Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'обретење'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Сергије Радоњешки је најпоштованији руски светитељ, а један је од тројице кога прославља чак и римокатоличка црква. Оно што је Свети Сава за Србе, то је Свети Сергије Радоњешки за Русе. Успео је да измири и уједини руске кнезове, а сматра се оснивачем монаштва у Русији. Свети Сергеј Радоњешки у црквеним изворима Сергије Радонежски (рус. Сергий Радонежский; 3. мај 1314 — 25. септембар1392.) - монах и светитељ Руске православне цркве, оснивач манастира Свете Тројице у Сергијевом Посаду близу Москве, обновитељ монаштва у северној Русији. Рођен је у селу Варнита (у близини Ростова) као Вартоломеј. У својој 10-ој година млади Вартоломеј се научио писмености у црквено-школској општина, заједно са својом браћом (старији Стефан и млађи Петар). Око 1328. године због сиромаштва Вартоломеј је био приморан да се пресели у град Радоњеш. Након смрти родитеља Вартоломеј одлази у Хотково-Покровски манастир, где је већ био његов брат Стефан. Ту су се предали строгом посту и подвижништву. Недалеко од манастира изградили су испоснице на обалама реке Концури где је касније изграђена (око 1335.) мала дрвена црква у част Свете Тројице, на месту где се данас налази катедрала и црква Свете Тројице. Ту Вартоломеј прима монашки чин под именом Сергеј, у спомен мученика Сергеја. Манастир Свете Тројице је основан 1345. године. Сергеј је био њен други игуман и свештеник. Монасима је давао пример својом послушношћу, преданошћу раду и молитви. Манастир је напредовао и његова слава је расла. Заједно са својим учесницима подигао је више од 40 манастира који чине Тројичко-Сергејску лавру. Тројствена лавра Светог Сергеја или Тројице-Сергијева лавра (рус. Троице-Сергиева лавра) је један од најважнијих руских православних манастира (статуса лавре) и духовни центар Руске православне цркве. https://www.facebook.com/pra17
  2. Часна глава Светог Јована Крститеља била је пре много година сакривена на свештеном месту. По указању једном свештенику, пронађена је у сребрном кивотићу. У VIII веку, у време иконоборне јереси, глава Светог Јована Крститеља пренета је у Комане, у Кападокији, место где је прогнан Свети Јован Златоуст. Али када иконоборство би побеђено, у време цара Михаила и патријарха Игњатија, 850. године, глава Светог Јована је пренета у Цариград и тамо положена у придворној царској цркви. Преподобни Теодор Студит изрекао је дивну похвалу у част овог трећег обретења часне главе Светог Јована Крститеља. По свој прилици, света глава Претече и Крститеља Господњег била је и у његовом, Студитском манастиру. Пр­во, дру­го и треће обре­те­ње гла­ве Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља Јован Крститељ би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде, жене Иродове. Када Јован би посечен, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: “То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих”. https://svetigora.com/trece-obretenje-glave-svetog-jovana-krstitelja/
  3. Јуче су у присуству митрополита Лемасолског Атанасија, митрополита Каламарије Јустина, више епископа, архимандрита из манастира широм Грчке и домаће братије манастира Ватопеда, обретене мошти знаменитог светогорског старца Јосифа Ватопедског (1.7.1921-1.7.2009), једног од духовних чеда Преподобног Јосифа Исихасте. Повезан текст: Старац Јосиф Ватопедски - Живи свједок Живог Бога Наиме на Светој Гори постоји занимљив обичај што се тиче сахрањивања монаха. Када се упокоји неко од монаха, његово тијело се, по обичају, не купа нити пресвлачи. Један од отаца одређен игуманом, провјерава да ли преминули монах има на себи схиму и све што је потребно да монах има. Покривши му лице паном, полаже га на расу или мандију и, увивши га цијелог, ушива га у њу. Монах, који има за послушање одржавање манастирског гробља, одлази на гробље како би припремио гробницу за сахрану. По правилу, откопава гроб оног упокојеног сабрата који је најдуже у гробу, пазећи при том да не буде мање од три године од сахране тог брата којег ће откопати. Уколико нема таквог, копа нову раку. Када се земни остаци упокојеног монаха ваде из земље, тада се служи света Литургија са кољивом, у гробљанској цркви. Након свете Литургије, монах који има послушање да брине о костурници и гробљу, пере лобању и све нађене кости уљем и вином и исписавши име монаха на његовој лобањи, полаже је у манастирску костурницу на полицу међу остале лобање, док остале кости ставља на посебно место где су и кости других. Што се тиче старца Јосифа Ватопедског, он је још за живота сматран за Свеца те је и сахрањен мимо манастирског гробља тик уз сјеверну страну саборног храма манастира Ватопед. Дио текста преузет је из књиге архимандрита Онуфрија Хиландарца - Светогорски богослужбени устав. Извор: Портал Етос
  4. У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из светитељевог житија доносимо сведочанство о његовом упокојењу и обретењу нетљених моштију Острошког чудотворца. Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње, лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова лоза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси сахранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје. Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива. Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу Божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи Василије Бркић - Јовановић (1763-1765 г., умро 1772 г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу. А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947 г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу. Извод из житија Светог Василија Острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Свети Свештеномучениче Рувиме, Максиме, Василије, Михаило и Димитрије, заједно са осталим пострадалим монасима превлачким, Исповедници Православља, чудотворци и миомирисни кринови небески, пуне мира маслине, руком Божијом у Вечности засађене, украси и светионици вере наше, молите се Господу да спасе и помилује душе наше. Чуда Светих превлачких мученика Мироточење из моштију Св. Превлачких мученика (1997) Експертиза моштију Светих мученика Превлачких Предање о Светим мученицима Превлачким Отац Момчило Кривокапић: Свети мученици Превлачки и наш идентитет „Господ Христос дао нам је спасоносне изворе: мошти светаца, које разноврсно изливају благодат, које испуштају мирисно миро. И нека нико не посумња у то! Јер ако је из стеновитог и тврдог хрида потекла у пустињи вода (II Мој 17,6), када је то Бог желео, и из чељусти магарчеве за ожеднелог Самсона (Суд 15,18-19), онда зар је невероватно да из мученичких моштију изобилно тече мирисно миро? То није невероватно бар за оне који знају о Божјем свемогућству и о прослављању Његових светих.“ Св. Јован Дамаскин: Тачно изложење православне вере, књига IV, гл. 15 Стварање није за Бога минуло у бездану времена, него је трајно од-догађање. Сам чин стварања се очигледно непрестано збива. Упркос томе, сва природна чудеса, неверника никада не доводе до вере, како сведочи Достојевски. Природна чудеса су, у ствари, природни закони по којима све појаве имају свој узрок, а узроци своје последице и да се све догађа на природан начин. Отац Јустин Поповић, позивајући се на, чини ми се, св. Августина Ипонског, каже да чудесно умножење хлебова није било ништа зачудније од онога што се догађа у било ком пшеничном зрну. Све је изнова изведено из ничега. Не постоји ништа нормалније него да Бог чини чудеса. С друге стране, многе случајности које не знамо да објаснимо називамо чудом, међутим увек се испостави да је реч о оним случајностима које не можемо да сведемо на Аристотелову, односно Еуклидову раван размишљања, неуобичајену појаву. Из тога проистиче да случајности нема, већ иза уобичајене и неуобичајене случајности увек је воља Божја – провиђење Божје. И ово обретење, налажење и мироточење моштију Светих мученика превлачких је провиђење и оно је на наше добро. Ми, који смо у философији заведени уз Аристотела и његова начела логике, физике и метафизике, у чудесним догађајима не препознајемо провиђење Божје, већ му се опиремо. Када бисмо се пак покорили вољи Божјој, сва и најситнија збивања у животу добила би свој чудесни смисао под окриљем провиђења. У погледу физичких закона, па и у погледу сва три закона термодинамике, ништа не можемо променити, док се у духовним законима јавља и тај реметећи чинилац – грех, који нас удаљује од склада са целим космосом и Божјом вољом. Све следи Творца, осим човека. Пророк Варух рече: „Он пошаље светлост, и она, гле, пође; натраг је зовне, и дршћући она га послуша. Звезде му весело сјаје на својим постајама; зовне их, и оне му одговоре: Ево нас! – и радосно сјаје свом Творцу“ (Вар 3,33-35). У Превлаци Светог Михаила, слично као код пророка Језекиља у Долини плача и смрти, од памтивека су многи прозирљивци у визијама видели полуострвце од сасушених људских костију. Поред бокељског песника Мирка Костића, многи су се Грбљани и Бокељи од памтивека питали као Псалмопевац: „Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и тебе славити? Еда ли ће се у гробу проповедати милост твоја, и истина твоја у труљењу? Еда ли ће у томе познати чудеса твоја, и правду твоју где се све заборавља“ (Пс 88,10-12). У васкршњој посланици патријарха Павла за 1997. годину, налазимо одговор: „И данас би многи одговорили: мртве кости не могу никада оживети. Али није тако мислио наш Створитељ, Чија је реч приликом стварања света и човека стваралачка: „Јер Он рече, и постаде; Он заповеди и показа се“ (стих на Слава… 1. антифона Степена 4. гласа), и живот се враћа у сасушене кости. Свети Пророк је врло брзо био у прилици да у визији гледа како суве кости, у које се вратио дах живота, устају у пуној снази, а „бејаше пуно костију“ (Јез 37,1). Обретење или откривање, односно проналажење светих ( Лученичких миомирисних моштију, увек буди највеће наде у ишчекивању општег васкрсења, јер ми верујемо у васкрсење мртвих, у васкрсење душе и тела. Опште васкрсење ће се догодити приликом другог доласка Господа Исуса Христа кога очекујемо. 0 поузданости тих нада инвентивно пише св. Кирило Јерусалимски, богато осветљен и духовном и интелектуалном светлошћу: „Нада у васкрсење јесте корен сваког доброг дела; ишчекивање награде снажи душу за вршење врлине. Сваки је подвижник спреман на подношење труда, ако се нада награди за тај труд… Свака душа која не верује у васкрсење препушта се пропасти. Ко верује да живот остаје за васкрсење, тај се брине за ову одећу душе и не скрнавије блудношћу. Напротив, онај који не верује у васкрсење, препушта се нечистоти злоупотребљавајући своје тело као ствар која њему не припада. Стога је вера у васкрсење мртвих велика поука и опомена Свете Једине Саборне Апостолске Цркве, велика и потребна, којој се многи опиру, иако је доказано да је истина. Грци се боре против њега, а кривоверци му изврћу смисао: Приговор има разна лица, дочим истина има само једно“ (Саtechesae mystagogicae 18,1; са латинског И. Ђ). Без икаквог улепшавања и побожног претеривања, такорећи експериментално, од обичних костију раздвојиле су се мошти пре свега по литургијском, светотајинском епифеномену мироточења или осмогенезији. Поред миомириса који је росио из моштију, у духу предања узете су у обзир и оне кости које су делимично или потпуно превучене пергаментским ткивом. Поменута конзервирана кожа је нарочито добро очувана у стању осушења на једном челу. Живимо у последњим временима, а то је, у ствари, време изливања Духа Светога, па „ово мироточење благодати Божје“, како је изливање мира из моштију мученика превлачких назвао епископ будимски Данило Крстић, вероватно се ослањајући на апостола Павла: „А хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на сваком мјесту; јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (II Кор 2,14-16)… Чуло мириса може бити повод и смрти (греху) и животу (врлини). Овај мистични епифеномен мироточења, осмогенезије, нам је дат ради освештања душе и тела и да се прослави Бог у светима својим. Тај чудесни дар називамо харисмом, благодаћу (I Кор од 12. до 14. главе и Рим 12-14). На овом светилишту су се још од старине догађале харисме виђења, јављања, па и левитације, односно лебдења тела без физичке подршке и јављања светлосних појава као што су ореол или нимбус. Осмогенезија је, по Оцу Јустину Поповићу, знаковље светачких врлина светаца, а по св. Амвросију Миланском у питању је „отварање ноздрва“ да би се удисао мирис вечне побожности. Чудо је икона и као такво, чудо је знак који нам показује Пут. Чудо је расплет привидно непрозирних и неповезаних узрока. Оно је и прекид са законима природе и то основним Мендељејевљевим природним законом. У самом чуду је белодано јасно даје Божја слобода апсолутна. Чудо је, по речима епископа будимског Данила, отвор кроз који Бог отвара вишу реалност. Зато је чудо благовести нешто што ће Бог учинити. Оно је отвор за оно што је пред нама, што је у нама и што је изнад нас. Оно је увек пророчко, а у томе пророчком је његова суштина. Реч је о продору у будућност. Јеромонах Иларион Ђурица (Из књиге „Превлака Светог Архангела Михаила – Хумак српске духовности“, издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила – Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.) Свети Свештеномученици и Мученици Превлачки, на дан храмовне славе од Латина отровани, као расцветали пупољци душом к Небу узлетели. Целим бићем Христа Бога пригрлили, и од пуноће те љубави на нас миро изливате. Некада на земљи веру исповедавши, сада нам са Неба Рај сведочите надземаљским пуним љепоте миомиром. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Данас, 23. октобра 2019. године извађене су мошти Свете Новомученице Босиљке које су биле узидане уз стуб храма Преображења Господњег у селу Пасјане, саопштено је на фејсбук страници манастира Грачаница. Житије Свете Новомученице Босиљке Пасјанке У хору Срба који се као мученици уписаше, и крвљу својом земљу Косовску натопише, посебно сија Босиљка, девојчица смерна. Месеца октобра у 13. дан (26. по новом календару) вршимо спомен свете и сваке хвале достојне мученице Босиљке, за Христа Бога смело пострадале на Српском Косову у деветнаестом веку. Ова света Христова дјева, незлобива и простодушна, за земаљску отаџбину имаше од давнина чувено село Пасјане, крај Гњилана, на Лазаревом Косову. У побожној и сиромашној породици растући, васпитавана је у свакој врлини. Одликујући се послушањем и трудољубљем, ову младу девојку, док је у јесен помагала при сакупљању дрва оцу и брату, отеше тројица арнаута, непријатељи Христове вере, и хтедоше је помуслиманити. Како је она то одлучно одбијала, и поред многих мука, јасно исповедивши своју чврсту веру у Господа Исуса Христа, не пристаде на другог изабраника, осим Онога, Који ју је Својом најслађом љубављу неизрециво заручио. Крај реке Лапаштице многим мукама уморена и на крају коњима растргнута, душом узиђе у Небеске брачне одаје да се са Жеником Христом вечно радује. Њене свете мошти узидане су уз стуб храма у њеном родном месту Пасјану. Молитвама Свете Новомученице Босиљке, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. На дан Светог мученика Нестора, 8. (27) новембра 2018. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија извршено је ископавање моштију Светог свештеномученика Вукосава Милановића. Екипа за ископавање сачињена је благословом владикe Сергија, а њу су сачињавали: Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије на челу, архимандрит Василије (Рожић), протопрезвитери-ставрофори Здравко Богојевић и Далибор Ненић, протопрезвитери Синиша Сердар и Бојан Митрић, протонамесник Никола Аркула, презвитер Немања Балабан, ђакон Немања Рељић, искушеници манастира Клисина Момир и Миљан, г. Желимир Дамјановић, г. Миодраг Лукић, г. Жељко Грубиша и г. Драган Грбић. Мошти свештеномученика Вукосава биле су сахрањене поред храма Покрова Пресвете Богородице у селу Суваји недалеко од Босанског Петровца. Житије Светог свештеномученика Вукосава Милановића Протопрезвитер Вукосав Милановић, пензионисани свештеник, рођен је у селу Суваји надомак Босанског Петровца 1865. Године. Завршио је богословију у Рељеву. У чин ђакона рукоположен је 6. децембра 1891. године, а у чин презвитера 9. маја 1982. године. На парохији куленвакуфској био је од 12, августа 1893. До 1921. године послије чега је премештен на парохију смољанску. После пензионисања вратио се на своју прву парохију у Кулен Вакуф. Крајем јула 1941. године ухапшен је заједно са своја два сина, кћерком, снахом и двоје унучади од стране припадника злогласне НДХ. Синови и кћерка су побијени у селу Бушевићу у Лици 20. јула 1941. године и бачени у јаму. Свeштeник Вукосав био је у то време у познијим годинама живота и скоро обневидео, па су га у том стању разбојници терали да слуша како му муче и истјазавају децу. Затим су, давши му нож, захтевали да он то исто чини, што је он одбијао. Сродници су му били убијени и бачену у тамошње јаме, а он остарио и готово слеп беше затворен у тамницу да живи са мукама. Од последица мучења и истјазавања, физичких и психичких, умро је у Лици. Пренешен и сахрањен у родно село Сувају где су његове свете мошти и почивале. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Црке маја 2003. године свештеномученик Вукосав Куленвакуфски канонизован је и тим чином убројан међу светитеље Цркве Божје. Његов спомен врши се 22. јула. Богоугодно дело ископавања извршено је 8. (27) новембра 2018. године. Екипа је најприје започела раскопавање велике и тешке камене плоче која се налазила изнад површине земље. Плоча је уклоњена уз велике напоре, међутим испод ње се налазила још једна, тешка неколико стотина килограма плоча, која је такође померена. По померању плоче увиђено је да се испод ње налази велика количина земље. Затим се приступило ископавању исте са надом да ће у дубинама земље бити нађене свете мошти. Међутим, и након неколико сати ископавања није било већих резултата. Одједном је један од присутних својим крампом наишао на кости главе (лобању) свештеномученика Вукосава Милановића. Када је примећено да се дошло до светих моштију, започело се са лаганим пребацивањем и уклањањем велике количине земље. Мошти су полако вађене и слагане на чисто бело платно после чега је уследило њихово прање. Пошто су опране, мошти су уредно посложене у припремљен сандук. Затим се од стране присутних свештеника, на челу са епископом Сергијем, образовала литија која је свечано унела мошти у храм Покрова Пресвете Богородице у Суваји. Свете мошти су после прања показале златну боју указујући присутнима на узвишеност свештеничке службе и ревност свештеномученика Вукосава према Христовој Цркви. Извор: Српска Православна Црква
  8. На дан Светог мученика Нестора, 8. (27) новембра 2018. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија извршено је ископавање моштију Светог свештеномученика Вукосава Милановића. Екипа за ископавање сачињена је благословом владикe Сергија, а њу су сачињавали: Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије на челу, архимандрит Василије (Рожић), протопрезвитери-ставрофори Здравко Богојевић и Далибор Ненић, протопрезвитери Синиша Сердар и Бојан Митрић, протонамесник Никола Аркула, презвитер Немања Балабан, ђакон Немања Рељић, искушеници манастира Клисина Момир и Миљан, г. Желимир Дамјановић, г. Миодраг Лукић, г. Жељко Грубиша и г. Драган Грбић. Мошти свештеномученика Вукосава биле су сахрањене поред храма Покрова Пресвете Богородице у селу Суваји недалеко од Босанског Петровца. Житије Светог свештеномученика Вукосава Милановића Протопрезвитер Вукосав Милановић, пензионисани свештеник, рођен је у селу Суваји надомак Босанског Петровца 1865. Године. Завршио је богословију у Рељеву. У чин ђакона рукоположен је 6. децембра 1891. године, а у чин презвитера 9. маја 1982. године. На парохији куленвакуфској био је од 12, августа 1893. До 1921. године послије чега је премештен на парохију смољанску. После пензионисања вратио се на своју прву парохију у Кулен Вакуф. Крајем јула 1941. године ухапшен је заједно са своја два сина, кћерком, снахом и двоје унучади од стране припадника злогласне НДХ. Синови и кћерка су побијени у селу Бушевићу у Лици 20. јула 1941. године и бачени у јаму. Свeштeник Вукосав био је у то време у познијим годинама живота и скоро обневидео, па су га у том стању разбојници терали да слуша како му муче и истјазавају децу. Затим су, давши му нож, захтевали да он то исто чини, што је он одбијао. Сродници су му били убијени и бачену у тамошње јаме, а он остарио и готово слеп беше затворен у тамницу да живи са мукама. Од последица мучења и истјазавања, физичких и психичких, умро је у Лици. Пренешен и сахрањен у родно село Сувају где су његове свете мошти и почивале. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Црке маја 2003. године свештеномученик Вукосав Куленвакуфски канонизован је и тим чином убројан међу светитеље Цркве Божје. Његов спомен врши се 22. јула. Богоугодно дело ископавања извршено је 8. (27) новембра 2018. године. Екипа је најприје започела раскопавање велике и тешке камене плоче која се налазила изнад површине земље. Плоча је уклоњена уз велике напоре, међутим испод ње се налазила још једна, тешка неколико стотина килограма плоча, која је такође померена. По померању плоче увиђено је да се испод ње налази велика количина земље. Затим се приступило ископавању исте са надом да ће у дубинама земље бити нађене свете мошти. Међутим, и након неколико сати ископавања није било већих резултата. Одједном је један од присутних својим крампом наишао на кости главе (лобању) свештеномученика Вукосава Милановића. Када је примећено да се дошло до светих моштију, започело се са лаганим пребацивањем и уклањањем велике количине земље. Мошти су полако вађене и слагане на чисто бело платно после чега је уследило њихово прање. Пошто су опране, мошти су уредно посложене у припремљен сандук. Затим се од стране присутних свештеника, на челу са епископом Сергијем, образовала литија која је свечано унела мошти у храм Покрова Пресвете Богородице у Суваји. Свете мошти су после прања показале златну боју указујући присутнима на узвишеност свештеничке службе и ревност свештеномученика Вукосава према Христовој Цркви. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Када чесна глава светог Јована Претече би посечена, доби је на тањиру погана играчица и однесе матери својој Иродијади. Она онда језик светитељев, који изобличаваше њено безакоње, избоде иглом, и пошто се до миле воље наруга чесној глави, она не допусти да је сахране заједно са телом, јер се бојаше да пророк Јован некако не васкрсне, ако би се глава његова ставила уз тело његово, и он је стане опет изобличавати. Стога она нареди да се тело његово баци где било. Но ученици Јованови дођоше ноћу и тајно узеше тело његово, и сахранише у самаријском граду Севастији. А главу његову Иродијада закопа у дворцу свом на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. О томе знађаше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова, коју свети Лука спомиње у Еванђељу. Жалећи невино убијеног великог светог пророка Јована и што се бешчести његова чесна глава, она је тајно ископа ноћу, положи у земљани суд, однесе и сахрани на Гори Елеонској, на имању Иродовом. А кад дође до Ирода глас о Исусу, он са Иродијадом помисли, да то није Јован васкрсао. И потражише главу, Јованову, али је не нађоше. И то их веома забрину. И рече Ирод дворјанима својим за Исуса: To je Јован Крститељ кога ја посекох; он устаде из мртвих, и зато чини чудеса (Мк. 6, 16; Мт. 14, 2). После много времена неки знаменит властелин царски, пo имену Инокентије, поверовавши у Христа, напусти свет, дође у свети град Јерусалим, купи оно место које некада бејаше Иродово имање, направи на њему келију себи, замонаши се, и живљаше у Богу. Хотећи пак да сазида себи малу цркву од камена, он копаше дубоко и, по Божјем промислу, нађе земљан суд и у њему главу. По неким чудесима која се у то време догодише, и по Божјем откривењу, он сазнаде да је то Крститељева глава. И чуваше је чесно код себе. Но видевши мрзост опустошења на месту светом, јер у та времена идолопоклонство цароваше свуда, и незнабошци својим поганим и одвратним жртвама скрнављаху света места у Јерусалиму, овај инок закопа опет на истом месту свету главу Претечину. To он учини пред своју смрт, да је после његове смрти не би снашло неко бешчешће. И тако света глава Претечина би сакривена на некадањем имању Иродовом, а где сада беше келија и мала црква инока Инокентија. После његове смрти оне опустеше, и у току вјремена се срушише и са земљом сравнише. И опет много година нико није знао за чесну главу Јованову. Када цар Константин Велики просвети себе светим крштењем, и преко своје мајке свете Јелене очисти и обнови света места у Јерусалиму, и света вера свуда цветаше и као сунце сијаше, два инока са Истока договорише се да отпутују у Јерусалим и поклоне се чесном и животворном Крсту, који царица Јелена беше пронашла, и гробу Господњем, и виде сва света места. И дошавши у Јерусалим, они обилажаху сва света места, клањаху им се и мољаху се. И једноме од њих јави се у сну свети Јован Претеча, наређујући му да ископа из земље чесну главу његову, и показа му место где беше сакривена. Пренувши се из сна, он то исприча своме другу. Али овај, сматрајући то за пуст сан, не хтеде да верује у то, а и друга свог разувери. Идуће ноћи опет се свети Претеча јави у сну обојици, свакоме посебно, и рече им: Одбаците свако неверје и леност, и учините што вам се наређује. - И уставши, они испричаше један другоме о виђењу. И отидоше на оно место које им би показано у сну, и копавши пронађоше свету главу Крститељеву, то неисказано благо, положише је у врећу од камиље длаке, и кренуше у своју постојбину. У то време један човек из града Емесе, по занату лончар, због сиромаштине остави свој град и супругу, и пође у други крај. На путу сустиже ова два инока, придружи им се те путоваху заједно. А иноци дадоше свом сапутнику да носи врећу са чесном главом. Човек пак овај и не знађаше шта је у врећи. И гле, јави му се свети Претеча, и рече: Остави своје сапутнике и бежи од њих са том врећом што ти је у рукама. - А ово светитељ нареди пошто виде нехат и леност оних инока. Јер, прво, нису поверовали његовом јављању, а затим, нису хтели сами да носе чесну главу његову, него су је поверили човеку простом и непознатом. Осим тога, свети Претеча је желео да учини добро овоме сиромашку, и да га потстакне на добар и богоугодни живот. Лончар послуша светитеља, сакри се од инока, и побеже од њих, и врати се кући својој, носећи као скупоцено благо Крститељеву главу, драгоценију од свих богатстава. Ње ради Бог благослови лончареву кућу сваким обиљем, и он живљаше у великом изобиљу насупрот некадањем злопаћењу, и од богатства свога удељиваше ништима и убогима. Знајући да је измолитељ и виновник толиких његових блага свети Јован Претеча, он почитоваше главу његову као што треба: сваки дан је кађаше, и свеће паљаше, и мољаше се. И тако провођаше време живота свог. А пред своју смрт он, по жељи самог светог Претече, положи чесну главу његову у један земљани суд, па овај суд метну у један ковчежић, који запечати, и предаде својој сестри, којој подробно исприча како због те свете главе он од сиромашка постаде велики богаташ. И нареди сестри да ту свету главу има у великој чести, чувајући је с побожношћу и страхом, и да сандучић не отвара док јој сам свети Претеча не буде наложио. Усто joj нареди да пред смрт своју уручи сандучић неком богобојажљивом и врлинском човеку. И тако, чесна и света глава Претечина прелажаше од једнога другоме, од руке до руке многих. Потом дође до неког монаха и презвитера, по имену Евстатија, који живљаше у једној пећини близу града Емесе. Он пак беше зловеран, јер припадаше Аријевој јереси. И долажаху к њему болесници, и иацељиваху се чудесном благодаћу, која исхођаше из Претечине главе коју је он тајно чувао. Али инок тај крчмарећи благодаћу Божјом, лоповски је приписивао та чудеса себи и своме јеретичком зловерју, скривајући од људи истину, и на тај начин многе придобијао за своје зловерје. Но сви у граду Емеси сазнадоше за његово зловерје. И епископ се договори са кнезом, те послаше да га протерају из оне пећине и из околине града Емесе. Он замоли оне што беху дошли да га протерају, да му допусте да остане још један дан у пећини, обећавајући да ће сутра сам отићи. Они му допустише. И он ноћу закопа суд са светом главом у пећини, дубоко у земљу, надајући се да другом приликом дође и кришом је извади, и опет њеним чудотворством продужи утврђивати своје злославље. Али му се нада не оствари. Јер чим он напусти пећину, у њој се настанише правоверни и врлински иноци, те јеретик тај није више могао ући у њу и украсти сакривено у земљи духовно благо. После неког времена, пошто се ту сабра много братије, основа се при тој пећини манастир. А за свету главу Претечину нико не знађаше, пошто беше под земљом. После много година пронађе је Маркел, архимандрит те емесијске обитељи при пећини, муж добродетељан. О томе сам он казује овако: Благословен Бог Исус Христос што је удостојио мене, слугу свог Маркела, да будем гледалац виђења које ми би откривено у ноћном сну, 18 фебруара, у средопосну недељу свете велике Четрдесетнице: видех, и гле, сва врата наше обитељи беху отворена; уплаших се, и помислих да изађем да их затворим. И опет видех реку где тече на врата наше обитељи; зачуђен, мишљах откуд толика вода. И када о томе размишљах, чух глас многих хорова који су са шумом долазили к нама по води са Истока; и сваки хор говораше засебним језиком, и клицаше: Ево, јавља се свети Јован, Крститељ Христов! - Кличући тако, хорови уђоше у манастир. А ја напустих врата и посматрање реке, и сав престрављен потрчах и попех се на врх лествице. Са њега угледах у обитељи два двора, један према западу а други према југу, и велику цркву између њих. И сваки хор улажаше у двор што је према западу, и отуда иђаше у цркву и, поклонивши се у цркви, излажаше на јужне двери. И када престаде поворка хорова, опет чух глас других који су клицали и говорили: Ево светог великог Јована Крститеља! - Погледах и видех га у цркви, и са њим још двојицу, једног с десне а другог с леве стране његове. И одмах стадоше хорови прилазити к њему један по један, и узимаху благослов од њега. Реших се и ја да му приђем и испросим од њега благослов. И после свију ја са страхом и трепетом уђох на друга врата, падох ничице пред њим на земљу, и коснух се ногу његових. А он ме подиже, и загрли ме с љубављу, додирујући усне моје својим светим уснама, па извади из својих недара сасуд пун меда, и даде ми га, говорећи: Прими благослов! - И то рекавши, он пође. Идући за њим, ја видех огњени стуб где иде пред њим, и уплашивши се, ја се пробудих. Пошто прође дан, ја увече наредих братији да певају псалме по прописаном правилу. И кад певаху, брат Исакије подиже очи своје и кроз позорчић виде светлост где гори у цркви свете пећине, где је била сакривена чесна глава Светога Јована, за коју ми нисмо знали. Угледавши светлост, брат повика: Господине мој оче, ено видим где светлост гори у светој пећини. A ja му рекох: Нe бој се, брате, него се прекрсти и ћути. После пет дана док сам спавао у поноћи, нека рука ме куцну трипут у десни бок, и глас ми неки рече: Ето вама сам дарован. Устани и иди за звездом која ће ићи пред тобом, и где те она одведе, тамо раскопај земљу и наћи ћеш ме. A ja се од страха и трепета тргох из сна, и седох. И видех звезду где стоји пред вратима келије у којој бејах и, уплашен силно, ја се прекрстих и изиђох, и звезда иђаше преда мном, и идући за њом уђох у пећину. И када ме доведе до места где беше чесна глава светог Јована Претече, она постаде невидљива. Ја се онда поклоних Господу, павши лицем на земљу, и дуго се молих. Затим упалих свећу и тамјан, узех мотику и стадох копати призивајући Господа. Док сам копао, силно је одјекивало, јер је земља била тврда као камен. После дугог и заморног копања наиђох на опеке, које уклоних. Тада угледах плочу од камена. И када њу с великом муком извадих, пронађох свештени и маноносни суд, у коме беше чесна и блажена глава Претечина. Обузет радошћу и страхом, узех свећу и тамјан и, усудивши се да додирнем, поклоних се, и опет покрих онај чесни суд, и пођох из пећине. И гле, срете ме на вратима свечесни архимандрит Генадије, који беше дошао у нашу обитељ, уведе ме у пећину, сатвори молитву, и после молитве стаде ми казивати своје виђење: Видех, рече, како обојица стојимо на овом месту где се сада налазимо, и много јечмених хлебова, који беху чисти и светлији од сунца. Затим угледах безброј људи који улажаху у пећину, и из руку наших узимаху оне хлебове. И хлебови не само не нестадоше, него се још множаху. Чувши ово од аве Генадија, мени би јасно да му је то виђење било од Бога, и означава непресушну благодат Крститељеву, која је хтела да се на том месту даје свима обилно. И ја онда испричах њему своје виђење, и показах му то пронађено скупоцено благо, које кад виде он се веома обрадова. И стадосмо се договарати шта да радимо. Ја сам желео да никоме о томе не говоримо одмах, нити да известимо пастира црквеног, епископа емесијског Уранија, него да најпре ову тајну саопштимо блаженом старцу оцу Стефану, прваку испосничког подвига у Даромијском манастиру, па он нека потом каже епископу, са којим је био присни пријатељ. Но када дођосмо у Даромијски манастир, не затекосмо аву Стефана, пошто беше отишао да обиђе друге своје манастире. Тада посласмо по побожног ђакона Киријака, који беше у граду при саборној цркви. Он дође и, пошто нас поздрави у Христу, каза нам виђење које је имао у сну, по свему слично виђењу које виде дивни Генадије. А и ми му казасмо тајну нашу о светом Претечи. На то ђакон Киријак рече, и ава Генадије га подржа, да се о томе одмах извести епископ. Али ја сам био мишљења да чекамо док се старац Стефан врати из околних обитељи. И чекасмо пет дана. Али, кад дође субота, и ми сеђасмо у разговору, ја се изненада сруших на земљу, и падох болестан у постељу од изненадне болести, тако да не могах устати нити што радити. Генадије и Киријак се зачудише беди која ме снађе, и припадоше молитви к Богу за мене. После молитве они ми рекоше: Нe рекосмо ли ти да тајну треба саопштити епископу? Чувши то, ја осудих себе што сам дотле тајио такву тајну, коју је ради славе Божје требало одмах објавити. И лежах болестан. А кад би увече, после прописаног богослужења дођоше к мени свечесни мужеви, Генадије и Киријак, и рекоше: Ми смо се зарекли да ову тајну саопштимо епископу за време јутрења, пре но што се сунце роди. A ja им одговорих: Добра је ваша намера, браћо, и нека буде као што сте решили. - И чим ово изјавих да се слажем с њима, одмах ме болест напусти, и ја оздравих. И одосмо сви заједно у град пре зоре, и сретосмо епископа када је по свршеном јутрењу излазио из цркве, и казасмо му све о јављењу чесне главе Светога Претече. Он се томе веома обрадова, и нареди нам да никоме о томе не причамо и да идемо у манастир. A кад се раздани, он са презвитерима и ђаконима дође у наш манастир. И пошто саборно отслужи свету службу, он приђе ономе месту где беше сасуд са светом главом. И када ђакон возгласи: Преклонивши колена, Господу се помолимо! ми сви падосмо ничице на земљу. И епископ Ураније прочита молитву. И по завршетку молитве извади из земље сасуд са чесном главом. A ca епископом беше и презвитер, коме име беше Малх. Нe верујући, он рече: Откуда овде глава Претечина? И дрзну се те стави руку на сасуд, и додирну косу чесне и свеславне главе, и одмах му се рука осуши и прилепи за сасуд. Видевши ово чудо, сви се удивише. Тада се пастир са присутнима усрдно помоли Богу, те кажњени презвитер једва отрже руку од сасуда. Али остаде болестан. Онда богоугодни пастир са целокупним клиром црквеним узе освећени сасуд са благом у њему, унесе у свету цркву и, положи у светом олтару. И ту остаде, док у граду Емеси не би подигнут засебан божанствени храм Светом Претечи, и благољепије доби своју круну. Када је света глава имала да се пренесе у нови храм, Крститељ се јави у виђењу неверовавшем презвитеру и нареди му да за време преношења стави на сасуд болесну руку своју, и оздравиће. И учинивши то, презвитер одмах получи исцељење. - Довде је казивање блаженог Маркела. Још и свети Симеон Метафраст у Житију преподобне Матроне пише о обретењу чесне главе Претечине овако: У то време човек неки, орући своју њиву, виде на једном месту (где беше она пећина и манастир) огањ где излази из земље. И то виде не једном него много пута. Јер се много дана јављао пламен из земље. Стога тај човек оде у град (у онај дан у који и Маркел с Генадијем и Киријаком беху дошли к епископу) и извести епископа емесиског Уранија. Видевши да је велика ствар по среди, епископ са свештенством отиде на то место, (у пећину, у којој је некада живео јеретик Евстатије). И пошто сатвори молитву, нареди да се на том месту раскопа земља. Када то учинише, би нађен сасуд, у коме је било не злато или сребро, него драгоценије од свих земаљских блага: глава светог Јована Претече и Крститеља Господња. И пронесе се глас о томе свуда. И слеже се силан свет, не само из града Емесе него и из свих околних градова и села. А дође из манастира свог и преподобна Матрона са свима сестрама да се поклони пронађеној глави Светога Јована. И чесна глава та источи из себе миомирисно миро, и свештеници миросаху тим миром сабрани народ, правећи свакоме крст на челу. Од тога мира узе у мали сасудић и преподобна Матрона, желећи да однесе у свој манастир ради благослова. Али се силан народ тискао, тако да није могла проћи. Неки пак, који осетише да она има свето миро, мољаху је много да их мироше тим миром, пошто нису могли да дођу до свештеника. И она, приморана, миросаше их. Обрете се ту и неки слепац, који од рођења свог не беше видео светлости. И он моли Матрону да и њега мироше светим миром. И она му помаза очи, и он одмах прогледа. - Толико свети Метафраст о чесној Претечиној глави. После много година та света глава би свечано пренета из града Емесе у Цариград, и чесно положена у дивној цркви Претечиној на месту Евдомон. А после дуго времена када настаде иконоборачка јерес, иконоборци су не само свете иконе него и светитељске мошти спаљивали, у море и у реке бацали, ногама газили и на друге разне начине бешчестили. Тада неки православци, бежећи из престонице препуне јеретичког безакоња, тајно узеше са собом Крститељеву главу и однеше у Коман, где се некада свети Јован Златоуст преставио. И тамо је у једном сребрном сасуду опет сакрише у земљу. И остаде тамо, никоме знана, све до цара Михаила, сина Теофилова, и матере његове царице Теодоре, који учврстише Православље. У њихово време, по Божјем откривењу, она би опет пронађена, и пресветим патријархом цариградским Игњатијем пренета у Цариград у част и славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин. Вера |
  10. Када чесна глава светог Јована Претече би посечена, доби је на тањиру погана играчица и однесе матери својој Иродијади. Она онда језик светитељев, који изобличаваше њено безакоње, избоде иглом, и пошто се до миле воље наруга чесној глави, она не допусти да је сахране заједно са телом, јер се бојаше да пророк Јован некако не васкрсне, ако би се глава његова ставила уз тело његово, и он је стане опет изобличавати. Стога она нареди да се тело његово баци где било. Но ученици Јованови дођоше ноћу и тајно узеше тело његово, и сахранише у самаријском граду Севастији. А главу његову Иродијада закопа у дворцу свом на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. О томе знађаше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова, коју свети Лука спомиње у Еванђељу. Жалећи невино убијеног великог светог пророка Јована и што се бешчести његова чесна глава, она је тајно ископа ноћу, положи у земљани суд, однесе и сахрани на Гори Елеонској, на имању Иродовом. А кад дође до Ирода глас о Исусу, он са Иродијадом помисли, да то није Јован васкрсао. И потражише главу, Јованову, али је не нађоше. И то их веома забрину. И рече Ирод дворјанима својим за Исуса: To je Јован Крститељ кога ја посекох; он устаде из мртвих, и зато чини чудеса (Мк. 6, 16; Мт. 14, 2). После много времена неки знаменит властелин царски, пo имену Инокентије, поверовавши у Христа, напусти свет, дође у свети град Јерусалим, купи оно место које некада бејаше Иродово имање, направи на њему келију себи, замонаши се, и живљаше у Богу. Хотећи пак да сазида себи малу цркву од камена, он копаше дубоко и, по Божјем промислу, нађе земљан суд и у њему главу. По неким чудесима која се у то време догодише, и по Божјем откривењу, он сазнаде да је то Крститељева глава. И чуваше је чесно код себе. Но видевши мрзост опустошења на месту светом, јер у та времена идолопоклонство цароваше свуда, и незнабошци својим поганим и одвратним жртвама скрнављаху света места у Јерусалиму, овај инок закопа опет на истом месту свету главу Претечину. To он учини пред своју смрт, да је после његове смрти не би снашло неко бешчешће. И тако света глава Претечина би сакривена на некадањем имању Иродовом, а где сада беше келија и мала црква инока Инокентија. После његове смрти оне опустеше, и у току вјремена се срушише и са земљом сравнише. И опет много година нико није знао за чесну главу Јованову. Када цар Константин Велики просвети себе светим крштењем, и преко своје мајке свете Јелене очисти и обнови света места у Јерусалиму, и света вера свуда цветаше и као сунце сијаше, два инока са Истока договорише се да отпутују у Јерусалим и поклоне се чесном и животворном Крсту, који царица Јелена беше пронашла, и гробу Господњем, и виде сва света места. И дошавши у Јерусалим, они обилажаху сва света места, клањаху им се и мољаху се. И једноме од њих јави се у сну свети Јован Претеча, наређујући му да ископа из земље чесну главу његову, и показа му место где беше сакривена. Пренувши се из сна, он то исприча своме другу. Али овај, сматрајући то за пуст сан, не хтеде да верује у то, а и друга свог разувери. Идуће ноћи опет се свети Претеча јави у сну обојици, свакоме посебно, и рече им: Одбаците свако неверје и леност, и учините што вам се наређује. - И уставши, они испричаше један другоме о виђењу. И отидоше на оно место које им би показано у сну, и копавши пронађоше свету главу Крститељеву, то неисказано благо, положише је у врећу од камиље длаке, и кренуше у своју постојбину. У то време један човек из града Емесе, по занату лончар, због сиромаштине остави свој град и супругу, и пође у други крај. На путу сустиже ова два инока, придружи им се те путоваху заједно. А иноци дадоше свом сапутнику да носи врећу са чесном главом. Човек пак овај и не знађаше шта је у врећи. И гле, јави му се свети Претеча, и рече: Остави своје сапутнике и бежи од њих са том врећом што ти је у рукама. - А ово светитељ нареди пошто виде нехат и леност оних инока. Јер, прво, нису поверовали његовом јављању, а затим, нису хтели сами да носе чесну главу његову, него су је поверили човеку простом и непознатом. Осим тога, свети Претеча је желео да учини добро овоме сиромашку, и да га потстакне на добар и богоугодни живот. Лончар послуша светитеља, сакри се од инока, и побеже од њих, и врати се кући својој, носећи као скупоцено благо Крститељеву главу, драгоценију од свих богатстава. Ње ради Бог благослови лончареву кућу сваким обиљем, и он живљаше у великом изобиљу насупрот некадањем злопаћењу, и од богатства свога удељиваше ништима и убогима. Знајући да је измолитељ и виновник толиких његових блага свети Јован Претеча, он почитоваше главу његову као што треба: сваки дан је кађаше, и свеће паљаше, и мољаше се. И тако провођаше време живота свог. А пред своју смрт он, по жељи самог светог Претече, положи чесну главу његову у један земљани суд, па овај суд метну у један ковчежић, који запечати, и предаде својој сестри, којој подробно исприча како због те свете главе он од сиромашка постаде велики богаташ. И нареди сестри да ту свету главу има у великој чести, чувајући је с побожношћу и страхом, и да сандучић не отвара док јој сам свети Претеча не буде наложио. Усто joj нареди да пред смрт своју уручи сандучић неком богобојажљивом и врлинском човеку. И тако, чесна и света глава Претечина прелажаше од једнога другоме, од руке до руке многих. Потом дође до неког монаха и презвитера, по имену Евстатија, који живљаше у једној пећини близу града Емесе. Он пак беше зловеран, јер припадаше Аријевој јереси. И долажаху к њему болесници, и иацељиваху се чудесном благодаћу, која исхођаше из Претечине главе коју је он тајно чувао. Али инок тај крчмарећи благодаћу Божјом, лоповски је приписивао та чудеса себи и своме јеретичком зловерју, скривајући од људи истину, и на тај начин многе придобијао за своје зловерје. Но сви у граду Емеси сазнадоше за његово зловерје. И епископ се договори са кнезом, те послаше да га протерају из оне пећине и из околине града Емесе. Он замоли оне што беху дошли да га протерају, да му допусте да остане још један дан у пећини, обећавајући да ће сутра сам отићи. Они му допустише. И он ноћу закопа суд са светом главом у пећини, дубоко у земљу, надајући се да другом приликом дође и кришом је извади, и опет њеним чудотворством продужи утврђивати своје злославље. Али му се нада не оствари. Јер чим он напусти пећину, у њој се настанише правоверни и врлински иноци, те јеретик тај није више могао ући у њу и украсти сакривено у земљи духовно благо. После неког времена, пошто се ту сабра много братије, основа се при тој пећини манастир. А за свету главу Претечину нико не знађаше, пошто беше под земљом. После много година пронађе је Маркел, архимандрит те емесијске обитељи при пећини, муж добродетељан. О томе сам он казује овако: Благословен Бог Исус Христос што је удостојио мене, слугу свог Маркела, да будем гледалац виђења које ми би откривено у ноћном сну, 18 фебруара, у средопосну недељу свете велике Четрдесетнице: видех, и гле, сва врата наше обитељи беху отворена; уплаших се, и помислих да изађем да их затворим. И опет видех реку где тече на врата наше обитељи; зачуђен, мишљах откуд толика вода. И када о томе размишљах, чух глас многих хорова који су са шумом долазили к нама по води са Истока; и сваки хор говораше засебним језиком, и клицаше: Ево, јавља се свети Јован, Крститељ Христов! - Кличући тако, хорови уђоше у манастир. А ја напустих врата и посматрање реке, и сав престрављен потрчах и попех се на врх лествице. Са њега угледах у обитељи два двора, један према западу а други према југу, и велику цркву између њих. И сваки хор улажаше у двор што је према западу, и отуда иђаше у цркву и, поклонивши се у цркви, излажаше на јужне двери. И када престаде поворка хорова, опет чух глас других који су клицали и говорили: Ево светог великог Јована Крститеља! - Погледах и видех га у цркви, и са њим још двојицу, једног с десне а другог с леве стране његове. И одмах стадоше хорови прилазити к њему један по један, и узимаху благослов од њега. Реших се и ја да му приђем и испросим од њега благослов. И после свију ја са страхом и трепетом уђох на друга врата, падох ничице пред њим на земљу, и коснух се ногу његових. А он ме подиже, и загрли ме с љубављу, додирујући усне моје својим светим уснама, па извади из својих недара сасуд пун меда, и даде ми га, говорећи: Прими благослов! - И то рекавши, он пође. Идући за њим, ја видех огњени стуб где иде пред њим, и уплашивши се, ја се пробудих. Пошто прође дан, ја увече наредих братији да певају псалме по прописаном правилу. И кад певаху, брат Исакије подиже очи своје и кроз позорчић виде светлост где гори у цркви свете пећине, где је била сакривена чесна глава Светога Јована, за коју ми нисмо знали. Угледавши светлост, брат повика: Господине мој оче, ено видим где светлост гори у светој пећини. A ja му рекох: Нe бој се, брате, него се прекрсти и ћути. После пет дана док сам спавао у поноћи, нека рука ме куцну трипут у десни бок, и глас ми неки рече: Ето вама сам дарован. Устани и иди за звездом која ће ићи пред тобом, и где те она одведе, тамо раскопај земљу и наћи ћеш ме. A ja се од страха и трепета тргох из сна, и седох. И видех звезду где стоји пред вратима келије у којој бејах и, уплашен силно, ја се прекрстих и изиђох, и звезда иђаше преда мном, и идући за њом уђох у пећину. И када ме доведе до места где беше чесна глава светог Јована Претече, она постаде невидљива. Ја се онда поклоних Господу, павши лицем на земљу, и дуго се молих. Затим упалих свећу и тамјан, узех мотику и стадох копати призивајући Господа. Док сам копао, силно је одјекивало, јер је земља била тврда као камен. После дугог и заморног копања наиђох на опеке, које уклоних. Тада угледах плочу од камена. И када њу с великом муком извадих, пронађох свештени и маноносни суд, у коме беше чесна и блажена глава Претечина. Обузет радошћу и страхом, узех свећу и тамјан и, усудивши се да додирнем, поклоних се, и опет покрих онај чесни суд, и пођох из пећине. И гле, срете ме на вратима свечесни архимандрит Генадије, који беше дошао у нашу обитељ, уведе ме у пећину, сатвори молитву, и после молитве стаде ми казивати своје виђење: Видех, рече, како обојица стојимо на овом месту где се сада налазимо, и много јечмених хлебова, који беху чисти и светлији од сунца. Затим угледах безброј људи који улажаху у пећину, и из руку наших узимаху оне хлебове. И хлебови не само не нестадоше, него се још множаху. Чувши ово од аве Генадија, мени би јасно да му је то виђење било од Бога, и означава непресушну благодат Крститељеву, која је хтела да се на том месту даје свима обилно. И ја онда испричах њему своје виђење, и показах му то пронађено скупоцено благо, које кад виде он се веома обрадова. И стадосмо се договарати шта да радимо. Ја сам желео да никоме о томе не говоримо одмах, нити да известимо пастира црквеног, епископа емесијског Уранија, него да најпре ову тајну саопштимо блаженом старцу оцу Стефану, прваку испосничког подвига у Даромијском манастиру, па он нека потом каже епископу, са којим је био присни пријатељ. Но када дођосмо у Даромијски манастир, не затекосмо аву Стефана, пошто беше отишао да обиђе друге своје манастире. Тада посласмо по побожног ђакона Киријака, који беше у граду при саборној цркви. Он дође и, пошто нас поздрави у Христу, каза нам виђење које је имао у сну, по свему слично виђењу које виде дивни Генадије. А и ми му казасмо тајну нашу о светом Претечи. На то ђакон Киријак рече, и ава Генадије га подржа, да се о томе одмах извести епископ. Али ја сам био мишљења да чекамо док се старац Стефан врати из околних обитељи. И чекасмо пет дана. Али, кад дође субота, и ми сеђасмо у разговору, ја се изненада сруших на земљу, и падох болестан у постељу од изненадне болести, тако да не могах устати нити што радити. Генадије и Киријак се зачудише беди која ме снађе, и припадоше молитви к Богу за мене. После молитве они ми рекоше: Нe рекосмо ли ти да тајну треба саопштити епископу? Чувши то, ја осудих себе што сам дотле тајио такву тајну, коју је ради славе Божје требало одмах објавити. И лежах болестан. А кад би увече, после прописаног богослужења дођоше к мени свечесни мужеви, Генадије и Киријак, и рекоше: Ми смо се зарекли да ову тајну саопштимо епископу за време јутрења, пре но што се сунце роди. A ja им одговорих: Добра је ваша намера, браћо, и нека буде као што сте решили. - И чим ово изјавих да се слажем с њима, одмах ме болест напусти, и ја оздравих. И одосмо сви заједно у град пре зоре, и сретосмо епископа када је по свршеном јутрењу излазио из цркве, и казасмо му све о јављењу чесне главе Светога Претече. Он се томе веома обрадова, и нареди нам да никоме о томе не причамо и да идемо у манастир. A кад се раздани, он са презвитерима и ђаконима дође у наш манастир. И пошто саборно отслужи свету службу, он приђе ономе месту где беше сасуд са светом главом. И када ђакон возгласи: Преклонивши колена, Господу се помолимо! ми сви падосмо ничице на земљу. И епископ Ураније прочита молитву. И по завршетку молитве извади из земље сасуд са чесном главом. A ca епископом беше и презвитер, коме име беше Малх. Нe верујући, он рече: Откуда овде глава Претечина? И дрзну се те стави руку на сасуд, и додирну косу чесне и свеславне главе, и одмах му се рука осуши и прилепи за сасуд. Видевши ово чудо, сви се удивише. Тада се пастир са присутнима усрдно помоли Богу, те кажњени презвитер једва отрже руку од сасуда. Али остаде болестан. Онда богоугодни пастир са целокупним клиром црквеним узе освећени сасуд са благом у њему, унесе у свету цркву и, положи у светом олтару. И ту остаде, док у граду Емеси не би подигнут засебан божанствени храм Светом Претечи, и благољепије доби своју круну. Када је света глава имала да се пренесе у нови храм, Крститељ се јави у виђењу неверовавшем презвитеру и нареди му да за време преношења стави на сасуд болесну руку своју, и оздравиће. И учинивши то, презвитер одмах получи исцељење. - Довде је казивање блаженог Маркела. Још и свети Симеон Метафраст у Житију преподобне Матроне пише о обретењу чесне главе Претечине овако: У то време човек неки, орући своју њиву, виде на једном месту (где беше она пећина и манастир) огањ где излази из земље. И то виде не једном него много пута. Јер се много дана јављао пламен из земље. Стога тај човек оде у град (у онај дан у који и Маркел с Генадијем и Киријаком беху дошли к епископу) и извести епископа емесиског Уранија. Видевши да је велика ствар по среди, епископ са свештенством отиде на то место, (у пећину, у којој је некада живео јеретик Евстатије). И пошто сатвори молитву, нареди да се на том месту раскопа земља. Када то учинише, би нађен сасуд, у коме је било не злато или сребро, него драгоценије од свих земаљских блага: глава светог Јована Претече и Крститеља Господња. И пронесе се глас о томе свуда. И слеже се силан свет, не само из града Емесе него и из свих околних градова и села. А дође из манастира свог и преподобна Матрона са свима сестрама да се поклони пронађеној глави Светога Јована. И чесна глава та источи из себе миомирисно миро, и свештеници миросаху тим миром сабрани народ, правећи свакоме крст на челу. Од тога мира узе у мали сасудић и преподобна Матрона, желећи да однесе у свој манастир ради благослова. Али се силан народ тискао, тако да није могла проћи. Неки пак, који осетише да она има свето миро, мољаху је много да их мироше тим миром, пошто нису могли да дођу до свештеника. И она, приморана, миросаше их. Обрете се ту и неки слепац, који од рођења свог не беше видео светлости. И он моли Матрону да и њега мироше светим миром. И она му помаза очи, и он одмах прогледа. - Толико свети Метафраст о чесној Претечиној глави. После много година та света глава би свечано пренета из града Емесе у Цариград, и чесно положена у дивној цркви Претечиној на месту Евдомон. А после дуго времена када настаде иконоборачка јерес, иконоборци су не само свете иконе него и светитељске мошти спаљивали, у море и у реке бацали, ногама газили и на друге разне начине бешчестили. Тада неки православци, бежећи из престонице препуне јеретичког безакоња, тајно узеше са собом Крститељеву главу и однеше у Коман, где се некада свети Јован Златоуст преставио. И тамо је у једном сребрном сасуду опет сакрише у земљу. И остаде тамо, никоме знана, све до цара Михаила, сина Теофилова, и матере његове царице Теодоре, који учврстише Православље. У њихово време, по Божјем откривењу, она би опет пронађена, и пресветим патријархом цариградским Игњатијем пренета у Цариград у част и славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин. Вера | View full Странице
  11. Обретење главе Светог Јована Крститеља Обретење значи проналазак. Када Ирод посече Светог Јована Крститеља, непријатељи Претечини се уплашише да ће пророк васкрснути и не дозволише да му се глава сахрани са телом. Иродијада нареди да се глава баци на гомилу измета. Знајући где су бацили Претечину главу, Св. Јована Мироносица је пронађе тамо потајно сахрани на Јелеонској гори. Тамо је глава остала закопана све до IV века. Прво обретење , десило се када је подвижник Инокентије купио земљу где је глава почивала, наумивши да на том месту подигне цркву и монашку келију. Када је почео да копа темеље, наиђе на главу у глиненом суду и препозна чија је. Уплашивши се да не падне у руке безбожника, поново је закопа на истом месту. По његовом представљењу, црква коју је он саградио била је напуштена и постала је рушевина. Друго обретење, десило се 452. године. У време цара Константина Великог (306-337), двојици монаха на поклоњењу јерусалимским светињама, јави се у сну Свети Јован, и откри где се налази његова глава. Монаси је откопаше, али се убрзо показа да је нису достојни. Лењи да носе Претечину главу, дадоше је неком грнчару из Емеса да је он носи, не рекавши му шта је у врећи. Претеча се јави том грнчару и рече му да побегне од тих немарних монаха. Он тако и уради, и глава је била код њега. Пред своју смрт, грнчар је предао својој сестри, а после је ишла из руке у руку, док није доспела код монаха Евстратија, који је сакри у пећину. Убрзо се покрај пећине подиже манастир. Игуману тог манастира, Маркелу, јави се у сну Претеча и окри му тајну места његове главе. Тако је 452. године, други пут пронађена Претечина глава и тада је пренешена из Емеса у Халкидон, а одатле у Цариград. Тропар (глас 4): Претечина глава засијавши из земље испушта светлост вечну и вернима исцељење. На Небу сабира збор Анђела и на Земљи позива род људски да сложно узносе славу Христу Богу. Преподобни Еразмо, инок печерски Наследи велико богатство од својих родитеља, и све утроши на украшење цркава, нарочито на посребрење и позлаћење икона. А када осиромаши и оста без ишта, би презрен од свију. Нашапта му ђаво да је он улудо страћио своје имање: место да га разда сиромасима, он га је дао на украшење цркава. Подаде се Еразмо томе искушењу и поверова, због чега презре себе и паде у очајање и поче живети беспутно и безаконо. Када му се приближи час смртни, скупише се братија око њега и разговараху о његовим гресима, јер он не знађаше за себе. На једном исправи се он у постељи и рече: "Оци и браћо, тако је како велите, грешан сам и непокајан, но ево јавише ми се свети Антоније и Теодосије, а потом и Пресвета Богородица и рекоше да ми је Господ дао још времена за покајање". Још му је Богородица рекла охрабрујуће речи: "Сиромахе имате са собом на сваком месту а цркве моје немате". И поживе још три дана, и покаја се и усну у Господу. Ово нас учи да је ревност за цркву и украшавање цркава богоугодно дело. Свети Еразмо се упокојио 1160. године.
  12. Обретење главе Светог Јована Крститеља Обретење значи проналазак. Када Ирод посече Светог Јована Крститеља, непријатељи Претечини се уплашише да ће пророк васкрснути и не дозволише да му се глава сахрани са телом. Иродијада нареди да се глава баци на гомилу измета. Знајући где су бацили Претечину главу, Св. Јована Мироносица је пронађе тамо потајно сахрани на Јелеонској гори. Тамо је глава остала закопана све до IV века. Прво обретење , десило се када је подвижник Инокентије купио земљу где је глава почивала, наумивши да на том месту подигне цркву и монашку келију. Када је почео да копа темеље, наиђе на главу у глиненом суду и препозна чија је. Уплашивши се да не падне у руке безбожника, поново је закопа на истом месту. По његовом представљењу, црква коју је он саградио била је напуштена и постала је рушевина. Друго обретење, десило се 452. године. У време цара Константина Великог (306-337), двојици монаха на поклоњењу јерусалимским светињама, јави се у сну Свети Јован, и откри где се налази његова глава. Монаси је откопаше, али се убрзо показа да је нису достојни. Лењи да носе Претечину главу, дадоше је неком грнчару из Емеса да је он носи, не рекавши му шта је у врећи. Претеча се јави том грнчару и рече му да побегне од тих немарних монаха. Он тако и уради, и глава је била код њега. Пред своју смрт, грнчар је предао својој сестри, а после је ишла из руке у руку, док није доспела код монаха Евстратија, који је сакри у пећину. Убрзо се покрај пећине подиже манастир. Игуману тог манастира, Маркелу, јави се у сну Претеча и окри му тајну места његове главе. Тако је 452. године, други пут пронађена Претечина глава и тада је пренешена из Емеса у Халкидон, а одатле у Цариград. Тропар (глас 4): Претечина глава засијавши из земље испушта светлост вечну и вернима исцељење. На Небу сабира збор Анђела и на Земљи позива род људски да сложно узносе славу Христу Богу. Преподобни Еразмо, инок печерски Наследи велико богатство од својих родитеља, и све утроши на украшење цркава, нарочито на посребрење и позлаћење икона. А када осиромаши и оста без ишта, би презрен од свију. Нашапта му ђаво да је он улудо страћио своје имање: место да га разда сиромасима, он га је дао на украшење цркава. Подаде се Еразмо томе искушењу и поверова, због чега презре себе и паде у очајање и поче живети беспутно и безаконо. Када му се приближи час смртни, скупише се братија око њега и разговараху о његовим гресима, јер он не знађаше за себе. На једном исправи се он у постељи и рече: "Оци и браћо, тако је како велите, грешан сам и непокајан, но ево јавише ми се свети Антоније и Теодосије, а потом и Пресвета Богородица и рекоше да ми је Господ дао још времена за покајање". Још му је Богородица рекла охрабрујуће речи: "Сиромахе имате са собом на сваком месту а цркве моје немате". И поживе још три дана, и покаја се и усну у Господу. Ово нас учи да је ревност за цркву и украшавање цркава богоугодно дело. Свети Еразмо се упокојио 1160. године. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...