Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Данче*]

стаза живота

Једна млада мајка је управо закорачила на стазу живота.

- Да ли је ово дуг пут? – питала је.

Њен Путовођа јој је одговорио:

- И дуг и тежак. Остарићеш и пре него што стигнеш до његовог самог краја. Али упамти да ће последак бити бољи него почетак.

Но млада мајка је била тако радосна да није могла да поверује како би ишта могло бити лепше од ових година.

И тако се она играла са својом децом, берући им цвеће дуж стазе којом пролажаху и купајући их у бистрим брзацима. А кад би их сунце помиловало, она би узвикнула од милине:

- Ништа на свету не може бити лепше од овог!

Потом је дошла ноћ… и олуја… и на стазу се надви тама. Деца се почеше трести од страха и хладноће. Мајка их привуче себи и покри их својим плаштом.

Деца прозборише:

- Мајко, не бојимо се, јер си ти с нама. Ништа нас не може позледити!

Затим свану јутро. Пред њима се указало брдо и они, пењући се на њега, осетише умор. Али мајка их је једнако бодрила:

- Имајте стрпљења јер само што нисмо стигли.

И деца би наставила да се пењу. Кад достигоше висину, рекоше:

- Мајко, да није тебе било, не бисмо могли сами да се успнемо.

Када је навече прилегла, погледала је у звезде и помислила:

- Данашњи дан је бољи од претходног, јер су моја деца научила како да истрајношћу премосте препреку пред собом. Јуче сам им дала храброст. Данас, пак, снагу.

Следећег дана појавише се чудни облаци који помрачише земљу… облаци рата, мржње и злобе. Како деца обневидеше и почеше да посрћу, мајка им рече:

- Подигните очи! Гледајте у светлост!

Деца погледаше. И угледаше непролазну славу изнад облака која их изведе из таме.

Те ноћи мајка помисли:

- Ово је најбољи дан од свих до сада, јер моја деца познаше Бога!

Пролазили су дани, недеље, месеци и године. Мајка је остарила и мало се погнула у страну. Али њена су деца била висока и јака и корачала су смело.

Кад пут постаде тежак, они је подизаху на своје руке и ношаху, јер беше лака попут пера. Најзад, стигоше и до врха брега. Одатле су могли да виде сјајан пут и златна врата широм отворена.

Мајка рече:

- Стигла сам до краја свог пута и уистину разумех да је он бољи од почетка; јер моја деца могу сама да корачају, чему ће и своју децу научити.

На то јој деца одговорише:

- Ти ћеш, мајко, увек ићи поред нас, чак и када будеш иза ових врата.

Стајали су и гледали како их у миру напушта. Врата се за њом затворише. Деца рекоше:

- Не можемо је видети, али је она и даље са нама. Мајка, каква је наша, је далеко више од успомене. Њено живо присуство се осећа.

[JESSY]

 

Почео неки човек да зида кућу, па кад чу да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и свети саваочита молитву, да би посао што боље завршио.

Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: Домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.

– А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?

– А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.

– Ко те то научи?

– Неки човек. Још је рекао да то у Светом Писму пише и да је сам Христос то рекао!

– Добро! – рече Свети Сава – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад ба-

ци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!

– Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе ништа нема од куће!

– Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога Писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом Писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!

Из Светосавског Звонца

[JESSY]

Рибар је превозио чамцем једног човека. Путник га је пожуривао: - Брже, касним на посао! И тада је видео да је на једном веслу написано "моли се", а на другом - "ради".
-Због чега то? 
 -Ради подсећања - одговорио је рибар.
 - Да не заборавим да треба да се молим и радим.
 -Па свима је јасно да мора да се ради, а молити се, - човек је одмахнуо руком,
- то није обавезно. Никоме то није потребно, због чега губити време на молитву. 
-Није потребно?
 - Упитао је рибар и извукао из воде веслом са натписом "моли се", и почео да весла само са једним веслом. Чамац је кружио у месту. Ево видиш какав је труд (рад) без молитве. Кружимо на једном месту и нема никаквог напретка. Дакле јасно је: да би се успешно пливало по бурном житејски мору треба чврсто држати у рукама два весла: молитву и рад.

[JESSY]

Прича о уразумљењу једног мужа 
Живео један човек и једном се спремао да иде да ради у винограду и рекао је својој жени:
-Ујутру рано ћу кренути у виноград.
-ићићеш ако је Богу угодно, одговорила је жена.
- Угодно Богу или не, - одговорио је он, - ја ћу свеједно ићи!
Ујутру док је још био мрак, изашао је из куће и пошао ка свом винограду. Али напољу је био такав пљусак, да је морао брзо да се врати кући. Покуцао је на врата пре зоре:
-Ко је то? - Упитала је жена.
Ако је Богу угодно, одговорио је, - то сам ја, твој муж.

[Иван Ивковић]

Месец се не може украсти

Рјокан, учитељ зена, живео је врло скромно у једној малој колиби у подножју брда. Једне вечери лопов уђе у колибу и откри да у њој нема ничега што би се могло украсти. Рјокан се врати и затече га. "Можда си прешао дуг пут да ме посетиш", рече пљачкашу, "и не би требало да се вратиш празних руку. Молим те, узми моју одећу као поклон." Лопов остаде запрепашћен. Узе одећу и побеже. Рјокан седе онако неодевен да посматра месец. "Јадник", сањарио је, "волео бих да сам могао да му дам овај лепи месец."

[Данче*]

НЕЗНАНО ДОБРО

Живео једном у давна времена један човек. Његова светост је била тако велика да су јој се чудили чак и анђели и долазили су с неба само да виде како је могуће, живећи на земљи, обући се у такву светост?

И анђели су једном рекли Богу:

- Господе, даруј овом човеку дар чудотворења!

- Хоћу – одговорио је Господ. – Само питајте да ли он то сам жели.

И анђели упиташе свеца:

- Да ли желиш да дарујеш здравље само једним додиром руке?

- Не – одговори светац. – Боље је да Господ сам то чини.

- А да ли желиш да имаш такав дар красноречивости чијом силом би обраћао грешнике на покајање?

- Не, то је у Божјим рукама, а не у рукама слабог човека. Ја се молим за обраћење грешника, али не обраћам.

- Да ли можда желиш да привлачиш себи сијањем врлине и да тако прослављаш Бога?

- Не, привлачећи себи одвлачићу људе од Бога.

- Па шта желиш? – упиташе анђели.

- Шта још да желим? Да ме Господ не лиши Своје милости! А с њом ћу имати све.

Али анђели су наставили да инсистирају.

- Добро – одговорио је светац. – Желим да чиним добро тако да сам за њега не знам.

Анђели се збунише, али онда одлучише: „Нека сенка овог човека, коју он не види, исцељује болеснике, олакшава туге и жалости.“

Од тада је тако и било: где год би се овај светац појавио, његова сенка је покривала зеленилом угажене стазе, враћала је воду потоцима који су пресушили, испод ње је цветало цвеће и сушиле су се људске сузе.

А светац је просто ишао по земљи, ширећи око себе добро, као цвет мирис, ни сам не знајући за то.

[JESSY]

Полемика са смирењем
У једном селу живео је невероватни полемичар, који је полемисао редом са свим и сваким. Захваљујући својој невероватној упорности успевало му је да сваку полемику заврши у своју корист са речима „Ето видиш да сам био у праву“. На свако тврђење и сваку мисао он је увек налазио супротну. Будући горд због својих победа у полемикама чуо је једном да је у његово село код његовог пријатеља дошао један мудар старац.

„Ако успем да надвладам полемиком и тог старца, онда не само да ћу бити славан у свом селу, већ и у целој земљи“,- одлучио је овај занешењак и кренуо да тражи мудраца. Дошавши у кућу у којој је гостовао мудрац он замоли да му дозволе да разговара с њим. Када су га довели код старца, рекао је гордо: „Мудрац, наслушао сам се о твојој мудрости али без обзира на то уверен сам да сваку фразу коју изговориш могу да оспорим и докажем да сам ја у праву“.
- Да, у праву си – старац је одговорио мирно.
- Не, нисам у праву, - кроз плач је узвикнуо споритељ…и престао.

[ivanaika]

Car i Bog

Dva siromaha hodaše po Carigradu. Jedan vikaše: “Pomozi Bože!” A drugi: “Pomozi care!”
Caru dosadi slušati siromaha gde svaki dan viče: “Pomozi care!” te ga naumi obogatiti. Zato ga pozva k sebi i dade mu hleb u kome su bili zamešani dukati, te mu reče:

“Ne viči sada više, idi kući i budi srećan.”

Siromah ne znajući šta je u hlebu, krenu kući. Ali u putu srete onog drugog siromaha i ispriča mu sve što se sa njim zbilo te mu pritom ponudi hleb na prodaju pošto je bio uveren da hleb nije dovoljno pečen.

Siromah, koji je vikao:”Pomozi Bože” prihvati ponudu i dade mu za hleb nekoliko dinara. Kad dođe kući, zareza hleb i na ogromno čudo spazi gomilu dukata u njemu, te od tog dana prestade i prositi.

Siromah koji je vikao:”Pomozi care!” prinuđen bi i dalje prositi. Kad to car spazi, dozva ga sebi i celu stvar ispita.

I kad je sve saznao, reče mu: “Ne vredi ti vikati: ‘Pomozi care’, ipak Bog sreću deli!”

[Данче*]

Два калуђера

Два калуђера на ходочашћу стигла су до газа неке реке. Тамо су угледали девоjку у доњем рубљу, коjа очито ниjе знала шта да ради пошто jе вода била дубока, а она ниjе желела да упропасти своjу одећу. Без икакве буке, jедан од калуђера упртио jу jе на леђа, пренео преко реке и спустио на другу обалу. 

Калуђери су наставили своjим путем. Међутим, после jедан сат, онаj други калуђер почео jе да приговара:

- Сигурно да ниjе добро да дотакнеш жену. То jе потпуно у супротности са забраном блиског контакта са женама. Како си могао да урадиш нешто што се коси са монашким правилима?

Калуђер коjи jе девоjку пренео преко реке ниjе одговарао. Наставио jе мирно да иде док коначно ниjе приметио:

- Оставио сам jе поред реке jош пре jедан сат. Зашто jе ти jош увек носиш?

[Zero]

PROGUTALA GA STOLICA (Nikolaj Velimirović)

Bila tako dva prijatelja u Arabiji. Svako veče sjedali kraj vatre na malim tronogim stolicama i razgovarali. No dogodi se da jedan od njih postade šeik. Preseli se dakle u kamenu palaču i sjedne u visoku stolicu od sedefa. Mnogi narod dolazi i klanja se novom starješini. Došao i stari prijatelj njegov, sav radostan, preradostan, da mu čestita. Ali ga oholi šeik nehtjde pustiti k sebi nego ga ostavi da čeka pred kapijom mnogo dana. Naposljetku naredi da mu ga dovedu.

      Skromni prijatelj uđe, a šeik se još više zavali u stolicu od sedefa. Prijatelj odmah sve shvati pa se navlaš poče obazirati oko sebe kao da ne vidi šeika. Šeik ga ljutito oslovi i upita što traži očima?

"Tražim tebe čovječe gdje si!" odgovori prijatelj pa tužno dodade:

"dok si sjedio na maloj stolici nije se vidjela stolica od čovjeka, a sad se ne vidi čovjek od stolice!"

[Иван Ивковић]

PROGUTALA GA STOLICA (Nikolaj Velimirović)

...

Еееј, има једна много слична зен прича...

Посетница

Кеичу, велики учитељ зена у периоду Меиђи, био је поглавар Тофуку храма у Кјоту. Једнога дана гувернер Кјота га потражи по први пут. Његов пратилац му предаде гувернерову посетницу, на којој је писало: Китагаки, гувернер Кјота. Немам ја посла са таквим човеком, рече Кеичу свом пратиоцу. Реци му да оде одавде. Пратилац однесе посетницу назад, извињавајући се. Моја је грешка, рече гувернер, и оловком прецрта речи гувернера Кјота. Замоли поново свог учитеља. О, јели то Китагаки?, узвикну учитељ када виде посетницу. Хоћу да видим тог човека.

[JESSY]

„Pitao je učenik učitelja:
Tako si mudar, uvek dobro raspoložen, nikada se ne ljutiš… Pomozi mi da i ja postanem takav.

Učitelj je pristao i zamolio učenika da donese krompir i jednu providnu kesu.
… Kada se na nekoga naljutiš i sakriješ svoju uvredjenost – reče učitelj – uzmi jedan krompir pa sa jedne njegove strane napiši svoje ime, a sa druge ime čoveka sa kojim si se posvadjao, a onda stavi krompir u kesu.

I to je sve? – upita učenik iznenadjeno.

Ne, – odgovori učitelj – potrebno je da uvek sa sobom nosiš tu kesu, i svaki put kada se se osetiš uvredjeno da u nju staviš krompir.

Učenik je pristao. Prošlo je neko vreme. Kesa se punila krompirima i postala poprilično teška. Bilo je vrlo nezgodno stalno je nositi sa sobom. Uz to krompiri koji su prvi stavljeni u kesu počeli su da se kvare. Neki su proklijali, a neki istrulili i širili neprijatan miris. Učenik je došao kod učitelja i rekao:

Nemoguće je ovo nositi sa sobom. Prvo, kesa je suviše teška, a drugo, krompir se pokvario. Predloži nešto drugo.

Ali učitelj je odgovorio:
To isto dešava se i u tvojoj duši. Kada se na nekoga naljutiš, uvrediš, u tvojoj duši se stvara težak kamen iako ti to odmah ne primećuješ. Zatim kamen postaje sve veći. Postupci se pretvaraju u navike, navike u karakter, koji rađa poroke koji zaudaraju. I na taj tovar lako bi zaboravili da nije suviše težak da ga stalno nosimo sa sobom. Dao sam ti mogućnost da posmatraš ceo taj proces sa strane. Svaki put kada odlučiš da se uvrediš ili da nekome naneseš uvredu razmisli da li ti je taj kamen potreban.”

[JESSY]

Jednom je prilikom jedan čovek pozvao svoga prijatelja, indijanca u goste u veliki grad.
Čovek je poveo indijanca u razgledanje grada i dok su se šetali indijanac, najednom, reče: Čujem cvrčka!

Nemoguće da od ovolike buke, brujanja automobila i galame, ti možeš čuti cvrčka – reče čovek.

Indijanac se na to sagne, razgrne grm i pokaže malog cvrčka.
Kako? – upita čovek.

Indijanac na to zatraži jedan novčić i ispusti ga na pločnik. Novčić zazveči!

Prolaznici se zaustaviše i okrenuše prema mestu odakle je dolazio zvuk palog novčića.

Ono što si naučio slušati čućeš, ma kakva buka bila, gde god bio – odgovori indijanac
kao što vidiš, svi ovi ljudi su u buci ipak čuli novčić ali cvrčka nisu čuli.

———
Najvažnije je slušati, i zato probajte čuti i ono na šta niste navikli i što možda ne očekujete.
Otvorite svoje srce i svoj um i za neke nove, drugačije stvari, jer to što mi ne primećujemo ne znači da ne postoji ili da je nemoguće.

[JESSY]

Bio jednom jedan bogataš koji je zamolio nekog mudraca da pokuša sprečiti njegovog sina od upadanja u loše navike. Stari mudrac na prvom sastanku povede momka na šetnju kroz baštu, te iznenada zastade i zamoli mladića da iščupa jednu malu biljku pored puta.

Mladić uze biljčicu sa svoja dva prsta i izvuče je iz zemlje bez problema zajedno sa korenom. Nakon nje mudrac mu reče da iščupa nešto veću biljku koju mladić opet bez problema izvuče iz zemlje.

“Iščupaj sada onaj grm tamo” – reče starac. Mladić se već zajapurio od napora, ali nakon nekog vremena je uspeo da iščupa i taj grm. Na kraju mu mudrac reče da iščupa obližnje drvo. Mladić je pokušavao i pokušavao, ali na kraju sav u znoju reče: “To je nemoguće!”

“Tako je i sa lošim navikama,” reče starac. “Kada si mlad, lako ih je ukloniti, ali kada ostariš i kada loše navike puste korene, gotovo ništa ih ne može ukloniti u potpunosti.”

“Ne čekaj da loše navike puste korene u tvojoj duši, napusti ih dok još uvek imaš kontrolu nad njima ili će one preuzeti kontrolu nad tobom”

[Данче*]

Проповед је изговорио архимандрит Павле, 24.јуна 1985.г. на дан празновања иконе Пресвете Богородице '' Достојно Јест '' у селу Верхне-Никуљско.

У једном месту се пронео глас, да Спаситељ долази у тај град. Сам Христос. А ко је добар човек, доћи ће му у госте.
Једна жена је редовно одлазила у Цркву, сваки дан је читала Јеванђеље, молила се, водила ревностан живот, али је била горда.
И говори она сама себи: '' Спаситељ ће код мене доћи, сигурно ће доћи ''. Поспремила кућу, спремила храну. Чека Спаситеља. Самовар распалила, јело скувала, пирошке напекла, гибаницу припремила, наравно јер, Спаситељ ће доћи.
Иде малишан-сусед и каже:
- Тета Мања, Христа ради, дођи да помогнеш, мами је јако лоше. Јауче, а ја не могу да је подигнем.
- Не могу! Сваки час Господ треба да ми дође у госте. А ти безобразниче идеш овуда у прљавој обући. Бежи!
Отерала је дечака. Шта да се ради. Малишан се вратио кући, мајчино стање се поправило. Слава Ти Господе!
А Марија и даље чека, она је чврсто веровала истинитој речи Христовој.
Прошао је ручак. Нема Га. Кад, долази из другог села сељак:
- Марија, крава нам се тели, али није добро. Хајде, помози Христа ради, ти умеш да помогнеш стоци.
-Одлази, Гост само што ми није дошао, чекам Госта.
Отерала је сељака. Сељак је дошао кући, крава се отелила. Добро је.
А Марија чека Христа, али никако да дочека. Већ је касно увече. Долази сељак и каже:
-Слушај тетка, одавно сам остао удовац и пропио сам се. А, као што и сами знате – '' чашица по чашица – збогом разуме ''. Сва одећа ми се подерала.
-Одлази, торњај се! – отерала га је – ја чекам Госта.
Госта нема. На јело су навалиле мухе, пирошке се стегле као дрво, у самовару сав угаљ изгорео. Нема Госта, Христос није дошао. Заспала је.
Види у сну. Дошао Спаситељ к њој. Она каже:
- Господе, ја верујем Твојим истинитим речима, јер је свака Твоја реч истинита. И како су рекли да ће Христос доћи, чекала сам Те.
Он јој каже:
-Да, Марија, Ја сам ради твог благочестивог живота, ради твоје љубави према храму Божијем, најпре теби дошао. Ја Сам ти три пута долазио и ти си Ме три пута отерала.
-Господе, па то се није десило.
-Читаш ли Јеванђеље?
-Господе, свакодневно.
-Кад је тако, слушај шта овде пише: '' Болестан бејах и посетисте ме. '' То Сам ти Ја долазио а не Васко, то Сам Ја долазио к теби, а ти си Ме отерала.
-Нисам знала, Господе. А када је било други пут?
-Други пут ти је дошао сељак и молио те. Тог сељака Сам Ја послао, Ја Сам допустио ту невољу са кравом да бих испитао твоју веру. '' У невољи бејах и помогосте ми ''. А ти си Ме отерала.
-Господе, нисам знала! А трећи пут, када Господе?
-И трећи пут сам долазио к теби. '' Наг бејах и оденусте ме ''.
-Нисам знала, Господе!
Како ниси знала! Зато што је ту написано: '' Ко учини једноме од најмањих Мојих, Мени је учинио ''. А ти Јеванђеље читаш.

Ето, рођени, ево из овог примера, из ове поуке, учините пример за себе.