Причам ти причу.... али праву и лепу...

[JESSY]

Vetar je sreo prekrasan Cvet i zaljubio se u njega. I dok ga je nežno milovao, Cvet mu je uzvraćao sa još više ljubavi izražavajući je bojom i mirisom.

No Vetru se to učini nedovoljnim te on pomisli:
- Ako dam Cvetu svu svoju moć i snagu, on će mi uzvratiti sa još više ljubavi.

I Vetar zaduva ka Cvetu moćnim dahom svoje ljubavi. No Cvet nije izdržao tu burnu Vetrovu strast i slomi se.

Vetar kad to vide pokuša svim silama da ga podigne sa zemlje i oživi, ali mu svi napori ostadoše uzaludni. On onda odluči da se smiri i zaduva ka Cvetu nežnim dahom svoje ljubavi, no Cvet je već lagano venuo tu pred njegovim očima.

Zagalami tada Vetar:
- Dao sam ti se svom snagom svoje ljubavi, a ti se slomi! Očigledno je da u tebi nije ni bilo dovoljno snage da mi uzvratiš ljubav. Znači, ti me nisi ni volio!

Ali Cvet ništa ne odgovori…jer je već je bilo kasno… već je bio mrtav…

***
Ljubav ne meri snagom i strašću, već nežnošću i brižnim odnosom prema onima koje volite.

[Олимп]

Њутн о васкрсењу из мртвих

Једном су запитали Њутна: „Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?“ На то је научник помешао гвоздене опиљке са земљом и упитао своје саговорнике: „Ко може да издвоји из прашине и састави ове гвоздене опиљке?“

Одговор није добио.

Онда је Њутн узео магнет и принео га мешавини. Настало је комешање честица. Опиљци гвожђа почели су се хватати за магнет и једни за друге.

У прашини није остао ни молекул гвожђа.

Тада Њутн рече присутнима: „Онај, Који је оволику силу дао мртвом камену, зар Он да не може дати такву моћ нашим душама када буде требало да се обуку у своја прослављена тела.“


Блог: Све у причама бива
прев. А. Черњенко

[JESSY]

AKO… – Radjard Kipling

Ako možeš da sačuvaš razum

kada ga oko tebe svi gube i osuđuju te.

Ako sačuvaš poverenje u sebe kada svi drugi sumnjaju u tebe,

Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;

Ako možeš da čekaš, a da se ne zamaraš čekajući,

ili da budeš žrtva laži, a da sam ne upadneš u laž,

Ili da te mrze, a da sam ne daš maha mržnji,

i da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar, ni tvoje reči suviše mudre.

Ako možeš da sanjaš, a da tvoji snovi ne vladaju tobom,

ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu (sebi) cilj.

Ako možeš da pogledaš u oči pobedi i porazu,

i da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž.

Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si rekao;

izopačenu od podlaca u zamku za budale.

Ako možeš da gledaš svoje životno delo srušeno u prah,

i da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom.

Ako možeš da sabereš sve što imaš,

i jednim zamahom staviš sve na kocku,

izgubiš i ponovo počneš da stičeš,

i nikad, nijednom reči ne pomeneš svoj gubitak.

ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile,

da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali

i da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničeg više

do volje, koja im govori: “Istraj!”

Ako možeš da se pomešaš sa gommilom i sačuvaš svoju čast,

ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroma.

Ako te najzad niko, ni prijatelj ni neprijatelj ne može da uvredi

ako svi računaju na tebe, ali ne preterano.

Ako umeš dobro ispuniti svaku minutu svog života,

sa šezdeset skupocenih sekundi,

tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,

i što je mnogo više, bićeš veliki Čovek, sine moj.

inShare

[JESSY]

Da li znaš da kad nekome zavidiš to je zato što ti se ta osoba u stvari sviđa?
Da li znaš da oni koji su naizgled vrlo jaki u stvari imaju vrlo osećajno srce i vrlo su ranjivi?
Da li znaš da oni koji uvek brane druge u stvari traže nekoga ko će braniti njih?

Da li znaš da su ljudi koji nose crveno sigurniji u sebe?
Da li znaš da ljudi koji nose žuto znaju uživati u svojoj lepoti?
Da li znaš da ljudi koji nose crno žele ostati neprimećeni i trebaju tvoju pomoć i razumevanje?
Da li znaš da se tvoja pomoć drugima uvek vraća dvostruko?
Da li znaš da oni koji te najviše trebaju tebi ne znače ništa?
Da li znaš da je lakše reći nekome šta osećaš preko pisma nego to isto reći u lice? Ali da li znaš da ako to kažeš u lice ima mnogo veću vrednost?
Da li znaš da su stvari koje je najteže učiniti ili reći vrednije od najskupljih stvari koje možeš kupiti novcem?
Da li znaš da ako nešto lepo zamoliš, sigurno ćeš i dobiti?
Da li znaš da, ako veruješ u svoje snove, ćeš se  iznenaditi šta si sve sposoban učiniti?

Ako znaš nekoga kome je potrebno nešto od ovoga i pružiš mu svoju pomoć, videćeš da će ti se dvostruko vratiti.

Kada bi svet prestao postojati za 24 sata sve telefonske linije, svi chatovi i e-mailovi bili bi zakrčeni porukama: “Žao mi je što sam ti naneo bol.”, “Oprosti mi”, “Volim te”, “Mnogo te cenim”, Čuvaj se” ili “Oduvek sam te voleo ali ti to nikad nisam rekao”….

Zašto ne reći sada odmah!!!?

[JESSY]

Jedan zemljoradnik, čije je žito uvek dobijalo prvu nagradu na lokalnom sajmu, imao je običaj da najbolje seme deli svim seljacima u okolini.

Kada su ga pitali zašto to čini, odgovorio je:

“To je samo pitanje interesa. Vetar nosi polen s jedne njive na drugu. Kad bi moji susedi uzgajali žito lošijeg kvaliteta, unakrsno oprašivanje umanjilo bi kvalitet mojih prinosa. Eto zašto mi je stalo da uvek sade najbolje seme”.

********

Sve što dajemo drugima dajemo sami sebi.

Nemoguće je pomoći drugome, a da istovremeno ne pomognemo sebi, kao što je nemoguće naneti zlo drugome a da istovremeno ne nanesemo zlo sebi.

[JESSY]

PRICA ZA LAKU NOC I MIRNO SPAVAJ SARI, KAD JE BILA MALA

- Nekada davno, zivela je jedna tuzna devojka....
- A zato je bila tuzna?
- Polako, nemoj me prekidati, sve cu da ti ispricam po redu. Zato sto je
bila usamljena i bez ikog na svetu...
- Je l' ni mamu nije imala?
- Nije imala nikoga sama samcita. Sedela jednog dana ta tuzna devojka na
obali sinjeg mora.
- A zasto sinjeg, kad je more plavo?
- Dobro - plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sazali se na nju.
Kako se ona igrala sa kamencicima, on resi da
jedan pretvori u kamen srece. Iznenada, kamencic koji je ona uzela,
snazno je zasijao na njenom dlanu, lepse od bilo
kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: mozda ima jos ovakvog
carobnog kamenja na plazi, pa je pazljivo spustila
svoj i krenula da trazi drugo.
- I onda?
- Isla tako, isla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan
jedini, i pravljen samo za nju, pa brze potrci
nazad, ali vise nije mogla da ga nadje.
Sari vec podrhtava brada.
- A sutra, kad je bio dan, je l' ga onda nasla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srecno da se zavrsi, sta je sa ovo).
- A zasto ga je more odnelo?
- Zato sto nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio srecu u ruke, a
ona nije znala da je zadrzi. Polakomila se i htela
jos. Ali tu nije kraj bajke. More cuva taj kamencic srece i izbacice ga
pred neku drugu devojku koja ga bude zasluzila i
koja ce znati da ga sacuva.
- A meni je, ipak, zao i one devojke sto ga je izgubila - kaze pospani
glasic.
(I meni je.)
- Sta je sa njom dalje bilo?
- Ne znam. Nije ni vazno, samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i jos uvek moli more da joj vrati njen dragi
kamen).

Spletkarenje sa sopstvenom dusom, Marija Jovanovic

[JESSY]

Jednoga dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosadjivali,
trazeci od Njega sve i svasta. Zato je resio da se sakrije na neko
vreme. Okupio je sve svoje savetnike i upitao ih:
- Gde da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?
Jedan mu je odgovorio:
- Na vrh najvise planine na svetu.
Drugi je rekao:
- Na dno okeana, tamo te niko nece pronaci.
Treci je dodao:
- Najbolje je da se sakrijes na tamnu stranu Meseca, to je najbolje mesto, ko bi te tu pronasao?

Na kraju , Bog se obratio svom najpametnijem andjelu sa istim pitanjem:
- Gde da se sakrijem?
Andjeo se nasmesio i odgovorio mu:
- Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne zalaze.

[JESSY]

Zapalili ste me i gledate moje svetlo. Radujete se jasnoci i toplini
koju darujem. Veselim se da mogu goreti za vas. Da nije tako
lezala bih u nekoj kutiji bez koristi. Smisao dobijam tek kada gorim.
Ali, dobro znam, sto duze gorim, to kraca postajem, to se vise blizim
svome kraju. «Izgorela je» reci cete, a ono sto je ostalo vi cete
baciti. Znam, za mene postoje dve mogucnosti: Ili da ostanem u kutiji
u tami, ili da gorenjem postajem kraca. Dajem sve u korist svetla, a
time dovodim samu sebe kraju . Ipak lepse je ako mogu nesto dati...

Gledaj, isto je tako s ljudima! Ili se povuku , ostajuci sami za sebe i
sve je hladno i prazno; ili se priblize ljudima i daruju im od svoje
topline i ljubavi i onda zivot dobija smisao. Ali, znaj i to da za ovo
moras dati nesto od sebe samog, nesto od svoje radosti, od svoje
srdacnosti, od svog smeha, mozda nesto i od tuge. I ne trebas
bojazljivo razmisljati
o tome kako ces sacuvati samo sebe. Mislim da samo onaj ko druge veseli
postaje sam veseliji. Samo onaj ko je svetlo drugima, sam ce primiti
svetlo. Sto vise goris za druge to ce svetlije biti u tebi samom.

Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspolozeni, jer se boje biti
ovde za druge, zale se i neprestano mrmljaju na teska vremena.
Jos uvek nisu shvatili ovo: Jedno jedino svetlo koje gori, vece je i vrednije nego sva tama sveta.

Dopustite dakle da vas malo ohrabrim, ja, mala sveca.

[JESSY]

Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.

Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece
i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje.

Za sve osobe čiji je osmeh
taj koji cini boljim ovaj svet.

[JESSY]

Pre mnogo godina, dok sam radio kao volonter u Standford bolnici,
upoznao sam malu devojčicu po imenu Liz koja je patila od retke i teške
bolesti. Jedina šansa za njen oporavak bila je transfuyija kvi od
njenog prtogodišnjeg prata, koji je na čudesan način preboleo istu
bolest a i razvio antitela potrebna za borbu sa bolesću. Doktori su
objasnili malom dečaku situaciju, i pitali dete da li je spreman da da
krv svojoj sestri. Video sam da je oklevao samo za momenat pre nego što
je duboko uzdahnuo i rekao " Da, hoću ako će to spasiti Liz"

Kako je transfuzija odmicala, ležao je u svom krevetu pored sestre i
smešio se, kao i svi mi, videvši kako joj se vraca boja u obraze. A
onda je njegovo lice pobledelo i njgov osmeh je nestao. Pogledao je u
doktora i pitao zabrinutim glasom:

" Hoću li odmah početi da umirem?"

Mali dečak je pogrešno razumeo doktora, mislio je da će sestri dati svu svoju krv.
 

[JESSY]

Jednog dana, moj prijatelj je otvorio jednu
od fioka koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadio je jedan zamotuljak u
ružinom papiru i rekao: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno."

Odmotao je paketić i bacio papir, a onda se duboko zagledao u biranu
svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre
otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrebila. Čuvala je
to za neku "specijalnu priliku".

"Dobro... ja mislim da je sada prilika za to." Prišao je krevetu i
položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na sahrani.
Njegova žena je umrla. Okrenuo se prema meni i rekao: "Ne čuvaj nikada
ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je
specijalan."

Još uvek se sećam njegovih reči... one su promenile moj život. Više
čitam, a manje čistim. Više sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne
smeta mi korov u vrtu i nepokošen travnjak. Provodim više vremena s
porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna
celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne
čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čase svaki dan. Obučem moj novi
sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji
parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim.
Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih dana" nestale su iz mog rečnika.
Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti,
slušati ili raditi SADA. Nisam siguran u to, šta bi žena mog prijatelja
uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi
verujemo. Mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom,
svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare
prijatelje i molila za oproštaj zbog nekih nesporazuma, i pomirila se s
njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena
omiljena hrana.

Upravo ove neuradjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da
su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da vidjam moje dobre
prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo nazvati. Smeta mi što ne
pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi i
žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće,
koliko ih volim. Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili
čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I
svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalni dan... Svaki
dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.

[Zero]

Bog postoji

Čovjek je otišao u brijačnicu ošišati svoju kosu i skratiti bradu kao i obično. Počeo je pričati sa brijačem. Pričali su o mnogim stvarima i raznim temama. Iznenada dotakli su temu o Bogu.

 

Brijač je rekao: "Pogledaj čovječe, ja ne vjerujem da Bog postoji kao što si ti to rekao." "Zašto si to rekao?" - upitao je čovjek. 

"Pa to je tako jednostavno, samo moraš izaći na ulicu da shvatiš da Bog ne postoji. Reci mi da Bog postoji; bi li bilo toliko bolesnih ljudi? Bi li bilo napuštene djece? Da Bog postoji, ne bi bilo patnje i boli. Ja ne mogu zamisliti Boga koji dopušta ove stvari." Čovjek je zašutio jedno vrijeme misleći se jer nije želio odgovoriti bez argumenata. 

Brijač je završio svoj posao, i čovjek je izašao iz brijačnice. Ubrzo nakon što je izašao ugledao je čovjeka sa dugom kosom i zapuštenom bradom (izgledao je sav neuredan). Onda je čovjek ponovo ušao u brijačnicu i rekao brijaču: "Znaš što? Brijači ne postoje: "Kako ne postoje?" - upitao je brijač. "Ne!" - čovjek je uzvikuo. "Oni ne postoje, jer da postoje ne bi bilo neurednih ljudi, kao što je onaj na ulici: "Ma brijači postoje samo što ljudi ne dolaze k njima." "Točno!"- potvrdio je čovjek i nadodao: "Isto tako i Bog postoji samo ljudi ne dolaze k Njemu!"

 

 
 

[JESSY]

Dva muškarca, obojica jako bolesni, zajedno su ležali u bolnici. Jedan
od njih je svakoga dana mogao sedeti na svom krevetu zbog izdvajanja
vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u
sobi.
Drugi muškarac je morao stalno ležati na ledjima.

Brzo su se upoznali i razgovarali celoga dana. Pričali su o svojim
porodicama, poslu, gde su bili u vojsci i gde na odmoru. Svakog dana je
muškarac koji je sedeo do prozora opisivao drugome stvari koje je video
napolju.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živeti za te trenutke kada je
njegov prijatelj sedeo i pričao o dogadjajima i bojama spoljašnjeg
sveta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i
labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spuštala svoje čamce u
vodu. Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cveće svih boja. Veliko,
staro i snažno drveće je ulepšavalo kraj, a u daljini su se videla
svetla grada.

Kada je muškarac do prozora detaljno objašnjavao sve to, njegov
prijatelj na drugom krevetu bi zatvorio oči i zamisljao sve te
slikovite prizore. Jednoga dana mu je muškarac do prozora opisivao
paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije
čuo tu muziku, on ju je video u svojoj glavi. Tako su prolazili dani i
nedelje.

Jednog jutra je sestra donela vodu za umivanje i do prozora pronašla
telo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je
medicinsko osoblje koje je iznelo telo iz sobe. Tada je drugi muškarac
zamolio da ga pomaknu do prozora. Sestra mu je sa zadovoljstvom
udovoljila, pobrinuvši se da se udobno namesti i ostavila ga samog.

Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi put
pogledao spoljašnji svet. Konačno je imao priliku da sam uživa u
lepotama. Pogledao je kroz prozor i ugledao prazan zid.

Kada se sestra ponovo pojavila, muškarac je pitao koji je to razlog da
je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spoljašnjem svetu.
Sestra mu je rekla da je bio slep i da nije mogao videti zid koji je
stajao ispred prozora.

Zatim reče: "A možda je ipak hteo usrećiti vas."

[Драган Јашић]

ОСАМ ЛАЖИ МОЈЕ МАЈКЕ


Моја мајка није увијек говорила истину. Слагала ми је осам пута у битним животним тренуцима. Прича почиње са мојим рођењем. Рођен сам као син јединац у веома сиромашној породици. Сиромашној до те мјере да нисмо имали довољно хране, а камоли нешто више. У ријетким приликама задесило би се да имамо мало кромпира у кући. Мајка би припремила скромни оброк и увијек би истресала свој дио на мој тањир говорећи: ”Једи, сине, ја нисам гладна.” - То је била њена 1. лаж.

Када сам мало одрастао, моја мајка би, по окончању кућних послова, отишла до ријеке која се налазила испод куће, надајући се да ће уловити рибу како бих ја јео здраву храну и развијао се као свако друго дијете. Једном приликом, успјела је уловити чак двије рибе. Пожурила је у кућу и спремила обе рибе и ставила их пред мене. Ја сам мало-помало јео рибу, а моја је мајка јела оно што је остајало иза мене на костима. Видјевши то, моје је срце затреперило и ону другу рибу ставио сам пред мајку, а она ју је вратила рекавши: “Сине, поједи и ову другу, јер знаш да ја не волим рибу.” - То је била њена 2. лаж.

Вријеме је пролазило и дошао је дан мог поласка у школу. Како нисмо имали довољно иметка да се школујем, мајка је отишла у једну трговину одјеће и договорила се са власником да продаје одјећу по кућама угледних и богатих људи. Једне хладне и кишовите ноћи, мајка се дуже задржала на послу. Чекајући је код куће, забринуо сам се и изашао да је потражим. Угледао сам је како носи торбу са одјећом и куца на врата туђих кућа. Зовнуо сам је: ”Мамааааа, хајде дођи. Идемо кући, касно је и хладно. Можеш наставити сутра ујутро!” Она се насмијала и рекла: ”Сине мој, ја нисам уморна.” - Ово је била њена 3. лаж.

Дошао је дан полагања школских испита. Иако је било веома вруће, мајка је жељела поћи са мном у школу. Сунце је пржило земљу, а површина пијеска титрала је од топлоте. Ушао сам у школу, а она је остала чекати у школском дворишту. Када су се испити завршили, изашао сам из школе, а она ме дочека у топли мајчински загрљај, испуњен љубављу и милошћу. У руци је држала хладан и свјеж сок који је купила ради мене. Када сам га почео пити, окренуо сам се и погледао у њу: низ њено чело сливале су се капљице зноја. Пружио сам јој чашу и рекао: ”Мајко, пиј”, а она рече: ”Сине, само ти пиј. Ја нисам жедна.” - Ово је била њена 4. лаж.



Након смрти мог оца, мајка је живјела тешким удовичким животом. Преузела је сву одговорност за вођење куће, једноставно – морала се бринути о свему. Живот је постао тежи, а ми смо често гладовали. Поред наше куће живио је мој ујак, иначе веома добар човјек. Он нам је често слао храну да утолимо глад. Када су комшије видјеле да је наше стање постало несношљиво, савјетовали су мајку, која је још увијек била млада, да се уда за човјека који би нам помагао. Међутим, моја је мајка одбила овај савјет ријечима: ”Ја немам потребе за љубављу.” Ово је била њена 5. лаж.

По завршетку факултета, добио сам добро плаћен посао у једној фирми и одлучио сам да преузмем бригу о кући. Како је мајчино здравље ослабило, није више могла продавати одјећу по кућама, тако да је почела продавати поврће на тржницама. Када је одбила да престане радити, издвојио сам дио своје плате и дао јој, а она је одбила примити рекавши: ”Чувај, сине, своје паре, ја имам довољно за себе.” Ово је била њена 6. лаж.

Без обзира што сам добио посао, наставио сам школовање и убрзо сам магистрирао. Постигао сам успјех и повећали су се моји приходи. Једна фирма понудила ми је добар посао у свом сједишту у Њемачкој. Збиља сам се обрадовао и тако почео и сањати о новом срећном животу. Након што сам отпутовао и средио своје стање, назвао сам мајку и позвао је да живи код мене. Она није хтјела да ме омета и рекла ми је: ”Сине, ја нисам научила да живим лагодно.” Ово је била њена 7. лаж.

Како је вријеме пролазило, мајка је све више старила и убрзо је обољела од злоћудног карцинома. У тим тешким тренуцима неко јој је морао помагати. Шта сам могао да урадим када су између мене и моје вољене мајке биле многе државе? Оставио сам све и вратио се кући. Мајку сам затекао у постељи. Када ме је угледала, покушала је насмијати се. Срце ми се цијепало јер је била исцрпљена и слаба. Није то више била она мајка коју сам познавао…. Сузе су се почеле слијевати низ моје образе, али она ме и тада покушала утјешити рекавши: ”Сине, не плачи, ја не осјећам бол.” Ово је била њена 8. и задња лаж.

Након што је то изустила, затворила је очи и више их није отворила. Свакоме ко ужива благодат живих родитеља, поручујем:

Чувај ову благодат прије него што будеш туговао за њеним губитком.
Свакоме ко је изгубио своју вољену мајку, поручујем:
Увијек се присјети…

[JESSY]

Šetao Sokrat svakoga dana pijacom i razgledao tezge sa raznoraznom robom na njima.

Jednom ga upita jedan prodavač:
“A zašto vi svakoga dana šetate pijacom, a nikada ništa ne kupujete?”
Sokrat odgovori:
“Zato što hoću da gledam sve te stvari bez kojih komotno mogu da živim!”