Размишљамо ли о сопственој смрти? Како је замишљамо?

[Срђан Шијакињић]

Sta ti tu nije jasno, naradili se, naziveli se, namucili se, usrecili se, smeh, suze, i dosta bre vise...a tek sto ti se potomci nece radovati u dubokoj starosti, to je tek posebna prica.

Не могу да замислим тај осећај када бих више желео смрт него било какв живот. Наравно, не мислим на људе који не дај Боже свакодневно пате и којима је квалитет живота драстично смањен...

[Natasa.]

Не могу да замислим тај осећај када бих више желео смрт него било какв живот. Наравно, не мислим на људе који не дај Боже свакодневно пате и којима је квалитет живота драстично смањен...

Ja mogu osamucen , covek treba da ode dostojanstveno.

[Oglo]

Не могу да замислим тај осећај када бих више желео смрт него било какв живот. Наравно, не мислим на људе који не дај Боже свакодневно пате и којима је квалитет живота драстично смањен...

To je zato što smatraš smrt kao kraj života, a ne kao sastavni dio

[feeble]

Нема више шта да доживи поготово они што су живели дуже него што ми сад живимо...

[Natasa.]

Нема више шта да доживи поготово они што су живели дуже него што ми сад живимо...

Ko je to ziveo duze? Samo nemoj reci Starozavetni likovi osamucen

[Natasa.]

Evo, ovi divovi na primer. Po Miroljubu, oni su živeli nekoliko stotina godina.

Ali komentari i cestitke za nacin razmisljanja - priceless sokiran sokiran sokiran sokiran

[feeble]

Ko je to ziveo duze? Samo nemoj reci Starozavetni likovi osamucen

Метузалем

Како те више не заболи глава од врћења, смири мало...

[Natasa.]

Метузалем

Како те више не заболи глава од врћења, смири мало...

Ma jeeeesteeee, mislim da je to simbolika, ne verujem da je bukvalno tako

[Mironosica]

ja svoju smrt ne zamisljam, kad dodje doci ce

[Дуња]

Мени никад није било јасно како неки стари људи могу да кажу ствари типа да су се наживели и да само хоће умрети... А чуо сам лично више пута... И не разумем како то некоме може бити "доста живота"... Можда то иде са годинама, као нека врста припреме за неизбежно...

Умор. Као када се дуго мучиш и на крају не осећаш ништа осим умора. Такав осећај често имају људи који се дуго боре са тешким болестима рецимо.

[Guest]

Zato ne treba umreti kao star čovek. Nemoć je gora od smrti.

[Srdasce]

Ja sam nekada imala osećaj, da ću živeti dugo, da umirem, kao stara osoba jednog dana. Sada, što više odmiče taj život, što sam ja "veća" ili što širim vidike, ili samo nekako zbog načina na koji me mnoge stvari možda proždiru iznutra ili ja samo ne umem da se nosim s njima... imam sve vise osecaj, da moj zivotni vek bice kratak. Ne mogu da kažem da nisam opterećena, ne mogu da jažem, da se ne bojim malko. probojavam se, šta ću, živi sam stvor. Što sve više razmišljam o tome, a nemam pojma što,  samo molim Gospoda, da imama lupam još pet dana, peg godina ili pedeset, lupkam, samo da ih proživim dostojanstveno. U zlu da se ne ponizim. U dobru da se ne uznesem previše. da ga prosto proživim, što ispravnije moguće. U nekom suživotu s drugim ljudima, ne narušavajući ičiji, mir, harmoniju, a ne da neko mora da jedva da čeka da ja odapnem ili da kažu, fala ti više Bože, dušu nam je jela pa da me psuju. Znači, nekako, u miru stugoh na ovaj svet, ako može takvim i da odem. Ne bih volela da to bude nešto trenutačno, ipak sam ja malo tuta muta i en volim iznenadne stvari, nisma Vam ja za te varijante, nego ako može nešto malo Bože, da se prolongiramo ti i ja, znaš ono, kada stigne i dođe moje, ti mi nekim znakom pokaži, da mi ostade još ne znam toliko i toliko, da ja ukapiram da se primiče, i da stignem još koga da izljubim, zagrlim, kažem izvini, oprosti ili da kažem koliko voleh, pa makar i u mislima. Da ne budem nikome na teretu , to bih takođe najviše volela. Da budem problem sebi a samim tim i drugima. Znači, ne nešto da se puno oteže, ali ni da capnem baš u minuti. Nešto, između.

 

Ja to prosto tako i takvim zamišljam. Tako bih volela.  Pa, šta mi Bog da. 

[Arsenija]

Ja mislim da ću uskoro da umrem.Ne znam tačno kad ali mislim da se približio taj trenutak,ili da će da se desi nešto neverovatno,neočekivano i potpuno drugačije,jer ovaj život koji sada vodim je dosadan,pomalo besmislen i bezciljan ,iako ja imam neke ciljeve koji su ostvarljivi-ne zanimaju me....

Ustvari,ja bih volela da umrem na kraju.Lakše ću ja da podnesem odlazak bližnjih,nego oni moj,jer ja verujem u Boga i molila bih se za njih svaki dan.A oni bi siroti svi umrli od tuge jer me mnogo vole....i zato kad bolje razmislim  bolje je  da ne umrem sad.A opet mislim da ću baš ja prva da umrem,jer tako osećam.

Zamišljam da ležim na belom krevetu i da sunce zalazi,pet je sati,čujem da zvone zvona i ja umirem....  I posle sam mrtva. Dodju neka deca,poljube me i kažu da sam se preselila na zvezdu,a onda noću gledaju u zvezde i kažu,eno je ...to je naša  baka...

[Oglo]

posljednji sekundi:

 javljaju se one prve pomisli, je li to to sad, a ne no nije, pa što ovako, kako je sve počelo

za njima šira slika, događaji, zatim likovi, ljepote trenutaka

posle toga žal, koga ostavih, kako će sami, ipak su srećni

posle toga, izlazak iz zemljine teže, gravitacija trese sve, vide se stvari u svoj jednostavnosti zbog ozbiljnosti momenta, olakšanje

krkljanje pluća, zadnji izdisaji

vidi se sva uzlaudnost pokušaja crnog čeljadeta da pobijedi i uspije u nečemu što je sebi nametnuo, dječja igra, smijeh, sjećanja

fokus se sužava

olakšanje zbog nebitnosti svega

samo tačka u vidokrugu udaljena, putuje se warp3 brzinom, i zvuk kraja programa

cap!

[Ћириличар]

Када сам се давио у једној ријеци ( јер сам паметан скочио у дубљи дио, а не знам пливати ), помислио сам да је то то. Био сам мртав хладан, миран, спокојан и само сам помислио:"Хм, па ово исто као на филму изгледа...".