Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Снежана]

Живели муж и жена. Имали су свега у изобиљу, ништа им није недостајало. Једном је муж, вративши се са посла увече, рекао жени:

„Сваке вечери пролазим поред колибе оног сиромаха, која се налази поред нашег имања, и увек се одатле све ори од смеха. Смеје се он и његова жена, а не разумем чему се тако смеју и радују.“ Жена му одговори: „Како бих ја желела да се тако смејем цело вече без престанка, тако је досадно када падне мрак! Немој да заборавиш сутра да питаш тог сиромаха, чему се он и жена толико радују.“

Богаташ је урадио како му је жена рекла. Сутрадан, пролажећи поред колибе у којој је живео сиромах, покуцао је у једини прозор, иза кога се орио гласан смех и запитао сиромаха који је изашао:

„Молим те, реци ми: сиромашан си, али је твоја колиба сваке вечери испуњена радосним смехом, док је у то исто време у мом дому, препуном скупоцених ствари, мени и жени досадно и уопште нам није до смеха? Даћу ти новца колико желиш, само ми реци твоју тајну.“

Сиромах му лукаво одговори: „Ма није ми потребан твој новац! И овако ћу ти рећи: жена и ја имамо „златну јабуку“. Тако, додајемо један другом ту „јабуку“ – ја жени, она мени и од тога смо радосни!“

Не саслушавши причу сиромаха до краја, пожури богаташ у град, мислећи: „Зар је само у томе ствар? Зар жена и ја немамо новца да купимо златну јабуку?“. Нашао је у граду златну јабуку, велики је новац за њу дао, и брзо се кући вратио.Седоше обоје, свако у супротан крај собе, добацивали су се златном јабуком…само што се нису од тога смејали и радовали. Шта да раде, одоше да спавају. Јутро је, као што је познато, паметније од вечери.

Сутрадан богаташ поново покуца сиромаху на врата: „Купио сам златну јабуку, додавали смо се жена и ја, котрљали је, али због нечега, није нам било весело.“

Тог момента на прагу колибе појавило се дете сиромаха, тек што је научило да хода. Сиромах, показујући на дете, одговори: „Ништа ти ниси разумео, драги човече! Ево је наша „златна јабучица“. Свако вече долазим уморан са поља, а овде ме жена и дете чекају. Вечерамо сви заједно, оно што нам је Бог дао и седнемо: ја у један угао колибе, жена у други, а мрвица наша, час ка мени, час ка жени. Смеје се он, а ми радосни! Зато се и смејемо сви заједно!“

[JESSY]

Један је човек спавао у својој кућици, кад усред ноћи, изненада, његову собу испуни светлост и указа му се Спаситељ. Господ му рече да за њега има посао који мора обавити, и показа му велики камен који је стајао испред кућице. Објаснио му је шта мора чинити: гурати камен свом својом снагом. Ово је човек радио из дана у дан. Много се година мучио од сунчева изласка од заласка, његове руке управљене на хладну, масивну површину непомичног камена гурале су свом снагом.

Сваке се вечери човек враћао својој кући забринут и исцрпљен, осећајући да је цео дан истрошио узалуд. Видевши да човек показује знаке обесхрабрења, ђаво се одлучи умешати. Почео је га је саветовати: „Већ предуго времена гураш тај камен, и још се није померио. Зашто се мучиш ради ничега? Ионако га никад нећеш помаћи. „Тако је, уверивши човека да је задатак немогућ и осуђен на пропаст, учинио да изгуби скоро сву срчаност и храброст. „Зашто бих се толико мучио око овога?“ Мислио је. „Једноставно ћу уложити нешто мало времена, и минимум труда, и то ће бити сасвим довољно.“ И тако је то намеравао да учини, но, ипак је одлучио помолити се и изнети своје муке Господу. „Господе“, рече, „дуго сам и напорно радио у твојој служби, улажући сву моју снагу да обавим оно што си од мене затражио. Па ипак, након свег овог времена, нисам помакао камен ни пола милиметра. У чему грешим? Зашто не успевам? „Господ му сажаливши се, одговори: „Пријатељу мој, кад сам тражио од тебе да ми служиш, и ти си прихватио, рекао сам ти да гураш онај камен свом својом снагом, што си и урадио. Ниједном нисам споменуо да сам очекивао да ћеш га помаћи. Твој задатак је био да гураш. И сада, долазиш к мени, исцрпљен и истрошене снаге, мислећи да ниси успео. Но, је ли заиста тако? Погледај се. Твоје руке се снажне и мишићаве, леђа набијена и препланула, кожа на длановима је очврснула од сталног притиска, а ноге су ти постале крупне и чврсте. И поред отпора ти си много порастао, и твоје могућности су сада далеко веће него раније. Ипак, ниси померио камен. Али твој позив био је да будеш покоран и гураш. Да вежбаш своју веру и поверење у моју мудрост. То си успео. Ја ћу сада, пријатељу мој, да помери камен.“

Некад, кад чујемо Божју реч, желимо користити сопствени ум како би одгонетнули што Он жели, а заправо оно што Бог од нас тражи је једноставно: послушност и поверење у Њега. На све начине треба вежбати веру која помиче планине, али ипак је увек Бог онај који заправо то чини.

[Данче*]

Блажене душе

 

Једна млада девојка се разболела нешто пре 20. маја. Тумор на језику, рекли су лекари. Након конзилијума, донета је сагласност о операцији као једином решењу. Родитељи болеснице и пацијенткиња прихватише одлуку. Лекари све уредише за почетак операције.

- Дете моје - обрати се хирург болесници, - после операције више нећеш моћи причати и зато изговори сада своје последње речи.

А њене последње речи којима запечати своја уста беху: „Исус Христос, Избавитељ мога срца.“

Блажене и благословене душе које изнад свега највише воле Господа.

Са грчког превела А. М.

[Данче*]

Колика је љубав Мајке Божије

 

У читавом хришћанском свету поред Христа Спаситеља, најпоштованија је личност Мајке Божије. Читава два миленијума живота Цркве није ништа друго до два миленијума људског вапаја Владичици за помоћ у небивалим приликама. И за све те векове, Она никада и никога није изневерила ко је искрено и са љубављу притекао њеном пресветом Лику.

 

Истиниту исповест једне монахиње по њеном престављењу у Господу посведочио је њен духовник, по њеној жељи за живота, да се, по милости Господњој, објави љубав Његове Мајке, Пресвете Владичице наше, Богородице. Ову исповест, из не тако давне прошлости, донео је из источне Украјине пре пар година руски владика Алимпије и нама, српским православцима.

Монахиња једног руског манастира је по својој благочестивости имала у манастиру само једно послушање: да украшава сваког јутра икону Мајке Божије свежим цветовима. Замонашена као дете, сматрана је међу осталим сестринством као најдостојнија тог узвишеног послушања. Сестре су волеле ову монахињу због њене скрушености, простоте и смирености. Међутим, како то обично и бива, када је имао најмање изгледа и када се најмање очекивало, непријатељ је почео да напада тако јако и то баш оне врлине због којих ју је Мајка Божија највише волела. Један чувар је стално у близини чистио око цркве и често јој се обраћао. Убрзо се ова монахиња о њега саблазнила. Колики ли је то могао бити ударац непријатеља, када је она и мантију своју скинула због тог човека и, тајно напустивши манастир, отишла са њим у свет!

Није прошло много времена, посрнула монахиња се пробудила из стања духовне махнитости. Страсти су нестале као дланом о длан, а ђаво је постигао своје. Кад је она то увидела, већ је одавно било касно. За кајање је била потребна надљудска снага. Назад се није могло; одлучила је да истрпи мужа. Он ју је сада тукао и малтретирао и живот јој се временом претворио у прави пакао на земљи. Није имала снаге више да живи, а није хтела смрт без покајања.

После неколико година упокојио се муж. Монахиња је, најзад, могла да још једном оде и види манастир у ком је провела најблагословеније дане свог живота. Више није имала онај исти, благочестиви лик, већ напаћено, озбиљно, непокривено лице и искористила је то да уђе у манастир непримећено. На улазу је препознала једну од својих сестара. Обратила јој се. Сестра је, наравно, није препознала. Хтела је да види да ли је и колико сестре осуђују. „Праштајте, да ли знате где је монахиња … (изговорила је своје име) и шта се са њом догодило?“ „Да, наравно“, одговорила јој је сестра, „ено је тамо, у капели.“ Монахиња је застала. „Не схватате, питам за једну што је била овде прије десет година и украшавала икону Мајке Божије ружама.“ Сестра ју је једнако чудно погледала: „Па, да, та иста до дана данашњег то и ради. Наша добра сестра… Ено је, украшава унутра икону Мајке Божије.

Монахиња је, избезумљена одговором који је најмање очекивала, збуњено прекорачила праг цркве. Унутра је, у тишини и самоћи, заиста спазила монахињу која је украшавала икону ружама. Пришла јој је. Монахиња се окренула. Била је то Мајка Божија. Скинула је њену мантију и дала јој: „Ево, кћери, обуци мантију и не греши више.“ Монахиња је у смртном страху пала на под и зајецала. Од стида није могла да подигне главу, али Пресвета Богородица је већ била отишла. Стајала је пред њом само Њена икона украшена ружама. Мајка Божија, Свемилостива и Свесажаљива, свих ових година је вршила њено послушање да прикрије њен грех и не саблазни друге сестре. Монахиња се неутешно кајала непресушним сузама и осећала неизмерни стид. Једино што ју је тешило била је неизмерна љубав Мајке Божије. Исповедила је све духовнику манастира и замолила га да све објави по њеном упокојењу. Недуго након тога се упокојила.

 

Извор: Епархија Ваљевска

http://www.prijateljboziji.com/_Kolika-je-ljubav-Majke-Bozije-/38732.html

[Данче*]

Да ли се теби јављао анђео?

Људи вема често подозревају при сусрету са ментално оболелом децом, сматрајући их некаквом \"казном Божијом\". Такви и не слуте колики се дар Божији крије у тим невиним и чистим ангелоликим душама.

 

У горњем Свето-јелизаветинском храму је била служена друга јутарња Литургија. Није било много људи. Полупуст храм који се још градио био је већ угрејан молитвом и топлотом људског дисања. Било је тихо и спокојно. Али, некако, никако нисам  могла да победим сујету мисли и да се задубим у речи молитве. И због моје малодушности увлачи се познато стање туге, душа пати од сопствене беде. Осећам се избаченом изван због неприпремљених одежди. Прљавим бојама осликава ми се читав свет около.

Моје мрачне мисли помутио је неочекиван шум. Сестре и браћа су довели децу из интерната. Деца су била узбуђена, гласно су се распремала, и радосно су журила да једни другима нешто објасне. Са тугом сам посматрала њихова неправилна лица и фигуре. У једном моменту ми се учинило да су се и моји лични греси одразили у њиховом спољашњем облику.

Одједном је један од деце, који се искобељао из заштите брата Генадија, кренуо у олтар но успели су да га зауставе. Дечак је то схватио као игру и почео је трчати по храму, и у једном тренутку се нашао поред мене. Покушала сам да га смирим, пруживши му руку са бројаницама. Додирнувши ову „играчку“ он је сео на клупу поред и са неочекиваним поверењем почео је да ми говори о нечему. С тешкоћом сам схватала чак и малени део његове приче, истовремено се старајући да пратим службу. Неочекивано сам чула јасно формулисано и строго ка мени усмерено питање:

- Да ли се теби јављао анђео?

Са чуђењем сам погледала на свог сабеседника:

- Не - и упитала сам га - а теби?

- Мени се јављао.

- Па какав је?

- Веома лееееп!

У простоти изговорене речи су ме потресле и као јесења киша умиле моју запрљану душу. И чудни глагол „јављао се“ који сада готово да не користимо, али који је произнесен из уста болесног детета. Господ је мени немоћној јавио своју смирену љубав. Недостижна је људска душа за нас, и непроцењива за Бога. Онај који пати од мноштва болести, умних и физичких недостатака има царску награду - да види Анђела, а мени грешној је била велика утеха да то чујем. 

Монахиња Анфиса Остапчук
Извор: obitel-minsk.by
За Фондацију "Пријатељ Божији" са руског: Дејан Ђуричић

http://www.prijateljboziji.com/_Da-li-se-tebi-javljao-an%C4%91eo/39032.html

[Снежана]

О ДЕЧАКУ...

 

Мали дечак је хтео да упозна Бога.
Знао је да је дугачак пут до места где Бог живи, тако да је узео сендвиче и сок и кренуо на пут…

Када је прешао неколико улица угледао је старца. Старац је седео у парку и хранио голубове.

Дечак је сео поред њега и отворио своју торбу. Хтео је да попије гутљај сока кад… погледа старца, учини му се да је гладан, па му понуди сендвич.

Старац је захвално прихватио и насмешио се дечаку. Његов је осмех био тако мио и топао да је дечак пожелео да га опет види па му понуди и гутљај сока.

Старац му се поново топло насмеши. Дечак је био одушевљен. Седели су један поред другог цело поподне, јели и смешили се, а нису изговорили ни једну реч.

Пао је мрак. Дечак примети како је уморан и устаде да крене кући, али након пар учињених корака окрену се, притрча старцу и загрли га. Старац му упути највећи, најлепши и најтоплији осмех до тад.

Мало касније, када је дечак отворио врата свога дома, мајка се изненади срећом на његовом лицу. Питала га је: „Шта си то радио данас па си тако срећан?“

Одговорио је: „Ја сам данас ручао са Богом!“ Пре него што је мајка изустила реч, додао је:“ Знаш шта? Бог има најлепши осмех који сам икада видео!“

У исто време старац, озареног лица, вратио се кући. Његов син је био запрепашћен блаженством којим му је зрачило лице и упита га: „ Тата, шта ти се то десило данас што те је учинило тако срећним?“

Одговорио је: „Јео сам сендвич у парку, са Богом!“ Пре него што син било шта рече, додао је: „Знаш, Бог је много млађи него што сам очекивао!“

Пречесто потцењујемо значај додира, осмеха, лепих речи, уха које зна да слуша, малених знакова пажње, свега што може да нам промени живот.

Неки људи улазе у наш живот са разлогом, неки у одређеном периоду, а неки ће бити са нама до краја. Загрлимо их све !!!

 

https://www.facebook.com/pages/Budjenje/293903687293860?fref=nf

[Arsenija]

Tetka,zasto si mi kupila zensku svesku,sta ce meni macici u dzemperu!Tu treba da bude orao ili tigar,moze i neki brod ... ja sam musko ... :-D

[Данче*]

Бог је УВЕК у праву

 

Краљ који није веровао у Божију доброту имао је роба који би у свим околностима рекао: ”Мој краљу, немојте бити обесхрабрени, јер све што Бог чини је савршено. Он не греши!”

Једног дана отишли су, по ко зна који пут, заједно у лов. Током тог лова у самоодбрани дивља звер је напала краља. Његов роб је успео убити животињу, али није успео сачувати своје величанство да не изгуби прст. Љут и без имало исказивања захвалности што је спашен, племић упита: ”Је ли Бог добар? Да је добар, ја не бих био нападнут и не бих изгубио прст.”

Роб му одговори: ”Мој краљу, упркос свему, ја вам само могу рећи да је Бог добар, и да Он зна зашто се то догодило. Све што Бог чини је савршено. Он никада не греши!”

Бесан због одговора, краљ је наредио да ухапсе и затворе његовог роба у најмрачнију тамницу.

После месец дана, краљ је опет отишао у лов, али овај пут сам. На његову несрећу, после краће јурњаве и борбе ухватише га неки дивљаци који су од памтивека обављали ритуално жртвовања људи.

 

На олтару и спремни да жртвују племића, дивљаци су приметили да њихова жртва нема једног прста. У складу с њиховим обичајима, само здрава и цела особа са свим својим деловима може бити понуђена боговима. Краљ без прста се сматрао лошом и подцењујућом жртвом за њихове богове. Стога су ослободили краља.

Након повратка у палату, краљ је наредио да ослободе роба. Примио га је радосно и рекао: „Бог је уистину био добар према мени! Готово да су ме убили неки дивљаци, али срећа, због једног прста који нисам имао, ослободише ме. Али имам једно питање: ако је Бог тако добар, зашто је мени допустио да тебе ставим у затвор?“

Роб одговори: „Мој краљу, да сам ја ишао са тобом у лов, и мене би ухватили и вероватно жртвовали, јер ја нисам без једног прста. Запамти, све што Бог чини савршено је. Он никада не греши. Дао ти је да ме ставиш у затвор како не бих ишао са тобом у лов.“

————————————————————

 

Често се жалимо у животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно и да све има своју сврху.

Свако јутро предај свој дан Богу, немој бити у журби.

Тражи од Бога да надахњује твоје мисли, води оно што радиш и ублажује твоја осећања. И немој се плашити.

Радуј се, Бог је увек у праву!

 

http://beograd.in/poucna-prica-bog-je-uvek-u-pravu/?utm_source=facebook.com&utm_medium=social&utm_campaign=Postcron.com

[JESSY]

Старац и син радили су на имању. Имали су једног коња. Једног дана коњ је побегао.
 – Страшно! – саосећали су суседи – Каква несрећа!
 – Срећа или је несрећа? Ах, ко би знао… – одговарао је старац.
Идуће седмице коњ се вратио с планине, а с њим је дошло још пет дивљих кобила.
 – Каква срећа! – узвикнули су суседи.
 – Срећа или несрећа? нико то не зна? – одговарао је старац.
Следећег дана син је, покушавајући да припитоми једну од кобила, пао с ње и сломио ногу.
 – Каква несрећа! – рекли су сусједи.
 – Срећа или несрећа? Нико то не зна?
Почео је рат, дошла је војска и одвела све здраве младиће. Старчев син није могао да иде у рат, јер му је нога остала краћа.
 – Срећа? Несрећа?

Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 4/2015.

[Ненад Р.]

И ово су две веома лепе приче .

https://youtu.be/yDQFWbhyxJ8

[Снежана]

Једном позове Господ Светог Илију и рече му:

" Много пута си желио, да макар само један дан управљаш свјетом. Ево, сједи за божански престо, са кога се види све шта се деси у свијету и суди људима. Тек што је сјео Свети Илија за престо и погледао по свијету, угледа, како на гувну дијеле газда и наполичар пшеницу. Узели мјерицу па на једну гомилу сипају газди, а на другу наполичару. Поштено су подјелили – све мјерицу једном, мјерицу другом. Кад су тако лијепо подјелили, наполичар отрча до куће да донесе вреће, па да носи свој дио у свој амбар. Чим је сиромашни наполичар одмакао подалеко, газда журно захваташе са његове гомиле и сипаше на своју... Светог Илију ова неправда толико расрди, да одмах пусти гром на бездушног газду и он на мјесту остаде мртав. Кад то виде Господ, рече Светом Илији:
- Уклони се, пророче Илија, са мога престола. Да сам ја тако радио до сада бих потукао цијели свијет. "

 

 

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xta1/v/t1.0-9/11217804_684177701712242_5696007507909362258_n.jpg?oh=a66e82afffb6f31ba8115604c09d20d5&oe=564E19AD

[Снежана]

О мукама Христовим

Неки свети старац стално је размишљао о страдањима Христовим и при томе је горко плакао. Једном, јавио му се сам Христос и подробно му исприча шта је све претрпео и колико је крви пролио за спасење човечанства

Од Великог Четвртка увече, рече, па до погреба, испустио је 109 срдачних уздаха. Из тела Мојега истекло је 225.000 капи крви. Оружаних војника је било 118, а к њима се придружило и 230 неваљалих људи, свега дакле 348.

Три су ме војника водила на распеће и чинили су ми разне пакости. Трзали су ме за браду и косу и вукли су ме. 77 пута спотицао сам се и падао на земљу, почевши од врата Преторијума, па до дома Ане архијереја. 7 пута ударали су ме по устима, а по образима 105 пута; 20 удара песницом у лице претрпео сам; ћушки и трзања од почетка до краја поднео сам 707, а јаких удараца свега 1 199. Кад су ми положили трнов венац на главу, ударили су ме свом снагом штапом и палицама 40 пута. Од свих удараца 5 трнова из венца прободоше ми лобању до мозга; од њих три се заломише и остадоше у глави Мојој, те са тим бих и погребен; од убода трња по глави истече 3.000 капи крви, а рана од трња на глави беше 1.000, јер венац трнов 8 пута спадаше ми са главе. Кад сам вођен од Преторијума на Голготу, носећи крст, пао сам на земљу 5 пута, примио сам тада 21 смртан ударац; дижући ме од земље, повукли су ме за косу и браду 23 пута. Лежао сам на земљи (Голготи) док ме нису дигли на крст. Пљувотина на лице примио сам 73, удараца по врату 25, а по лицу и устима још 5. Од ових удараца истиче ми много крви из уста и носа. Тада ми и два зуба избише. Међу очи ударише ме три пута песницом. За нос ме повукоше 20 пута, за уши 30 пута. Великих рана зададоше ми 72, а великих удараца у прса и главу 38. Но 3 ми беху највеће муке за време мога страдања, и то:

1. Што не видех никога да се каје, те се моја крв као узалуду пролеваше;

2. Гледајући жалост моје Мајке, која код крста стајаше и горко плакаше;

3. И када распињући ме на крст, уковаше ексере у моје руке и ноге (по речи пророчкој: избројаше све кости моје"...)

 

 

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xtp1/v/t1.0-9/11800406_716515235160615_7783701230787784074_n.jpg?oh=808521ea771adc0105dcbd9e6e96a70d&oe=564D5A48

[JESSY]

ГРОЖЂЕ ЉУБАВИ

 

Око 330. год. по Христу настанио се у скиту Свети Макарије Египатски. Мало по мало око Светог Макарија окупиле су се хиљаде монаха који су прихватали његове савете и његове речи. Али и многи лаици из целог Египта долазили су овом Светитељу Божијем да би примили плодове његове љубави. Његова слава се раширила по целој земљи. Једнога дана су неки поклоници дошли у калуђерско село да виде Аву Макарија. Наравно, донели су му из града једну корпу пуну грожђа. Седели су прилично дуго код Старца, чули његове драгоцене савете и душевно обогаћени кренуше према граду.

- Ово је за тебе, Аво, рекоше му одлазећи. Знамо да много волиш грожђе. Узми га, молимо те.

Ава Макарије захвали поклоницима и испрати их са осмехом. Посред неугледне колибице налазила се једна корпа препуна дивног миришљавог грожђа. Редак дар, будући да у том крају није било ничег сличног. Сигурно ће бити врло слатко, помисли Ава и крену да га проба. Но, како се саже, угледа кроз прозорчић колибице друге подвижнике и осети кривицу.

- Није право да ја задржим грожђе. Остали оци уопште га нису ни пробали. Однећу га до Аве Петра, стар је и много ће му се допасти.

Узе, дакле, грожђе и зачас га однесе до Аве Петра који је заиста био најстарији у скиту.

- Аво. Донели су ми ово грожђе, па помислих да ти се много допада. Хтео бих да ми учиниш љубав и да га задржиш, рече љубазно Ава Макарије.

- Хвала ти Аво, Бог те благословио, одврати старац. И Ава Макарије оде ка својој колибици. Ава Петар узе грожђе и крену да га проба.

- Ма, стани мало, помисли, други Аве уопште нису ни пробали. Знам да Ава Исидор много воли грожђе. И без много размишљања узе корпу и однесе му је.

- Старче, донели су ми ово грожђе. Учини ми љубав и задржи га. Знам да ти се много свиђа, рече Ава Петар нудећи свој дар Ави Исидору.

- Бог те благословио, одврати овај и узе га. Али ни трећи Ава не задржа жељено грожђе.

- Није право да га задржим, рече Ава Исидор, и однесе га следећем. А овај следећем. До смираја дана корпа са грожђем. прошла је кроз све оскудне колибице и нико је не задржа мислећи увек да је потребнија оном другом. Када грожђе стиже и у последњу колибицу, монах који је у њој живео помисли.

- Грех је да ја задржим ово грожђе. Много се свиђа Ави Макарију.

И упути се према његовој колиби.

- Аво, опрости ми, али знам да ти се ово грожђе свиђа. Учини ми љубав па га узми.

Тада Ава Макарије, гледајући корпу пуну грожђа нетакнуту, онакву какву је почетком дана примио, прослави Бога што скит има такве монахс које одликује толика љубав и саоссћање.

У том тренутку неки монаси из далека дођоше да узму благослов од Старца. А овај им са радошћу на лицу рече:

- Једите, децо моја, од овог грожђа љубави. То је најслађе грожђе на свету.

И тада им исприча целу причу.

 

http://www.katiheta.net/joomla/index.php?option=com_content&view=article&id=555&Itemid=121

[JESSY]

Два крчага

 

Једном се брат пожалио старцу: „Ава, ево, често молим свете оце да ми дају поуке за спасење душе. Али касније се не сећам ничега од онога што ми говоре.“

Старац је имао два крчага и рекао је брату:„Иди, узми један од ових крчага, налиј у њега воду, опери га, воду излиј, а посуду постави на место наопако.“

Брат је тако и урадио. Затим је по заповести старца поновио то и други и трећи пут.

И онда старац рече:„Донеси обе посуде овамо.“

Кад их је брат донео старац упита:„Која од ове две посуде је чистија?“
Брат је одговорио:„Наравно, она у коју сам наливао воду и све време је прао.“

„Исто тако и душа, сине мој, која често чује реч Божију, иако не задржава у сећању много од онога што чује,“ рече старац, „свеједно се чисти више од оне која никад не пита и не чује реч Божију.“

 

http://www.crkvasvetogilije.com/%D0%B4%D0%B2%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D1%87%D0%B0%D0%B3%D0%B0/

 

 

[JESSY]

Да личимо на децу (а не они на нас)

 

 

Jедна мала девојчица се враћала кући са веронауке. У сусрет јој долазио један атеист, који је запазио радостан осмех на лицу девојчице.

– Зашто си тако радосна? – питао је атеист.
– Враћам се са веронауке.
– Па, о чему су вам причали данас? – безбожник је решио да се подсмева детету.
– Па, причали су нам једну причу из Библије о томе како је пророка Јону прогутала велика риба.
– Како може риба да прогута човека и да после тога остане жив?
Девојчица се за тренутак замислила, па му је затим одговорила:
– Ја не знам, како се то десило, но када будем отишла у Рај, тамо ћу срести Јону и питаћу га.
– А шта ако је Јона отишао у пакао? – питао је атеист.
– Па, онда ћеш ти да га питаш.

 

http://www.crkvasvetogilije.com/%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D1%83-%D0%B0-%D0%BD%D0%B5-%D0%BE%D0%BD%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%81/