Размишљамо ли о сопственој смрти? Како је замишљамо?

[drvce]

Evo, ovako cu i ja skoncati.

Зашто Мурат ?

Зар му није крштено име Немања?

Zar se onu recenicu nije izgovorio otac krstenog Nemanje?

[Баба]

Oće da se pukneš ?

[Макрина]

Своју смрт видим као и своје порођаје.Мала неизвесност,страх,храброст и радост

Управо тако,жене знају о чему причам,сигурно

[feeble]

Зашто Мурат ?

Зар му није крштено име Немања?

Мурат је Немањин ћаћа

[Ратко :(]

Stan je tatin a kompjuter je poklon od kum(če)ta.

Ne se brini, kada 'ga oladim', ništa ne nosim sa sobom.

Па тако сам и мислио, нисте подстанари. После тате стан иде теби.

Кога да оладиш?

[Resistance is futile]

Ja sam jednu već doživio i bilo je to nešto najstrašnije što sam prije i poslije toga ikada doživio. Bilo je to prije nekih 17-18 godina kada sam u jednoj kafani iskrvario do te mjere da sam se onesvjestio, kažu ubrzo zatim da sam prestao i disati i da mi više nisu ni puls čuli. Nisam tada bio kršten, i nisam skoro ništa znao o Bogu, a nisam ni živio pretjerano neki normalan život što se po ovom događaju u kafani da pretpostaviti Dok sam bio u toj nekoj kliničkoj smrti ili nesvjesti, bio sam u nekoj drugoj vrsti svijesti. Ta svijest nije ništa znala o mom dotadašnjem životu, niti kako mi je ime, nit šta mi se desilo prije par trenutaka, niti bilo kakva informacija iz mog dotadašnjeg života, kao da sam se tada rodio. Uopšteno imao sam samo dva osjećaja i to su bile sve informacije s kojma sam baratao. Osjećao sam nezamisliv strah i osjećao sam strašno zlo. Imao sam osjećaj da sam u nekom uspravnom položaju, to mi je bio samo osjećaj jer ja nisam mogao da vidim svoje tijelo, nisam osjećao da imam ruke, noge i da se mogu kretati, kao da sam bio providan ili kao da sam bio samo neka vrsta bestjelesne svijeti, ili se u toj tami od mraka nisam mogao vidjeti. Da nisam rekao bio sam u apsolutnoj tami. Onda se iz te tame počela da izdvaja tama, to ne znam kako bi vam opisao, kao da se od crnog izdvaja crnje, ali to je u ovom zemaljskom životu nemoguće tako nešto vidjeti jer je teoretski nemoguće. Imao sam osjećaj da me ta tama koja se izdvaja želi i treba da me nosi sa sobom a ona je bila tako strašno zlo. Ona dva osjećaja su bila prestravična. Ona tama i kada kažem zlo, to nije bio pridjev, to nije bio opis, to je bio objekat koji je to u suštini, to je nešto za šta se može reći eto to je zlo, ali ne da ga tako opisuješ, već to je to iz toga proizilaze pridjevi, svako drugi za koga se kaže da je zao može se reći da je sličan toj tami jer je ona taj zli objekat. Teško mi je to za objasniti. Kako sam se bojao i nisam želio da idem, da me odnese, ali nisam imao ruke noge da se mogu braniti, ja sam bio nešto kao misao i samo sam mogao da izrazim svoja osjećanja kroz misli a nikako da utičem na bilo šta. Osjećaj je kao da si leđima uza zid naslonjen i želiš da se od nečeg odmakneš a nemaš više gdje. Osjetio sam kao da sam se jedan milimetar odmaknuo i u tom trenutku sam se probudio iz te nesvjesti, smrti, čega već? Drugovi su dok sam ja boravio tamo negdje pokušavali da mi bezuspješno zaustave krvarenje, kažu da sam prestao i da dišem i vremenom više nisu ni čuli srce da mi kuca, i već su digli ruke od mene i mislili su da sam gotov. Tada sam ja iznenada skočio iz ležećeg položaja i uzviknuo gdje sam, nedaj me Ponovo sam se srušio u sapare i krv je stala. Bio sam pri svijesti ali nisam mogao da govorim niti da vidim ikoga jer mi je puno krvi izašlo, samo sam ogao da ih čujem. Prvo sam progledao, pa progovorio i polako mi se vraćala funkcija i u ostatak tijela. Dosta poslije toga sam našao sebi i jednog starog duhovnika sa mnogim Božijim darovima, koji mi je na taj događaj rekao "Tada je Gospod pružio ruku i izvadio te iz usta vraga". Danas se ne bojim smrti ni sekunde niti bilo kakvog ustaškog načina na koji se to može desiti, ali se strašno bojim gdje ću otići poslije. Taj isti duhovnik mi je i rekao, " Brate ko se boji pakla neće tamo ni otići", daj Bože. Ne znam kako koristim drugu šansu, bojim se da nisam gori.

[Natasa.]

" Brate ko se boji pakla neće tamo ni otići"

winter winter winter winter winter winter winter winter winter winter winter

[Душко Дугоушко]

Brate ko se boji pakla neće tamo ni otići

Нетачно. Апостол каже да је сатана држао људе у оковима страха од смрти (оне који су имали страх од смрти), а да је Христос ослободио сатаниних окова својим васкрсењем. Увођењем другог страха, страха од пакла/митарстава/чистилишта опет потпадамо под сатанине окове. Сатанини окови, то је страх, било какав; а храброст, то је слобода. Без очајања да изађемо пред Суд Божији, спремни да га прихватимо, ма какав да је он. То значи преузети и имати/држати одговорност за своје поступке.

[feeble]

"Држи ум свој у аду и не очајавај", је ли то пије воду?

На страну то што мало ко може то и да покуша...

[Resistance is futile]

Ti si to Aleksandre malo ograničeno shvatio, jer se tom rečenicom želi reći mnogo toga. Logično da ko se boji pakla, ne na taj frapirajući, zaleđujući način kao iz horror filmova kako si ti izgleda shvatio, već na drugi način, umjeren i normalan, jer normalono je imati strah od odlaska tamo jer bi to značilo da si i odvojen i od Boga, ljubavi... čovjeka potiče na pažnju kako će da proživi život. Početak mudrosti je strah Božiji. Naravno to je početak jer ljubav sve prevazilazi pa i strah i onda dolazi kroz ljubav vjera i pouzadnje u Gospoda da tamo nećeš ni završiti. Nije on mislio na neku vrstu slijepog straha, a i vjeruj mi mnogi mogu da posvjedoče o mnogim darovim tog mog upokojenog duhovnika koji su se izlivali kroz njega, o daru prozorljivosti, liječenja molitvom i sl. Naravno sve on je to prikrivao, tako da će teško biti da smo mudriji od njega.

[Баба]

Мурат је Немањин ћаћа

Аха , значи Мурат роди Немању , Немања роди Стрибора ... стичеш утисак као да се историја одмотава уназад...

[drvce]

Нетачно. Апостол каже да је сатана држао људе у оковима страха од смрти (оне који су имали страх од смрти), а да је Христос ослободио сатаниних окова својим васкрсењем. Увођењем другог страха, страха од пакла/митарстава/чистилишта опет потпадамо под сатанине окове. Сатанини окови, то је страх, било какав; а храброст, то је слобода. Без очајања да изађемо пред Суд Божији, спремни да га прихватимо, ма какав да је он. То значи преузети и имати/држати одговорност за своје поступке.

Odsustvo bilo kakvog straha je neka zesca patologija, hrabrost nije odsustvo straha nego njegovo nadvladavanje.

[Баба]

Нетачно. Апостол каже да је сатана држао људе у оковима страха од смрти (оне који су имали страх од смрти), а да је Христос ослободио сатаниних окова својим васкрсењем. Увођењем другог страха, страха од пакла/митарстава/чистилишта опет потпадамо под сатанине окове. Сатанини окови, то је страх, било какав; а храброст, то је слобода. Без очајања да изађемо пред Суд Божији, спремни да га прихватимо, ма какав да је он. То значи преузети и имати/држати одговорност за своје поступке.

Не бих се ја баш тиме заносио, и Христос је имао страх од смрти а како и не би кад је то уништење човеково.

[Баба]

Ti si to Aleksandre malo ograničeno shvatio, jer se tom rečenicom želi reći mnogo toga. Logično da ko se boji pakla, ne na taj frapirajući, zaleđujući način kao iz horror filmova kako si ti izgleda shvatio, već na drugi način, umjeren i normalan, jer normalono je imati strah od odlaska tamo jer bi to značilo da si i odvojen i od Boga, ljubavi... čovjeka potiče na pažnju kako će da proživi život. Početak mudrosti je strah Božiji. Naravno to je početak jer ljubav sve prevazilazi pa i strah i onda dolazi kroz ljubav vjera i pouzadnje u Gospoda da tamo nećeš ni završiti. Nije on mislio na neku vrstu slijepog straha, a i vjeruj mi mnogi mogu da posvjedoče o mnogim darovim tog mog upokojenog duhovnika koji su se izlivali kroz njega, o daru prozorljivosti, liječenja molitvom i sl. Naravno sve on je to prikrivao, tako da će teško biti da smo mudriji od njega.

Добро ти је рекао старац, јер је рекао теби а ти знаш шта је пакао , осетио си га.

Дакле старац ти није рекао да се трипујеш и замишљаш пакао па ћеш се тако спасити , него просто ти је рекао да ко се као ти боји пакла којега је доживео , тај ће се ( што је најлогичније ) трудити да више тамо не заглави , самим тим ко се боји пакла неће тамо ни отићи.

Лепо си ово рекао , страх Божији је почетак мудрости, видиш ми Срби и остали Балканци за тај страх сазнајемо искуствено , има међутим народа који су паметнији па се подучавају том страху од малена кроз свете списе, а има и поремећених верских скупина којима је тај страх једини предмет вере.

[Баба]

Апостол каже да је сатана држао људе у оковима страха од смрти (оне који су имали страх од смрти), а да је Христос ослободио сатаниних окова својим васкрсењем. Увођењем другог страха, страха од пакла/митарстава/чистилишта опет потпадамо под сатанине окове. Сатанини окови, то је страх, било какав; а храброст, то је слобода. Без очајања да изађемо пред Суд Божији, спремни да га прихватимо, ма какав да је он. То значи преузети и имати/држати одговорност за своје поступке.

Лепо је ово што си ти рекао страх не може бити циљ, то је тачно циљ је љубав која надилази страх. Ја се не могу тиме похвалити мада се свакодневно трудим у томе, али просто нисам то постигао тако да ме је и даље страх.Знам човека који има љубав која надилази страх , и кад га сретнем мало то пређе и на мене , али чим се одаљим од њега опет се исто осећам ко и пре тога.

Само онај ко има велику љубав , није да нема страх , него га заборави , страх је ту негде у костима нашим у сржи бића, али као код Светих Мученика љубав га надиђе и превазиђе.