Претражи Живе Речи Утехе

Javna tribina „U predvečerje rata, 20 godina kasnije“ povodom obeležavanja druge decenije od početka NATO bombardovanja SRJ održana je u subotu u bioskopskoj sali Muzeja vazduhoplovstva. Prisutnima su o svojim iskustvima i sećanjima govorili tadašnji potpredsednik Vlade SRJ Nikola Šainović, načelnik Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje 1999. godine Avram Izrael, komandant 3. diviziona 250. raketne brigade pukovnik u penziji Zoltan Dani, kao i autor makete MiG-29 iz 1999. pilot potpukovnik u penziji Đorđe Ivanov. Tribinu je otvorio direktor Muzeja vazduhoplovstva Čedo Milivojević rekavši da Muzej ima obavezu obeležavanja godišnjice od NATO bombardovanja te da se od ove tradicije neće odustati. On je podsetio i da je bombardovanje trajalo od 24. marta do 10. juna 1999. godine, a da je u tom periodu „poginulo više hiljada civila, kao i 1.008 pripadnika vojske i policije, među kojima i 39 pripadnika RV i PVO“. „U očaju smo predložili i da cela Srbija uđe u NATO, ali pod uslovom da ostane cela. Nisu prihvatili.“ / Foto: Igor Marjanović, Muzej vazduhoplovstva O političkim okolnostima i događajima koji su prethodili 1999. godini pričao je tadašnji potpredsednik Vlade SRJ Nikola Šainović, koji je istakao da je strateška pozicija zemlje odredila njenu dalju sudbinu, što je na kraju i dovelo do NATO bombardovanja usled nemogućnosti postizanja saglasnosti oko kosovskog pitanja: – Mi jesmo tokom dva svetska rata bili saveznici sa Amerikom i Engleskom, ali saveznici u ratu protiv Nemačke, a nakon pada Berlinskog zida to postaje rat protiv Rusije u kojem mi ne želimo da učestvujemo i ovo određuje naš položaj, koji i danas traje. Tokom devedesetih godina bilo je raznih pokušaja da se spreči da do sukoba dođe. Pored svega što smo nudili, mi smo jednom iz očaja u Rambujeu predložili i da cela Srbija uđe u NATO, ali pod uslovom da ostane cela. Nisu hteli ni da razgovaraju o tome. – O sistemu osmatranja, obaveštavanja i uzbunjivanja, koji je informisao javnost o nastanku i prestanku opasnosti od bombardovanja, govorio je tadašnji načelnik Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje Avram Izrael. On je istakao da je SRJ 1999. godinu dočekala u teškom materijalno-tehničkom stanju kada je u pitanju ovaj sistem: – U periodu devedesetih godina nastaje prekid u razvoju sistema osmatranja i obaveštavanja i mnogo ljudi odlazi sa posla. Uoči bombardovanja uspevamo da revitalizujemo sistem zahvaljujući Skupštini grada Beograda i privrednicima koji su želeli da pomognu i vrlo brzo popunjavamo jedinicu do 100% i osposobljavamo sve sirene – 20 pneumatskih i oko 200 električnih koliko ih je bilo u Beogradu. Smatrali smo da jedan grad sa milionskim brojem stanovnika ne možemo da držimo u informativnom mraku i zbog toga smo građane obaveštavali i uspostavljali odnos poverenja sa njima. Mada je bilo pokušaja cenzure, u smislu da odajemo vojne tajne i dižemo hajku, Centar je prvoklasno obavljao svoje zadatke. – Sala Muzeja puna / Foto: Igor Marjanović, Muzej vazduhoplovstva Na tribini u Muzeju govorio je i pukovnik u penziji Zoltan Dani, komandant 3. diviziona 250. raketne brigade, koja je 27. marta srušila avion Američkog ratnog vazduhoplovstva F-117: – U 18 časova 27. marta naša jedinica dobija pripravnost 1 kada nam iz operativnog centra naređuju da odmah uključimo naš osmatrački radar jer je dobijena informacija da u vazdušnom prostoru postoje ciljevi koje osmatrački radari operativnog centra ne mogu da uoče. Mi smo zahvaljujući našem radaru videli 5 takvih ciljeva, od kojih se jedan ozbiljno približavao u našu zonu uništenja. Nakon dobijanja potvrde od operativnog centra da se izvrši borbeno dejstvo ka tom cilju, on biva prebačen sa osmatračkog na nišanski radar. Kada je sve bilo pripremljeno, naredio sam oficiru za vođenje da lansira dve rakete od kojih je prva pogodila avion, kome je od dejstva bojeve glave otpalo levo krilo i on je pao je u reonu sela Buđanovci. – O iskustvima tokom bombardovanja / Foto: Igor Marjanović, Muzej vazduhoplovstva O tome kako je domišljatost srpske avijacije uspela da spasi 6 aviona MiG-29 govorio je pilot potpukovnik Đorđe Ivanov, čija se maketa tog aviona iz 1999. nalazi u Muzeju vazduhoplovstva i dodao: – Sa dvojicom svojih kolega sam 23 dana pravio makete MiG-ova. Niko od nas nije imao posebnog iskustva u tome, već smo se samo jednog dana okupili u jednoj školi, pogledali makete od plastike i skice i na taj način se rodila ideja. Bilo je dosta problema prilikom izrade maketa, ali smo na kraju uspeli i zahvaljujući njima smo sačuvali našu avijaciju i zadržali rusku tehniku u Srbiji. – Više o istorijskim okolnostima koje su dovele do NATO bombardovanja, ulozi Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje u informisanju građana, obaranju čuvenog „Noćnog jastreba“, kao i „varkama“ kojima se pribegavalo kako bi se sačuvala domaća avijacija, pogledajte u integralnom snimku predavanja: Luka MATOVIĆ

Uoči dana kad je pre 20 godina počeo rat, čije posledice i danas svi osećamo, opisao sam moj početak rata, iako mislim da moja ratna priča i nije nešto interesantna. Važnije je da svako od nas ostavi trag budućim generacijama, da se ne zaboravi. Rat 1999.godine nije prvi rat koji me je zadesio. Moj rat počeo je jednog juna daleke 91-ve godine. Kasno uveče, jedan telefonski poziv prekinuo je dotadašnji miran i lep život. Za mene, moju porodicu i hiljade porodice svih naših naroda na ovom prostoru. Negde, daleko na zapadu, poziv u kasne sate. Nazvao me je na telefon “lično” komandir odeljenja. Inače, bio sam na prvom godišnjem i kao najmlađi mogao sam samo da dobijem jun mesec za odmor. Jul i avgust rezervisani su za starije. Ukratko, saopštio mi je u jednom dahu: "Dođi sutra na posao, prekidamo ti odmor, ima nekog letenja, paaaa nam trebaš. I da! Ponesi peškir i četkicu za zube, možda će se ostajati duže?!" Pitam naivno: ”Da li se to sprema neka gužva?” Gledam na televiziji vesti i ništa na dobro ne sluti. Kakvo pitanje, takav odgovor:”Ćuti mali i ne pametuj preko telefona, tvoje je da izvršavaš naređenja. Pametniji od tebe komanduju!” Sutradan, sa tamnim slutnjama javih se u jedinicu. Izašao sam iz tog rata mnogo dana i godina kasnije!? Ostali deo, pričaćemo drugom prilikom... Pred rat 99-e, imao sam čast da vidim na delu sve obimne pripreme i vojne gluposti iz prvog reda. Na jednom sastanku jedinice, komandant koji sve zna, objašnjava nam sve po redu, samo ne govori najvažnije. Pomislim na trenutak da je zaboravio!? Iz zadnjih redova, gde smo sedeli mi najmlađi, digao sam ruku tražeći odobrenje da kažem neku reč, a sve u iskrenoj želji da dobrim savetom pomognem. Životne greške su me naučile, pa sam želeo da dam iskren savet. Da nam se ne ponove greške sa početka devedesetih. Ipak su ljudski životi u pitanju. Dobio sam ekspresni odgovor lično od komandanta eskadrile. "Nije tvoje da tu daješ neke savete. Ovo je vojska i zna se ko kosi, a ko vodu nosi. Nije tvoje da razmišljaš i tu deliš savete, ima ko razmišlja i ko naređuje, a ti slušaj. Sedi!" U učionici muk. Kolege znaju da sam ovo već video i preživeo, a zna i komandant. Još mi je posle sastanka prijateljski dodao u prolazu: "Ovaj rat vode profesionalci, a vi ste se ionako pokazali?!" Pretpostavljim da je mislio na moje komandire iz 91-ve. “One pametne koji sve znaju i naređuju!?” U prvom momentu bilo mi je krivo, stegla me u srcu nepravda, omalovažavanje okoline i glupost komande u najavi. Ipak se valjda i ja nešto pitam jer i moj život je u pitanju. Ili se ne pitam i treba da me potroše zbog njihovih karijera. Valjda se od nas očekuje da svi izginemo… Zašto niko neće da sasluša podoficira koji je kroz sve ovo prošao. Zašto ne cene oficire koji su već vodili jedinice u ratu. Zašto penzionišemo generale koji su se dokazali na delu. Sujeta ili šta drugo!? Odlučih u sebi da se ne nerviram i da pustim da se sve desi kako je planirano. Tako sam ovaj rat 99-te dočekao opušten. Kad navikneš da te tuku po glavi, posle nekog vremena pređe ti u naviku i ne boli. Oko mene gledao sam pripreme i planiranje komande. Zabrinutost starijih kolega. Sumnje većine u planove i bes prema besmislenim promenama uoči samog rata. Smeškao sam se naivnosti pojedinaca. Jedno vreme. Posle mi je bilo muka. Na kraju nisam mogao da gledam gluposti. Nekako, nedelju dana pred bombardovanje, krenuo zdravstveni problem. Od svih mogućih bolesti, poče nokat na nozi da mi pravi problem. Nateklo stopalo. Odem kod doktorke i dobijem bolovanje. Pošto sam bio momak. Nikog u BGD, spakujem se i pravac Šabac kod mojih. Tih nekoliko dana TV ne gledam, novine me ne interesuju, ionako mi sve komšije prepričavaju preko ograde dok pijemo kafu. A komšiluk? Miran, svi u ulici raspoloženi. Ne poznaju nikog iz vojske osim mene i kažu “Kad je on ovde, nema rata sigurno?!” Kao da sam nekakav general u najmanju ruku. "Ubio sam se" tih dana od kafe i ručkova po komšiluku. Svi zovu i ljute se ako nećeš da navratiš. I uvek isto pitanje. “Hoće li biti rata?” Kad im kažem da sigurno hoće i da će nas razbiti, samo se nasmiju jer misle da se sprdam sa ozbiljnim pitanjem. Znaju oni da smo mi vojna sila i da nam ništa ne mogu. Tako kažu na televiziji! I dođe taj dan… Uveče lepo vreme. Vedro. Moj stari Zastavnik avijacije u penziji i ja, sedimo u dvorištu i komentarišemo važne svetske teme. Šta to planira NATO sa nama, kako je komšija Mile orezao višnje, današnje cene na šabačkoj pijaci, dugogodišnja kriza naše vojske, da li da farbamo ogradu ili ne... Kaže moj stari Zastavnik: ”Ja sam video i preživeo bombardovanje Beograda 41-ve. Kuću mi srušiše pored Zemunskog aerodroma. Ubiše mi oca, tvog dedu. Kako su švabe tada bile silne i besne. I 44-te kad su odlazili nisu se niti izvinuli, niti smo im naplatili. Zato opet, ove švabe bi da ruše. Da smo im prošli put pošteno naplatili, ne bi im više palo na pamet.” Odjednom, uleće u dvorište više komšija i viču: "Počelo bombardovanje!!!" U Šapcu tišina, nigde ne grmi, iako su velike kasarne u gradu. Pa dobro, počelo je. Pogledam mog Zastavnika. Vidim krenuo bi sa mnom. U pogledu podrška, savet, ponos. Samo kaže: ”Čuvaj se.” Pogledom smo sve rekli jedan drugom. Majka spustila glavu. Ćuti… Znam da bi rekla: ”Dokle više ti sine? Ima li neko drugi?” Ne govori ništa. Zna da bi se naljutio i ja, a i Zastavnik. Sva se zbunila i šeta po kući. Sprema mi nešto za uz put, dok se ne snađem. Zabrinuta je kao i svaka majka na ovom svetu, kad joj sin kreće u rat. Majka je majka. Ne razlikuje se niti po naciji, veri ili boji kože. Polako se spremim i obrijem, spremam ranac polako, pedantno, ionako znam da rat neće pobeći. Noga mi nije ozdravila, pa na desnu nogu obuvam čizmu, a na levu nogu papuču. Pa dokle stignem. Pošto sam uz glavni put u Šapcu, izađem sve sa kafom u ruci da stopiram. Mislim načekaću se. Na ulici sav komšiluk pored mojih. Kratak zagrljaj. Kažem im da idu kući, da ne brinu, vidimo se za par dana. Ostadoh sam u mraku. Zamračenje grada u potpunosti. Kakva glupost. Treba neko da slomi vrat u mraku. Ovi na nebu ionako sve vide što ih zaima. I gle čuda!! Prvi auto što je naišao, počinje da koči i stade čovek. Do tada, kad god sam stopirao u uniformi, čekao sam sat-dva. Vojnik u miru nikom ne treba. Čovek žuri u Beograd, žena mu u porodilištu u Beogradu . Na sve to samo mu kažem, vozi slobodno brzo i policija noćas želi da se vozi brzo. Auto-put prazan do Beograda. Razmišljam gde da idem? Eskadrili je ratni raspored daleko odavde, ali oni sigurno i nisu tamo. Odlučujem da se javim u Komandu u Zemunu, pa ću onda dalje. Preletismo put do Beograda. Stigosmo za pola sata. Izlazim iz kola kod studenjaka, dignem ruku za pozdrav. Stade drugi auto!? Ne mogu da poverujem. Kakva ljudska dobrota. Pita čovek gde idem!? Možda ova Srbija još ima šansu da postane dobra zemlja, za sve nas obične građane?! Javljam se u Komandu. Mislio sam da nikoga nema, kad ono, svi tamo. Gomila vojnika i starešina stoji u hodniku komande u mraku. Šlemovi i zaštite maske na svima. Oružje na ramenu. Cela komanda stoji u mraku hodnika i čeka... Osluškuju!? Tišina u noći. Teška zapara u vazduhu, pomešana sa ljudskim znojem, mirisom uniformi i masti za konzervaciju oružja. Većina sa zebnjom u očima, očekuju udar bombe u hodniku komande. Vidim poneki strašljiv pogled mladih, ali i ovih matorijih, ovih što ne videše ništa osim Beograda onih teških ratnih 90-tih. Ovi matoriji, što dođoše sa zapada gde se ratovalo, opušteni. Pozdravljaju se sa mnom. Pitaju me za starog Zastavnika, pitamo za familiju, zajedničke prijatelje, gde su sad podstanari kao izbeglice? Neki smešteni po kasarnama već osmu godinu, neki u Bristolu, neki kod rodbine. Tim poslednjim je najteže. Začas napravismo galamu u tom mraku. Svi malo živnuli. Upališe se cigarete. Popušta grč strepnje od udara bombe. Pitam gde su moji? Prvi udar po aerodromu je prošao, veliki napad je prešao preko Batajnice. Nemaju vesti o gubicima, šta je pogođeno. Ništa. Svu živost u hodniku, razbi naredbodavni ton nekog potpukovnika koji se javio iz dubine tamnog hodnika. Tražio je tišinu. ”Vi tamo mir! Mi smo u ratu, a ne na pijaci.” Otkrio čovek svo znanje ovoga sveta. Vidim da je neki vojni talenat, sačuvan u kancelariji u onim teškim vremenima 90-tih. Komanda ga čuvala za ovaj veliki rat. Spopade me uvek muka od takvih, naročito kad mi on odgovori za moju jedinicu. "Kako gde su, pa na aerodromu, gde bi bili." Ne mogu da verujem šta čujem!? Izgleda, ništa nismo naučili od aprila 41-ve, a tolike vojne škole svi zajedno završismo. Slušam ga u čudu i ne verujem. Ulazim u prvu kancelariju, uzimam telefonsku slušalicu i polako vrtim poznati broj dežurnog eskadrile. Telefoniram, iako ne verujem. Zvoni. Nije ni dvaput zazvonio, kad, javlja se dežurni, samo što nisam seo na dupe od besa i tuge u isto vreme. Ukratko mi kaže, da je jedinica malo pred udar napustila aerodrom, ali da je on ostao sa delom posade i helikopterom za STS i da je baš dobro što sam se javio, jer im trebam. “Dođi odmah!” Ma daaa, evo sve trčim po ovom mraku. Gledam potpukovnika, a on sretan što je imao pravu informaciju u ovom haosu. To što su ljudi ostavljeni na aerodromu koji je pod udarom NATO avijacije, nije mu predstavljalo problem. Ništa mu nisam rekao. Nekad čovek treba da ćuti. To je jedino pametno. Izađem iz “sigurnosti” komande i polako odšetam prekoputa u zemunski park. Sedoh na klupu pored crkve. E, ovde sam siguran! Polako pristigoše i drugi. Svi ćutimo i čekamo jutro Dočekam svitanje u Zemunskom parku sa svima iz komande. Čuli smo iz daljine još dva velika napada na Batajnicu. Mahnuh svima, možda i poslednji put, pa krenuh peške - pravac Batajnica. Izađoh na Glavnu zemunsku ulicu. Prazna, kao da je napušten grad. Odjednom, koči autobus na sred ulice. Otvaraju se vrata, stade čovek na sred ulice zbog jednog vojnika. Srećom, ide za Batajnicu. Vozi čovek kao da je normalan radni dan. U autobusu troje ljudi. Niko ne progovara. Svako u svojim mislima. Nešto mislim o onoj našoj navici na loše. Da smo u nekoj zapadnoj zemlji, sve bi stalo prvi dan i otišlo u... A naši ljudi, opušteni kao da grmi pred oluju, a ne da je počeo rat. Ovde na ovim prostorima je normalno živeti loše i da svakih par godina neko bombarduje po našim glavama. Zato ovi naši prostori i imaju toliko heroja. Kao mali čovek, učiniš veliko herojsko delo i posle se vratiš kući. Dočekaju te na vratima problemi. Žena kuka da ti je mala plata, deca da ih izvedeš u park i kupiš patike koje su skuplje od tvoje plate, a ovi iz elektrodistribucije prete da će da ti iseku struju, jer nisi platio račune. A nisi platio jer nemaš... I sutra opet odeš na posao i učiniš novo veliko junačko delo. Da se vratim na priču. Stignem do sela Batajnica. Do aerodroma ima peške još koji kilometer. Polako nastavih. Na kapiji, vojni policajci ne dozvoljavaju ulazak. Kažu bombardovanje je i možete da stradate!? Pitam ih, zar je samo krug aerodroma ograničen za bombe?! Stvarno i od vojnih policajaca, pa je previše. Znam da im je tako naređeno i znam da im je neko naredio da budu na tom mestu, iako je velika verovatnoća da će poginuti u nekom sledećem napadu. Znam i da tog naredbodavca nema tu u blizini, već je u nekom sigurnom bunkeru. Krene ubeđivanje, mahanje rukama, pozivanje na ljude i naređenja. Na kraju nekako uđem na aerodrom i pravac ka objektu. Uz put - slike opšteg uništenja. Komanda aerodroma pogođena, toplana pogođena, veliki rezervoari uništeni, benzinska pumpa gori od noćas. Polomljeno drveće isčupano iz korena. Od hangara ostali samo skeleti, da nas podsećaju da su tu godinama stajali. Po putu kojim idem, noćas su bačene kasetne bombe. Puno ih je eksplodiralo, ali brojne stoje prosute na sve strane i čekaju svoju žrtvu. Ulazim u zgradu koja nema krov. U svojoj kancelarijli, pronalazim dva zastavnika iz sasvim desete jedinice. Pitaju me : ”Šta radiš ovde?” Onako sa visine. Zastavnički! Pitanjem sam im odgovorio. "Šta radite vas dvojica u MOJOJ kancelariji?" "Mi obilazimo aerodrom i gledamo koja je zgrada pogođena, da spasavamo opremu." "Pa ste našli da spasavate moju kožnu jaknu, letački kombinezon i makete koje godinama skupljam. Od čitavog aerodroma vas dvojica spasavate naše letačke jakne!" Pocrveneše od stida, matori ljudi uhvaćeni u krađi. Ratnoj krađi. Zar su počeli zastavnici da kradu? Smrklo mi se, ako izvadim magnum, neću na tome stati, a i ove bitange imaju decu. Sramota za uniformu i čin koji nose. Mahnem rukom i isteram ih napolje. Imena im neću spominjati, ali oni znaju da znam i pamtim. Sada su u zasluženoj penziji. Brzo pogledah šta je ostalo od opreme i krenuh sa pakovanjem. Naravno prvo gaće, pa ostalo... Zaboravih da može da krene novi napad. Računam, valjda se i neprijatelj nekad odmara. Ranac na leđa i pravac komanda eskadrile. Dolazim do komande. Ispred zgrade iskopana rupa za bunker koji nije završen. Pored stoji gazela. Čitava, nije ogrebana, a aerodrom srušen. Dočekuju me dvojica majora pilota. Ostavljeni su uz telefon sa helikopterom za STS. Ostavljeni u iskopanoj rupi u nedovršenom bunkeru ispred komande. I ne samo ostavljeni. Njih dvojica su noćas poleteli, kada su ih posle prvog udara po aerodromu zvali sa OC-a. Naše 29-ke poletele da dočekaju prvi udar i oboriše jednu u Vojvodini kod Titela. Sa OC-a zovu i naređuju da gazela poleti i pronađe pilota koji je iskočio. Ljudi bez reči poleteli, idu da traže kolegu, možda klasića, a to nije malo. Tražili su kolegu u mraku ratne noći za vreme opšteg haosa na terenu i pronašli su ga. Pokupili sa terena i vratili se zajedno na aerodrom!? Tako su im naredili. Isti oni što su sve isplanirali. Isti oni koji su držali situaciju pod kontrolom. Isti oni koji te noći sede u sigurnosti Straževice. Gledam to martovsko jutro, te ljude, moje kolege; znamo se više od decenije, ali te noći su nekako pocrneli, ostarili. Ne vidim sjaj života u očima. Oni su, a opet više nisu oni. Potrošili su se noćas, vršeći svoju dužnost. Dužnost prema svom narodu, svojoj zemlji, jedinici, drugu. Ne znam da li da ih zagrlim kao najrođenije ili da im svašta kažem. Gledam dvojicu heroja. Ja im se divim i dan danas posle dvadeset godina i poštujem tu žrtvu. Da li je i Srbija!? Poletesmo zajedno sa aerodroma i prepustismo ga teškoj sudbini. Bacali su po njemu, bombe velike i male narednih 70 i nešto dana. Moje kolege posle par dana, dobiše medalju za hrabrost. Zasluženo. Pravedno je kad je dobiju medalju časni ljudi. Heroji. Posle dobiše medalje razni likovi, tu istu medalju. Obezvrediše medalju, poniziše sve časne ljude. Generali sebi podeliše Karađorđeve zvezde i još veće činove. Poniziše generalske činove. Političari podeliše sebi nove stanove, vile i privilegije. Opet poniziše sve ljude ove zemlje. Tako je počeo moj rat 99-e... https://www.facebook.com/sasa.jovanovic.3572846/posts/2123784821049594

Svakog marta prisećamo se, obeležavamo i podsećamo detalja vezanih za NATO kampanju protiv SR Jugoslavije nazvanu „Allied Force“. Kako godine prolaze sve je manje novih informacija, otkrića i drugačijih perspektiva. Tango Six je uvek vodio računa da prenese one najinteresantnije i manje poznate. Do sada se o ovom ratu na Zapadu dosta pisalo, kod nas u mnogo manjoj meri, ipak mnogi događaji i dalje nisu razjašnjeni kao ni mnogi detalji koji su vezani pre svega za protivvazduhoplovna dejstva. Retka prilika da se o tome nešto više sazna svakako jesu odlikovanja vojnih pilota NATO-a na osnovu kojeg se može zaključiti da im je na nebu iznad SRJ bilo veoma neugodno i da su vrlo često bili u opasnosti da budu oboreni. Tango Six danas ekskluzivno donosi jedan takav nov i interesantan komad informacije. Tragom odlikovanja Vazdušni rat iznad Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine ostaće upamćen kao jedan od najneravnopravnijih u istoriji svetskog ratovanja, tehnička i tehnološka premoć jedne strane bila je u tom sukobu veoma izražena, verovatno kao nikada do tada. Generacijski jaz između oružanih sistema kojima su raspolagale snage napadača i branioca bio je još veći nego, na primer, iznad Kuvajta i Iraka 1991. godine jer je između ostalog za samo osam godina vazduhoplovna tehnika značajno napredovala. S jedne strane imali smo najjači svetski vojni savez NATO predvođen Sjedinjenim Državama koji je upotrebio najsavremeniju vazduhoplovnu tehniku, pojedine tipove i po prvi put, poput strategijskog bombardera B-2. Njima se suprotstavila skromno opremljena Protivvazduhoplovna odbrana Vojske Jugoslavije koja je raspolagala raketnim i radarskim sistemima koji potiču iz 60-tih, 70-tih i u manjoj meri iz 80-tih godina 20. veka. Najviše uspeha jugoslovenska PVO imala je u dejstvima raketnim sistemom S-125 “Neva“ (NATO oznaka SA-3 “Goa“) kojim je bila naoružana 250. raketna brigada (rbr) sa osam raketnih i dva raketno-tehnička diviziona koji su branili širi deo Beograda. Takođe, Nevu je posedovao i 450. raketni puk (rp) iz Kraljeva sa četiri raketna i jednim raketno-tehničkim divizionom. Tokom rata zvanično znamo da je 250. rbr imala 31 gađanje uz utrošak 54 rakete dok je 450. rp imao 19gađanja sa 39 raketa. Nevom su oborena jedina dva borbena aviona za koje postoje materijalni dokazi i koje je NATO zvanično priznao. Oba aviona, po jedan F-117A i F-16C pogodio je 3. raketni divizion 250. rbr i to prvi 27. marta a drugi 2. maja. Nekoliko aviona je sasvim sigurno oštećeno, u zapadnim izvorima mogu se naći podaci da su među njima bila i dva F-117A. Tango Six je pronašao odlikovanje kapetana RV SAD (USAF) Roberta Valdmana, pilota F-16 koji se tokom operacije “Saveznička snaga“ (Allied Force) nalazio u 78. ekspedicionoj lovačkoj eskadrili, 31. vazduhoplovnog ekspedicionog puka, vazduhoplovna baza Avijano, Italija. Vazduhoplovnu medalju (Air Medal, First Oak Leaf Cluster) kapetan Valdman dobio je zato što je, kako se navodi, 28. aprila 1999. dva puta izbegao da bude oboren, uspešno se odbranivši od čak četiri rakete RS S-125 “Neva“. Četvorostruka dobrodošlica za Valdmana iznad Srbije U obrazloženju odlikovanja navodi se da je Valdman toga dana u svom F-16 leteo kao broj 2 u formaciji od 4 aviona koji su u tzv. SEAD (Supression of Enemy Air Defence) misiji štitili bombardere B-2 kao i druge američke avione koji su napadali kritične ciljeve u centralnim i severnim delovima SR Jugoslavije. Po ulasku u vazdušni prostor SRJ na njegov F-16 su ispaljene dve rakete sistema Neva nakon čega je pilot preduzeo odgovarajuće protivmere odnosno lansirao mamce manevrišući avionom kako bi izbegao rakete. Ubrzo zatim, ka avionu kapetana Valdmana su ponovo poletele dve rakete zemlja-vazduh koje je ovaj put lansirao drugi raketni divizion PVO Vojske Jugoslavije. I ovoga puta se američki pilot uspešno odbranio a time nije spasao samo sebe već i svoje kolege iz formacije. Još dokaza posredstvom odlikovanja Britanski časopis Air Forces Monthly preneo je 2001. godine informaciju da je, tada major Džerald Gudfelou, koji je u to vreme bio izvršni oficir komandanta 28. bombarderkog puka iz baze Ellsworth, Južna Dakota, za učešće u operaciji “Allied Force“ odlikovan ordenom DFC – Distinguished Flying Cross. Gudfelou je dobio medalju kao član posade strategijskog bombardera B-1B iz sastava 77. ekspedicione bombarderske eskadrile, 2. vazduhoplovne ekspedicione grupe, i to na prvom borbenom zadatku ovih bombardera iznad SRJ koji je izvršen aprila 1999. Major Gudfelou je bio oficir zadužen za ofanzivne sisteme aviona a nevolje posade B-1B u kome se nalazio (drugi avion u formaciji) počele su kada je, posle prvog napada na zemaljske ciljeve, nakon izbacivanja 32 bombe Mk-82 od po 207 kg, došlo do zaglavljivanja vrata unutrašnjeg spremišta ubojnih sredstava čime je onemogućeno dejstvo bombama. Gudfelou je uspeo da popravi kvar, bombe su mogle biti odbačene ali se vrata bomboluka ipak nisu zatvorila. Posada je i pored toga odlučila da nastavi let ka sledećoj meti i nakon što su dejstvovali, ovoga puta s 40 Mk-82, ubrzo su ka njima poletele dve rakete zemlja-vazduh. Koristeći mamce (vučeni mamac AN/ALE-50) sistem za protivelektronska dejstva i manevrišući avionom, prva raketa je uspešno izbegnuta ali je u toku manevrisanja na bombarder krenula i druga raketa koja je takođe zbog preduzetih protivmera promašila. Vojska Jugoslavije „potrošila“ je zvanično 93 PVO rakete sistema S-125 “Neva“ / Foto: Dragan Trifunović Agresivno manevrisanje i otvorena vrada spremišta naoružanja uticale su na to da je avionu hitno bio potreban susret sa letećom cisternom. Ova misija trajala je 14 sati a na povratku u bazu posada je imala još jedan peh, u avion je udarila munja kojom prilikom je otpao deo horizontalnog stabilizatora a na sletanju u englesku bazu vidljivost je bila izuzetno slaba. Pored majora Gudfeloua koji je dobio DFC, ostatak posade B-1B je zbog ovog zadatka dobio godišnju nagradu General Ira C. Eaker Award. Na kraju da dodamo i da se u toku operacije “Allied Force“ B-1B pokazao kao veoma koristan, ovi bombarderi imali su manje od dva procenta naleta savezničkih aviona ali je njihov udeo u dejstvima ubojnim sredstvima iznosio više od 20 posto. Živojin BANKOVIĆ

Новинарка РТС-а Ивана Милорадовић опширно извештава о случају суђења за кривицу британског КФОРа (против британског министарства одбране) за нечињење приликом прогрома над цивилима на КиМ 1999. године. Тужбу је поднела адвокатица Јованка Савић и лондонски суд је дуго одбијао своју надлежност о овом предмету. Лондонски суд је коначно прихватио надлежност али су адвокатици Јованки Симић потребна средства до 22. септембра како би жалбени процес био покренут. Врло је битно, јер је у питању изузетно озбиљан случај, да ове информације пренесете пријатељима у дијаспори како би првенствено материјално, а затим и стручно, морално и информативно подржали борбу Јованке Савић. У наставку вести, јучерашњи извештај Иване Милорадовић за РТС. Јованка Савић тужи британски Кфор Лондон / уторак, 05. сеп 2017, 07:30 -> 17:54 Извор: РТС, Извештава Ивана Милорадовић Британско министарство одбране нашло се пред судом. Адвокатица Јованка Савић покушава да позове на одговорност британски део Кфора јер, после уласка трупа НАТО-а на Косово и Метохију, грађанима није пружио сигурност. Поставља и питање одговорности Унмика и Еулекса због инертности у истраживању злочина над цивилима. Када су трупе НАТО-а у јуну 1999. године ушле на Косово, међународна заједница правно је преузела одговорност за безбедност тамошњих грађана. Међутим, показало се да их Кфор, Унмик и Еулекс нису заштитили од злочина, нити су их истражили. "Саветодавни одбор Унмика за људска права наводи 235 оваквих случајева. Деведесет осам одсто су Срби. Унмик је подробно истражио само један", каже Јованка Савић. Да би прикупила потребна документа за само осам клијената Јованки Савић је било потребно чак пет година. Суд је првобитно одбацио предмет уз образложење да су британске трупе не под његовом, већ јурисдикцијом Уједињених нација. Случај се преселио пред Апелациони суд. Европска унија се одрекла имунитета у овом поступку. Чека се да то учине и Уједињене нације, које признају да је прекршена Повеља о људским правима. "Моји клијенти су се жалили и органима Уједињених нација и Еулекса за надзор поштовања људских права. Оба тела су закључила да су њихова права нарушена, посебно она из члана 2, која се односе на право на живот, и члана 3, који се односи на нехумано поступање", каже Савићева. Међутим, ова међународна тела не нуде никакав правни лек. Зато би овај процес могао би да се одрази на целокупно међународно право. "Ако успемо, државе чланице Европске уније и Уједињених нације морале би, када управљају страним територијама, да примењују оне стандарде које им налажу њихови сопстевни закони и устави. У супротом би морали да понуде правни лек у складу са сопственим стандардима и то свуда у свету, не само на Косову и не само у односу на косовске Србе", каже Савићева. Јованка Савић и њен тим раде бесплатно. Боре се са временом како би сакупили 16.200 фунти за судске трошкове. Тражили су одлагање плаћања до 22. септембра. "Не знам да ли ће наш захтев бити усвојен. Ако нас одбију, мораћу у уторак 5. септембра да обавестим суд да не можемо да наставимо. Мислим да би то била врхунска иронија", каже Савићева. Време полако истиче. У уторак ће овај случај или ући у историју или постати историја. Додајемо поново: Средства за жалбени поступак треба прикупити до 22. септембра ове године. Најлакши начин да уплатите прилог:https://www.crowdjustice.com/case/the-right-to-a-remedy-for-human-rights-violations/ Видео прилог: Odgovornost-030917.mp4 View full Странице

Божићна литургија у Приштини први пут од 1999. 7. јануара 2017. 0 Први радосни поздрав „Мир Божји Христос се роди“ на Kосову и Метохији упућен је овог Божића из Храма Христа Спаса у центру Приштине Епископ рашко-призренски Теодосије са двадесетак верника и свештенством дошао је рано јутрос у овај храм и унео бадњак уз певање божићних тропара. Ово је први пут од 1999. године да је за Божић служен у храму и да су се у њему чуле божицне песме. Епископ Теодосије је у Храм Христа Спаса дошао у пратњи свештенства и монаштва епархије рашко-призренске и верника. Након уношења бадњака и службе у олтару незавршене цркве епископ је поручио да је ово празник радости и мира и празник који ослобађа од греха и страха и смрти. „Дошли смо у Храм Христа Спаса овде у Приштини, јер смо имали жељу да прво ‘Христос се роди’ у нашој епархији изговоримо у овом светом, али и мученицком храму. Храму који су неки затворили и закључали да не би свештеници и православни верници улазили у њега и исто тако храму који се налази у граду где данас нема православних Срба. Само је десетина остала и они живе у страху“, рекао је епископ Теодосије. Он је додао да данашњи поздрав Христос се роди из Храма Христа Спаса има посебан значај и поруку за све који живе на Kосову и Метохији и све Србе широм света, јер подсеца да не смемо заборавити и остале наше храмове и манастире широм Kосова и Метохије „Не смемо заборавити ни овај град ни свету косовско-метохијску земљу на којој живимо“, казао је Теодосије. Храм у Приштини је много пута скрнављен и девастиран, а епархија рашко призренска је прошле јесени уредила двориште и унутрашњост цркве. Последњи у низу инцидената догодио се пре око месец дана када су још увек непознати починиоци променили катанце на улазним вратима и онемогућили улаз у Храм. Епископ Теодосије данас је поставио нове катанце и закључао цркву. Јутрос су у Приштину дошли и заменик премијера Kосова Бранимир Стојановић и официр за везу Београда у Приштини Дејан Павићевић. „На ово божићно јутро шаљемо поруку мира са једном испруженом руком помирења, руком на којој нема ни ланаца ни катанаца, исто као што их више нема овом храму“, рекао је Дејан Павићевић. Заменик премијера Kосова Бранимир Стојановић каже да је из Приштине данас послата порука мира. „Желимо да живимо у љубави и миру са свима, ово је порука да нећемо одустати ни од једног свог камена где год се налазио, а камоли од наше цркве“, рекао је Стојановић. Танјуг