Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Драшко]

Прича нам данас један свештеник београдски необичан догађај са једном развратном уличном женом у Београду. Једнога дана пред вече пошетала она по улицама својим скверним занатом. Кад је пролазила поред једне баште види она некога човека, како се веша. Везао конопац за грану дрвета и на једном намакнуо себи око врата. Жена хитро скочи преко ограде, извуче свој мали нож из џепа и пресече конопац, те човек падне на земљу већ онесвешћен. Она га трљала док није дошао к свести. Тада јој рече самоубица: "Зашто си то учинила? Ја не могу да живим, Немам нигде ништа. Због немаштине хтео сам свршити са овим чемерним животом". Жена извади све што је имала код себе новаца и да му, обећавши да ће га она и даље помагати док он не нађе рада. И продужи та жена свој непристојни посао, и део зараде до тог посла носила је оном сиромаху и давала на издржавање. Но после шест недеља падне жена у постељу тешко болесна. Позову јој свештеника. У присуству свештеника она је, већ на умору, почела говорити: "О, анђели Божји, зашто сте мени дошли? Зар ви не знате, како сам ја прљава и грешна жена?" Мало потом опет узвикне: "О, Господе Христе, зар си и Ти дошао к мени грешници? Чиме сам ја то заслужила? Зар само тиме што сам оног јадног бедника спасла од смрти? Авај мени недостојној! О како је велика милост Божја! "И то говорећи она испусти душу, и лице се њено засија као свећом осветљено. -

Ето шта значи спасти душу једног човека. Ето како једно дело милости према ближњем покрива многе грехе!

Знам причу, предивно, чуо сам прошлог априла на једној проповеди

[JESSY]

МУДРОСТ

У давна времена, кад je Свети Сава ходио no земљи, непрестано je поучавао људе. Једног дана упита Св. Саву млади искушеник:
-    Оче, ти си увек смирен, добро расположен и никада се не љутиш. Откриј ми тајну и помози ми да и ja постанем такав.
Свети Сава рече искушенику да донесе неколико главица црног лука и један џак.
-    Када се на некога наљутиш, некога увредиш, или се ти осетиш повређен због нечијих речи, узми једну главицу лука и стави je у џак.

 

-    И то je све? – упита ученик изненађено.
-    Не, – одговори Св. Сава, – потребно je да тај џак увек са собом носиш. Сваки пут кад се увредиш због нечијих речи или поступака, стави у џак главицу лука.
Искушеник je послушао. После неког времена џак je постао тежак, јер je био пун главица лука и било га je тешко свуда носити.
Уз то, главице лука које су прве стављене у џак су почеле да се кваре и шире веома непријатан мирис. Искушеник je дошао код Св. Саве и рекао:
-    Оче, немогуће je ово носити са собом. Прво, џак je сувише тежак, a друго, лук се покварио и заудара да не може да се поднесе. Поучи ме другачије.
Мудри светитељ je одговорио:
-    Добро запамти да се исто дешава и у твојој души. Сваки пут када се на некога наљутиш или се увредиш, твом „душевном џаку“ се додаје један „лук“, иако ти то одмах не примећујеш. Затим џак постаје све већи и тежи. Поступци се претварају у навике, навике у карактер који рађа пороке и особине које заударају попут поквареног лука. Показао сам ти, на другачији начин, шта се у души збива када не прашта и вређа се на сваку реч.
Сваки пут када се увредиш због нечијих речи или поступака, или ти некога увредиш, добро размисли да ли ти je тај „лук“ потребан. Јер овај џак можеш да одбациш, али прави „душевни џак“ не можеш.

                        Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 1/2015.

[JESSY]

Живели муж и жена. Имали су свега у изобиљу, ништа им није недостајало. Једном је муж, вративши се са посла увече, рекао жени:

„Сваке вечери пролазим поред колибе оног сиромаха, која се налази поред нашег имања, и увек се одатле све ори од смеха. Смеје се он и његова жена, а не разумем чему се тако смеју и радују.“ Жена му одговори: „Како бих ја желела да се тако смејем цело вече без престанка, тако је досадно када падне мрак! Немој да заборавиш сутра да питаш тог сиромаха, чему се он и жена толико радују.“

Богаташ је урадио како му је жена рекла. Сутрадан, пролажећи поред колибе у којој је живео сиромах, покуцао је у једини прозор, иза кога се орио гласан смех и запитао сиромаха који је изашао:

„Молим те, реци ми: сиромашан си, али је твоја колиба сваке вечери испуњена радосним смехом, док је у то исто време у мом дому, препуном скупоцених ствари, мени и жени досадно и уопште нам није до смеха? Даћу ти новца колико желиш, само ми реци твоју тајну.“

Сиромах му лукаво одговори: „Ма није ми потребан твој новац! И овако ћу ти рећи: жена и ја имамо „златну јабуку“. Тако, додајемо један другом ту „јабуку“ – ја жени, она мени и од тога смо радосни!“

Не саслушавши причу сиромаха до краја, пожури богаташ у град, мислећи: „Зар је само у томе ствар? Зар жена и ја немамо новца да купимо златну јабуку?“. Нашао је у граду златну јабуку, велики је новац за њу дао, и брзо се кући вратио.Седоше обоје, свако у супротан крај собе, добацивали су се златном јабуком...само што се нису од тога смејали и радовали. Шта да раде, одоше да спавају. Јутро је, као што је познато, паметније од вечери.

Сутрадан богаташ поново покуца сиромаху на врата: „Купио сам златну јабуку, додавали смо се жена и ја, котрљали је, али због нечега, није нам било весело.“

Тог момента на прагу колибе појавило се дете сиромаха, тек што је научило да хода. Сиромах, показујући на дете, одговори: „Ништа ти ниси разумео, драги човече! Ево је наша „златна јабучица“. Свако вече долазим уморан са поља, а овде ме жена и дете чекају. Вечерамо сви заједно, оно што нам је Бог дао и седнемо: ја у један угао колибе, жена у други, а мрвица наша, час ка мени, час ка жени. Смеје се он, а ми радосни! Зато се и смејемо сви заједно!“

- Имати дете велики је дар Божији, огромна одговорност, али један једини дечији осмех може да надокнади све и нема цене.

[Данче*]

У једном месту се пронео глас, да Спаситељ долази у тај град. Сам Христос. А ко је добар човек, доћи ће му у госте.
Једна жена је редовно одлазила у Цркву, сваки дан је читала Јеванђеље, молила се, водила ревностан живот, али је била горда.
И говори она сама себи: '' Спаситељ ће код мене доћи, сигурно ће доћи ''. Поспремила кућу, спремила храну. Чека Спаситеља. Самовар распалила, јело скувала, пирошке напекла, гибаницу припремила, наравно јер, Спаситељ ће доћи.
Иде малишан-сусед и каже:
- Тета Мања, Христа ради, дођи да помогнеш, мами је јако лоше. Јауче, а ја не могу да је подигнем.
- Не могу! Сваки час Господ треба да ми дође у госте. А ти безобразниче идеш овуда у прљавој обући. Бежи!
Отерала је дечака. Шта да се ради. Малишан се вратио кући, мајчино стање се поправило. Слава Ти Господе!
А Марија и даље чека, она је чврсто веровала истинитој речи Христовој.
Прошао је ручак. Нема Га. Кад, долази из другог села сељак:
- Марија, крава нам се тели, али није добро. Хајде, помози Христа ради, ти умеш да помогнеш стоци.
-Одлази, Гост само што ми није дошао, чекам Госта.
Отерала је сељака. Сељак је дошао кући, крава се отелила. Добро је.
А Марија чека Христа, али никако да дочека. Већ је касно увече. Долази сељак и каже:
-Слушај тетка, одавно сам остао удовац и пропио сам се. А, као што и сами знате – '' чашица по чашица – збогом разуме ''. Сва одећа ми се подерала.
-Одлази, торњај се! – отерала га је – ја чекам Госта.
Госта нема. На јело су навалиле мухе, пирошке се стегле као дрво, у самовару сав угаљ изгорео. Нема Госта, Христос није дошао. Заспала је.
Види у сну. Дошао Спаситељ к њој. Она каже:
- Господе, ја верујем Твојим истинитим речима, јер је свака Твоја реч истинита. И како су рекли да ће Христос доћи, чекала сам Те.
Он јој каже:
-Да, Марија, Ја сам ради твог благочестивог живота, ради твоје љубави према храму Божијем, најпре теби дошао. Ја Сам ти три пута долазио и ти си Ме три пута отерала.
-Господе, па то се није десило.
-Читаш ли Јеванђеље?
-Господе, свакодневно.
-Кад је тако, слушај шта овде пише: '' Болестан бејах и посетисте ме. '' То Сам ти Ја долазио а не Васко, то Сам Ја долазио к теби, а ти си Ме отерала.
-Нисам знала, Господе. А када је било други пут?
-Други пут ти је дошао сељак и молио те. Тог сељака Сам Ја послао, Ја Сам допустио ту невољу са кравом да бих испитао твоју веру. '' У невољи бејах и помогосте ми ''. А ти си Ме отерала.
-Господе, нисам знала! А трећи пут, када Господе?
-И трећи пут сам долазио к теби. '' Наг бејах и оденусте ме ''.
-Нисам знала, Господе!
Како ниси знала! Зато што је ту написано: '' Ко учини једноме од најмањих Мојих, Мени је учинио ''. А ти Јеванђеље читаш.

Ето, рођени, ево из овог примера, из ове поуке, учините пример за себе.

(Проповед је изговорио архимандрит Павле, 24.јуна 1985.г. на дан празновања иконе Пресвете Богородице '' Достојно Јест '' у селу Верхне-Никуљско.)

[JESSY]

ПОУЧНА ПРИЧА - ДУГА ЉУБАВ

 

Јован је већ дуго седео за кухињским столом и писао. Домаћи задатак је одавно завршио.“Шта пишеш тако марљиво?”, упита га мајка.

“Нешто за тебе”, одговори Јован, прикривајући лист на којем је писао.

“Да знаш да сам радознала”, узврати мајка.

Јован убрзо заврши и уздахну: “Коначно!”

Оно што је писао, трипут је преписивао. Сваки би пут нешто додавао. Онда брижно сави папирић, стави га у коверат и остави на мамином радном столу. Тог дана је мајка узела писмо и отворила га.

Ево што је у њему писало:

РАЧУН МАЈЧИНИХ ДУГОВА ЈОВАНУ:

1. Шест пута однео смеће……………………….......…60 динара

2. Три пута донео хлеб………………………………......15 динара

3. Четири пута обрисао судове…………………………20 динара

4. Једанаест пута донео дрва из подрума…….....55 динара

5. Прашина, цвеће и друге ситнице…………………..50 динара

___________________________________________

Свега…………………………………………………200 динара

Мајка је климнула главом, узела новчаник и рекла:

“Да, у праву си сине, одмах ћу ти то исплатити. Заиста си ми много помагао.”

Јован се обрадовао заслуженом новцу. Одмах пожури у парк. Тамо је за једну кружну вожњу електричним аутићем требало платити 5 динара.

С новцем, што га је управо добио од мајке, могао се провозати неколико пута и још мало повећати свој иметак у штедној касици.

Кад се вратио кући, на кревету га је чекало писмо.

Брзо га је отворио и прочитао:

РАЧУН ЈОВАНОВИХ ДУГОВА МАЈЦИ:

1. Девет година за њега кувала……………………............0,00 динара

2. Девет година за њега прала………………………...........0,00 динара

3. Преко 3000 пута га окупала и очешљала………….…….0,00 динара

4. Преко 300 пута окрпила кошуље и панталоне…………0,00 динара

5. Преко 100 ноћи пробдела кад је био болестан….…….0,00 динара

___________________________________________

Свега ………………………………………………0,00 динара

Још исте вечери мајка је на свом радном столу нашла тачно 200 динара. Јованова штедна касица остала је празна.

[Milena B.]

Јутрос сам у додатку једних дневних новина прочитала једну дивну причицу па хоћу да је поделим са вама

 

" Питао једном ученик учитеља:-Тако си мудар и увек добро расположен, никада се не љутиш. Помози ми да и ја постанем такав.

  Учитељ је пристао и замолио ученика да донесе једну врећу.
  - Када се на некога наљутиш и увредиш се, узми један кромпир, па на њему напиши име човека с којим си се посвађао, а онда стави кромпир у врећу- рече учитељ.

  - И то је све?- упита ученик изненађено.

  - Не. Потребно је да увек са собом носиш ту врећу и сваки пут када се осетиш увређено стави у њу кромпир- одговори учитељ.

Прошло је неко време. Врећа се пунила кромпирима и постала прилично тешка. Младићу је било веома незгодно да је стално носи са собом. Уз то, кромпири су почели да се кваре. Неки су иструлили и ширили непријатан мирис.
- Немогуће је ово носити са собом. Врећа је претешка, а кромпир се покварио,- пожалио се ученик. Учитељ му је одговорио:

- То исто се догађа и у твојој души. Кад се на некога наљутиш, увредиш, у твојој души се ствара тежак терет, иако га одмах не примећујеш. Терет постаје све већи. Поступци се претварају у навике, а навике у карактер који рађа пороке који заударају. И лако бисмо заборавили на тај терет да не постаје сувише тежак да га стално носимо са собом. Сваки пут када одлучиш да се посвађаш, увредиш или да некоме нанесеш увреду, размисли да ли ти је тај терет потребан. "

[Maslacak_]

Stvarno je divna pricica i poucna!

Nek si je podjelila sa nama

[Данче*]

Два човека, озбиљно болесна делили су болничку собу. Један човек морао је да седи на кревету сваког дана сат времена како би покушао да празни течност из плућа. Његов кревет био је поред прозора. Други човек морао је да лежи све време. Зближили су се причом о животу, породици, детињству, послу...

Сваког поподнева, када је човек поред прозора седео, описивао је свом цимеру шта види кроз прозор. Човек који је стално морао да лежи почео је да живи за те тренутке када је његов свет био обогаћен свим описима ствари које се дешавају напољу.

Кроз прозор се видео парк са предивним језером. Лабудови су пливали у језеру док су се деца играла поред воде. Парови су шетали држећи се за руке. Цвеће у парку је било предивно, а у даљини се видео и град. Док је човек поред прозора описивао све детаље, други човек би затворио очи и уживао у сценама. Једног поподнева човек поред прозора описао је параду која је пролазила поред болнице. Иако нису могли да чују звукове могли су да замисле радост.

Дани и месеци су пролазили. Човек који је морао да лежи постао је љубоморан на свог цимера и пожелео да он добије место поред прозора не би ли могао да види све лепоте о којима је чуо. У својој очајничкој жељи одлучио је да отрује човека поред прозора. Једног јутра сестра је ушла у собу и видела беживотно тело човека поред прозора. Тело је однето и убрзо након тога други човек је замолио да се његов кревет премести поред прозора. Сестра је прихватила, сместила га и оставила самог.

Полако и уз велики напор, устао је да погледа призор кроз прозор. Видео је само зид. Питао је сестру шта мисли због чега је други човек описивао онако дивне призоре. Сестра је одговорила да је други човек био слеп и да није чак могао да види ни зид.

Рекла је: „Можда је само желео да вас охрабри и учини срећним“

Епилог:
Велика је срећа у том да учините неког срећним, без обзира у којој се ситуацији налазили. Кад делимо тугу упола је лакше, али кад делимо срећу упола је већа. Ако желите да се осећате богатим, избројте све ствари које имате, а новац не може да купи. Не будите љубоморни на друге људе, већ радите на себи. Поделите срећу и учините неког срећним. У супротном наћи ћете се огорчени и сами пред зидом.

[Снежана]

Ovaj događaj se desio u srednjovjekovnoj Engleskoj. Jedan od kraljevih ministara je postao iskreni vjernik. Često su ga mogli čuti kako priča o kralju koji je sa neba došao da spasi svoje podanike. Načuo to i sam kralj, pa pozvao ministra na razgovor. “Čujem da pričaš o nekom kralju sa neba i o tome kako je on sam došao da spasi svoje podanike. Čudno. Kakav je to kralj koji mora nešto sam da radi. Ja sam kralj. Ja znam kako kralj funkcioniše: dovoljno je da izdam naređenje i sve bude izvršeno. Nema potrebe za mojom intervencijom.” I kao što to inače u pričama biva, kralj je tražio odgovor na njegovo pitanje. “Ukoliko mi ne uspiješ dati zadovoljavajući odgovor na ovo moje pitanje, zašto taj kralj nije mogao naređenjem da izvrši svoju misiju, smijeniću te sa mjesta ministra, jer nisam siguran da u tom slučaju zaslužuješ trenutnu poziciju. Dajem ti rok tri dana.”

I tako je ministar razmišljao cijeli jedan dan na koji najbolji način da odgovori svom kralju. Sutradan je sa planom otišao kod dvorskog lutkara. Zamolio ga je da napravi lutku veličine i sličnosti sa kraljevim najmlađim sinom, malim princom. Uz pomoć drugih dvorskih službenika obukao je lutku u prinčevu odjeću. Kada je sve to spremio, zamolio je kralja da ga sutradan sačeka u parku pored rijeke, a on će mu se pridružiti i donijeti traženi odgovor. Kralj je pristao i oni su se rastali.

Sutradan je kralj sjedio u parku, ispod baldahina, okružen cijelom carskom svitom, uz prisustvo kraljeve garde. Car je pio vino, slušao muziku koja ga je uveseljavala i uživao u predivnom danu. U tom trenutku je stigao i ministar. On je napravio dogovor sa svojim prijateljem koji je trebalo da iznenada ali tajno, da ne bude primijećen, ubaci lutku obučenu u odjeću princa u rijeku, na vidiku samog kralja i cijele njegove svite. I dok je ministar prilazio, a kralj ponovio svoje pitanje zahtijevajući odgovor, lutka je bačena u vodu. Čim je primijetio odraze u vodi i poznatu odjeću, kralj je bez dvoumljenja skočio u rijeku, želeći da spase lutku – misleći da je u pitanju njegov sin, princ. Kada je izašao napolje iz vode, shvatio je da je nasamaren. Tada mu je prišao ministar i pitao: “O plemeniti kralju, zašto ste skakali u vodu? Zašto niste jednostavno izdali naređenje da to neko drugi uradi umjesto vas?”

Kralj je odgovorio: “Ti to očigledno ne razumiješ, to je bila reakcija ljubavi, u pitanju je bio moj sin.” I dajući odgovor, dobio je odgovor na svoje postavljeno pitanje.

Naravoučenije: “Jer Bogu tako omilje svijet da je i sina svoga jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni” (jevanđelje po Jovanu 3:16)

 

[ivanaika]

Речи нису довољне

 

Један младић је отишао код свог учитеља и рекао му: „Учитељу, ти си ме саветовао да стално понављам у мислима фразу, ‘Ја желим радост у своме животу!’ Ту реченицу изговарам сваки дан много пута, а радости у моме животу није било, нити је има. Ја сам и даље једнако незадовољан као што сам и пре био. И шта сада да радим?“

Мудри учитељ је тихо положио испред младића предмете кашику, чашу и свећу – и упитао га:
- „Реци ми, шта би желео да имаш од ових предмета?“
- „Чашу“ – одговори младић.
- „Изговори то сада пет пута.“ – затражио је учитељ.
- „Ја хоћу чашу. Ја хоћу чашу…“ – понови ученик пет пута.
- „Ето, видиш ли“, рече му учитељ, „можеш понављати и пет милиона пута на дан да хоћеш чашу, али је нећеш имати. Треба да пружиш руку и да је узмеш! Саме речи нису довољне, ТРЕБА НЕШТО И ДА УРАДИШ.“

[Kaludjerovic Sreten]

Речи нису довољне

 

Један младић је отишао код свог учитеља и рекао му: „Учитељу, ти си ме саветовао да стално понављам у мислима фразу, ‘Ја желим радост у своме животу!’ Ту реченицу изговарам сваки дан много пута, а радости у моме животу није било, нити је има. Ја сам и даље једнако незадовољан као што сам и пре био. И шта сада да радим?“

Мудри учитељ је тихо положио испред младића предмете кашику, чашу и свећу – и упитао га:

- „Реци ми, шта би желео да имаш од ових предмета?“

- „Чашу“ – одговори младић.

- „Изговори то сада пет пута.“ – затражио је учитељ.

- „Ја хоћу чашу. Ја хоћу чашу…“ – понови ученик пет пута.

- „Ето, видиш ли“, рече му учитељ, „можеш понављати и пет милиона пута на дан да хоћеш чашу, али је нећеш имати. Треба да пружиш руку и да је узмеш! Саме речи нису довољне, ТРЕБА НЕШТО И ДА УРАДИШ.“

lijepa i poucna prica,svaka cast Ivana.

[JESSY]

Priča nedeljom: Sreća

 

Krstarica

Došla sam k vama da vas pozdravim.
Moje je ime Sreća i sastavni sam deo života, života onih koji veruju u snagu ljubavi i života, onih koji veruju da je ljubav beskonačna.
A znate da sam u braku?
Davno sam se venčala za Vreme i ono vam je odgovorno za rešenje mnogih problema koji vam na početku izgledaju veliki i bezizlazni. Ono izgradjuje srca i ličnost, leči rane i pobeđuje tugu. Vreme i ja zajedno imamo troje dece.
Naša su deca Prijateljstvo, Mudrost i Ljubav.
Prijateljstvo je najstarije dete lepo, iskreno, veslo i nasmejano. Zbližava ljude, a da pri tome nikoga ne ranjava već uteši svakoga kome se približi držeci ga za ruku.
Mudrost je naše drugo dete. Ona je pametna, sa čvrstim principima i neprekidno uči i sve je zanima. Najsličnija je svom ocu Vremenu. Možete zamisliti kako je to kad njih dvoje koračaju zajedno – Mudrost i Vreme.
Najmlađa je Ljubav. Koliko posla s njom!!! Tvrdoglava je, uporna i prevrtljiva! I tako ponekad želi živeti na samo jednom mestu, a onda se nakon nekog vremena seti i kaže da je stvorena da bi živela u dva srca, a ne samo u jednom. Ah, moja je Ljubav vrlo složena i zapletena osoba, tako da zna i pokoju nesmotrenost počiniti i to samo kakvu!
Kada do toga dođe na scenu moram pozvati njenoga oca.
Vreme dođe i pokuša pokrpiti rane koje je njegova kći Ljubav izazvala, a često u pomoć priskoči i Mudrost, mada nije u svim slučajevima od velike koristi sa svom svojom pameću.
Jednom mi je jedna osoba rekla:
– “ Na kraju sve dodje na svoje, na ovaj ili na onaj način. Ako se stvari još nisu sredile i posložile znači da još nismo na našem pravom putu.“
Zato, kažem vam, verujte mojoj porodici, mom suprugu Vremenu i mojoj deci Prijateljstvu, Mudrosti i Ljubavi.
Budete li imali poverenja u njih, znajte, da ću i ja, Sreća, jednog dana svakako pokucati na vaša vrata.

[JESSY]

Duško Radović Noć u šifonjeru

Pogledajte me dobro! Ja sam celu jednu noć proveo u šifonjeru! Jeste! Od deset uveče do sedam izjutra! Devet sati na nogama, potpuno go, u onom mraku u naftalinu! Da sam samo jednom kinuo danas više ne bih bio među živima! No, ipak, sve se srećno završilo... Izašao sam živ iz šifonjera. Naravno, sa jednim dragocenim iskustvom i mnogo nekih i veoma značajnih misli. U ovoj ludoj glavi... Vidite, kad danas o tome razmišljam, provetren od naftalina i oslobođen straha... kako da vam kažem... sve se ukazuje u jednom novom svetlu. Pogledajte... Bilo nas je troje. Ona, njen muž i ja u šifonjeru. Kome je bilo najteže? Mužu? Ne, on ništa nije znao! Meni? Ne, ni meni... Slušajte, pa ja sam ipak pobegao... ja sam se sakrio! ONA, ona je podnela sve strahote te duge, duge noći! Molim vas, pokušajte da zamislite tu stravičnu situaciju: muž se, posle dugog putovanja, iznenada vratio kući, željan nežnosti... A ona, koja treba i mora da mu pruži tu nežnost, ona zna da sam ja tu, u šifonjeru, da slušam i čujem svaku reč i svaki šum! Ona je, dakle, tu jezivu noć morala provesti sa dva muškarca... trudeći se da nijednog ne uvredi, da bude podjednako nežna i pažljiva i prema jednom i prema drugom!? To je bio podvig i ona ga je uspešno izvela! Sa veštinom, dostojnom svakog divljenja! Ona je mužu poklonila... ono što je morala, dok je meni posvetila sve svoje misli i sav tekst! Jedino što je meni, u toj situaciji, mogla da pruži... Sve što je govorila mužu - govorila je glasno, vikala je - da ja u šifonjeru čujem. Ona je govorila meni, ja to dobro znam, shvatio sam - a njen muž je odgovarao umesto mene. Budi jak! Izdrži još malo! Izdrži! Čuješ li me, ja sam tvoja! Čujem! Muž je odgovarao glasno, a ja sam šaputao u šifonjeru: „Jak sam... Izdržaću... Čujem te, ti si moja!" O, kako sam je razumeo i voleo... Kako sam bio pun poštovanja i divljenja prema takvoj njenoj žrtvi!... I danas, sada, ovo iznosim isključivo kao svoj mali prilog, svoj kompliment ovoj ženi i ženi uopšte... Hvala vam!

[JESSY]

Na drugoj strani

Jedan mladić koji je živeo i radio daleko od svog rodnog mesta uželeo se da vidi svoj zavičaj, i rešio se da se vrati kući i obiđe svoj dom. Vraćajući se kući, posle nekoliko dana putovanja naiđe tako na obalu jedne ogromne reke. Znao je da je njegov dom sa druge strane reke, ali nije znao kako da pređe na drugu obalu. Hodao je satima nizvodno, ali nije uspevao da nađe niti most niti kakvog skeledžiju. Zatim se vratio odakle je krenuo, pa pošao uzvodno, ali ni tamo mosta nije bilo. Polako je počelo da pada veče, mladić već umoran od pešačenja sedeo je na jednom kamenu već razmišljajući da li da odustane od svog putovanja, kada na drugoj obali reke ugleda budističkog monaha. - Molim vas, možete li mi reći kako da pređem na drugu stranu! - viknu mladić. Monah se začas zamisli pa mu odgovori: - Sinko, ali ti si već na drugoj strani!

[JESSY]

Небеско цвеће, или Бајка за велику и малу децу

Наталија Климова

Живела једном једна девојчица Ксенија. Ни по чему се није разликовала од друге деце: лепо је цртала, правила је животињице од пластелина и волела је да игра. И још је гајила цвеће на балкону. Сама га је заливала, брисала је саксије да увек буду чисте и увек је пажљиво пратила да ли у њеном малом царству влада ред.

Њен труд није остао незапажен и једног светлог, ведрог дана у малој башти се десило чудо. Само не онакво чудо какво људи смишљају, а онда о њему пишу у бајкама за децу, већ право! Код девојчице је долетело дванаест небеских голубова! Њихово перје је било снежно бело, кљунови су се преливали у сребрној боји, а пажљиве окице су личиле на малене драгуље. Птице су улетале кроз отворени балконски прозор и цео простор објасјавале јарким сјајем. Сваки голуб је носио мајушно семе добра. Небески гости су долетали како би их поклонили нашој малој јунакињи. Пажљиво ставивши ова семена у саксије с цвећем, излетели су напоље, винули се ка небу и полетели високо-високо, према самом сунцу и почели су да чекају да из посејаног семена израсте миомирисно цвеће...

У међувремену је дошао час да Ксенија крене у вртић. Али, он се налазио на неколико станица од њене куће и Ксјушењку је неко обично водио аутобусом. Овог пута је девојчица имала среће: за њу се нашло слободно место и она је села поред прозора да гледа како покрај ње пролазе лепи аутомобили и како промичу јарки натписи продавница. Међутим, девојчица је убрзо поред себе приметила дечака, још сасвим малог. Тако лепог и озбиљног да није могла да задржи осмех. А шта је с одраслима? Зашто нико не уступи место малишану? Бацивши још једном поглед на људе који су седели поред ње Ксенија је одлучно устала и малишана су посадили на њено место поред прозора.

Чим је то урадила на балкону је процветао небески цветић! Тако леп да кад би га човек гледао, није могао да замисли да је израстао у обичној саксији, у једноставном стану, код обичне девојчице Ксеније. Цвет је из дана у дан постајао све лепши и Ксјуша се много радовала...

А онда се девојчица растужила. Ради се о томе што се посвађала с баком. Била је каприциозна и цмиздрила је. Бака се наљутила. Ксјушу је било јако срамота због свог понашања, али баш јој се није ишло да тражи опроштај. Прво је јогуница гледала цртани, затим је нацртала слику, али је била све лошије расположена. Онда је натерала себе да оде у суседну собу:

— Бако, молим те, опрости ми!

И кад је то рекла у другој саксији на балкону је процветао још један цветић! Сад их је већ било два! Кад би их човек гледао, срце би му замирало од среће — ово цвеће је доносило огромну адост!

Ксјуша је била паметна девојчица и врло брзо је схватила да њено небеско цвеће расте кад чини добро дело. И девојчица је одлучила да се из све снаге труди да буде послушна, да не изводи бесне глисте и да не буде лења, да се не вређа и не љути ни на кога.

Ох, како је то било тешко! Међутим, Ксјуша се усрдно трудила. Трећи цветић је израстао кад није била циција и кад је с другарицом поделила своју омиљену чоколаду. Четврти — кад је орибала под у кухињи без обзира на то што је почињао цртани и тако је желела да баци крпу и да што пре дотрчи до телевизора. Пети цветак је обрадовао девојчицу својом појавом кад је храбро, без суза и хистерије, ушла у зубарску ординацију. Ксенија се јако плашила, али је трпела. Затим се цвеће појављивало из дана у дан и наша јунакиња је навикла да чини добра дела избегавајући зла.

Напокон је порастао последњи, дванаести цвет. Цео балкон је био испуњен дивним миомирисом.

Прошла су још три дана и док се Ксенија дивила овој лепоти њену башту су поново посетиле небеске птице. Оне су, као и у току своје прве посете, улетеле кроз широм отворени прозор и селе су поред девојчице. Ксенија је схватила да су гости долетели по своје цвеће. Вероватно ће их однети високо на небо, где живи сунце и засадити у дивној башти у којој има много исто тако чудесних биљака... Девојчици није било жао да се растане од своје баште која је сијала, јер било јој је јасно да тако необичном цвећу није место на земљи. На земљи треба да се чини добро, а ово цвеће нека иде тамо где и треба да буде...

Голубови су узели по цвет и полетели, остављајући сребрнасти траг на небу... Ксенија је гледала за њима и размишљала о томе да ће чинити добре поступке украшавати небеску башту стално новим и новим цвећем...