Причам ти причу.... али праву и лепу...

[JESSY]

Nema boljeg trenutka za srecu od ovog. Sreća je put, a ne cilj.

Zato:
radi kao da ti ne treba novac,
voli kao da nikada nisi bio povredjen,
i igraj kao da te niko ne gleda.
*
 
Vjerujete li vi u zivot nakon rodjenja?


Blizanci u maternici razgovaraju:

- Da li vjerujes u zivot poslije rodjenja?

- Naravno, sigurno postoji nesto nakon rodjenja... Mozda smo ovdje bas zato da se pripremimo na zivot poslije rodjenja.

- To je glupost. Nema zivota poslije rodjenja. Kako bi taj zivot uopce izgledao?

- Ne znam tocno, ali uvjeren sam da ce biti vise svjetla i da cemo moci hodati i jesti svojim ustima.

- To je potpuna glupost. Znas da je nemoguce trcati i jesti svojim ustima, pa zato imamo pupcanu vrpcu. Kazem ti, poslije rodjenja nema zivota. Pupcana vrpca je prekratka.

- Uvjeren sam da postoji nesto poslije rodjenja. Nesto posve drugacije nego ovo sto zivimo sada...

- Ali nitko se nije vratio od tamo. Zivot se poslije rodjenja zavrsava.
Osim toga, zivot nije nista drugo nego postojanje u uskoj i mracnoj okolini.

- Pa ne znam bas tocno kako izgleda zivot poslije rodjenja, ali cemo u svakom slucaju sresti nasu mamu. Ona ce zatim brinuti za nas.

- Mama?!? Ti vjerujes u mamu, pa gdje bi po tvome ta mama bila?

- Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujuci njoj smo zivi, bez nje ne bismo uopce postojali.

- Ne vjerujem! Mamu nisam nikada vidio, zato je jasno da ne postoji.

-   Da, moguce, ali ponekad, kada smo potpuno mirni, mozemo je cuti kako pjeva i miluje nas svijet. Znas, uvjeren sam da zivot poslije rodjenja zapravo tek zapocinje....
-   ______________________________________________________

"Dakle, ti bi zelio da razgovaras sa mnom?" rece Bog.

"Ako imas vremena" rekoh.

Bog se nasmesi."Moje je vreme vjecnost" .

"Sta si me htio pitati?"

"Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a potom bi zeleli ponovo biti djeca.

Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.

Sto razmisljaju tjeskobno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost. Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.

Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ziveli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tisini.

Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zelio da tvoja djeca nauce?"

Osmehujuci se, Bog odgovori:

"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju, nego ko su u svom zivotu.

Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima ...

Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima, nego onaj kojem najmanje treba.

Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno bice, a potom su potrebne godine da se izlijeci.

Da nauce oprastati.... tako da sami oprastaju.

Da spoznaju kako postoje osobe koje ih njezno vole, ali to ne znaju izreci niti pokazati.

Da nauce, da se novcem moze kupiti sve. Osim srece i ljubavi.

Da nauce da dve osobe mogu promatrati istu stvar, a vidjeti je razlicito.

Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli.

Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprastati.

Ljudi ce zaboraviti sto si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sto si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osecaje u njima pobudio."

[JESSY]

Zaljubljen u ljubav
Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge dok govore... i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu. Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....

Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladjivanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu, na zalost, poceti da umirem.
Gabrijel Garsija Markes

[Zero]

Ima na Balkanu jedna zemlja…

“Ima na Balkanu jedna zemlja koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde nezaposelni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u vaterpolu, rukometu, tenisu, ili košarci. Svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje 12 sati. Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi. Gde je svetka kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a drzavne tajne javne. Gde se ratovi nikad ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svaki dan. Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. Gde je strana valuta uzeta za domaću. Gde preziru ateiste, a psuju Boga. Gde pametne proglašavaju ludacima, a ludake sposobnima. Gde nepismeni pišu istoriju. Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija regularno stanje. Gde vlast prezire građane kao nepoželjne svedoke. Gde se živi od budućnosti, jer na sadašnjost nemamo pravo. Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde sudski postupci traju duže od života. Gde su samo poplave način navodnjavanja. Gde prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale. Gde smatraju da će zemlja duže napredovati, ako što više nazaduje.
Pa ti budi normalan i preživi. Sreća je što je takvih sve manje. Normalni svakako nikom nisu potrebni. A i sam život je najveći paradoks. Živiš da bi umro, reći će nam oni koji misle da je vreme beskonačno, a vlast besmrtna.”

Nepoznati autor

[JESSY]

Dati krv.

Pre mnogo godina, dok sam radio kao volonter u Standford bolnici,
upoznao sam malu devojčicu po imenu Liz koja je patila od retke i teške
bolesti. Jedina šansa za njen oporavak bila je transfuyija kvi od
njenog prtogodišnjeg prata, koji je na čudesan način preboleo istu
bolest a i razvio antitela potrebna za borbu sa bolesću. Doktori su
objasnili malom dečaku situaciju, i pitali dete da li je spreman da da
krv svojoj sestri. Video sam da je oklevao samo za momenat pre nego što
je duboko uzdahnuo i rekao " Da, hoću ako će to spasiti Liz"

Kako je transfuzija odmicala, ležao je u svom krevetu pored sestre i
smešio se, kao i svi mi, videvši kako joj se vraca boja u obraze. A
onda je njegovo lice pobledelo i njgov osmeh je nestao. Pogledao je u
doktora i pitao zabrinutim glasom:

" Hoću li odmah početi da umirem?"

Mali dečak je pogrešno razumeo doktora, mislio je da će sestri dati svu svoju krv.


Author Unknown John Doe

[JESSY]

Jednog dana, moj prijatelj je otvorio jednu
od fioka koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadio je jedan zamotuljak u
ružinom papiru i rekao: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno."

Odmotao je paketić i bacio papir, a onda se duboko zagledao u biranu
svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre
otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrebila. Čuvala je
to za neku "specijalnu priliku".

"Dobro... ja mislim da je sada prilika za to." Prišao je krevetu i
položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na sahrani.
Njegova žena je umrla. Okrenuo se prema meni i rekao: "Ne čuvaj nikada
ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je
specijalan."

Još uvek se sećam njegovih reči... one su promenile moj život. Više
čitam, a manje čistim. Više sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne
smeta mi korov u vrtu i nepokošen travnjak. Provodim više vremena s
porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna
celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne
čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čase svaki dan. Obučem moj novi
sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji
parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim.
Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih dana" nestale su iz mog rečnika.
Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti,
slušati ili raditi SADA. Nisam siguran u to, šta bi žena mog prijatelja
uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi
verujemo. Mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom,
svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare
prijatelje i molila za oproštaj zbog nekih nesporazuma, i pomirila se s
njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena
omiljena hrana.

Upravo ove neuradjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da
su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da vidjam moje dobre
prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo nazvati. Smeta mi što ne
pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi i
žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće,
koliko ih volim. Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili
čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I
svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalni dan... Svaki
dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.

[JESSY]

 

Prozor

Dva muškarca, obojica jako bolesni, zajedno su ležali u bolnici. Jedan

od njih je svakoga dana mogao sedeti na svom krevetu zbog izdvajanja

vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u

sobi.

Drugi muškarac je morao stalno ležati na ledjima.

Brzo su se upoznali i razgovarali celoga dana. Pričali su o svojim

porodicama, poslu, gde su bili u vojsci i gde na odmoru. Svakog dana je

muškarac koji je sedeo do prozora opisivao drugome stvari koje je video

napolju.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živeti za te trenutke kada je

njegov prijatelj sedeo i pričao o dogadjajima i bojama spoljašnjeg

sveta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i

labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spuštala svoje čamce u

vodu. Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cveće svih boja. Veliko,

staro i snažno drveće je ulepšavalo kraj, a u daljini su se videla

svetla grada.

Kada je muškarac do prozora detaljno objašnjavao sve to, njegov

prijatelj na drugom krevetu bi zatvorio oči i zamisljao sve te

slikovite prizore. Jednoga dana mu je muškarac do prozora opisivao

paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije

čuo tu muziku, on ju je video u svojoj glavi. Tako su prolazili dani i

nedelje.

Jednog jutra je sestra donela vodu za umivanje i do prozora pronašla

telo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je

medicinsko osoblje koje je iznelo telo iz sobe. Tada je drugi muškarac

zamolio da ga pomaknu do prozora. Sestra mu je sa zadovoljstvom

udovoljila, pobrinuvši se da se udobno namesti i ostavila ga samog.

Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi put

pogledao spoljašnji svet. Konačno je imao priliku da sam uživa u

lepotama. Pogledao je kroz prozor i ugledao prazan zid.

Kada se sestra ponovo pojavila, muškarac je pitao koji je to razlog da

je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spoljašnjem svetu.

Sestra mu je rekla da je bio slep i da nije mogao videti zid koji je

stajao ispred prozora.

Zatim reče: "A možda je ipak hteo usrećiti vas."

 

[JESSY]

U srcu ...

Jednoga dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosadjivali,
trazeci od Njega sve i svasta. Zato je resio da se sakrije na neko
vreme. Okupio je sve svoje savetnike i upitao ih:
- Gde da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?
Jedan mu je odgovorio:
- Na vrh najvise planine na svetu.
Drugi je rekao:
- Na dno okeana, tamo te niko nece pronaci.
Treci je dodao:
- Najbolje je da se sakrijes na tamnu stranu Meseca, to je najbolje mesto, ko bi te tu pronasao?

Na kraju , Bog se obratio svom najpametnijem andjelu sa istim pitanjem:
- Gde da se sakrijem?
Andjeo se nasmesio i odgovorio mu:
- Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne zalaze.

[JESSY]

Mudrost cara Solomuna

Pred cara Solomuna su dosle dve zene sa svojim bebama. Jedno dete je
bilo mrtvo, a drugo zivo. Svaka je tvrdila da je zivo dete njeno. Jedna
je rekla:
- Dete ove zene je umrlo jer je tokom noci legla na njega. Svoje mrtvo
dete je stavila pored mene dok sam splavala, a moje je uzela.

Druga zena je na to rekla:
- To nije istina. Mrtvo dete je njeno a zivo je moje.

Mladi car je saslusao obe zene, a onda je naredio:
- Donesite mi mac. Kad su doneli mac, car Solomun rece:
- Presecite zivo dete na dva dela i svakoj dajte po pola.

Tada prva zena zaplaka:
- Gospodaru moj, dajte njoj zivo dete! Nemojte ga ubiti.

Druga zena je pak rekla:
- Neka ga nema nijedna. Presecite ga!

Tada je Solomun naredio:
- Dajte dete zeni koja se sazalila nad njim, jer je ona majka.

[JESSY]

MUDROST ODABIRANJA
Ovaj zivot je ispit.
On je samo proba.
Da je stvarni zivot,
Dobili biste
Dalja upustva
kuda da idete i sta da radite.

Zidne novine

[JESSY]

Danas

Ovo je prica o dvojici drugara koji su se setali zajedno po pustinji.
Odjednom uz put su poceli da se raspravljaju, i jedan je udario drugog.
Udareni se osetio povredjen, ali bez reci napisao je ovo na pesku.
" Danas sam dobio udarac od mog najboljeg druga."
Produzili su tako sve dok nisu nasli jednu oazu gde su odlucili da se okupaju.
Onaj sto je dobio udarac zamalo sto se nije udavio kupajuci se, ali zivot
mu je spasio onaj drugi. Kad je dosao sebi taj sto se zamalo nije udavio,
izgravirao je na jednom kamenu:
" Danas mi je najbolji drug spasao zivot!"
Drugar koji je udario svog najboljeg prijatelja pitao ga je:
"Kad sam te udario ti si napisao na pesku, a sad graviras na kamen, zasto?"
Drugar mu je odgovorio:
"Kad neko napravi lose, to treba da zapisemo na pesku da bi vetrovi
izbrisali, ali kad neko uradi dobro, to treba da izgraviramo na kamenu
da nista ne moze da ga izbrise!"
Nauci se da zapisujes "rane" na pesku, a "srecu" ugraviraj na kamen.

[JESSY]

Indijska legenda

Verovatno ste culi za indisjku legendu o malom zutom cvetu koji se
rascvetao u jednoj basti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.
Kada je jedan posetilac usao u ovu bastu, citamo u prici, sa svih
strana slusao je samo zalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova
palma. Zasto? Zato sto je sve drvo palme korisno - plod, lisce, grane i
deblo.
Medjutim kokosova palma zavidela je mangu, zato sto se njegov plod za
skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu,
svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veci doprinos i dobila
vise.
Oko posetioca koji je slusao samo zalbe zaustavilo se na jednom malom
zutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga:
" Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"
Cvet je odgovrio: " Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na liscu
koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, socne plodove
kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog zeleo da budem kao
kokosova palma ili mango, On bi mogao to da ucini. Zeleo je da budem
mali zuti cvet pa zato zelim da budem najbolji mali zuti cvet koji je
ikad postojao.

[JESSY]

Uteha

Devojcica se upravo vratila iz susedstva gde je jadnoj zeni tragicno preminula osmogodisnja devojcica.
"Zasto si isla tamo?" upita je otac.
"Da utesim susedu!"
"A sto si tako malena mogla uciniti da je utesis?"
"Sela sam joj u krilo i s njom plakala!"

[JESSY]

Kamen mudre zene

Neka mudra zena, putujuci kroz planinu nadje u jednom potoku dragi
kamen. Sutradan srete putnika koji bese gladan, te mudra zena otvori
torbu da mu da nesto da pojede. On ugleda dragi kamen u njenoj torbi,
ocara se njime i zatrazi od mudre zene da mu ga da. Mudra zena to ucini
bez premisljanja.
Putnik podje dalje, sav radostan zbog svoje dobre srece. Znao je da kamen dovoljno vredi da ga ucini bogatim.
Ali, posle nekoliko dana, vrati se on nazad i potrazi mudru zenu. Kad je nadje, dade joj kamen i rece:
"Razmisljao sam. Znam koliko je ovaj kamen vredan, ali ti ga vracam u
nadi da cu od tebe dobiti nesto sto je mnogo, mnogo vrednije. Ako
mozes, daj mi to sto imas u sebi, a sto ti je omogucilo da mi s takvom
lakoćom das ovaj skupoceni kamen."

[JESSY]

Priča o Siniši

Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za
školu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je
sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada prisustvovao
tom događaju.

Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je sledeće
pitanje: "Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda
stvori je savršeno kreirano. Ali moj sin Siniša ne može da nauči sve
one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju da razume i uradi sve
ono što i njegovi vršnjaci. Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se
radi o mom sinu"?

Publika je utihnula posle tog pitanja. Otac je nastavio: "Verujem da
se, kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet,
prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i
to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete".


Potom produži: Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki
dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal. Siniša
je upitao oca: "Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sa
njima"?

Sinišin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša
igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi
njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo
dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od
društva biva prihvaćen uprkos svom invaliditetu. Sinišin otac je prišao
jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li
bi i Siniša mogao da zaigra sa njima. Momčić se u neverici okrenuo
prema igralištu i rekao: "Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4:1, a
bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa,..., može da igra za našu ekipu,
pokušaćemo da ga postavimo na poziciju levog beka".

Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom
obukao dres svog tima. Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku
i osećajem narastajuće topline u grudima. Dečaci su mogli jasno da vide
i osete sreću ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov
sin biva priman u njihov tim. Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala
gol iz jedne brze
kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike. Siniša je pokrivao
levu stranu polovine terena. Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je
očito bio u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u
igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je
otac mahao sa tribine. U samoj završnici Sinišina ekipa je opet
postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4:3! Sada, sa jednim golom u
minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u zaustavnom
vremenu od 5 minuta. I zaista, dosuđen je penal za Sinišin tim i dečaci
su stali da se pogađaju ko će ga izvesti. Pade ideja da puca Siniša,
ali uz veliki rizik da izgube utakmicu!? Na opšte iznenađenje - Siniši
je ipak data lopta! Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer
Siniša nije ni umeo pravilno da šutira, a kamo li da pogodi okvir gola
i da prevari golmana. Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički
golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno reskira poraz radi tog
jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio da se baci u
pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu. Siniša je uzeo zalet,
zamahnuo i... traljavo zakačio loptu, koja je polako krenula ka
suprotnoj stativi. Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena,
jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla
sustići. Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci
povikaše: "Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je,
stigni! Trči, trči, i ćušni je u mrežu! Nikada pre u svom životu Siniša
nije toliko brzo trčao, uspeo je, na jedvite jade, da stigne do nje pre
nego što je završila u gol-autu. Doteturao se i širom otvorenih očiju,
zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi šta će dalje. Svi graknuše:
"Šutni je, šutni je u gol! Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen,
naprežući zadnje snage, kao u nekom delirijumu, magnovenju, nekako
umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i... i smestio je
u mrežu! Muk,... , a onda provala... prasak - svi skočiše: "Siniša,
Siniša, bravo, Siniša!" Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše
svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je
spasao svoj tim od poraza. "Tog dana...", okončavajući svoju priču s
drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz lice,
"... dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u
ovaj svet".

Siniša nije preživeo do sledećeg leta. Umro je još iste zime, nikada ne
zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presrećan
i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši
ga plačući od sreće!

[JESSY]

BOŽJI SLUGA

Tri groba jedan do drugoga. Ni po jednom nije trava nikla. Kukavna
Milica se vuče od jednoga k drugom, pa ljubi onu crnu zemlju i nariče
da se čoveku srce skameni.
- Sinovi! ... Čeda materina! ... Zar nesrećna majka i to dočeka! ...
Ne smedosmo od teškoga jada pogledati u Milicu a od straha u Ljubisava,
jer on beše onemeo. Nikad neću zaboraviti njegove strašne slike...
Sunce na zahodu obasjalo ga svojim poslednjim zracima, a on kao kameni
spomenik, gologlav, razrogačio oči, pa gleda u nepobusane grobove na
kojima se još ni zemlja nije osušila... Vetrić mu razgoni sede vlasi,
baca ih u oči i na lice a on se ne miče...
Ćutimo, gledamo i slušamo.
- Bože! ... Zlikovče! ... Gori si od Turčina i Tatarina! ... - cikala je očajno Milica...
- Ćuti... eto pope!...
- Neka ga!... Krvniče, bože!... Krvnik si... krvnik... bezdušnik!...
Hoću da vičem! Hoću da ga grdim!... Ne može mi ništa, ja ga se ne
bojim!...
Uzanom stazicom uputio se stari pop Jova. Pozvali su ga da prekadi
grobove. Išao je lagano, jer su klecale stare noge pod
devedesetogodišnjim teretom... Ali je išao starac oslanjajući se na
štap, svoga starog drugara... Od starosti podetinjio, pa mu se lice
smeška i na jarko sunce i na zelenu travu.
- Pomaže Bog! - pozdravi nas.
- Bog ti pomogao!... Blagoslovi oče!
I stadosmo mu prilaziti ruci.
- Ja se malo zadržao. Dođoše mi neki za molitvu... Nego da svršimo časom...
Pobode štap u zemlju, pa na njega metnu svoju čitu. Iz zobnice što je
na ramenu nosio izvadi trebnik koji beše uvijen u epitrahilj, prekrsti
ga, prekrsti se i sam, pa ga zabaci na vrat.
- Kadionicu! - viknu.
Dadoše mu kadionicu i tamnjan. On spusti na žar dva tri zrna tamnjana i poče čitati pomen...
Milica je za sve vreme ležala na srednjem grobu obgrlivši krajeve rukama.
Svrši se pomen. Svi se prekrstismo i rekosmo:
- Bog da im dušu prosti!
Popa priđe Milici.
- Milice! - viknu je.
Ona ćuti.
- Milice!... Ustani!
- J'oj, zlikovče bože! J'oj, dušmanine!...
- Nije Bog ni zlikovac ni dušmanin! - reče on nekim čudnim glasom, glasom koji nije trpeo pogovora, a opet nekako blago...
- Jeste, popo!... Ti ne znaš šta su jadi. Tebe nikad nije ovako zabolelo, jer nisi ni imao svoga bolećeg...
Mi se zaprepastili. Popa je vrlo mlad obudovio i nikad nije imao dece.
- To je istina, Milice, ali i ja sam mučenik!... Ja sam nesrećnik gori od tebe!...
Milica diže glavu i pogleda ga pravo u oči. Svi videsmo da je zaustila
da mu nešto krupno rekne. Ali kad mu pogleda u oči, ona zaneme.
On je uze za ruku i sede pored nje...
- Nikad ne reci ni da si najsrećnija ni najnesrećnija!... Od zla gore, a od dobra bolje ima!...
- Ali popo!... Tri groba za nedelju dana! Tri srca, popo, dadoh ja crnoj zemlji!...
- Imala si, pa si dala!... Bog je dao ploda snazi tvojoj, pa imaš sad i
da Mu vratiš i da sebi ostaviš!... Dala si sinove, ali imaš unuke. Pa
imaš još jedno nesalomljeno krilo - eno Dragutina. Stoji kao kap rose,
rumen kao ruža i zdrav kao jelen iz gore!... Zar je to mali dar od
Boga!? Zar ti je malo što imaš?...
Njen jogunasti pogled poče popuštati... Htela je govoriti, ali ne progovara...
- Vidiš, - produžavao je popa - ja te znam detetom. Ova je ruka, u
Božje ime, sastavila tvoju ruku s Ljubisavljevom. Ja sam ti svu decu
krstio i venčao, bio na veselju pa sad evo i u žalosti tvojoj!... I
evo, kao što ti onda rekoh u veseloj družini da se Bogu moliš - i danas
ti velim!...
- Ali, popo!...
- Ne nuždi se! Ti nisi nesrećna žena! Ti si odužila svoj dug Bogu i
ljudima... Imalo se i uzeti i ostaviti. Savij ruke oko ostatka, pa
čekaj poziv Božji!... To što je tebe snašlo - zlo je, ali ima gore! Ja
rekoh i opet velim: ja sam gori nesrećnik. Ja sam uludo proživeo
devedeset godina. Jedne stvarčice na ovome svetu nema za koju bih mogao
reći: moja je! Ja ne znam šta je radost i bol roditeljski! Ja tuđe
dobro kradem i svojim. Ja sam želeo devedeset godina samo jedan
trenutak kad bih mogao pomilovati plavu i detinju kosicu i reći: hvala
Bogu, ovo je moje!... Ali mi Gospod ne dade!... Sad čekam smrt, sam kao
panj, uveren da neće ničija suza za mnom kanuti... Zar ja nisam gori
nesrećnik od tebe?...
Strašno je bilo pogledati ono trošno telo kako se trese... Što nas beše
proplakasmo. Ljubisav mu priđe, uze ga za ruku i poljubi je!
- Hvala, popo! - reče i zaplaka se.
- Živ bio, Ljubisave, pa kaži: hvala Bogu, kad ovo imam!... Ne jauči od
svakoga bola!... Ima i ljućih rana!... Eto, ja i opet velim: Hvala je
Bogu!...
- Hvala je Bogu! - reče i Milica. - Bože, oprosti mi!... Udrži mi Gospode, ono što si ostavio!... J'oj, grešna ti sam!...
- Moli se Bogu!...
Pa se diže starina... Sunce zašlo, ali njegovo rumenilo na obzorju
sijaše kao zora. On je išao lagano pred nama kao svetitelj kakav... Svi
smo ćutali; samo čuh Milicu kako polako reče Ljubisavu: - Ovo je Božji
čovek!

(Janko Veselinović)