинити јесте да се молимо да нас Он ослободи од те суше и камене неосетљивости.

Шта је то што ће најпре задржати благодат у души? Кротост. Шта је то што је најпре одгони? Гордост, високо мишљење о себи, уздање у себе. Благодат нас напушта чим осети зли задах унутрашње гордости.

   Сједињење човекове душе са Богом, што је и сама суштина унутрашњег делања, није нешто што зависи од нас. Господ посећује душу и она заједничари са Њим. Душа се пред Њим радује и Он је испуњава духовном топлином. Господ се потом повлачи, душа одједном остаје празна и сама не може ништа да учини док се Добри Посетилац људских душа поново не врати. Господ се повлачи да би искушао душу, или, пак, да би је понекад казнио. То се не дешава толико због спољашњих сагрешења, колико због неког унутрашњег зла које је душа прихватила.

 Требало би да у сушним периодима душе покушамо да сагледамо да ли је у души било каквог осећања сујете или уображености... У највећем броју случајева, сушни период је казна због гнева, лагања, пркоса, осуђивања или гордости.

 Ко избегава овоземаљска задовољства сличан је тврђави, недоступној демону туге. Јер, туга наступа онда када је човек лишен задовољства, било тренутног или очекиваног. Од таквог непријатеља се не можемо избавити све док смо привезани за било шта земаљско, јер Он своје мреже за побуђивање туге, шири на оно за шта види да смо највише везани. (ава Евагрије) 

Под навалом туге не гледајмо са самопрекоревањем на нашу раслабљеност и недовољну осетљивост, већ с мудрошћу благодарно прихватимо и подносимо тугу. И запамти: нас уистину не оптерећује бреме ове или оне туге, већ је насртај жалости својствен само несмиреном срцу. Зато најпре тежи васпостављању унутрашњег мира. (старац Макарије Оптински)

U време олује и узбуркавања страсти, труди се да не паднеш у униније и очајање, већ прибегни само-прекоревању, кротости и покајању. Богу је дражи скрушени грешник који се каје, од непокајаног и гордог праведника, који мисли да се оправда праведношћу. (старац Макарије Оптински)

Прошла и садашња мука и патња излише се на тебе да би искушали и оснажили твоју веру. Оне, такође, делују да би обуздале твоју пожуду и страсти.Постани кротка, јер таквима Бог помаже, док осуђивање ближњих и истицање њихових недостатака могу само повећати горчину туге. А ти, уместо тога, изабери бољи део. (старац Макарије Оптински)

 Не желим да те саветујем да не прихваташ тугу, будући да то није у нашој моћи. Оно што мислим јесте да се трудиш да туга не обузме твоје срце и да га не узнемири. Важно је да је не примаш у срце, које треба да омекшаш и обуздаш, тако да ти туга не би помутила справно расуђивање и правично делање. (свети Никодим Агиорит)

 Чак су и светитељи Божији понекад бивали опхрвани демонским очајањем и тугом. Шта тек, ми грешни, да очекујемо? Непријатељ нас, авај, често повређује гневом и понижењем,а и срце често бива обузето тешким очајањем! Непрекидно се морамо окретати Богу и сваког тренутка бити са Њим, да нас не би обузели грех и непријатељска туга. Поред тога, постоје и други начини удаљавања од њих- широки пут овога света. Ако се предаш овоземаљским уживањима, туга ће те напустити за кратко време, макар док трају задовољства. Међутим, задовољства ће ти, након што те поробе, постати неопходна, јер ћеш само у њима проналазити утеху и радост. Али, нека би Господ сачувао сваког хришћанина од таквог бекства од демонске туге! Боље је ићи уским путем, стрпљиво подносити тугу и тражити честу помоћ и избављење од Господа Исуса Христа, Који се увек радује онима који се Њега ради труде око свога спасења, него ићи широким и проходним путем овога света и телесним уживањима задобијати слободу од духа туге. Духом туге, непријатељ је многе скренуо са уског пута спасења на широки, који води уништењу.(свети Јован Кронштатски)

 Речено је да Бог демонима допушта да нас нападају из пет разлога. Први је да, кроз нападе и одбране, научимо да разликујемо врлину од греха. Други разлог је да бисмо врлину, коју смо задобили борбом и трудом одржали чврстом и непроменљивом. Трећи разлог је да не бисмо напредовањем у врлини мислимо високо о себи, већ да бисмо се учимо кротости. Четврти је да, искусивши сву подлост греха, савршено га замрзимо. Коначно, пети и најважнији разлог је да, ослободивши се од страсти, не заборавимо на сопствену немоћ и силу нашег Помоћника. (свети Максим Исповедниk’

Кажеш да те општа морална слабост, сопствена неспособност да се одупреш искушењима и одбациш страсти  nеописиво жалосте, што само сведочи о томе да рачунаш да се спасеш само сопственим снагама. Међутим,  саветоваћу ти следеће: Када си већ доспео у такво стање, требало би да се ослободиш сваког греха који те тишти, али само по цену уништавања корена свих грехова. Мисао о том греху те вероватно никада није жалостила, јер никада ниси ни сумњао да је он присутан. Тај грех је твоја гордост. Али, ако смо кротки, Бог нам помаже да се боримо против греха. Ако смо горди, Он то не чини. А како можемо постати кротки ако себе не видимо онаквим каквим уистину јесмо најгори од свих грешника? Или, ако не клечимо у покајању? (старац Макарије Оптински)

 Христос као да је рекао: Носио сам крст за спасење рода људског. Када некога желим себи да призовем, прво га обасипам жалостима и његово срце најпре пробадам стрелама натопљеним пеленом туге. То чиним да би тај човек био мртав за екстремне заносе и пролазна задовољства. Значи, невоља је израз моје љубави. Могуће је да је неописива меланхолија која те тишти и спречава сваку добродетељ, само искушење, које би требало да докаже чврстину твоје одлуке и чистоту твоје љубави према Богу. Наша љубав према Богу се не пројављује само као духовна радост. Штавише, постојана храброст, непоколебљиво одржавана кроз дуге периоде таме и патње, још више сведоче о тој љубави.(старац Макарије Оптински)

  Када се чамотиња укорени у нама, душа мора да поведе велику битку. Овај окрутни, деспотски дух, јавља се заједно са духом туге или му следи, а посебно напада отшелнике. Када страховити насртаји ове страсти уђу у човеково срце, он не може ни да помисли да ће их се икад ослободити. Тада му непријатељ убацује помисли да ће се патња, у случају да је издржи, наредних дана увећавати, јер га је Бог напустио и не чује његове вапаје. Или пак, човек почне да верује да то проживљава упркос Промисли Божијој, те да само он тако пати. Међутим, то није баш тако. Господ не кара само нас грешне, већ и саме светитеље, који Му угодише. Он то чини попут брижнога Оца, Који кара своју децу како би она задобила што више врлина.

Није мали изазов што се морамо борити са духом туге, будући да нас такво искушење може довести до очајања и чамотиње. Међутим, морамо имати на уму да нам се ништа не може десити што није у складу са Божијом вољом, те да је све што нам Бог шаље за наше добро и за спасење наше душе. Чак иако нам се то у једном тренутку не учини корисним, касније ћемо схватити да је наше истинско добро не оно што сами желимо, већ оно што Бог благоизволи.

 Понекад се ономе кога обузме туга чини да би му било лакше да дигне руку на себе, или да буде лишен сваког осећања и саме свести, него да и даље пребива у овом неописиво мучном стању ума. Из оваквог стања би требало изаћи што је могуће брже. Не заборави да дух туге рађа свако зло. Хиљаде других искушења произилазе из њега: узнемиреност,гнев, осуђивање, роптање на сопствени живот, хулне помисли, непрекидно мењање места. Душа која је у таквом стању избегава људе, верујући да су они извор те несреће, а не схвата да је узрок њене болести у њој самој. (свети Серафим Саровски)

Када зли дух туге обузме душу, испуњава је немиром и непријатношћу, не допушта човеку да се моли са неопходном ревношћу, омета пажљиво читање Светога Писма, лишава га благости и поштовања ближњих и ствара одбојност према свакој врсти разговора. Душа испуњена тугом, постаје као безумна и помахнитала, те не може мирно да прихвати ни добар савет, нити да смирено одговара на питања. Туга поробљава човека и истовремено га спречава да схвати да је узрок патње у њему. Туга је црв срца који нагриза мајку која га је родила. (свети Серафим Саровски)

 Кажеш да те је целог обузела туробна неосетљивост и да си постао као бесловесан- без мисли или осећања. Такве речи понекад долазе као казна, након што смо у мислима или осећањима нагињали злу. Понекад, пак, оне долазе као поука да би нас научиле кротости и навикле да од својих моћи ништа не очекујемо, већ да само Бога чекамо. Таква искуства подривају поверење у себе, јер када се ослободимо тежине, знамо одакле помоћ стиже, и схватамо на Кога у свему треба да се ослонимо. То је стање потиштености, али се оно мора издржати са мишљу да не заслужујемо ништа боље. Не постоји лек против таквог стања, а ослобађање од њега зависи од воље Божије. Све што можемо јесте да вапимо Господу: Нека буде воља Твоја! Помилуј ме! Помози ми! Себи никако не смемо допустити да раслабимо, будући да је то штетно и разорно. Свети Оци такво стање описују као хлађење или сувост, и сматрају га неизбежним за свакога ко се труди да живи у складу са Божијом вољом, јер без тога убрзо постајемо дрски

  Кажеш да стално падаш. Па, тако ће и бити, све док у теби владају самовоља и самосажаљење. То показује да је у твоме срцу најважније "Ја", а не Господ. То је грех самољубља који живи у нама, који је узрок свакога греха, и човека чини грешним, од главе до пете, све докле му допуштамо да обитава у нашој души. А када је цели човек грешан, како се благодат може настанити у њему? Она неће доћи, као што ни пчела не иде тамо где има дима. Човекову одлуку да служи Господу чине два веома важна елемента: прво, човек се мора одрећи себе, друго, мора ићи за Христом (Мк. 8, 34). Први елеменат захтева напуштање егоизма или самољубља, а, следствено томе, и неприхватање било какве самовоље или самосажаљења, било у великоме или малом (свети Теофан Затворник)

 Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима. Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова. Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама.

Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова "жалост која је по Богу" је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5,22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви.

Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима. свети Јован Касијан

Безнађе! Ти представљаш одрицање од свега, одрицање од наде, одрицање од неба, одрицање од Творца света, ти си равна безбожности. Ти одричеш Божију промисао и свемоћ и одбацујеш постојање Спаситеља и Искупитеља оних који су у невољи. Куда ти уђеш, отуда изгониш наду на којој је свет утемељен. Твоје дело је пропаст, а послање ти је уништавање. Ти и смеле природом страшиш, и врле по природи у страх натерујеш, мужаственог чиниш плахим, неустрашивог чиниш бојажљивим, храбре борце лишаваш храбрости, одважне борце за отачаство и слободу понижаваш, оне који се подвизавају за врлину и истину сламаш, оне који страдају за правду, част, доброту и знање наводиш на посустајање и кукавичлук, предјући их у ропство непријатељима. (...) Кукаван је човек који је напустио наду, котву спасења, и себе самога предао безнађу!

свети Нектарије Егински

Очајање! Страшна реч, реч која означава пропаст и свакојаку несрећу. (...) Очајник живот осећа као терет и гледа да се тога бремена ослободи. Очајник који је дигао руке, више не хита лекару, јер сматра своју болест неисцељивом. (...) Очајник, премда живи, већ је умро, јер је изгубио везу са светом. Изгубио је душевно чуло кроз које је примио осећање лепоте света и уживао у радости коју он носи. Душа му не налази ништа више привлачно у овом свету који је препун милина, а који су их изобилно улиле Божанствена премудрост, доброта и свемоћ. (...) Сва се природа весели, а једини је он посред те опште радости потиштен. Уши му више не чују умилну музику коју верни чују. Он нигде не налази весеље, нигде не налази утеху, ништа не може да му одагна потиштеност. Крајња утученост испуњава му срце, у њему се настанио хаос (...) Драми долази крај, а несрећни очајник који није отишао лекару и открио болест, који је одбацио лекове благочшћа, оставио је живот и отишао из света како би нашао крај мукама својим, не знајући да прелази у други, вечни живот испуњен мукама, где ће бол бити вечан. Несрећнога ли човека! свети Нектарије Егински

[Срђан Ранђеловић]

 

Питање валаамском монаху: Мислила сам да верујем у Бога. Али, једном сам на радију слушала емисију о хоспису. И тада сам се први пут замислила о сопственој смрти, тачније постала сам свесна да сам смртна. Моје вере је нестало. Наступило је неуротично стање свеобузимајућег страха, а због те свести, почеле су да се дешавају ужасне ствари. Видим колико у свету има страдања, то боли и моје срце се стеже! У Цркву не могу да идем, пошто немам вере! И не знам како даље да живим.

 

Одговор: Ваша вера се показала слабом. Хришћанство није идила, нити рај на земљи. Хришћанство је – крст. Да би се ишло за Христом – треба имати храбрости, треба имати одлучност и трпљење, треба имати љубав према истини. Прочитајте житија апостола, мученика – колико су само страдали, а какве химне Љубави су њихова житија. За нас, људе ослабљене вере, размажене удобношћу, то изгледа скоро невероватно, али то је све било тако! Ваша реакција је природна – веома је тешко човеку да у своју свест смести љубав Божију и океан страдања у овом свету. Овде се ради о подвигу вере, јер наши путеви нису путеви Божији, и наше мисли нису мисли Божије, и наша правда није – Правда Божија. Ми не можемо све то да схватимо у овом животу. Потом, тамо, у другом свету, све ће нам бити јасно и захвалићемо

Богу за све. А сада? Овде је потребна вера, поверење у Бога.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/blog-post_2.html

[Бели Раде]

 Да, монах је дао добар одговор.

 

 Много је људи који због утицаја спољне средине и неких трагедија и ружних доживљаја у животу једноставно изгубе веру.

 

 Моје је мишљење да атеизам у ствари полази управо од таквих ситуација, јер онај ко је веровао, а затим изгубио веру, сигурно то није учинио сопственом спознајом да изван материјалног света нема ничега, него управо дејством неког спољног фактора као што је утицај неке друге особе која је ту веру пољуљала или опет приликом неуслишених жеља и ,,молитви,, Богу, као и после неких тешких животних догђаја после чега је дошло до стања разочараности и духовне летаргије што је корак ка ,,апсолутном,, неверовању.

 

 Мислим да је такво стање могуће победити само је потребна јака воља, чврста вера и потпуна преданост Богу и његовој Правди.