Смисао патње..."Свјакоје дајаније Божије благо"...Колико вера и Литургија, побеђују проблем бола и смрти?

[JESSY]

КОЈЕ ЈЕ РАЗМИШЉАЊЕ ПРАВИЛНО:’ЗАШТО?’ ИЛИ ‘РАДИ ЧЕГА’?

 

Добар дан, драги моји.

 

Данас ћемо поразговарати о једноставном питању: ‘Зашто се мени догађа све ово?’

 

Колико често у свом животу кажемо речи попут ових: ‘Зашто? Господе, зашто мени ово?’

 

Овде се заправо чује наша увређеност према Богу: ‘Не, ја то не могу да издржим, не могу, ја сам добар човек, зашто се све ово мени догађа?’ или ‘Зашто мени овакви родитељи?’, ‘Зашто ја све ово морам да трпим?’.

 

Питање ‘Зашто?’ је апсолутно бесперспективно, не води ни до каквог одговора. Питање ‘зашто’ је потпуно бесмислено, оно нас константно приморава да тражимо нека објашњења, али нам не даје суштину, јер најважније што треба да питамо и себе и Господа је, обратити Му се: ‘Ради чега ми је ово? Господе, ради чега ми је ово? Шта треба да схватим?’

 

Зато што нам је свако искушење које пролазимо дато ради нечега.

 

Много радим са пацијентима који страдају од рака, бавим се онкопсихологијом, у питању је засебна грана психологије са јако тешко болесним људима. Врло је тешко схватити ради чега је то.

 

Постоје две врсте односа. Или ‘зашто?’ или ‘ради чега?’ Ово је веома важно, јер питање ‘Ради чега?’ представља смислено питање, оно нам даје могућност да спознамо смисао: ради чега се то дешава, све овоу вези са мном и људима око мене? Шта на овај начин жели да ми каже тело, јер тело никада није наш непријатељ. Однос: ‘потребно је борити се са болешћу’, болест је дошла, она жели нешто да каже, шта се догодило у мом животу, да се прикрала нека грешка, можда неке необрађене душевне повреде, можда јако много преживљеног што не могу да оставим, можда нека немогућност да се живи пуноћом живота.

 

Тешка болест нас сусреће са чиме? Сусреће нас са темом смрти, са чињеницом да смо смртни, да нећемо живети вечно.

 

И када себи постављамо питање: ‘ради чега?’ имамо могућност да проживимо, осетимо, будемо у томе, кажемо јако важне речи. Колико често ми говоримо: ‘Волим те?’ Понекад нам је то јако тешко да кажемо.

 

Или однос: ‘Па како да ли те волим, то се ионако подразумева, зар се не види да ја делима то показујем?’ Не, понекада то није довољно и важно је рећи: ‘Волим те, ви сте ми толико важни, опростите ми’.  Замолити за опроштај од блиских људи и од Бога замолити. То је врло, врло важно.

 

У питању је својеврсно помирење са собом и другим људима.

 

И када постављамо питање: ‘ради чега?’ тад налазимо смисао за себе, онда и наш живот добија смисао, и наша страдања која смо преживели добијају смисао.

 

Човек не може да живи без страдања, ми све време нешто проживљавамо, не можемо да се налазимо све време у еуфоричном стању – ‘све је супер’.

 

Хтели ми то или не, морамо многе ствари да превазиђемо и само у том превазилажењу човек одраста и расте. Да, ја то и не желим можда, али је то једини начин да личност одрасте.

 

И наш духовни пут представља усхођење ка Богу, ка Оцу, то је пут који траје цео живот, то је вертикала живота која  није могућа без проживљавања неких тренутака. Нико нас на рукама тамо неће донети.

 

Зато поставите себи то питање: ‘ради чега?’ И када нађете одговор на ово питање, онда све добија смисао и наш живот постаје испуњен тим смислом. Тада имамо могућност да кажемо ‘Слава Богу за све’.

http://www.imanade.org/o-smislu-nevolja-odgovor-pravoslavnog-psihologa-video/