Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Кратос]

Ne znam gde da stavim pa ću ovde...

 

 

"Мали дечак је хтео да упозна Бога. Знао је да је дугачак пут до места где Бог живи, тако да је узео сендвиче и сок и кренуо је на пут…

Када је прешао неколико улица угледао је старца. Старац је седео у парку и хранио голубове.

Дечак је сео поред њега и отворио своју торбу. Хтео је да попије гутљај сока кад… погледа старца, учини му се да је гладан, па му понуди сендвич.

Старац је захвално прихватио и насмешио се дечаку. Његов је осмех био тако мио и топао да је дечак пожелео да га опет види па му понуди и гутљај сока.

Старац му се поново топло насмеши. Дечак је био одушевљен. Седели су један поред другог цело поподне, јели и смешили се, а нису изговорили ни једну реч.

Пао је мрак. Дечак примети како је уморан и устаде да крене кући, али након пар учињених корака окрену се, притрча старцу и загрли га. Старац му упути највећи, најлепши и најтоплији осмех до тад.

Мало касније, када је дечак отворио врата свога дома, мајка се изненади срећом на његовом лицу. Питала га је: „Шта си то радио данас па си тако срећан?“

Одговорио је: „Ја сам данас ручао са Богом!“ Пре него што је мајка изустила реч, додао је:“ Знаш шта? Бог има најлепши осмех који сам икада видео!“

У исто време старац, озареног лица, вратио се кући. Његов син је био запрепашћен блаженством којим му је зрачило лице и упита га: „ Тата, шта ти се то десило данас што те је учинило тако срећним?“

Одговорио је: „Јео сам сендвич у парку, са Богом!“ Пре него што син било шта рече, додао је: „Знаш, Бог је много млађи него што сам очекивао!“

[JESSY]

ПИСМО ГОСПОДУ

Сиромашни дечак Анастасије је успео да заврши школу, потом се замонашио, постао Епископ, а после упокојења Господ је пројавио његово светитељство. Данас је то један од изузетно поштованих светитеља, Свети Нектарије Егински. Ово је истинита прича из његовог детињства.

Пренувши се од сна, ношен чистим дечијим осећањима, из безазленог срца, која су оличење вере по речима Спаситељивим:

„Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско.“ (Матеј 18,3), мали Анастасије, написао је писмо у којем се пожалио Господу: „Христе мој, Ти знаш колико те волим и увек чујеш моје молитве и дајеш ми што год Ти затражим. Молим Те, преклињем Те, пошаљи ми одећу и обућу, јер ово што имам, поцепало се.
Како ћу да идем у Твој храм и како да се крећем међу светом!?“
Потом је писмо ставио у бели коверат и адресирао:
Мом најслађем Господу Исусу Христу на Небесима.
Чим је свануло пошао је до поште да пошаље писмо. Успут га је срео Коста, његов сусед и власник једне трговачке радње. Када је Коста видео, по јутарњој хладноћи, дечака са поцепаним оделом и прслим ципелама, упитао га је:
„Дечаче, где идеш тако лоше одевен по овом мразу?“
Анастасије му одговори:
„Идем до поште; носим газдина писма и имам једно моје.“
Коста га сажаљиво погледа и предложи да он однесе писма до поште јер и иде по пакет, а да Анастасије оде да се греје. Дечак је тај предлог прихватио, јер га је већ хватала дрхтавица од зиме.
У пошти, сва писма која је Коста предао; била су примљена осим Анастасијевог, због сасвим неуобичајене адресе:
Мом најслађем Господу Исусу Христу на Небесима.
Ни сам угледни трговац Коста није знао шта да одговори поштанским службеницима. Били су сви у чуду!
Отворио је писмо и када је прочитао његов садржај, није успео да сакрије сузе од присутних. Вративши се у свој породични дом; прочитао је писмо супрузи, потом су обоје одлучили да Анастасију купе све што је у писму од Христа тражио.
То су и учинили и у току дана даривали Анастасију. Дечаковој срећи није било краја; што је Господ Исус Христос, тако брзо одазвао се његовој молби, преко ових дивних људи.

Из житија Светог Нектарија Егинског

 

извор: ''Светосавско звонце'' бр. 10/2015.

[Данче*]

Како знате да Бог постоји?
Двадесеторо деце тог поподнева су били јако узбуђени, немирни, бучни. У учионицу је ушла вероучитељица како би започео најављени писани тест из веронауке.

Истог тренутка је наступила општа тишина и сва деца су с нестрпљењем ишчекивала питања.
Прво питање: “Ко је Бог?” почела је диктирати учитељица.
Друго питање: “Како знате да Бог постоји ако га нико никада није видео?”
Након двадесетак минута сва деца су учитељици предала одговоре. Она их прочита једног по једног. Првих 19 били су мање-више понављање онога што их је вероучитељица поучавала на часовима: “Бог је наш Отац, створио је небо и земљу, море и све што постоји.” Сви одговори су били врло слични.
Потом учитељица прозове Луку, ситног, врло живахног плавог дечака. Замолила га је да дође до њеног стола и предаде му је његов тест и замоли га да, гласно, пред свима, прочита своје одговоре.
Лука, у страху да ће се осрамотити пред целим разредом, бризне у плач. Но, учитељица га охрабри те он, ипак, јецајући почне читати:
“Бог је попут шећера који ми мама свако јутро отопи у млеку за доручак. Ја не видим шећер у шољици али, ако га мама случајно заборави ставити, одмах осетим његов недостатак. Ето, тако и Бог, иако га не видимо. Ако га нема, наш живот је горак, без укуса.”
Велики пљесак је одекнуо учионицом, а учитељица је захвалила Луки на оригиналном, једноставном и тако истинитом одговору. Потом је додала: “Видите децо, оно што нас чини мудрима није да знамо пуно ствари, него да смо уверени да је Бог део нашег живота.”
“Немојмо заборавити да додајемо овај ШЕЋЕР у наше животе!”
 

(Преузето са: balkanspress.com)

[Данче*]

Принова

 

Један брачни пар из Лознице живео је, што би рекли, нормално, у једном нормалном стану, са своје двоје мале деце. Одлазили су у цркву, код духовника у манастир Студеницу, а били су и запослени и са својим платама успевали су да подмире све обавезе те понешто и да си приуште. Углавном, нису се жалили; заправо, били су задовољни. А онда се догоди дан и жена поново затрудни.

Долазак трећег детета озбиљно поремети брачни пар и они никако нису могли нити да му се довољно начуде нити места да му нађу. Не налазећи другог решења и уплашени због неизвесности и немања довољно прихода за још једног члана, они се одлуче да изврше абортус. Али пре него што оду у болницу, реше да потраже благослов духовника и да му изнесу све чињенице због којих они нису у стању да изроде дете.

Када их је духовник саслушао, дубоко узнемирен и потресен, на све њихове изговоре им је рекао:

- Ако убијете дете, на очи да ми не излазите! Ја вам саветујем да га родите, а Господ ће се и о њему побринути.

Збуњени старчевим `неразумевањем` ситуације, брачни пар оде из манастира, али се не усуди отићи у болницу, већ још једном седоше за сто да се договоре. И, дао Бог, реше се да задрже дете. Кад, да видиш чуда!

 

Радост је била невиђена и брачни пар се није могао Богу назахваљивати на превеликој милости. Грешне мисли су остале иза њих, а они кренуше у сусрет новинама, за које су држали да их је Сам Господ послао.

Након одређеног времена, када се дете већ родило и заједница заживела у новом саставу, отац породице седе један дан да се прерачуна.

 

И док је сређивао њихове месечне рачуне, изнађе он, на своје и супругино радосно чуђење, да заједница троши далеко више пара, него што његова плата покрива, али исто тако и да њима ништа не фали, већ и претекне. Одакле је долазио вишак, било је излишно да размишљају, па се и не потрудише, већ обоје заблагодарише Богу.

Ето, браћо и сестре, тај брачни пар исприча ово мом пријатељу и брату у Христу Господу, а ја га упитах и добих дозволу да исто пренесем и вама. Богу нека је слава и хвала, који сити и облачи или, како каже Свети Апостол Павле, у својој другој посланици Коринћанима: «... ко је много скупио, није му претекло; и ко је мало скупио, није му недостало.» (8;15)

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=538996782800030&set=a.296261757073535.77448.100000691407049&type=3&theater

[Биљана 1234]

Давно су већ рекли да нема речи без утехе.

Осетила је своје срце као море на олујини. Високи таласи тресли су небом птице бацајући. У дубинама морским све се ускомешало. Сва времена преобразила немиром .Нигде Пута-

Кад тако далеко јеси питаш се увек где погреших. Који део себе заборавих. и Зашто?

А то зашто чудновата реч јесте. Подразумева кривицу.

Једном једна прича испричана јесте. Поучна сасвим. И лепа као сунце јасно на обзору кад се јави. Има та прича и аутора свога, али временом сам га заборавила.

Елем, једном , некад у свету који не можемо знати и замислити, шетали се Господ наш и свети Петар. А тамо однекуд душе неке непознате. Не може свети Петар да се сети да их је уписао. Дођу они до ограде према спољњем свету. Интересантан тај мотив ограда, једаред ћу о томе причу исказати. И ту на једном месту, пењу се душе неким лествама од плаве свиле сатканим. На чуђење Господови и његовог пратиоца ту стајаше и Дјева наша, Мајчица Пречиста.

И одговориона њима на загонетку бројева, сабирања и одузимања и дељења у врту .

Њихове матере, рече она гласом својим јединственим, њихове матере замолише ме за помоћ...

 

Воде непрегледне срцима нашим музику тиху ткају. Близу реч Ти

Чисто срце даде да осетиш и добро и зло. Да је некад боље не почети, него погрешити.

 

Гнездо звездим. Гнезда звездим.

[Данче*]

Прича из подземља
Често виђамо просјаке у подземном пролазу који се надају да ћемо им спустити новчић у испружен длан. Понекад брзо прођемо поред њих, а понекад им, као из навике, дамо десет рубаља или ситан новац из новчаника. У томе нема ништа посебног. Наравно, жао нам је таквих људи, нарочито оних старијих. Зато им дајемо милостињу. То није ништа велико с наше стране. Томе не придајемо неки велики значај - живот тече даље. Али, један такав сусрет са просјаком је постао преломни тренутак у мом животу и оставио неизбрисив траг у мојој души.

Десило се то уочи Нове године пре седам година. У то време сам радила као глумица за фирму која се бавила организацијом активности за разоноду и забаву. Мислим да сам по први пут те године отишла у цркву. Обратила сам се Цркви јер ми је живот постао тежи од саме смрти, а онда је, уз Божју помоћ, то паклено стање очајања и безнадежности почело да се преображава у радост и наду. Осећала сам велику благодарност и желела да је искажем на неки начин. По занимању сам била глумица, а по природи веома нестална и нестабилна личност. Ишла сам “куда ме живот води”. У мом животу је постојала само једна стална жеља: желела сам да пронађем праву љубав, и да је имам заувек - истинску, неисцрпну и непромењиву љубав. Но на делу сам чинила све супротно овој жељи, јер нисам знала где да тражим и шта да радим да пронађем љубав. Њу сам пронашла једино у Цркви, у Богу.
Испоставило се да Бог воли човека и онда када он сам види колико је грешан. То је за мене било откриће и била сам веома срећна да сам најзад вољена. Била сам сигурна да волим Бога, Спаситеља, толико да не постоји ниједна ствар коју не бих учинила Њега ради. Заиста сам се тако осећала. Но, шта је осећање? Оно се једино може испитати на делу. Тако је и било.
Ову причу нисам до сада никада испричала. Иако догађаји који следе могу многима изгледати невероватни, за мене су они веома важни. Тада сам искусила Божју близину, Његово очинско присуство и љубав према сваком човеку, упркос његовом греховном бремену. Све зависи само од жеље коју човек има у себи: колико он прихвата ту близину Божју, колико искрено жели да спозна себе самог? Када је Бог близу, човек увиђа сопствену ружноћу. Будући да се сећам овог догађаја тако јасно после толико година, будући да ми још увек помаже да се “спустим на земљу”, да видим своје право лице и да се постидим сујете и гордости, сматрам да ми је ово искуство било на корист.
Дакле, десило се то када сам била попут бебе у цркви, када ми се чинило да је Бог узео моју душу под своје окриље и хранио је као што мајка храни своје најмилије детенце.
Враћала сам се кући са платом коју сам зарадила на неколико новогодишњих представа заредом. Плата ми је била новчаница од сто долара коју сам пажљиво сакрила у унутрашњем џепу своје ташне. Нисам намеравала да потрошим доларе јер сам их чувала за посебну прилику. А у ташни сам имала 60 рубаља. Ишла сам кроз подземни пролаз и одједном, без неког очигледног разлога испунила сам се таквим јаким осећањем љубави према Богу да ми се чинило да нећу моћи да га издржим. Сузе су ми текле низ лице у тој мери да ми је оковратник на џемперу био потпуно мокар. Преплавило ме је осећање такве неизмерне радости од које би човек могао да умре - толико велике да срце није могло да је издржи. Тада сам рекла: “Господе! Дао си ми такву љубав да је не могу поднети! Молим те, дај ми прилику да је употребим на делу, да је пренесем на друге!” Са таквим мислима и осећањима сам дошла до краја подземног пролаза и поново видела једног човека.
Виђала сам га баш на том месту неколико месеци заредом. Био је то млађи човек, не старији од 28 или 30 година. Болеле су га ноге. Изгледало је да болује од неког тежег облика проширених вена, иако је стајао без штака. У ствари је изгледао као неко сасвим здрав, висок и чврст. Обично бих му дала 10 рубаља. Овог пута сам била обузета узвишеним мислима, те сам аутоматски извадила десет рубаља, ставила му их у руку и била спремна да кренем даље. Тада ме је позвао: “Сестро!” Окренула сам се, изненађена.
“Ово је премало”, рекао је. 
Збуњено сам поново извадила новчаник и дала му преосталих педесет рубаља.
“Још увек није довољно”, рекао је молећивим гласом. Сузе су му биле у очима. Могло се видети да је заиста тужан. “Преклињем те, помози ми! Морам хитно на операцију. Хитно ми је потребно три и по хиљаде рубаља! Молићу се Богу за тебе читавог живота!”
Дословно ме је држао за руку. Отргла сам се и збуњено рекла: “Али шта да радим ако немам више новца?”
Нисам лагала; у том тренутку сам заиста заборавила да имам сто долара и ко је могао да очекује од мене да дам сто долара једном просјаку? Окренула сам се и кренула даље помало љута. Како је он био тако сигуран да имам код себе ту своту новца? Направила сам неколико корака и изненада чула глас, врло изоштрен и јасан, али не у ушима - био је то унутрашњи глас. “Значи, тако ме ти волиш.” Просто сам се укочила од запањености, чинило ми се као да ми се коса дигла на глави. 
Био је то први пут да сам тако нешто осетила. У исто време, глас који сам чула био ми је тако драг, као да га познајем читавог живота. Био је то глас пун љубави, најлепши на свету. Одмах сам се сетила речи: “Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду.” Није било ни трунке прекора или окривљавања у том гласу. Било је то као да се видиш у огледалу, и да ти је препуштено да сам судиш о ономе што видиш. А тада сам се сетила оних 100 долара. Страшно сам се постидела и осећала горчину. 
Постидела сам се јер ме нико није кривио и горко јер сам увидела да сам потпуно неспособна да учиним нешто добро, а сва моја “узвишена осећања” су била добра само за позорницу - да забављају гледаоце. Какво сам неискрено створење! Молим Господа да ми да прилику да Му служим, а кад ми се иста пружи ја је избегавам! А најгоре од свега је да то сама никада не бих схватила!

Вратила сам се младићу и дала му новац. “Изволи три хиљаде. А код куће имам још петсто. Ако ме овде сачекаш, вратићу се и донећу ти новац” - рекла сам. Осећала сам се као постиђена ученица коју су ухватили у лажи. Млади човек је био запањен; видела сам да му је тешко да поверује да се то стварно дешава. Пажљиво је сакрио новчаницу испод манжете и промрмљао: “Не, не, нема потребе... довољно је... сакупићу... већ сам нешто сакупио.”
Погледао ме је и у очима му се видела велика захвалност. “Молим те, реци ми како се зовеш. Молићу се за тебе целог живота.” Рекла сам му своје име и упитала га за његово. И ја сам желела да се молим за њега. Још увек га помињем. Надам се да је операција добро прошла и да му је сада добро. 
Било како било, тог човека више никада нисам видела у подземном пролазу или ма где другде. Могу да додам да, иако у то време нисам имала новца, никада нисам имала разлога да зажалим што сам дала тих сто долара. Не само то, ускоро смо боље стајали са финансијама, а после неког времена се решио и наш стамбени проблем, који нам је уштедео много новца.
Знам да је мафија активна у подземљу, и да стављају просјаке да моле за милостињу. Зато сам се, када сам дошла кући, свим срцем молила да ће новац бити потрошен на добар начин, за лечење. Ништа друго нисам могла да учиним. Чињеница да тог човека више никада нисам видела подстиче ме да мислим и да се надам да је он сада здрав и да није сиромашан. А што се мене тиче, извукла сам закључак да је грешник толико глув, суров и превртљив да он не би био способан да учини иједно добро дело када Бог не би утицао на њега и његове животне околности. На мом личном искуству су се потврдиле речи: “Без Мене не можете чинити ништа.”
Свако може да сматра себе одговорним за сопствене грехе и падове; они су само наши, ничији други. А све што је праведно, добро и пуно љубави у човековом животу долази од милости Божје. Сам Бог се брине о нама и стара да стекнемо богатство на небу. Иако сматрамо да смо Његови, изгледа да смо превише далеко од свог призвања.
 

Јелена Громова

http://www.prijateljboziji.com/_Prica-iz-podzemlja-/46228.html

[Arsenija]

Istinita bajka o princezi Lei .... P.s. Nastavice se ...

[JESSY]

Један парохијан престао је да иде у цркву.

Раније је сваког викенда одлазио. Време је пролазило и свештеник одлучи да га посети. Дошао је у његов дом; врата су била отворена и свештеник је ушао.

Бивши парохијан седео је сам поред камина. Угледавши свештеника, климну главом у знак поздрава и руком му показа место да седне.

Сместивши се удобно, свештеник поче да посматра дивну игру пламенова у камину. Ћутали су обојица.

Након неколико минута свештеник изненада устаде, узе клешта и са њима дохвати један пламени угарак, те га стави у страну, далеко од јединствене ватре. Затим поново седе. Ћутање потраја.

У међувремену, издвојени угарак престао је да пламти, снага му је јењавала и ускоро постаде хладан и црн. Свештеник устаде поново и клештима врати угашени угарак у ватру. Тренутак касније, он је поново почео да гори заједно са другима.

Остављајући кљешта, свештеник, у тишини, крену ка вратима кад на прагу чу речи:

- Хвала за посету и проповед у камину. У недељу ћу сигурно доћи.

[JESSY]

Због чега Бог није дао крила човеку?

Један ловац је волео да иде у шуму и у поље да лови. Једном се дуго пењао на високу гору следећи животиње, и уморивши се, сео је на велики камен да се одмори. Угледавши јато птица, које су прелетале с једне стране на другу, почео је да размишља: „Због чега Бог није дао крила човеку, да би могао да лети?”

У то време је туда пролазио смирени старац отшелник, и спознавши Ловчеве мисли, рече му:

- Ето, ти размишљаш, због чега ти Бог није дао крила; а да ти је дао крила, ти и даље не би био задовољан и рекао би: „Моја крила су слаба, и ја с њима не могу да долетим до неба, да видим шта тамо има “; и да су ти дана тако јака крила да можеш да се подигнеш до неба, и тада би био незадовољан и рекао би: „Не разумем шта се ту дешава”. И да ти је дат разум, ти би опет био незадовољан и рекао би: „Због чега нисам Ангео?”. И ако би те Бог учинио ангелом, опет би био незадовољан и рекао би: „Због чега нисам херувим?”. И ако би постао херувим, рекао би: „Због чега ми Бог није дао да управљам небом?”. И ако би ти чак било дато да управљаш небом, ти и тада не би био задовољан, и опет би тражио нешто више. И због тога се увек смируј и буди задовољан оним што ти се дарује, и тада ћеш живети са Богом.

Ловац је схватио да је отшелник рекао истину, и заблагодарио је Богу што му је послао монаха, који га је уразумио и открио му пут смирења.

[JESSY]

Двадесеторо деце тог поподнева су били јако узбуђени, немирни, бучни. У учионицу је ушла вероучитељица како би започео најављени тест из веронауке.

Истог тренутка је наступила општа тишина и сва деца су с нестрпљењем ишчекивала питања.

Прво питање: “Ко је Бог?” почела је диктирати учитељица.

Друго питање: “Како знате да Бог постоји ако га нико никада није видео?”

Након двадесетак минута сва деца су учитељици предала одговоре. Она их прочита један по један. Првих 19 били су мање-више понављање онога што их је вероучитељица поучавала на часовима: “Бог је наш Отац, створио је небо и земљу, море и све што постоји.” Сви одговори су били врло слични.

Потом учитељица прозове Луку, ситног, врло живахног плавог дечака. Замолила га је да дође до њеног стола и предаде му његов тест и замоли га да, гласно, пред свима, прочита своје одговоре.

Лука, у страху да ће се осрамотити пред целим разредом, бризне у плач. Но, учитељица га охрабри, те он, ипак, јецајући почне читати:

“Бог је попут шећера који ми мама свако јутро отопи у млеку за доручак. Ја не видим шећер у шољици али, ако га мама случајно заборави ставити, одмах осетим његов недостатак. Ето, тако и Бог, иако га не видимо, ако га нема, наш живот је горак, без укуса.”

Велики аплауз је одекнуо учионицом, а учитељица је захвалила Луки на оригиналном, једноставном и тако истинитом одговору. Потом је додала: “Видите децо, оно што нас чини мудрима није да знамо пуно ствари, него да смо уверени да је Бог део нашег живота.”

“Немојмо заборавити да додајемо овај ШЕЋЕР у наше животе!”

 

Прича је преузета са:

Духовна оаза

[JESSY]

Прича о златним јабукама

Живели муж и жена. Имали су свега у изобиљу, ништа им није недостајало. Једном је муж, вративши се са посла увече, рекао жени:

„Сваке вечери пролазим поред колибе оног сиромаха, која се налази поред нашег имања, и увек се одатле све ори од смеха. Смеје се он и његова жена, а не разумем чему се тако смеју и радују.“ Жена му одговори: „Како бих ја желела да се тако смејем цело вече без престанка, тако је досадно када падне мрак! Немој да заборавиш сутра да питаш тог сиромаха, чему се он и жена толико радују.“

Богаташ је урадио како му је жена рекла. Сутрадан, пролажећи поред колибе у којој је живео сиромах, покуцао је у једини прозор, иза кога се орио гласан смех и запитао сиромаха који је изашао:

„Молим те, реци ми: сиромашан си, али је твоја колиба сваке вечери испуњена радосним смехом, док је у то исто време у мом дому, препуном скупоцених ствари, мени и жени досадно и уопште нам није до смеха? Даћу ти новца колико желиш, само ми реци твоју тајну.“

Сиромах му лукаво одговори: „Ма није ми потребан твој новац! И овако ћу ти рећи: жена и ја имамо „златну јабуку“. Тако, додајемо један другом ту „јабуку“ – ја жени, она мени и од тога смо радосни!“

Не саслушавши причу сиромаха до краја, пожури богаташ у град, мислећи: „Зар је само у томе ствар? Зар жена и ја немамо новца да купимо златну јабуку?“. Нашао је у граду златну јабуку, велики је новац за њу дао, и брзо се кући вратио.Седоше обоје, свако у супротан крај собе, добацивали су се златном јабуком…само што се нису од тога смејали и радовали. Шта да раде, одоше да спавају. Јутро је, као што је познато, паметније од вечери.

Сутрадан богаташ поново покуца сиромаху на врата: „Купио сам златну јабуку, додавали смо се жена и ја, котрљали је, али због нечега, није нам било весело.“

Тог момента на прагу колибе појавило се дете сиромаха, тек што је научило да хода. Сиромах, показујући на дете, одговори: „Ништа ти ниси разумео, драги човече! Ево је наша „златна јабучица“. Свако вече долазим уморан са поља, а овде ме жена и дете чекају. Вечерамо сви заједно, оно што нам је Бог дао и седнемо: ја у један угао колибе, жена у други, а мрвица наша, час ка мени, час ка жени. Смеје се он, а ми радосни! Зато се и смејемо сви заједно!“

[Данче*]

ЗАВИДНИ ОРАО

Био један орао који је био завидан другом орлу што може боље летети од њега. Једнога дана угледа орао ловца с луком и стрелом и рече му: "Како би волео да можеш погодити оног орла што лети." Човек рече да му то не би био проблем, само му треба перо за стрелу. Завидни орао ишчупа једно перо из свог крила.Човек одапе лук, међутим стрела га није погодила јер је орао летео превисоко. Након тога завидни орао ишчупа још једно перо, па још једно – све док није изгубио толико пера да више ни сам није могао полетети. Ловац је искористио ову ситуацију и убио завидног орла.

ПОУКА:ЗАВИДАН ЧОВЕК НАЈВИШЕ ШКОДИ СЕБИ.

[Данче*]

Pre nekih stotinu godina čovek je pogledao u jutarnje izdanje
novina i na njegovo iznenađenje i užas, pročitao sopstveno
ime u smrtovnici. Novine su izvestile o smrti pogrešne osobe.
U prvih mah je bio šokiran. Zapitao se: “Da li sam ovde ili sam tamo?”
Kad se malo pribrao njegova sledeća misao je bila da otkrije šta su ljudi
govorili o njemu. U smrtovnicama je pisalo između ostalog
“Umro je kralj eksploziva” i “Bio je trgovac smrti”.
Ovaj čovek je izumeo dinamit i kad je pročitao“trgovac smrti”
zapitao se “Da li će me po ovome pamtiti?” Tako se suočio sa svojim
osećanjima i shvatio da ne želi da ga tako pamte.
Od tog trenutka je počeo raditi za postizanje mira u svetu.
Njegovo ime je bilo Alfred Nobel kojeg danas svi znaju po
velikoj Nobelovoj nagradi.
Isto kao što se i Nobel zapitao o vrednostima koje su ga pokretale,
tako bismo i mi trebali usporiti i zapitati se nekoliko pitanja:
Šta će ostati iza mene?
Kako želim da me se ljudi sećaju?
Hoće li me pominjati po dobru?
Hoće li me se sećati s ljubavlju i poštovanjem?
Hoću li ikome nedostajati?

[JESSY]

 Raduj se, Bog je uvek u pravu!

• Kralj koji nije verovao u Božiju dobrotu imao je roba koji bi u svim okolnostima rekao: ”Moj kralju, nemojte biti obeshrabreni, jer sve što Bog čini je savršeno. On ne greši!”

Jednog dana otišli su, po ko zna koji put, zajedno u lov. Tokom tog lova u samoodbrani divlja zver je napala kralja. Njegov rob je uspeo ubiti životinju, ali nije uspeo sačuvati svoje veličanstvo da ne izgubi prst.

Ljut i bez imalo iskazivanja zahvalnosti što je spašen, plemić upita: ”Je li Bog dobar? Da je dobar, ja ne bih bio napadnut i ne bih izgubio prst.”

Rob mu odgovori: ”Moj kralju, uprkos svemu, ja vam samo mogu reći da je Bog dobar, i da On zna zašto se to dogodilo. Sve što Bog čini je savršeno. On nikada ne greši!”

Besan zbog odgovora, kralj je naredio da uhapse i zatvore njegovog roba u najmračniju tamnicu.

Posle mesec dana, kralj je opet otišao u lov, ali ovaj put sam. Na njegovu nesreću, posle kraće jurnjave i borbe uhvatiše ga neki divljaci koji su od pamtiveka obavljali ritualno žrtvovanja ljudi.

Na oltaru i spremni da žrtvuju plemića, divljaci su primetili da njihova žrtva nema jednog prsta. U skladu s njihovim običajima, samo zdrava i cela osoba sa svim svojim delovima može biti ponuđena bogovima. Kralj bez prsta se smatrao lošom i podcenjujućom žrtvom za njihove bogove. Stoga su oslobodili kralja.

Nakon povratka u palatu, kralj je naredio da oslobode roba. Primio ga je radosno i rekao: „Bog je uistinu bio dobar prema meni! Gotovo da su me ubili neki divljaci, ali sreća, zbog jednog prsta koji nisam imao, oslobodiše me. Ali imam jedno pitanje: ako je Bog tako dobar, zašto je meni dopustio da tebe stavim u zatvor?“

Rob odgovori: „Moj kralju, da sam ja išao sa tobom u lov, i mene bi uhvatili i verovatno žrtvovali, jer ja nisam bez jednog prsta. Zapamti, sve što Bog čini savršeno je. On nikada ne greši. Dao ti je da me staviš u zatvor kako ne bih išao sa tobom u lov.“

Često se žalimo u životu i negativnim stvarima koje nam se događaju, zaboravljajući da ništa nije slučajno i da sve ima svoju svrhu.

Svako jutro predaj svoj dan Bogu, nemoj biti u žurbi.

Traži od Boga da nadahnjuje tvoje misli, vodi ono što radiš i ublažuje tvoja osećanja. I nemoj se plašiti.

Raduj se, Bog je uvek u pravu!

[JESSY]

Сито - поучна прича о молитви

Био једном један младић, који је данима, недељама и месецима учио молитве. Али се у његовој глави није ништа задржавало. Све је отицало попут воде, ништа битно није остајало. Потпуно разочаран, решио је да престане да се моли. У то чу за једног старца, великог молитвеника који се подвизавао у пустињи.
– Но, добро – помисли младић – посетићу мудраца и покушаћу последњи пут да нађем одговор на питање како се треба молити. Кренуо је на пут, пронашао мудраца и упитао га: - Велики учитељу! Да ли би хтео да ме научиш правој молитви, да осетим корист од тога?
Старац – подвижник одговори: - Видиш ли оно прљаво сито тамо? - Да! – одговори младић. - Узми га и из реке донеси воде у њему.
Младић је узео сито, отишао сто метара до реке и заграбио ситом воду. Чим је сито извукао, сва вода је исцурела. Вратио се Старцу са празним ситом. Кад га је угледао, старац му је рекао да опет иде на реку и захвати воде. Тако је младић ишао неколико пута. На крају му је досадило, па је упитао Старца: - Зашто ме мучиш да радим бесмислени посао, кад вода у ситу не може да се носи?
Старац му је одговорио: - Сине мој, исто је са молитвом. Ти заиста ниси донео ни једну кап воде, али је сито, које је било прљаво, сада чисто. Теби се само чини да од молитве немаш користи и да у теби ништа не остаје. Молитва те прочишћава, иако ти то не осећаш, исто као што вода чисти ово сито.