Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Биљана]

Један дјечак се играо близу обале са својом малом барком, коју му је отац купио. Лагани вјетрић је почео да вуче бродић према дубини мора. Малишан, видјећи како нестаје његова лијепа играчка, поче да плаче. Отац, који је био у близини, притрчао је да помогне дјетету.Шта је могао да учини? Почео је да гађа камењем барку.
Малишан у том поче још јаче да плаче и да се препире са оцем.
– Немој, потопићеш је! – викао је.

Међутим, отац је знао шта ради. Бацао је каменчиће испред барке, како би је таласи донијели до обале. Након поприличног броја набацаних каменчића барка се вратила. Малиша је тад разујео оца.

Колико људи, дјеце Небеског Оца, не прихватају каменовање испред барке свога живота! То каменовање представља патње, искушења, болести, смрт. И шта бива? Почиње жаљење, плач дјетета. Кад би знали од почетка резултат не би плакали, не би жалили.

Зато спознајмо унапред да је ово и овакво каменовање послато с љубављу Божијом

 

 

 

 

[JESSY]

Dragi mužu,

Šaljem ti ovo pismo u lažnoj koverti od neke kompljuterske kompanije, da bih bila sigurna da ćeš ga pročitati. Molim te oprosti mi za ovu prevaru, ali mislila sam da bi trebalo da znaš šta se dešava u kući u poslednje dve godine od kako si kupio taj računar. Deca su dobro. Marku je 7 godina, i baš pre neki dan je nacrtao portret cele porodice. Bio bi ponosan na njega kad bi video kako te je nacrtao. Stolica i vrh tvoje glave otpozadi izgledaju vrlo realistićno. Maja je napunila 3 ovog septembra. Još uvek je presrećna što si bio kod kuće za njen rođendan. Kaže da joj je to bio najlepši dan, iako je padala kiša i nije bilo struje. Ja sam takodje dobro. Prošle godine sam se ofarbala u plavo. Moj šef se brine o mojoj karijeri i postao je jako dobar kućni prijatelj. Kad sam primetila da ti ne smeta kad usisavam oko tvoje stolice shvatila sam da održavanje kuće i nije neki problem. Kuća dobro izgleda. Nisam sigurna da li si primetio da sam ofarbala zidove prošlog proleća. E, dragi moj, sad moram da idem da se spakujem. Moj šef nas vodi na skijanje. Zaposlila sam jednu ženu da se brine o tebi i kući dok nas nema. Doliće ti kafu, doneće ti jelo za sto, baš onako kako ti voliš. Nadam se da ćete ti i tvoj računar provesti lepo vreme zajedno dok nas nema.


Marko, Maja i ja često mislimo na tebe.

Pokušaj da nas se setiš dok restartujes svoj računar.

[JESSY]

RAZGOVOR S BOGOM

Sanjao sam da razgovaram s Bogom.
- Dakle, ti bi želeo da razgovaraš sa mnom? - rekao je Bog.
- Ako imaš vremena - rekoh.
Bog se nasmeši.
- Moje je vreme večnost. Šta si hteo da me pitaš?
- Šta te najviše iznenađuje kod ljudi?
Bog odgovori:
- Što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu a onda bi želeli ponovo da budu deca.
- Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa onda troše novac, da bi vratili zdravlje.
- Što usko razmišljaju o budućnosti, zaboravljajući sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.
- Što žive kao da nikada neće umreti, a onda umru kao da nikada nisu ni živeli.
Bog me uze za ruku. Ostadosmo na trenutak u tišini.
Tada upitah:
- Kao roditelj, koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauče?
Osmehujući se, Bog odgovori:
- Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli, mogu samo voleti.
- Da nauče da nije najvrednije ono što imaju, nego ko su u svom životu.
- Da nauče kako se nije dobro upoređivati sa drugima.
- Da nauče kako nije bogat onaj čovek koji najviše ima, nego onaj kome najmanje treba.
- Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se povredi voljeno biće, a zatim su potrebne godine da se izleči.
- Da nauče opraštati.
- Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole, ali to ne znaju reći niti pokazati.
- Da nauče da se novcem može kupiti sve osim sreće.
- Da nauče da dve osobe mogu posmatrati istu stvar, a videti je razlicito.
- Da nauče da je pravi prijatelj onaj ko zna sve o njima a ipak ih voli.
- Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi opraštati.

[JESSY]

PRICA


- E, sad, rece Vanja i stavi svesku na sto - hajde da pisemo pricu.
- Hajde, rece Lenocka i sede na stolicu.
Vanja uze olovku i napisa "Bio jednom jedan kralj". Onda se zamisli i
zagleda u tavanicu. Lenocka pogleda u svesku i procita sto je Vanja
napisao.
- Vec postoji takva prica - rece Lenocka.
- Otkud znas, upita Vanja.
- Znam jer sam citala - rece Lenocka.
- Kako ide? - upita Vanja.
- Kralj je jeo kompot od jabuka kada mu nesto zape u grlu; kraljica ga
udari po ledjima kako bi mu izbila parce jabuke, ali kralj pomisli kako
ona hoce da se bije pa je tresnu casom po glavi. Kraljica se razjari i
tresnu kralja tanjirom. Kralj lupi kraljicu cinijom. Kraljica udari
kralja
stolicom. Kralj skoci i udari kraljicu stolom. Kraljica srusi orman na
kralja. Ali kralj ispuza ispod ormana i tresnu kraljicu svojom krunom.
Onda kraljica dohvati kralja za kosu i zavitla ga kroz prozor. Ali
kralj
se dotetura natrag u sobu kroz drugi prozor, zgrabi kraljicu i gurnu je
u
pec. Medjutim, kraljica se provuce kroz dimnjak na krov, spusti se niz
gromobran u bastu, i vrati se u sobu kroz prozor. Kralj zapali vatru u
peci da spali kraljicu. Kraljuca se dosunja iza njega i gurnu ga. Kralj
upoade u pec i izgore. To je kraj price - rece Lenocka.
- Vrlo glupa prica,rece Vanja. Ja sam hteo da napisem jednu sasvim
drugu.
- Hjade onda napisi, rece Lenocka.
Vanja uze olovku i napisa: "Bio jednom jedan razbojnik."
- Cekaj malo! uzviknu Lenocka. - Vec postoji jedna takva prica.
- Nisam znao, rece Vanja.
- Kako da ne, rece Lenocka. - Razbojnik je pokusao da pobegne od cuvara
i skocio na konja, ali je skocio prejako, preleteo na drugu stranu i pao.
Razbojnik onda opsova i skoci ponovo na konja, ali opet pade na drugu
stranu jer nije dobro procenio svoj skok. Razbojnik se podize, zapreti
pesnicom, skoci opet na konja prejako i pade. Onda razbojnik izvuce iz
opasaca pistolj, opali u vazduh i ponovo skoci na konja, ali sa takvom
silinom da prelete preko njega i tresnu na zemlju. Onda zgrabi kapu s
glave, zavitla je na zemlju, izgazi je i opet skoci na konja, i ponovo
predaleko pa pade i slomi nogu. Konj otkasa malo dalje. Razbojnik
dosepa
do konja i tresnu ga pesnicom po glavi. Konj pobeze. Cuvari dojahase i
bacise razbojnika u zatvor.
- Ali ja necu da pisem o razbojniku - rece Vanja.
- Pa o cemu hoces da pises? - upita Lenocka.
- Hocu da pisem pricu o kovacu. - rece Vanja.
Vanja napisa: "Bio jednom jedan kovac".
- Postoji vec jedna slicna prica! - uzviknu Lenocka.
- Stvarno? - rece Vanja i ostavi olovku.
- Naravno - rece Lenocka. Bio jednom jedan kovac. I, jednoga dana,
kovao
on potkovicu i toliko je jako zamahnuo cekicem da je glava cekica
poletela
sa drske, odletela kroz prozor, ubila cetiri goluba, udarila u
vatrogasnu
kulu, odbila se na drugu stranu, razbila prozor na kuci komandira
vatrogasne brigade, preletela preko stola za kojim su sedeli komandir
vatrogasne brigade i njegova zena, probila zid kuce komandira
vatrogasne
brigade i izletela na ulicu. Tamo je zveknula u jednu banderu, okrznula
nogu sladoleddzije i pogodila Karla Ivanovica Sustergina u glavu. Bas u
tom trenutku on je skinuo svoj sesir da rashladi glavu. Posto je
pogodila
u glavu Karla Ivanovica Sustergina, glava cekica je poletela nazad,
ponovo
okrznula sladoledziju po nozi, udarila dva macora koji su se borili na
krovu, tresnula jednu kravu, ubila cetiri vrapca, opet uletela u
kovacnicu
i vratila se na drsku koju je kovac jos drzao zamahnutu u svojoj desnoj
ruci. Sve se to desilo tako brzo da kovac nista nije primetio, pa je
nastavio da kuje potkovicu.
- Znam da je prica o kovacu vec napisana, ali ja hocu da napisem pricu
o
sebi - rece Vanja i napisa: "Bio jednom jedan decak i zvcao se Vanja".
- Vec postoji takva prica - rece Lenocka. - Bio jednom jedan decak i
zvao
se Vanja i on podje...
- Cekaj malo - rece Vanja - ja sam hteo da napisem jednu pricu o sebi.
- Vec je napisana jedna prica o tebi - rece Lenocka.
- To je nemoguce - rece Vanja.
- Kazem Ti vec je napisana - rece Lenocka.
Gde je napisana? - upita Vanja zapanjeno.
- U knjizi "Takmicenje", a napisao je Danil Harms.


Danil Harms

[Олимп]

Прича о увредама

 Један човек је дошао код старца и увидевши његову крајњу незлобивост упитао га је: -Ти си тако мудар. Ти си увек у добром располозењу, никада се не злобиш. Помози и мени да будем такав. Старац се сложио и замолио човека да донесе кромпир и провидан џак. –Ако се на некога озлобиш и сакријеш увреду, - рекао је учитељ,- узми кромпир. Напиши на њему име човека с којим си имао конфликт, и стави тај кромпир у џак. -И то је све? – у недоумици упитао је човек. -Не,-одговорио је старац.-Увек треба да носиш тај пакет са собом. И сваки пут када некога увредиш, додај у њега кромпир. Човек се сложио. Прошло је неко време. Његов џак се пунио многим кромпирима и постао је довољно тежак. Било је веома непријатно носити га увек са собом. Поред тога кромпир који је ставио на самом почетку, се покварио. Неки је проклијао, неки се расцветао и давао непријатан оштар мирис. Тада је човек отишао код старца и рекао: -Овај џак је већ немогуће носити са собом. Као прво постао је претежак, а као другокромпир сеy покварио. Предложи ми нешто друго. Али старац је одговорио: -То исто се дешава и у људској души. Само што ми то не приметимо одмах. Поступци се претварају у навике, навике у-карактер, који рађа зле пороке. Дао сам ти могућност да посматраш цео тај процес са стране. Сваки пут када одлучиш да се увредиш, или напротив да увредиш некога, размисли да ли ти је потребан тај терет.

[JESSY]

“Kako i zašto dolazi do toga da školjka proizvodi biser?

Kao prvo, to je zrno peska koje je prodrlo u školjku i predstavlja teškoću za nju, smeta joj.
Ah – kaže ona sebi – kako se osloboditi ovoga? Grebe me, nagriza me. Šta da radim?
I evo je.  Sabira se, meditira… do dana kada shvati da se neće moći nikada osloboditi tog zrna peska, već da ga može obraditi na takav način da ono postane glatko, sjajno i oblo. I kada joj to uspe, ona je sretna.

– Ah, savladala sam jednu teškoću! – kaže sebi.

Hiljadama godina, biserna školjka uči čovečanstvo, ali mnogi ljudi još nisu shvatili lekciju.

Koja je to lekcija?
Da, ako uspemo obaviti naše teškoće i sve što nas nervira u svetlu, prozračnu i blagu materiju, imaćemo neprocenjivo bogatstvo. Zato već od danas, umesto da se žalite i nervirate u sebi ne preduzimajući ništa, potrudite se proizvesti tu izuzetnu i specijalnu materiju kojom ćete obaviti svoje teškoće.“

Ovo je jedno od 115 „zlatnih pravila za svakodnevni život“ iz istoimene knjige Omrama Mikhael Ivanova (1900-1986), francuskog filozofa i pedagoga. Zanimljivo je da su sva njegova dela nastala na osnovu njegovih usmenih izlaganja.
Njegove lekcije su jednostavne, jasne i tople, a njegova pravila za svakodnevni život nas vraćaju u vreme kad su postojale i neke druge vrednosti osim materijalnih.

Tajna posebnih ključeva

“Juče ste uspeli rešiti neki problem, ali evo danas je pred vama novi: vi nikako ne možete upotrebiti jučerašnje rešenje.
Ne možete sva vrata otvarati istim ključem. Isto tako i u psihičkom životu postoje različiti ključevi za različita vrata. Ako uvek želimo upotrebiti isti ključ, ostaćemo pred zatvorenim vratima.
Tri suštinska ključa su ljubav, mudrost i istina. Ljubav koja otvara srce, mudrost koja otvara razum i istina koja otvara volju. Kada treba rešiti neki problem, pokušajte sa različitim ključevima. Ako prvi ne otvori vrata, drugi sigurno hoće, samo budite istrajni…“

[JESSY]

U nekim intenzivnijih trenucima života, kad stvari baš i ne idu onako kako zamišljamo, planiramo i priželjkujemo, ili ne idu željenom brzinom, treba se sjetiti priče o Niccolu Paganiniju. Taj je violinski virtuoz oduševljavao publiku svojim maestralnim umijećem, ali i fantastičnim duhom te sjajnim improvizacijama. Na jednom koncertu, kaže priča, pred punom dvoranom, izvodio je jedno prilično teško djelo. Okružen cijelim orkestrom, uživao je u vlastitoj izvedbi kad mu je u predposljednjoj skladbi koncerta pukla struna na violini. Na licu mu se pojavilo iznenađenje i iako vidno ljut, nastavio je izvedbu bez prestanka, sjajno improvizirajući. Za nekoliko trenutaka pukla je i druga struna. Nedugo nakon nje i treća. Sada su tri strune visjele s majstorove violine dok je on i dalje nezaustavljivo privodio izvedbu kraju, svirajući samo na jednoj, jedinoj žici.

Život je kao šalica kave. Ponekad gorka, ponekad slatka, no najvažniji je sastojak osoba s kojom ste ju odlučili podijeliti.

Po završetku je publika skočila na noge, dajući ovacije sjajnom umjetniku, još žešće plješćući njegovoj hladnokrvnosti, snalažljivosti i improvizaciji te dovršenoj izvedbi u uvjetima kada to gotovo nije bilo moguće. Nakon što su se ovacije stišale, Paganini je zamolio publiku da sjedne i iako su svi znali da ne mogu očekivati bis, poslušno su se vratiti u svoja sjedala. Paganini je podigao violinu tako da ju cijela publika može vidjeti, klimnuo glavom dirigentu i uz mig publici započeo svirku uz povik ‘Paganini i jedna žica!’.

Na svom je jednožičnom Stradivariju odsvirao završnu skladbu koncerta dok je publika u čudu promatrala kako se pred njihovim očima nemoguće u zanosu duha pretvara u moguće.

Prisjećajući se ove priče, shvatimo da naši životi, ma koliko ispunjeni problemima, brigama, razočaranjima i svim ostalim ‘ugodnim’ popratnim pojavama ne moraju to biti.

Provodimo većinu vremena koncentrirajući se i brinući za žice koje su popucale. Žice koje ne možemo istog trenutka popraviti i promijeniti. A zaboravljamo da uvijek postoji barem jedna žica koja je još ispravna. Uvijek postoji bar jedna ispravna žica koje se vrijedi prihvatiti, s kojom vrijedi improvizirati.

Jer i jedna žica je dovoljna za stvaranje predivne glazbe života. Stoga, mislite li da vam je teško, uhvatite se za onu jednu čitavu žicu u sebi i skladajte svoju melodiju koja će vas uzdići do neslućenih visina i izazvati ovacije.
Vaše vlastite ovacije samima sebi, znajući da ste nemoguće u zanosu duha i srca pretvorili u moguće…

[JESSY]

Posetilac jedne ludnice zatekao je jednog od ludaka kako se neprestano klati na stolici i sav srećan beskonačno ponavlja:”Lulu… Lulu… ”

“Šta je tom čoveku?” – upitao je posetilac doktora.

“Lulu je žena koja ga je ostavila.” – odgovorio je doktor.

Obojica su ipak nastavila dalje i došli do ćelije u kojoj je bio čovek koji je neprestano udarao glavom u zid i jecao:”Lulu… Lulu…”

“Šta, zar i ovaj ima sindrom Lulu?” – upitao je posetilac.

“Da.” – odgovorio je doktor. “On je čovek za koga se Lulu udala!!”

***

“Samo su dva razloga za tugu u životu: kad ne postignemo ono što žarko želimo,
i kada to postignemo.”

[JESSY]

Jedan poznati govornik je jedan svoj seminar započeo tako što je u ruci držao novčanicu od 20 dolara.
U prostoru, gde je bilo oko 200 slušalaca pitao je:
“Ko od vas želi ovu novčanicu?”

Ruke su se počele dizati u vazduh.
Rekao je: “Pre nego što vam dam ovu novčanicu, dozvolite mi da uradim sledeće.
Pritom je zgužvao novčanicu i ponovo je podigao u vazduh.
Upitao je: “Ko još uvek želi ovu novčanicu?” – Ruke su još uvek bile u vazduhu.
“A šta ako uradim ovo?” – bacio je novčanicu na pod i počeo je gaziti, a potom je pokupio izgužvanu i uprljanu.
“Ko je od vas želi sada?” –  Ruke su još uvek bile u vazduhu.

“Prijatelji moji, danas smo naučili veoma dragocenu lekciju – rekao je:
“Bez obzira šta napravim s novcem, još uvek ga želite, jer novčanica nije izgubila svoju vrednost. Još uvek je vredna 20 dolara. U životu mnogo puta padnemo, budemo izgužvani, povređeni i na tlu, u prljavštini; i sve to zajedno sa odlukama koje donosimo i okolnostima u kojima se nađemo. I tada mislimo, da ne zavređujemo ljubav, toplinu i da smo nedostojni sami sebe.”

Međutim, nezavisno od toga šta se dogodilo ili šta će se dogoditi sa vama, nikada nećete izgubiti svoju istinsku vrednost.

Uprljani ili čisti, izgužvani ili posve sređeni; još uvek ste neprocenjivi… posebno za one koji vas vole.

Veličina pojedinca ne zavisi od toga šta napravimo ili koga poznajemo, već od toga koje su naše istinske vrednosti!

[JESSY]

Dečak upita svoju majku: “Zašto plačeš?”
“Zato što sam žena” – odgovorila mu je.
“Ne razumem” – rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: “Nikada i nećeš.”

Kasnije je upitao oca: “Zašto mama plače bez ikakvog razloga?”

“Sve žene plaču bez ikakvog razloga” – bilo je jedino što mu je otac znao reći.

Dečak je odrastao i postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču. Na kraju je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je: “Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?”

Bog odgovori:
“Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena dovoljno jaka da nose svu težinu ovog sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porođaj i odbijanje koje joj toliko puta stiže od nene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kada svi drugi odustanu, i da se brine za svoju porodicu u doba bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako ju je njeno dete veoma povredilo.
Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da stalno bude uz njega.
I napokon, dao sam joj suzu da je isplače.

To je samo njeno na korišćenje kad god joj zatreba.
Vidiš, sine moj, lepota nije u odeći koju nosi, u njenom telu, ili u načinu na koji se češlja.
Lepota žene mora se videti u njenim očima, jer to je ulaz u njeno srce – mesto gde stanuje ljubav.”

[JESSY]

Mom prijatelju Polu brat je za Božić poklonio auto. Na Badnje veče kada je izašao iz kancelarije na ulicu, oko njegovihi sjajnih novih kola obilazio je neki dečkić, zagledao ih i divio im se. "Da li su to vaša kola, gospodine?" - upitao je.
  Pol je klimnuo glavom. "Dobio sam ih od brata za Božić." Dečak je bio zapanjen: "Hoćete da kažete da Vam ih je brat dao i da Vas ona nisu koštala ni centa? Znate, želeo bih..." Oklevao je.
  Pol je bio siguran da zna šta bi on želeo. Želeo bi da ima takvog brata. Ali ono što je taj dečak rekao , potreslo je Pola do srži.
  "Želeo bih", nastavio je dečak," da mogu da budem takav brat." Pol je iznenađeno pogledao dečaka, a zatim sasvim spontano zapitao: "Da li bi voleo da se provozaš u mom automobilu?"
  "Kako da ne bih!"
   Posle kraće vožnje, dečak se okrenuo i užarenog pogleda zamolio:"Gospodine, da li biste bili dobri da vozite do moje kuće?"
   Pol se smeškao. Mislio je da zna šta dečak želi. Želi da pokaže susedima da može kući da se doveze u velikom automobilu. Međutim, Pol je ponovo pogrešio. "Molim Vas da stanete ispred onih dvaju stepenika", - rekao je dečak.
   Žurno se popeo. Ubrzo zatim, Pol je čuo da se vraća, ali nije išao brzo. Nosio je svog malog brata koji je bio bogalj. Stavio ga je na donji stepenik i pokazao mu kola.
  "Vidiš Badi, upravo kako sam ti rekao. Brat mu ih je poklonio za Božić i nisu ga koštala ni centa. Jednoga dana ja ću ti pokloniti baš takva...i onda ćeš i sam moći da vidiš sve te lepe stvari koje se za Božić stavljaju u izloge, a koje sam pokušavao da ti opišem."
   Pol je izašao i stavio dečaka na prednje sedište u kolima. Stariji brat, blistavih očiju, popeo se pored njega, pa su njih trojica krenuli u nezaboravnu prazničnu vožnju!
   Te večeri Pol je shvatio šta je Isus mislio kad je rekao:" Sretniji ji onaj koji daje..."

[JESSY]

Daleko u sumi stajala je jedna stara kucica skoro oronula.
U njoj je zivela jedna... starica. Zivela je sama, navikla je na takav nacin zivota i nije htela sa decom u grad.
Jednog dana kod starice je dosao njen najstariji unuk.
Sa sobom je vodio svoju buducu zivotnu saputnicu.
Razlog posete je bio da je baka upozna i kaze mu svoje misljenje, koje je on jako cenio.
Kad ih je srdacno ugosila, pocela je da gleda u devojku. Ona je bila mrsava, lepa, prava lutka iz izloga.
Sa puno sminke i svetlog nakita na sebi. Imala je odelo koje je vise otkrivalo nego skrivalo .Cim su usli u kucu pocela je sa ponizenjem da posmatra, skromu staricinu sobu.To se baki uopste nije svidelo.
Kad su se ispricali resili su da krenu nazad u grad.
Baka je kao i sve bake otisla da im spakuje dosta stvari koje svaka seoska kuca ima. Da bi ih pratila svojoj deci.
Unuk ode pod izgovorom da pomogne baki, da cuje njeno misljenje.
Sav ponosit upita baku sta misli?
Znas sine ja sam stara mozda i glupa za te stvari, ali znam da ovde u sumi zivotinje koje su mnogo male i i slabe, imaju cesto zarke boje na sebi. One su otrovne i mnogo opasne za ljude.
Medjutim postoje i one koje samo imitiraju opasnos a u stvari su bas bezopasne.
Ja se iskreno nadam da je ova tvoja jedna od njih i da te nece mnogo zaboleti kad te bude ujela.

[JESSY]

Kineski seljak i njegov sin od sve imovine imali su samo jednu kobilu. Nekom prilikom kobila im je pobegla i njihov komsija je dosao i rekao im:
- Kakva uzasna stvar, da vam kobila pobegne.
Seljak je na to odgovorio:
- Ne znam da li je losa ili dobra, takav je zivot.

Sledeceg dana kobila se vratila i sa sobom dovela citav copor divljih konja. Komsije su se okupili i rekli:
- Kakva velika sreca. Tvoja kobila ti je dovela toliko drugih konja. Sada si bogat covek.
A seljak je na to odgovorio:
- Tesko je reci da li je to dobro ili zlo. To je zivot.

Seljakov sin je hteo da ukroti konje i zajahao je jednog. Ali konj ga je zbacio , on je slomio nogu i ostao hrom. Komsije su rekli seljaku:
- Uzasno je to sto ti se desilo. Tvoj sin da ostane bogalj.
Seljak je odgovorio:
- Ja ne znam da li je to zlo ili dobro. To je zivot.

Uskoro su vojnici dosli u selo i mobilisali za rat sve sposobne mlade ljude i uzeli su komsijinog sina, ali seljakovog nisu, jer je bo hrom. Tada je komsija rekao:
- Mozda vise nikada necu videti svog sina. Ali ti si srecan, tvoj sin je postedjen.
Seljak je opet odgovorio:
- Ja ne znam da li je to dobro ili zlo. TO JE ZIVOT.

inShare

[JESSY]

Jedan čovek star 92 godine, mali, dobro džeći i ponosan, koji je svakog jutra u osam sati bio komplet obučen, sa modernom frizurom i savršeno obrijan, iako je skoro sasvim slep, danas se doselio u starački dom.

Njegova 70-to godišnja žena skro je umrla i time selidbu u dom učinila neophodnom. Posle mnogo sati strpljivog čekanja u holu doma, ugodno se nasmiješio kada su mu rekli da mu je soba spremna. Dok je upravljao svojom hodalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu sobu, uključujući i roletne koje su bile na prozoru.

“Sviđa mi se” rekao je sa entuzijazmom osmogodišnjaka kome su upravo pokazali novo štene.

“Gosp. Johns, još uvek niste videli sobu, pričekajte još malo.”

“To nema nikakve veze s ovim” odgovorio je. ”Sreća je nešto o čemu odlučujete unapred. Da li će mi se sviđati soba ne zavisi od toga kako je raspoređen nameštaj već kako ja rasporedim svoje misli…Već samo odlučio da mi se sviđa. To je odluka koju donosim svakoga jutra kad se probudim.

Ja imam izbor: mogu provesti dan u krevetu brojeći teškoće koje imam sa delovim tela koji više ne rade, ili mogu ustati iz kreveta sretan zbog onih koji još uvek rade. Svaki dan je poklon, i dok su mi oči otvorene, misliću na novi dan i na sve sretne uspomene koje sam odložio. Baš za ovo doba svog života.

Starost je kao bankovni račun. Sa njega podižete ono što ste uložili. Moj savet vam je da uložite mnogo sreće u banku sećanja! Hvala vam za vaš deo u banci sećanja. Ja još uvek ulažem!!”

[JESSY]

Jedan mladić se spremao za dodelu diplome. Mesecima se već divio sportskom automobilu koji je stajao u izlogu jednog auto-šopa. Znao je da je njegov otac bio u mogućnosti da mu priušti takav poklon te on zbog toga i reče ocu da je to auto sve što bi on hteo kao poklon za diplomu.

Kako se je dan dodele diplome sve više i više bližio mladić je sve budnije pratio ponašanje svoga oca u nadi da će otkriti neki znak u vezi kupovine auta. Konačno je došao i dan dodele diplome. Otac ga je pozvao u svoju radnu sobu. Rekao mu je koliko je ponosan na njega, koliko je sretan što je on njegov sin i koliko ga voli. Otac mu predade predivno upakovani paketi. Pomalo razočarano ali i znatiželjno primi mladić pruženi paket i poče ga otpakivati. Pred njim se ukaza knjiga u prelepom kožnom povezu. Besan, povišenim glasom sin se obrati ocu: ”Ležiš na parama, a kupio si mi samo običnu knjigu!!!” Nakon tih reči mladić baci knjigu, istrča napolje i još tog istog dana pobeže od kuće.

Prošlo je dosta godina. U međuvremenu je sin izrastao u uspešnog poslovnog čoveka. Imao je divnu porodicu i prelepu kuću. No svakim danom postajao je sve više svestan činjenice da je njegov otac sada već prilično star čovek i da bi možda trebalo da ga obiđe. Ali pre nego što je uspeo da ostvari svoju nameru, stiže mu telegram kojim ga obavestiše da mu je otac umro i da je svu svoju imovinu ostavio njemu.

Približavajući se roditeljskoj kući sve više ga je obuzimala tuga i griža savesti. U očevoj radnoj sobi setio se njihovog poslednjeg razgovora…i sređujući tako potrebne papire pogled mu pade na knjigu u kožnom povezu koja je stajala na onom istom mjestu gde ju je i bacio onoga dana kad je diplomirao. Sa suzama u očima poče listati stranice knjige zaustavljajući se na nekim stranicama.
U tom momentu ispade ključ iz koverte koja je bila prilepljena za zadnju koricu knjige. On podiže ključ za koji je bila zakačena kartica od autogaraže. Na kartici je stajalo ime garaže, tip auta i datum prodaje potvrđen pečatom. To je bio datum dodele njegove diplome.

***
Koliko puta smo propustili Božije poklone samo zato što nisu bili upakovani na onaj način na koji smo to očekivali!?