Ukoliko čoveku ne preti odlazak u nebiće, ima li onda čovek problem smrti?

[Александар Милојков]

...Смрт је велика тајна. Она је - рађање човека из земног временог живота за вјечност. У тренутку одвијања тајне смрти, ми свлачимо са себе свој груби омотач - тијело, и, душевним бићем, тананим, етерним, прелазимо у други свијет, у обитељ бића истородних с душом. Свет је тај недоступан грубим органима тијела, кроз које, за вријеме нашег пребивања на земљи, дејствују осјећања, која, иначе, и припадају души. Душа, кад изађе из тијела, невидљива нам је и недоступна, као и други предмети невидљивог свијета. Ми у часу одвијања тајанственог чина смрти само опажамо не-дисање, наглу беживотност тела. Затим оно почиње да се распада, и ми журимо да га сакријемо у земљу. Тамо оно постаје жртва трулежи, црва, заборава. Тако су умрла и заборављена безбројна људска покољења. Шта се збивало и збива с душом кад напусти тело? То нам остаје, при нашим могућностима познања, неизвјесно.Ово су ријечи Св. И. БРЈАНЧАНИНОВ.

Не слажем се са овим речима, иако иза њих стоји ауторитет Светитеља. Ово је ништа друго него најобичнији платонизам. Тело као "тамница душе" је давно испричана прича међу античким грцима. Нови Завет (ап. Павле) јасно дефинише смрт као последњег и највећег непријатеља. Душа, чак иако бесмртна, није човек. Она је део човека. Зато се ту не може говорити о животу, о живом човеку.

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима у гробовима живот дарова!

[Milan Nikolic]

И ја мислим да није у реду такав приступ. Међутим, и апостол Павле је рекао му је боље умрети и бити са Господом. А када је био узнет није знао да ли је у телу или ван тела.

Ми често заборављамо да је Христос вазнео нашу природу. Наша душа не мора бити везана за тело да би била свесна и делатна.

Ово је тема која обилује многим претпоставкама и није нимало лака.

[N.Petrovic]

Од душевних сила неке хране и узрастају [тело], друге [изазивају] маштања и нагоне, а треће [омогућују] словесност и мишљење. Биљке заједничаре само у првој, бесловесне животиње учествују и у другој, док људи заједничаре у све три. Прве две силе су пропадљиве, док се трећа показује као нетрулежна и бесмртна.- Sv. Maksim Ispovednik

[Александар Милојков]

@@N.Petrovic,

Исти тај Свети Максим каже да душа није човек већ део човека. Ако је нешто део а не целина, како онда можемо говорити о животу (целине)?

[Balthasar]

Никада нисам волео да видим цитате светог Максима... Пажљиво читајући његова дела уверен сам да је то погубно и деградирајуће за његову теологију.

Свети отац који је комплексан и обиман као свети Максим, не може се тек тако цитирати јер ће свако ко је читао његова дела више од једног пута наћи антицитат за наведени цитат и ту настаје збрка.

[Milan Nikolic]

Интересантно би било видети шта би било када би се пресадио мозак из једнога у другог човека. То се већ ради са срцем и јетром који су заједно са мозгом три животне силе човека.

Ништа се нарочито не дешава са пресађивањем срца и јетре, јер који их примају остају исти људи. Логика говори да са пресађивањем мозга не би било исто, међутим питање је шта би се стварно десило.

[dragisa]

Ако биће посматрамо као личност, а не као безличну природу, онда човеку прети опасност од небића. Ако биће посматрамо као природу, онда му не прети. Смрћу човека умире личност, а природа остаје. Природа само мења форму постојања, никако не иде у небиће (ни материја ни енергија). Међутим, трагедија смрти је у томе што она удара на личност. О томе јако лепо пише владика Игнатије у својој последњој књизи "Проблем смрти у хришћанској онтологији". Топла препорука.

Alexandre da li u podvucenim delovima govoris o fizickoj (klasicnoj) smrti (jer sve ukazuje da o njoj govoris)? ako "da", onda ovde meni nesto nije jasno: dakle na stranu prica o tme da su licnost i priroda vezani i da nema jednog bez drugog odnosno da je jedno nosioc drugog i tako to.... medjutim jasno i definitivno smo konstatovali da PO BLAGODATI dusa coveka ipak ne umire. kako je onda moguce u tom kontekstu reci da smrcu coveka umire licnost??????? ili da smrt udara na licnost???????

ako "smrt udara na licnost" zasto je onda nebrojano mnogo hriscana islo dobrovoljno u tu istu smrt koja navodno ugrozava licnost??

[Александар Милојков]

@@dragisa,

Говорим о личносном искуству смрти, дакле о нашем искуству. Личност и природа се не раздвјају, али се разликују. Раздвајање и разликовање није једно исто. Ја разликујем, не раздвајам ово двоје. Ни душа ни тело "не умиру", ако смрти прилазимо као проблему природе као такве. Душа остаје, тело се разлаже на саставне елементе, мењајући свој облик постојања (моје и твоје молекуле након смрти користиће неки цвет као своје, тај цвет ће мало грицнути пчела и дати мед, па ће мед појести неки други човек и ето наших молекула опет као живог човека). Душа, по улењу Отаца, остаје али душа није човек, већ његов део баш као и тело. Не можемо говорити о живом човеку ако имамо део човека. Ту сад долазимо до проблема смрти са аспекта личности. У нашем искуству нестаје личност, смрт је односи, човека више нема (упркос постојању његових некадашњих делова: тела и душе). Смрт је раздвајање тела од деуше, тела на саставне елементе (у природном смислу). Али, смрт је нестанак једне конкретне личности, престанак односа, општења са њом. Личност није ни тело ни душа, већ јединство ово двоје. И не само јединство ово двоје већ и заједница љубави са другом личношћу/личностима. Смрт је кидање свега овога и она је страшна управо са тог аспекта личности.

Ишли су у смрт зато што су веровали у васкрсење.

[Ратко :(]

Не слажем се са овим речима, иако иза њих стоји ауторитет Светитеља. Ово је ништа друго него најобичнији платонизам. Тело као "тамница душе" је давно испричана прича међу античким грцима. Нови Завет (ап. Павле) јасно дефинише смрт као последњег и највећег непријатеља. Душа, чак иако бесмртна, није човек. Она је део човека. Зато се ту не може говорити о животу, о живом човеку.

А где је св. Игњатије рекао да је душа човек? У оном цитату испод којег си написао овај коментар тога нема.

[Milan Nikolic]

Јеванђење као првоначална догма допушта и другачија схватања. Убоги Лазар у наручју Авраамовом значи да ту постоји однос личности, а пре свега у односу према Богу коме су ,,сви живи''.

Са друге стране, проблем смрти у домену природе, сада је наша реалност. Космос не постоји у некаквом једноставном преобликовању форми, него сама материја има кретање ка распаду сваке структуре, молекула, атома, а можда чак и кваната.

Енергија материје (тј. зрачење) нема функцију живота (догађаја кретања у времену) сама по себи. У таквом амбијенту, говорити о животу је као говорити о унутрашњости црне рупе.

Сама маса космоса не означава постојање живота ни било каквог елемента, па чак и кваната. Велика већина масе представља чудну силу која је као сама смрт, звана ,,тамна енергија''.

Ова сила константно расте услед убрзаног ширења космоса. Зато сматрам, да теолози морају бити више упућени у савремену космологију и физику, да би се науком могли послужити.

[Milan Nikolic]

Да бисмо лакше разговарали о теми, питао бих њеног аутора: да ли стварно сматраш себе атеистом?

[Давидова]

Ту сад долазимо до проблема смрти са аспекта личности. У нашем искуству нестаје личност, смрт је односи, човека више нема (упркос постојању његових некадашњих делова: тела и душе). Смрт је раздвајање тела од деуше, тела на саставне елементе (у природном смислу). Али, смрт је нестанак једне конкретне личности, престанак односа, општења са њом. Личност није ни тело ни душа, већ јединство ово двоје. И не само јединство ово двоје већ и заједница љубави са другом личношћу/личностима. Смрт је кидање свега овога и она је страшна управо са тог аспекта личности.

Волела бих ако можеш да ми одговориш на ова питања, пошто ми није баш најјасније из твојих порука на овој теми:

- Ако личност нестаје, да ли одлази у небиће или...? И да ли и на који начин се поново "враћа у живот"?

- Да ли душа после раздвајања са телом остаје свесна?

- Који од Светих Отаца такође говори о томе да приликом смрти човекова природа опстаје, а да личност нестаје?

[Давидова]

Волела бих ако можеш да ми одговориш на ова питања, пошто ми није баш најјасније из твојих порука на овој теми:

- Ако личност нестаје, да ли одлази у небиће или...? И да ли и на који начин се поново "враћа у живот"?

- Да ли душа после раздвајања са телом остаје свесна?

- Који од Светих Отаца такође говори о томе да приликом смрти човекова природа опстаје, а да личност нестаје?

Александре, надам се да ћеш данас имати више времена (или воље) да ми одговориш на ово питање.:-)

[Давидова]

Александре, надам се да ћеш данас имати више времена (или воље) да ми одговориш на ово питање. :-)

Не знам који је разлог да не одговориш на ова питања, али ако немаш одговарајући одговор, не знам како мислиш да људи верују у истинитост онога што напишеш. .mislise.

Питања нису ни много компликована нити захтевају неку велику причу.

[Milan Nikolic]

Ни ја не знам зашто аутор ове теме не одговори на моје питање да ли стварно сматра себе атеистом?