Причам ти причу.... али праву и лепу...

[JESSY]

- Dragi prijatelji,danas smo se ovde okupili da ispratimo "NE MOGU". Dok je bio sa nama na zemlji, uticao je na živote svakog od nas, na neke više, na neke manje. Na nesreću,njegovo ime spominje se često u našim životima...

Položili smo " Ja ne mogu" u njegovu večnu kuću i obezbedili smo mu nadgrobnu ploču sa epitafom. Nadživeli su ga njegova braća "Ja mogu", i " Nameravam to odmah da uradim". Oni nisu čuveni kao njihov poznati rođak, a ni tako jaki i moćni.Možda će, jednog dana, uz vašu pomoć, postati značajniji na ovom svetu.

Neka "Ja ne mogu" počiva u miru i neka svi prisutni požive i uznapreduju u njegovom odsustvu. Amin...


Dok sam slušao posmrtni govor, shvatio sam da ti đaci nikada neće zaboraviti taj dan. Čitav taj čin je bio simboličan, neka vrste metafore za život. To se urezuje u pamćenje i zauvek će ostati u svesti i podsvesti. Ispisivanje rečenica koje počinju sa "Ja ne mogu", njihovo sahranjivanje i posmrtni govor - to je bio učiteljičin neverovatan trud. Ali, to nije sve. Kada je završila posmrtni govor, napravila je krug sa učenicima i vratila ih u učionicu.Proslavili su odlazak "Ja ne mogu" uz keks, kokice i sokove. Kao deo proslave, učiteljica je izrezala veliku nadgrobnu ploču od papirne kese . Ispisala je reči "Ja ne mogu" na vrhu i "Počivaj u miru" u sredini. Datum je bio na dnu. Nadgobna ploča visila je u učionici do kraja školske godine. Kada je neki đak , mada se to retko dešavalo, zaboravi i kaže "Ja ne mogu",učiteljica bi samo pokazala na natpis "Počivaj u miru". Đaci bi se tada setili da je "Ja ne mogu" mrtav i preformulisali bi svoju izjavu.

Nisam bio njen đak. Ona je bila moj đak. Ipak, toga dana od nje sam naučio tu lekciju.I danas, mnogo godina posle, kad god čujem rečenicu koja počinje sa "ja ne mogu", vidim sliku sahrane i učenike četvrtog razreda. Tako se, kao i đaci, setim da je "JA NE MOGU" mrtav.

[JESSY]

Jedan je decak upitao svoju majku:"Zasto places?" "Zato što sam zena"- odgovorila mu je.
" Ne razumem"-rekao je decak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla:"Nikada i neces."
Kasnije je upitao oca: "Zasto mi se cini da mama place bez ikakvog razloga?"
"Sve Zene placu bez ikakvog razloga"-bilo je jedino sto je tata znao reci.
Decak je odrastao i postao muskarac, i jos uvek se pitao zasto Zene placu.
Naposletku je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je:"Boze,zasto se
Zene tako lako rasplacu?"Bog odgovori:"Kad sam stvarao Zenu morala je
biti posebna.
Dao sam joj ramena dovoljno jaka da nose svu tezinu ovoga sveta, a opet dovoljno nezna da mogu pruzati utehu.Dao sam joj unutrasnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stize od njene dece.
Dao sam joj cvrstinu koja joj omogucuje da ide dalje kad svi drugi odustanu, i da se brine za svoju porodici u doba bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osecajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, cak i ako je njeno dete veoma povredilo.
Dao sam joj snagu da nosi svoga muza kroz njegove pogreske i nacinio je od njegovog rebra da bi stitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrosti da zna da dobar muz nikada ne bi povredio svoju zenu,
ali povremeno testira njenu snagu i odlucnost da postojano bude uz
njega.
I napokon, dao sam joj suzu da se isplace.To je samo njeno, na koriscenje
kad god joj zatreba. Vidis, sine moj, lepota zene nije u odeci koju
nosi, u njenoj figuri, ili u nacinu na koji se ceslja. Lepota zene mora
se videti u njenim ocima, jer to je ulaz u njeno srce - mesto gde
stanuje ljubav."

[JESSY]

У Египту,  дубокој хришћанској старини било је доста великих манастира, један монах дружио се са неуким простодушним сељаком-фелахом. Сељак једном рече монаху:
-И ја поштујем Бога који је створио овај свет!Свако вече сипам козије млеко у чанак и стављам испод палме.Ноћу Бог долази и испије моје млекце.Оно се Њему јако допада!Никад се није десило да у чанчету остане млека.
Када је чуо те речи,монах није могао да се насмеје.Он добродушно и једноставним речима објасни свом пријатељу да Богу није потребно козије млеко.
Ипак, сељак се тврдоглаво држао своје приче.
Онда је монах предложио да кришом прате шта се догађа пошто чанак са млеком оставе под палмом.
Речено-учињено! Те ноћи су се монах и сељак притајили мало даље и по месечини ускоро видели како се чанку притајила лисица и полаптала млеко до последње капи.
Сељака као гром да је ударио кад је то видео.
-Да, скрушено признаде он, сад видим, то није био Бог!
Монах је покушао да утеши сељака па му стаде објашњавати, како је Бог заправо Дух, како је Он потпуно другачији од нашега света, да Њега људи спознају на нарочит начин... Али сељак је само стајао пред њим оборене главе. А он је заплакао и пошао у своју колибу.
И монах се запути у келију. Али кад јој се приближио, крај врата,запрепашћен,угледа Анђела како му препречује пут.
Монах у старху паде на колена,а Анђео рече:
-Тај обичан човек из народа нема ни васпитања,ни начитаности ни мудрости да би Бога поштовао другачије од онога како је он то радио.А ти си му својом мудрошћу и књишком начитаношћу одузео ту могућност.
Рећићеш да си не сумљиво исправно расудио?
Али једно ти не знаш,о мудраче: Бог сваке ноћи, гледајући искрено срце овог сељака, слао је лисицу до палме да бих га утешио и примио његову жртву.

[JESSY]

Jedna životna priča


Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada prisustvovao tom događaju.


Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je sledeće pitanje:
"Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano. Ali moj sin Siniša ne može da nauči sve one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju da razume i uradi sve ono što i njegovi vršnjaci.

Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?"

Publika je utihnula posle tog pitanja.

Otac je nastavio:
"Verujem da se, kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet, prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete".

Potom produži:
Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.

Siniša je upitao oca:
"Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sa njima?"

Sinisin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od društva biva prihvaćen uprkos svom invaliditetu.

Sinišin otac je prišao jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li bi i Siniša mogao da zaigra sa njima.

Momčić se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:
“Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa, ..., može da igra za našu ekipu, pokušaćemo da ga postavimo na poziciju levog beka".

Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao dres svog tima.

Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajem narastajuće topline u grudima.

Dečaci su mogli jasno da vide i osete sreću ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov sin biva priman u njihov tim.

Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike.

Siniša je pokrivao levu stranu polovine terena.

Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je otac mahao sa tribine.

U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4 : 3 !
Sada, sa jednim golom u minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u zaustavnom vremenu od 5 minuta.

I zaista, dosudjen je penal za Sinišin tim i dečaci su stali da se pogadjaju ko će ga izvesti.

Pade ideja da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu !?
Na opšte iznenađenje - Siniši je ipak data lopta !
Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni umeo pravilno da šutira, a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana.

Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno reskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio da se baci u pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu.

Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i ... traljavo zakačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi.

Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići.

Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:
"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni !!! Trči, trči, i ćušni je u mrežu !!!
Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao, uspeo je, na jedvite jade, da stigne do nje pre nego što je završila u gol-autu. Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi šta će dalje.

Svi graknuše: "Šutni je, šutni je u gol !!!

Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom delirijumu, magnovenju, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i ... i smestio je u mrežu !!!

Muk, ... , a onda provala ... prasak - svi skočiše:

"Siniša, Siniša, bravo, Siniša !!!"

Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasao svoj tim od poraza.

"Tog dana ...", okončavajući svoju priču s drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz lice, "... dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet".

Siniša nije preživeo do sledećeg leta...


Umro je još iste zime, nikada ne zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presrećan i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga plačući od sreće!

* * *
A SAD, MALI DODATAK OVOJ PRIČI:

Svi šaljemo i prosledjujemo stotine viceva, smešnih poruka, gegova i spotova putem e-maila, onako rutinski, bez razmišljanja, a kada dođe do toga da pošaljemo poruke o životnim izborima, tu oklevamo ...
Nasilje, vulgarnosti, bizarnostii i česte opscesnosti slobodno prolaze i kolaju “Cyberspace”-om, ali javna rasprava o uljudnosti najčešće i ne stiže u naše škole, ni na naša radna mesta. Šteta...

Svi imamo na desetine prilika svakog dana da pomognemo da se ostvari taj "prirodni poredak stvari".

Tako mnogo, naizgled beznačajnih, susreta između dvoje ljudi stavlja nas pred izbor:
Preneti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog ili izbeći datu priliku, ostavivši tako svet još malo hladnijim?

[Данче*]

На све наше негативне мисли Бог има позитивне одговоре:

 

 

Ти кажеш: “То је немогуће!”

Бог вели: Што је људима немогуће Богу је могуће (Лк. 18, 27).

Ти кажеш: “Превише сам уморан.”

Бог вели: ...ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28).

Ти кажеш: “Нико ме не воли.”

Бог вели: “Ја те волим” (види Јн. 3, 16; 1, 4).

Ти кажеш: “Не могу никако да кренем напред.”

Бог вели: Доста ти је благодат моја (2. Кор. 12, 9).

Ти кажеш: “Не разумем оно што се око мене догађа.”

Бог вели: “Ја ћу управљати кораке твоје” (види Пс. 3, 4-5).

Ти кажеш: “Ја то не могу.”

Бог вели: “Ти све можеш” (види Фил. 4, 13).

Ти кажеш: “Ја нисам кадар.”

Бог вели: “Ја сам кадар” (види 2. Кор. 9, 8).

Ти кажеш: “То код мене неће изаћи на добро.”

Бог вели: А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим. 8, 28).

Ти кажеш: “Не могу себи да опростим.”

Бог вели: “Ја ти опраштам” (види 1. Јн. 1, 9; Рим. 8, 1).

Ти кажеш: “Не могу с овим изаћи на крај.”

Бог вели: А Бог мој испуниће сваку потребу вашу... (Фил. 4, 19).

Ти кажеш: “Плашим се.”

Бог вели: Јер нам Бог није дао духа плашљивости... (2. Тим. 1, 7).

Ти кажеш: “Стално сам забринут и разочаран.”

Бог вели: Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас (1. Пт. 5, 7).

Ти кажеш: “Немам довољно вере.”

Бог вели: “Ја свакоме дајем меру вере” (види Рим. 12, 3).

Ти кажеш: “Нисам довољно паметан.”

Бог вели: “Ја ти дајем мудрост” (види 1. Кор. 1, 30).

Ти кажеш: “Осећам се усамљеним.”

Бог вели: “Ја те никада нећу напустити” (види Јев. 13, 5).

 

http://dodjiividi.blogspot.com/2011/11/blog-post_3316.html#.U-IQ9Yd5Lr4.facebook

[Данче*]

Жртвовање за ближњег

 

 

Више од три године боловао сам од очију. Патио сам од врло јаке далековидости, а онда је наступило и запаљење десног ока, тако да сам готово био полуслеп, када сам отишао у болницу.

 

Тамо су ми рекли да болујем од кератитиса и да сам се вероватно заразио на базену у Војној академији, где сам радио као учитељ пливања. После годину дана неуспелог лечења лекар ми је саопштио да ми се вид може повратити једино ако на десно око пресади здраву рожњачу. Новца, међутим, нисам имао за тако скупу операцију. Када сам то рекао својој жени, она ми је на моје велико изненађење предала штедну књижицу на којој је, ни сам не знам како, успела да уштеди 20000 нових тајванских долара.

“Ако не буде довољно”, рекла је, “набавићемо још. Неписменима као што сам ја, не вреди много што имају очи, али је са тобом другачије. Ти си писмен човек и теби је вид потребан”. Тако сам захваљујући новцу, који је моја жена целога живота штедела, успео да се упишем на листу пацијената једног познатог лекара.

Нисам чекао ни месец дана, а доктор ми јави да је пронашао даваоца. Имао сам велику срећу, јер су људи чекали и по неколико година да се нађе погодна особа. Наиме, требало је да човек умре у болници под надзором лекара и да његова породица да сагласност да се одмах после његове смрти приступи пресађивању. Дакле, ступио сам у болницу пун наде.

Када су ме, после операције, износили из операционе сале моја кћер Јунг пришла је носилима, нагла се нада мном и тихо рекла: “Све је добро прошло. Мама је хтела да дође али се плашила да ти не смета...”

“Нека не долази!”, рекао сам.

Нисам желео да ме посети. Тешко сам је подносио и код куће, а камоли у болници. Оженио сам се њоме по жељи родитеља, када ми је било 19 година. Мој отац и њен отац били су велики пријатељи и још пре нашег рођења обећали један другоме да ће се ородити, ако се догоди да један има сина а други кћер.

Своју супругу сам први пут видео на дан свадбе. Кад је скинула традиционални црвени вео и када сам видео њено лице – ужаснуо сам се. Лице јој је било пуно ожиљака од богиња, збрчкано и некако безбојно. Обрве је имала ретке и очне капке поднадуте. Било јој је 19 година, а мени је деловала као да јој је 40. Био сам просто ван себе. Преклињао сам родитеље да ме не терају да се женим таквом наказом, али ништа није помогло. Мати ме је тешила да лепота није најважнија у животу, да је моја невеста добра и честита девојка и да ћу је заволети када је боље будем упознао. Међутим, ја сам њу још тога првог дана омрзнуо. Нисам хтео да је погледам, нити да говорим са њоме, одселио сам се на Војну академију и напустио и њу и родитеље. У школи сам остао и за време летњег распуста све док мој отац није послао по мене једног нашег рођака и наредио ми да се вратим кући.

Жену сам затекао како спрема вечеру. Када сам ушао, подигла је главу и насмешила ми се, али ја јој нисам отпоздравио.

Мати ми је стално пребацивала и говорила да се тешко огрешујем о жену, да је она добра, мирна и послушна. “Већ је пола године у нашој кући и од јутра до мрака не престаје да ради за нас. Ниједном се није пожалила на тебе, ниједном је нисмо видели да је заплакала, али знај, сине мој, да она у себи, у својој души горко пати. Још једном сам послушао своје родитеље и тада се вратио кући, али моја осећања према мојој жени нису се променила. Трудио сам се да је не примећујем. Говорила је тихо, а када сам је понекад грдио, понизно је ћутала. Презирао сам је из дна душе што до те мере нема поноса. Током 30 година нашег брачног живота ретко кад сам јој се осмехнуо, а никада и никуда нисам са њом изашао. Било је дана када сам желео њену смрт.

И поред свега, она је према мени показала више стрпљења и љубави него било ко други кога сам познавао. Када сам дошао на Тајван имао сам низак чин у војсци и моја зарада је једва достизала да се прехранимо и платимо кирију. Наше детенце је било болешљиво и много нас је коштало, тако да је моја жена, онако неписмена и нешколована, покушавала и сама нешто да заради. Пошто би посвршавала домаће послове, плела је сламнате шешире и асуре. Када смо се преселили у једно рибарско место, крпила је рибарске мреже, а док смо живели у унутрашњости, на северу земље, научила је да украшава грнчарију. Ја сам често био службено одсутан, али нисам морао да бринем за кућу и децу. У том погледу могао сам се сасвим на њу ослонити.

Када сам пензионисан, настанили смо се у једној кућици на периферији града, јер нисам желео да моји познаници долазе ка нама и виде моју жену. Иначе, наша кћер Јунг већ је била свршила школу и радила, док је наш син, млађи од ње, још увек студирао. Молио сам Јунг да не спомиње своме брату операцију да га не би ометала у учењу, па ме је тако само она обилазила у болници. Донела ми је, чак, и транзистор да бих прекратио дуге болесничке дане које сам проводио са завојем на очима. Имао сам тада времена исувише и почео сам да размишљам о своме протеклом животу. Први пут осетих стид што сам забранио својој жени да ме посети. Када су ми након 15 дана скинули завој, био сам јако узбуђен и једва се усудио да отворим десно око. “Видите ли светлост?”, запитао ме је лекар. “Да, видим изнад себе” – “То је лампа”, рече он.

Операција је успела и после недељу дана толико сам се опоравио да сам, полазећи кући, већ могао видети прозор, кревет, шољицу од чаја на ноћном сточићу...

Док смо се колима враћали кући моја кћер је све време ћутала. Најзад, после толико дана поново сам прекорачио праг своје куће! Моја жена је излазила из кухиње, носећи чинију са јелом. Када ме опази, само обори главу и рече: “Вратио си се”.

“Хвала ти што си ми помогла да платим болницу”, рекох. Чини ми се да је то било први пут за 30 година да сам јој се за нешто захвалио.

Она брзо приђе столу, спусти чинију, па се окрете према зиду и поче нечујно да плаче.

“Мама, реци му, све му реци!”, кроз сузе повика наша кћер. “Нека зна да је рожњача била твоја!”

Ја је зграбих за рамена и погледах пажљиво. Лево око моје жене било је замућено као што је било моје пре операције!

Протресао сам је снажно.

“Златни Цвете”, (први пут сам тада изговорио њено име), “зашто, зашто си то учинила?”

Она само сакри лице на моје раме и настави тихо да плаче. Држао сам је тако загрљену, а онда се полако спустих на колена крај њених ногу...

Једна од најпотреснијих приповетки о љубави једне неуке жене, која је својим беспоштедним жртвовањем победила свако мужевљево одбацивање. Ову причу бих препоручио и будућим супружницима и монасима! Жива и делатна љубав нам је потребна, ма којим путем да пођемо пут Царства Небескога.

 

http://dodjiividi.blogspot.com/2011/11/blog-post_2631.html

[JESSY]

 При једној од посета болници, управо на Благовести, понео сам са собом и Свете Дарове. Питао сам медицинску сестру: „Има ли неко у болници, ко је безнадежно болестан, а разуман човек?“

Размишљао сам: можда ћу успети некога и да причестим пред смрт. То код нас тешко иде – не желе људи да оду из живота хришћански. Одлажу исповед и причешће. Боје се свештеника да позову – ако позовеш – одмах ћеш умрети. Без њега ћеш се некако можда и искобељати, а са попом – више ниси међу живима. Понекад се одбијање причешћа правда гађењем. Бакица, осамдесет година, раставља се од живота. „Мајко, дај да позовемо свештеника, треба да се покајеш, да примиш светињу!“ „Не, гади ми се из једне кашичице!“

Увели су ме у собу. У њој је одвојено, очигледно,  да не би сметала осталим болесницима, тихо умирала жена. Сећам се, име јој је било Нина. Поглед  – незаинтересован за све, глас – једва чујан. Сестра ми је објаснила: „Има декубитис  све до костију.“ Видео сам их, Нина ми је сама показала. Поред ње није било ни новина, ни књига, телевизора, није било на  постољу  ни обичних иконица које стоје на том месту. Сео сам поред ње и упитао је: „Верујете ли у Христа?“. Рекла је да је много слушала о Њему, али да конкретно ништа не зна. Причао сам јој о Христу, о Његовој љубави према човеку, о Цркви коју је Он основао и за коју је умро. Пажљиво ме је слушала и када сам је упитао да ли жели да прими Свето Причешће (а нисам могао да одлажем са предлогом, пошто нико није знао да ли ће доживети сутрашњи дан), Нина је пристала. Она се заиста покајала, како је могла и наравно, причестила се. Пред причешћем сам је упозорио, да је Бог вољан да је сачува на земљи, али да она мора да Му обећа, да ће преостали део живота долазити у храм. Нина је обећала: ако преживи, живеће сасвим другачијим животом и заплакала је. Дошао сам још једном, да јој донесем Јеванђеље. Када сам ушао у болесничку собу, затекао сам Нину крај прозора. Чудесно, али после причешћа њено стање се у потпуности променило. Нина се изненада и нагло опоравила, остало је само да се опорави и буде отпуштена кући. Лекари нису могли да објасне разлог толико непознатог оздрављења човека који је фактички био осуђен на смрт. Пред њиховим очима десило се право чудо.

Од тог времена често сам сретао Нину у селу, али је ниједном нисам видео у храму. Подсетио сам је на обећање које је дала пред причешће, али је она сваки пут имала разлог зашто до тад није имала времена само да уђе у храм. Готово целе године, Нина ми је причала о својим пословима на дачи: „Имам троје мушкараца, треба их све нахранити, трудим се ....“ Где год би се срели, Нина ме је бучно поздрављала. Подсећао сам је на њене речи са самртног одра:“Зар ти не разумеш, да ћеш умрети, ако не испуниш обећање?“ Нина се на моје речи увек некако шалила, док ми једном, у касну јесен, није рекла одлучно: „Ја никада нећу доћи код тебе у храм. Зар то ниси схватио до сад? Не верујем ни у тебе, ни у твог Христа.“

Не знам, како сад живи Нина, и да ли је још жива. Али је од тада нисам срео у селу. Никада више...

 

 

[JESSY]

У Патари је живео угледан и имућан човек, са три веома лепе кћери. Њега задеси невоља да изгуби све своје богатство и нагло осиромаши. У очајању и беди, немајући шта да једе ни шта да одене, човек одлучи да своју кућу претвори у блудилиште а своје кћери у блуднице. Чувши за крајњу беду тог човека и његову злу намеру, свети Никола реши да му помогне. 
Поштујући речи јеванђелске да милостињу не треба чинити пред људима колико због рекламе, толико и ради жеље да не постиди човека који из великог богатства западе у беду, свети Никола одлучи да му своју помоћ пружи тајно.
Једне ноћи узе свети Никола велику кесу злата и неприметно је убаци кроз прозорчић у кућу несрећног оца. Нашавши сутрадан кесу са златницима, пресрећан и задивљен а не могавши да објасни откуда она ту, човек ово неочекивано доброчинство приписа Божјем провиђењу. Хвалећи Господа, он одлучи да сво злато које је добио да у мираз својој најстаријој кћери. Ускоро се она срећно удаде а свети Никола, чувши да је убоги човек поступио по његовој жељи и законитим браком сачувао кћер од греха, одлучи да исту милост учини и другој кћери.
И не прође много времена а отац на исти начин удаде и другу кћер. Уздајући се у Бога и у чврстој нади да ће Он збринути и трећу кћер, човек реши да сазна кога то тајног добротвора Бог шаље са златом. Једне ноћи, бдијући крај прозорчића, човек зачу звекет убаченог новца и потрчавши за непознатим, препознаде у њему свима знаног светитеља и избавитеља. Пресрећни отац паде к његовим ногама, поче их целивати и казивати речи хвале, али свети Никола га подиже са земље и закле да док је жив никоме не каже шта је с њим било.
 

[JESSY]

Зашто треба да се причешћујемо – поучна прича

 

 

 

Једном приликом ученици преподобног Макарија Египатског видели су човека који је ишао пустињом водећи за собом кобилу. Ишао је путем који води до келије њиховог старца. Чувајући покој светога, монаси су стали поред врата и покушали да наговоре путника да не одвлачи преподобног од молитве. Али, услишивши молбе тог човека, ускоро су му допустили да уђе у келију. Путник се обрадовао и пошао унутра, али не сам, него заједно са својим коњем. Ученици преподобног Макарија су се збунили и упитали зашто води са собом кобилу. Овај човек им је одговорио да и животиња има потребу за молитвама праведника. Монаси су се зачудили његовој љубави према кобили јер је ради ње толико дуго путовао по врелој и ненастањеној пустињи! Зашто му је тако драга та животиња и шта ју се задесило?

– Кобила коју видите, – рекао је човек, – јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела.

– Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.

Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима:

– Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари.

Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет:

– Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.

Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа – па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона!

Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисале са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично.

Протојереј Вјачеслав Тулупов

[Данче*]

Промисао

 

Разговарају врабац и славуј на тему забринутости код људи. Врабац, пун чуђења, упита:

– Зашто су људи толико немирни и тако много забринути?

А мудри славуј одговори:

– Пријатељу мој, људи се превише брину, јер немају Небеског Оца као ти и ја.

 

 

Заиста је врло поучан овај разговор небеских птица, и не само поучан, већ и користан! Некада, толико трагично проживљавамо наше проблеме и урањамо у бескрајну тугу и стрепњу, из чега се види наше неповјерење у Бога. Негирамо Његову свеприсутност и све гледамо људским очима. Међутим, иза сваког догађаја, и изнад свих нас, бди будно око Божје, које свиме управља и брине за све, одржавајући овај свијет у сугласју с Његовим божанским плановима. Имати повјерења у Небеског Оца од велике је потребе, као и у Његову Промисао, од које подједнако зависе како наши животи, тако и проблеми свих нас.

преко o.Gavrilo

[JESSY]

Važno je slušati

 

Jednom je prilikom jedan čovek pozvao svoga prijatelja, indijanca u goste u veliki grad.
Čovek je poveo indijanca u razgledanje grada i dok su se šetali indijanac, najednom, reče: Čujem cvrčka!

Nemoguće da od ovolike buke, brujanja automobila i galame, ti možeš čuti cvrčka – reče čovek.

Indijanac se na to sagne, razgrne grm i pokaže malog cvrčka.
Kako? – upita čovek.

Indijanac na to zatraži jedan novčić i ispusti ga na pločnik. Novčić zazveči!

Prolaznici se zaustaviše i okrenuše prema mestu odakle je dolazio zvuk palog novčića.

Ono što si naučio slušati čućeš, ma kakva buka bila, gde god bio – odgovori indijanac
kao što vidiš, svi ovi ljudi su u buci ipak čuli novčić ali cvrčka nisu čuli.

———
Najvažnije je slušati, i zato probajte čuti i ono na šta niste navikli i što možda ne očekujete.
Otvorite svoje srce i svoj um i za neke nove, drugačije stvari, jer to što mi ne primećujemo ne znači da ne postoji ili da je nemoguće.

[JESSY]

Погледај у своје мисли

 

“Ко сам ја?” – упита младић старца.

“Ти си оно што ти мислиш.” – одговори старац. – “Објаснићу ти једном причом.”

“Једног дана, поред градских зидина, у сумрак су се могле видети две особе које се грле.”

“То су тата и мама.” – мисли невино дете.

“То су љубавници.” – мисли човек покварене маште.

“То су двоје пријатеља који се нису видели дуги низ година.” – мисли човек који живи сам.

“То су два трговца који су склопили добар посао.” – мисли човек похлепан за новцем.

“То је отац који грли сина који се вратио из рата.” – мисли жена нежне душе.

“То је кћи која грли свога оца који се вратио с пута.” – мисли човек ожалошћен због смрти своје кћери.

“То су заљубљени.” – мисли девојка која сања о љубави.

“То су двојица који се боре на смрт.” – мисли убица.

“Ко зна зашто се грле?” – мисли ускогруди човек.

“Како је лепо видети две особе које се грле.” – мисли човек Божији.

“Свако мисли,” – закључи старац – “у зависности о себи шта је, и шта носи у себи.”

 

http://dodjiividi.blogspot.com/2014/08/blog-post_412.html#more

[Драган Јашић]

Буди човјек и воли људе – поучна прича

Жена бјелкиња, стара око педесет година, улази у авион и дознаје да би требала сједити покрај једног афроамериканца.

Видно узнемирена позове стјуардесу.

Стјуардеса : – У чему је проблем, госпођо?

Бијела жена: – Зар не видите? Смјестили сте ме поред једног црнца!!! Незамисливо ми је сједити поред једног од тих… тих одвратних људи. Дајте ми друго мјесто, молим вас!!

Стјуардеса: – Чини ми се да су сва мјеста заузета. Провјерићу има ли које слободно мјесто.

Стјуардеса се удаљила и вратила након неколико минута:
– Госпођо, у економској класи нема мјеста. Имамо још једно једино мјесто у првој класи.

Прије него је госпођа успела изустити и једну једину ријеч, стјуардеса настави:
– У нашој авиокомпанији је готово недопустиво да путник из економске класе сједи у првој класи. Али, исто тако, било би скандалозно силити некога да сједи поред особе која је испод свих нивоа.

Затим се окрене њеном супутнику и рече:
– Дакле, господине, ако желите, узмите свој ручни пртљаг и премјестите се у прву класу.

Путници који су слушали овај разговор спонтано су почели пљескати.

Једном приликом када је Алберт Ајнштајн дошао у Сједињене Америчке Државе, питали су га које је расе. А он је одговорио је: „Људске!“.

Не суди, не уздижи се, буди човјек и воли људе….

[Иван Ивковић]

Похлепни монах                             

http://www.livingtravel.com/europe/russia/moscow_stsergius.htm

 

Архимандрит Пахомије живео је у једном великом манастиру. Народ га је волео због доброте, а код братије није био омиљен. И иза леђа су га називали среброљупцем. И уопште - "похлепним монахом". И заиста, његова раса није била проста, а аутомобил је био добар. А у келији пуно ствари: мноштво књига, икона, разних сувенира и других дарова од не баш сиромашних посетилаца.
Братија манастира, нарочито почетници, не ретко су се саблажњавали таквом раскошју. Некако се то није уклапало у приче и поуке древних пустиножитеља - аскета.
Нарочито је јадиковао због "заблуделог брата" отац Герасим:
- Па, где ће га то довести? То уопште није монашки!
Сам Герасим је у суштини био строг. Његова келија је поражавала својом једноставношћу и оскудношћу. Исто то захтевао је и од својих духовних чада, често напомињући да су последња времена близу. Једном је чак сакупио групу монаха и отишли су игуману:
"Ето, не желимо да живимо заједно са Пахомијем".
Настојатељ је само раширио руке: "Па шта ја да радим са њим? А и пок- лоници га веома воле". И подсетивши братију на братољубље и трпљење, посаветовао их да се усрдније моле за Пахомија.
А у ствари, отац Пахомије и није био похлепан. Брижно, мада и с расуђивањем, односио се према својим стварима. "Он даје лош пример другима, учиниће их сличним себи!" - није одустајао отац Герасим. И молио се за избављење од напасти. Но, бол у срцу није се смањивао. Чак је узео и две недеље одсуства само да би мало одморио очи јер више то није могао да гледа...
Бог је услишио његове молитве - манастиру је дошао спас од Пахомија! Добио је послушање да буде настојатељ невелике обитељи. Оца Пахомија је позвао настојатељ и рекао:
-    Види, баћушка, стигао је указ из Епархије. Владика те је благословио да оживиш манастир Св. Николе. Полако се спремај, мада, немој ни одуговлачити. Црквену власт, и сам знаш, не треба љутити. Тако да, унапређен си. Узми два искушеника нека ти помогну да попакујеш своје ствари и да их утовариш. Пут Је далек, но даћемо ти камион. У твој ауто не може све да стане. И то је све... опрости ми грешном ако нешто није било у реду. Молим те и у име братије - опрости свима! Осуђивали су те понекад...
Тек што је отац ПахомиЈе изашао од настојатеља, кад отац Герасим закуца на врата.
-    Шта је то, Пахомије одлази? Да ти право кажем оче, слава Богу!
-    А ти си због тога дотрчао? Можда хоћеш да му помогнеш да се спакује?
-    Тим трицама не желим ни да се приближим а камоли да их додирујем... Не, наравно, нисам због тога дошао. Хтео сам нешто да питам. Оче, да ли би благословио да отпутујем на пет дана?
-    Како да не! Па тек што си дошао са одсуства!
-    У томе и јесте ствар. Био сам у гостима код свог друга из Богословије, оца Василија. И заборавио сам бројанице код њега у храму. Биће ми жао ако се изгубе.
-    Ти мора да си у пуТу ударио главом у нешто. Ево ти моје бројанице и моли се за своје здравље.
-    Али, оне бројанице су посебне. Дао ми их је на благослов блажени архимандрит Јоил! Какав је то био старац - подвижник! То су бројанице...
-    Ја не оспоравам заслуге оца Јоила, и сам знаш да га је настојатељ отерао. Али, како да те пустим? Ставили су те у распоред богослужења, а и друга послушања после одсуства си добио! Добро, смислићу нешто са намесником. Глава ме боли од вас - ниси сам у манастиру, нита сам ја чудотворац...
Позвао је намесника. Пуна два сата је с њим тражио решење како да нађу замену оцу Герасиму. Тек што је настојатељ помислио да мало предахне кад се опет појавио отац Пахомије. Стоји на прагу, на леђима ранац, крај ногу путна торба:
-    Ево оче, дошао сам да се опростимо. Са братијом сам се већ поздравио, вечерас имам воз до Красноугољска.
-    А твоје ствари???
-    Све своје са собом носим, - насмешио се Пахомије, - а остало сам разделио. Књиге сам однео у манастирску библиотеку. Расу сам дао братији, а остало у магацин. Иконе што братији, што духовним чедима...
-    А ауто?
-    Шта ће мени тамо тако добар ауто? Ако ми буде требао, Бог ће ми послати, као и овде што ми је послао. Као уосталом и све остало. Наравно, нећемо моћи да га преведемо овога часа. Дао бих га на старање оцу Никифору, у њега сви имају поверења, па нека га вози... Да ли би дао благослов да ме одвезе на станицу? Имам само ранац и торбу. Аутобуси не иду редовно па бих могао закаснити на воз...
-    Дајем благослов.
-    А за ауто не брини! - наставио је Пахомије, - доћи ћу вам ускоро у госте и превешћу га. Ако хоћеш на тебе, ако хоћаш на манастир...
-    На оца Герасима, - покушао је да се нашали настојатељ, - у последње време он стално има потребу негде да иде...
-    Може и на оца Герасима! Што да не? Он није лош возач... А имао бих још једну молбу за тебе, ако може... Моја келија је слободна. Она је сува и топла а оцу Варсануфију је јако нарушено здравље, често је прехлађен. Размисли, можеш ли да га преселиш у моју келију?
-    Размислићу...
Због нечега је отац настојатељ хтео да заплаче. Но, уздржао се, да не би збунио Пахомија, Само су се поклонили један другом до пода, загрлили се као рођена браћа. И опростили се.
Успут ка станици, седевши за воланом отац Никифор је запиткивао оца Пахомија:
-    Баћушка, све те ствари које сте поделили, вама су подарила духовна чада од чистог срца. Они вас воле и то су вам подарили на молитвено сећање. Није ли вам жао да се од таквог сећања раставите?
-    Али, ја ништа добро нисам заборавио! Јер, сваки њихов дар је као жртва Богу. Баш зато што је од срца. Тако и моје срце неће заборавити моје доброчинитеље. Никада. Никога. Сећаш ли се када су ме рукоположили за јеромонаха, мени је Ањица, млађа ћерка Степана Иљича, поклонила своју плишану куцу? Ја сам је примио - она је за мене жртвовала своју највољенију играчку! И нећеш веровати, ја сам је сачувао. Тек пре недељу сам се од ње растао.
-    И шта си урадио с њом? Јер "поклон се не поклања"! - засмејао се Никифор.
-    Поклонио сам га Ањиној ћерчици, - осмехнуо се отац Пахомије, - Ања је чак пролила сузе радоснице када је угледала своју плишану куцу...
Отац Никифор због нечега дуго није могао да крене са станице. Стајао је и гледао за возом у коме је одлазио Пахомије, све док се светла нису изгубила у ноћи.

П.С. А отац Герасим ипак није отишао по бројанице. Предомислио се.

 

Правослaвни пут, број 40.

[Баба]

https://www.pouke.org/forum/topic/35735-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B0-%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%9B/