Саопштење Светог Архијерејског Синода поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора смрти Јасеновац

[Agnostik]

пре 21 часа, Владимир Владимирович Цар1 рече

Јесте то је тако лако на основу демографије и наталитета то би неко већ одрадио, али ти си вероватно неки нови већи експерт.... 

Ујкица неки. Али зна математику.

E kad bi znao koliko mi familije pobili te ujkice i koliki sam ja Srbenda. 

[Bokisd]

https://stanjestvari.com/2023/11/15/jasenovac-na-izborima-ko-porice-genocid-nad-srbima-u-ndh/

По свему судећи ово је политичко историјска агенда смањивања наших жртава у Јасеновцу и целој НДХ фашистичкој држави.

https://stanjestvari.com/2023/11/17/ubijanje-svetih-srpskih-novomucenika-jasenovackih/

Јесу претрпели геноцид и Јевреји и Роми, али некако ми наслов књиге не одсликава реално стање ствари, ми Срби смо претрпели прави и велики геноцид од стране НДХ државе, ево рецимо колико је Срба било и живело у Задру крајем 19.века, колико их има после и данас :

[Bokisd]

Нешто сам се заинатио  у вези свих тих који умањују наше Јасеновачке мученике  нарочито што је у тој екипи и тај један наш епископ  ,књига покојног е.Атанасија Јефтића, Јасеновац после Јасеновца, мало што сам погледо монументална књига и одмах сам пронашо ево само један извод:

https://www.jasenovac-info.com/biblioteka/Jasenovac_poslije_jasenovca.pdf

"Тако пише о логору Градина др Николић, који је и сам прошао кроз Јасеновачки логор. Ево шта још он исти пише о истој Градини из првих година после рата, када је посетио Јасеновачки логор.

"Када сам послије ослобођења (20.IV.1947) обишао Градину, са сином Сергијем, који је снимио логор (тј. Јасеновац), Градину и Уштице, нашао сам четири големе ливаде са гигантским некрополама, "гробнице народа", које су у попречним редовима биле ископане. Вегетација је на тим некрополама била сасвим друге врсте и много нижа од оне по страни, која је много бујнија. На врху сваке те гигантске гробнице сељаци су ми показивали мјеста која уопће нису обрасла травом, иако су биле прошле већ три године од покоља. Помно сам прегледао мјеста поврх сваке гигантске раке и заиста су чињенице одговарале њиховом тврђењу да се ту вршило масовно клање. Објаснили смо зачуђеним сељацима, који су од ужаса већ нагињали мистичним маштањима, да се ту могло заиста клати и да жељезо из људске крви, које се ту нагомилало смета растењу биљака, а осим тога земља помешана с крвљу отврдне као цемент. Назвали смо та мјеста "хеминским паљевинама" (хемин - жељезна боја крви).

Језиво изгледају те гигантске некрополе, утонуле у земљу, са посебном ниском вегетацијом, далеко од насеља. Неописиво чувство обузима човјека и сама од себе намеће се мисао о силним патњама што су их преживљавале безбројне жртве на овим крвавим разбојништвима. У првој "Чалинки", тој "гробници народа", набројао сам 14 гигантских рака од 60-80 м у дужину, а 6 м у ширину и 4 метра у дубину. На другој "Чалинки", налазили су се големи комплекси, "братске гробнице" Срба и Хрвата и клаоница људи звана "Крвава крушка". Велика њива звана "Лиман" граничила се са "Чалинком", а са истока са Савом. Та њива имала је око 200 гигантских рака. На једној обали "Чалинки", "гробници комуниста", скинуше с врбе 14 зарђалих окова, који су тамо остали све до 20 јуна 1947. године. Те су окове носили заточеници комунисти, који су послије били поклани, а неке су и с оковима затрпавали.

Од "Чалинке" према истоку, управо на заокрету Саве, одакле се у дијагонали, преко Саве, види црква у Кошутарици, налази се најдубље мјесто у Сави, звано "Лиман". Обала Саве ту је врло стрма. обрасла дрвећем и грмљем, испреплетаним купинама и коровом. Занимљиво је да су ту нашли и дивљу винову лозу. То су мјесто усташе изабрали за бацање живих људи у ријеку (Саву). Већином су ту бацали комунисте, које би по десетак њих везали за шину, дугу око 5-7 метара, од жељезничке пруге, и гурнули их тако у дубину Саве - "Обала комуниста". Они нису, наравно, никада испливали из Саве. То је био нови оригинални, усташко- бестијални начин утапања живих људи. Налази великих комада шина, са привезаним костурима с оковима, непобитан су доказ ових неописивих усташких злочина.

Мало подаље наишли смо и на мјесто одакле су усташе сипале пепео од сагорјелих мртвих тјелеса у Саву. Пред својим бијегом, 1945. године, да сакрију траг својим злођелима, усташе су палили мртва тјелеса и пепео бацали у Саву. Око 2 вагона такова пепела до данас је остало на обали Саве. Још увијек су се налазиле и несагорјеле лубање и пршљенови. Големи гроб дјеце, што су их усташе побиле на "Лиману", омладина је нашавши им кости на обали, покопала у заједнички гроб.

Тамошњи сељаци показаше нам и крушку, под којом су усташе вршиле свој кољачки занат. Били су је посјекли, па је стари пањ потјерао младице, које су данас већ неколико метара високе. Око ње прострло се непрегледно гробље. Одатле се пружа "шиб", који се састојао од више парцела под истим им- еном. Прва парцела шиба имала је 14 гигантских рака, а друга 20. Свуда се виде типичне пачетворине: 70х80х6 метара, а поред њих голо мјесто клања - "хеминске паљевине". И све се тако, докле нам год поглед сеже, пружају сами споменици злодела усташа и патњи што су их преживјели наши народи.

Пред нама су поугљена (= угљенисана) стабла, типична ниска вегетација, која се обично јавља на попаљеним мјестима. Овде хумци, онђе слегнута земља, под којом почивају кости безбројних мученика, тамо опет шарене "хеминске паљевине". Ено и један зарђали казан, у коме се кухало људско месо за сапун. Налазимо чак и занемарени трактор и ваљак, којим су усташе преоравале и ваљале гробове прије свога бијега, да би како-тако замеле трагове својих нечувених злочинстава. Виђели смо и големо стабло тополе, у чијим су се дебелим гранама налазила голема чавал (клинци) и ланци, на које су усташе подизали живе људе и остављали их огладњеле да висећи полако умру, док су они испод њих вртјели на ражњу одојке (јагњад), оргијали и правили канибалске вицеве. Виђели смо и "крваву ђечју врбу'', осушену и обраслу гљивама.

Све су нам то показивали тамошњи сељаци, који су се вратили својим кућама након бијега усташа (после 1945). Налазили су на тим мјестима локве крви и још неохлађена мртва и измрцварена тјелеса мученика." (стр. 419 - 421, изд. Сарајево 1975)."

 

Неко је избројао 56 врста мучења и смрти које су измислили усташе у Јасеновцу. Тревало би минимално да их буде срамота све те што доводе у питање број Јасеновачких мученика, срамота и за овог једног нашег владику.  

https://www.kurir.rs/region/hrvatska/3816471/za-ustase-svece-a-za-srpsku-decu-zaborav-mala-parcela-142-na-zagrebackom-mirogoju-otkriva-licemerje-hrvatskih-vlasti-video

Горња слика Парцела 142 на Загебачком гробљу Мирогој, тамо је сахрањено око 800 Козарачке србске деце које су спашена од Диане Будисављевић из логора Стара Градишка који је био дечији логор смрти и страдања у комплексу логора Јасеновац, та несрећна деце су била толико болесна, жедна, гладна, боса, измучена у Јасеновачком паклу смрти да нису могла да преживе било какво лечење и опоравак, морам да будем груб јер сам разочаран и тужан , да ли и ова несрећна мучена дечица по е.Ћулибрку не припадају жртвама Јасеновац и нећемо да их додамо на оних око 80.000. по списку имена побројаних и убијених у Јасеновцу.

И ко зна колико је таквих примера :

 

 

[slovoA]

Научни принцип, о бројању жртава Јасеновца, идентичан је општем принципу савремене науке. А какав је тај принцип, најбоље свједочи краљица савремене науке, теоријска физика, у којој се ништа значајно није десило скоро читав вијек. Али су ту ипак настале бројне теорије о свијету (космосу), не, на основу науке и стварног сазнања, већ управо на основу тог принципа да човјек може савршено познати свијет, чак и као "мали Перица," са валидним папиром. Тј. дипломом, која није једва улазница у свијет науке, већ средство примјене те силе, која човјеку омогућава да под научним принципом подметне и своје визије, као науку, иако те визије не морају имати никаквог основа у самој науци.

Позивање на научни принцип у бројању жртава Јасеновца, не означава слијепост човјека за те жртве, већ за науку, коју не само да подређује већ и понижава тим научним принципом "малог Перице."

[Ćiriličar]

Primorska banovina 1931. - 138 000 plus Srba

 

Savska banovina 1931. g. - 517 000 plus Srba

 

 

Znaci na prostoru danasnje Orvacke 1931. zivelo je oko 700 000 Srba...po popisu iz 1931. g. Ostaje jos BiH, a NDH se sirio sve do Zemuna...

 

Na prostoru danasnje BiH oko milion Srba:

 

Pod kontrolom NDH, krvozedne, satanisticke tvorevine, zivelo je oko 1 800 000 Srba! Koliko su satanisti djavoimani potamanili samo Bog zna.

Bokan je postao SNSovac po stavovima, pa se ne slayem sa njim u mnogome, ali verovatno je u pravu kad kaze da je u paklu dominantan hrvatski/ustaski jezik.

Ko zna....jedno je sigurno da ustaske zrtve sigurno NISU na istom mestu sa ustasama - na onom svetu, zar ne? I lako je pretpostaviti da oni koji su sekli ljude i decu na komade ne mogu biti u Raju, zar ne? Da se zakljuciti da su srpski Mčenici - Sveti Mučenici i da se nalaze u Raju. A gde su ustase - zaista ne bih voleo da znam niti da osecam, cak ni da mislim.

Govoriti o 30-100 000 zrtava na tako velikom prostoru, gde je program "drzave" satanisticke bio itrebljenje jednog naroda je tragicno smesno.

 

PS

Dakle pre skoro 100 godina u danasnjoj Orvackoj je zivelo oko 700 000 Srba, danas ih skoro nema! I ona podrepaska, servilna SNS vlast nema kurazi, sluzeci zapadu radi kredita i svojih fotelja, da usvoji rezoluciju o genocidu nad Srbima u Hrvatskoj.

No....imamo stadion u Leskovcu, i Piski je dobio milion evra za "istorijski" uspeh Srbije. Koji? Stadion od kredita?

 

 

 

[Bokisd]

Добар текст ако некоме није јасно каква политичко историјска агенда се спроводи у умањивању жртава Јасеновца али и у целој усташкој НДХ :

https://stanjestvari.com/2023/11/21/obogacivanje-i-objektivizacija-znanja-o-jasenovcu/

[Ćiriličar]

 

[Ćiriličar]

 

[Ćiriličar]

 

 

Колаборационизам или научна сарадња?

 

Tом пригодом др Динко Чутура је изјавио за медије:

„Autor u ovoj knjizi zapravo raskrinkava zlo i govori o okretanju teza. Knjigu počinje analizom onog poznatog djela „Homogena Srbija“ Stevana Moljevića i „Valerijanovog memoranduma“ SPC-a. Ovo prvo mogli bi smo reći da je strategija, a ovo drugo taktika provođenja velikosrpske ideologije i zapravo genocida nad hrvatskim narodom, a onda se teza okreće i prikazuje da su zapravo Hrvati izvršili genocid nad Srbima“.

 

Биће занимљиво пратити ток и резултате недавно успостављене трајне институционалне сарадње Музеја жртава геноцида и Државног архива Хрватске на реализацији најављених заједничких пројеката.

Дејан Ристић, Силвија Бабић, Јелена Милић, Динко Чутура, Бојан Арбутина и Јозо Ивановић у простору ХДА; ФОТО: Фејсбук страница Музеја жртава геноцида.

Пише: Душан Басташић

На маргинама овогодишњег засједања Међународне алијансе за сјећање на Холокауст (IHRA) која се одржава у Загребу, Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида нашао је за потребно да се у простору Хрватског државног архива, у друштву амбасадорке Републике Србије у Републици Хрватској Јелене Милић и кустоса г. Бојана Арбутине сретне са директором те установе Динком Чутуром.

Након састанка Ристић је изјавио:

„Током дужег и конструктивног разговора детаљно су разматране теме од значаја за обе стране. Том приликом договорено је успостављање трајне институционалне сарадње Музеја и Државног архива која би се односила на научна истраживања прворазредно важних тема у вези са Другим светским ратом, геноцидом почињеним над Србима, Јеврејима и Ромима на цјелокупном подручју НДХ, као и на реализацију заједничких пројеката. Музеј жртава геноцида изражава задовољство због могућности да кроз сарадњу са Хрватским државним архивом допринесе унапређењу односа Републике Србије и Републике Хрватске у области културе, а посебно културе сјећања“.

Подсјећамо да је прије три године у Загребу у препуном Хрватском државном архиву, уз промотера директора ХДА Динка Чутуре представљено треће издање хрватског историчара Стјепана Лозе „Хомогена Србија 1941.“

Том пригодом др Динко Чутура је изјавио за медије:

„Autor u ovoj knjizi zapravo raskrinkava zlo i govori o okretanju teza. Knjigu počinje analizom onog poznatog djela „Homogena Srbija“ Stevana Moljevića i „Valerijanovog memoranduma“ SPC-a. Ovo prvo mogli bi smo reći da je strategija, a ovo drugo taktika provođenja velikosrpske ideologije i zapravo genocida nad hrvatskim narodom, a onda se teza okreće i prikazuje da su zapravo Hrvati izvršili genocid nad Srbima“.

Најава представљања књиге Стјепана Лозе у Хрватском државном архиву; ФОТО: Снимак екрана.

Аутор књиге Стјепан Лозо је рекао и слиједеће:

„Ova knjiga dokazuje, neoborivo dokazuje, da su Srbi formirali ideologiju genocida nad Hrvatima, te da su ga u znatnoj mjeri tijekom drugog svjetskog rata i proveli, a problem je u tome što su ga nastavili provoditi i nakon Drugog svjetskog rata dok su istovremeno oklevetali Hrvate za zločine koje nikada nisu počinili i to u dimenzijama koje su, mogao bih reći, patološke.

Srbi, četnici i partizani, izvršili su genocid nad hrvatskim narodom, a onda su na tezi da pobjednik piše povijest nakon sloma NDH, izmislili genocid nad Srbima. Četnici, Srbi i partizani počeli su Hrvate klati odmah, već u travnju 1941. 10. travnja 1941. oni su počeli klanja Hrvata, koja do kraja lipnja 1941. nisu bila sustavna, ali su bila masovna, bila su brutalna, bila su nemilosrdna, ubijali su starce, žene, djecu do kraja lipnja, a nakon lipnja 1941. zločini postaju sustavni, strateški isplanirani u cilju provođenja genocida nad hrvatskim narodom“.

 

Не треба да чуди овај посљедњи у низу контроверзних потеза директора Музеја жртава геноцида.

Не тако давно, изузетни стручњаци Музеја, како их редовно представља њихов директор Дејан Ристић, угостили су у својим просторијама у Београду, историчара Александра Корба о коме историчар др Владимир Умељић пише:

„Историчар Александар Корб, неуморно тврди да се у хрватској држави 1941-1945. није догодио геноцид над Србима, да је то само „српска измишљотина, лаж и митоманија.

Поразно је сазнање да он налази подршку не само у хрватским круговима, већ и међу званично највишим српским ауторитетима за ова питања (по додељеним им звањима и функцијама), окупљеним управо око наше најважније институције у том погледу, око београдског Музеја жртава геноцида, поименце код његовог дугогодишњег директора Вељка Ђурића Мишине, председника Управног одбора Музеја, владике Јована (Ћулибрка), чију линију како изгледа следи и нови директор Дејан Ристић, у најмању руку при замагљивању суштинске проблематике. Јер овај последњи актуелно не престаје да у медијима хвали своје саборце и себе, и да се притом превентивно заклања иза државе, као што то и епископ Јован исувише радо чини у односу на СПЦ.

Систематски се замагљује чињенично стање, да горе ословљени „званично највиши српски ауторитети за ова питања (по додељеним им звањима и функцијама)“ већ годинама позивају Корба на научне конференције (Београд 2016.) и симпозијуме (Загреб 2019.) и стављају му на располагање десетине страница у званичном гласилу Музеја жртава геноцида, у Годишњаку за истраживање геноцида (св. 12/1, 2020.), да би овај излагао и заступао своје ставове“.

Овом низу непочинстава додаћемо на крају и дугогодишњу сарадњу Музеја жртава геноцида са хрватском историчарком Наташом Матаушић, ауторком идејне концепције и сценарија музејске поставке Меморијалног музеја Спомен подручја Јасеновац, постављене 2006. године. Непосредно по отварању, поставка је изазвала бројне контроверзе и углавном негативне коментаре, до оних да би поставка посебно задовољила и обрадовала усташе.

Без обзира на безбројне критике у протеклих седамнаест година, спорна изложбена поставка до данас није промијењена.

 Наташа Матаушић је и члан „заједничког“ тима за израду заједничке, изложбе свих Република бивше СФРЈ у Државном музеју Аушвиц – Биркенау. Често наводи да се „група експерата на пољу Холокауста сложила на свим битним и спорним тачкама наше заједничке прошлости, као што је рецимо број жртава логора Јасеновац:

„Говоримо отприлике о 100 тисућа људи који су смртно страдали у логору Јасеновац, сви смо се сложили око тих бројева“.

Не треба да изненади да је Наташа Матаушић излагала на недавно одржаној научној конференцији коју је у Палати Србије организовао Музеј жртава геноцида.

Наташа Матаушић на недавно одржаној научној конференцији коју је у Палати Србије организовао Музеј жртава геноцида.

Не спорећи да историчари треба да сарађују са својим колегама у иностранству, у исто вријеме свједочимо како челници Музеја жртава геноцида, референтне установе културе од националног значаја, одапињу отровне стреле, засипају увредама и дисквалификују рад доајена српске историографије, академике Василија Крестића и Србољуба Живановића,  покојног Милана Булајића, Ђуре Затезала и Гидеона Грајфа.

Биће занимљиво пратити ток и резултате успостављене трајне институционалне сарадње Музеја и Државног архива Хрватске на реализацији заједничких пројеката мада се намеће питање гдје је црвена линија која научну сарадњу дијели од колаборационизма.

 

Аутор је један од оснивача и предсједник УГ Јадовно 1941. у Бањој Луци.

[Ćiriličar]

 

 Какав имиџ...нараџасте 'толе...леле, која елита.

[Bokisd]

Немој Ћирилко да дираш чоека ..... тај је беше тамо у врху СНС..... те поједе мрак док си реко кекс.... 

Без шале овај је беше тамо у врху изборне листе СНС и тај води наш Музеј жртава геноцида, лепо ја рече, СНС и Вучко фол патриотизам.

Не знам шта је боље или горе, да имаш отвореног и јавног противника или да ти буде као замаскирани. 

[Ćiriličar]

Иријеј бачки:

"Или ко може тврдити да су истакнути Равногорци, Хрвати по народности, Звонко Вучковић, један од најзначајнијих четничких команданата, и Ђуро Виловић, бивши католички свештеник који је, згрожен усташким злочинима и саблажњен држањем великог броја својих колега католичких свештеника и монаха, прешао у Православље и постао члан Дражиног штаба на Равној Гори?

Павелићевим, Артуковићевим, Лубурићевим и – о ужаса! – садашњим београдским фишкалима усташких монструма то нису аргументи. Они, демонски цинично и препредено, захтевају да се, после осам деценија не само заташкавања него и забране говора о Јасеновцу и о стотинама масовних стратишта Срба у такозваној НДХ, после бетонирања, поравнавања и минирања масовних гробница и логорских комплекса, после конфискације матичних књига Српске Православне Цркве, приступи поименичном пребројавању (!) побијених. Прихватање такве идеје било би израз крајње и безумне наивности. Подручје концентрационог логора смрти Јасеновац тек је 1964. године добило статус спомен-подручја. Али ни после тога се није смело говорити ко су били злочинци, а ко жртве. Не треба дозволити да се то понови, а поготову да жртве и злочинци замене места у сећању и у историографији, што је идеја и циљ данашњих ревизиониста".

 

Јован славонско-пакрачки:

 

[Дејан]

Држава Израел је одмах након Другог светског рата основала институцију која се бавила бројем ибијених Јевреја, запошљавала је 800 запослених, плус спољни сарадници. Музеј жртава геноцида је настао негде 1991 или 92.

[Дејан]

Имао је 7 запослених.

[Родољуб Лазић]

пре 43 минута, Ćiriličar рече

Иријеј бачки:

"Или ко може тврдити да су истакнути Равногорци, Хрвати по народности, Звонко Вучковић, један од најзначајнијих четничких команданата, и Ђуро Виловић, бивши католички свештеник који је, згрожен усташким злочинима и саблажњен држањем великог броја својих колега католичких свештеника и монаха, прешао у Православље и постао члан Дражиног штаба на Равној Гори?

Павелићевим, Артуковићевим, Лубурићевим и – о ужаса! – садашњим београдским фишкалима усташких монструма то нису аргументи. Они, демонски цинично и препредено, захтевају да се, после осам деценија не само заташкавања него и забране говора о Јасеновцу и о стотинама масовних стратишта Срба у такозваној НДХ, после бетонирања, поравнавања и минирања масовних гробница и логорских комплекса, после конфискације матичних књига Српске Православне Цркве, приступи поименичном пребројавању (!) побијених. Прихватање такве идеје било би израз крајње и безумне наивности. Подручје концентрационог логора смрти Јасеновац тек је 1964. године добило статус спомен-подручја. Али ни после тога се није смело говорити ко су били злочинци, а ко жртве. Не треба дозволити да се то понови, а поготову да жртве и злочинци замене места у сећању и у историографији, што је идеја и циљ данашњих ревизиониста".

 

Јован славонско-пакрачки:

 

На Јутјјубу пише да је Јован Ћулибрк (извињавам се, прилично ми је тешко да напишем "епископ") ово изговорио на некој конференцији у Израелу, одржаној 2017. године.

Дакле, имамо црно на бело да је јасно дао до знања да не признаје број од 700.000, него од 100 до 250 хиљада, при чему,  додатном констатацијом о 90 хиљада поименичних жртава, и то некако доводи у питање.