Претражи Живе Речи Утехе

"NATO je na samrti, EU na ivici ponora, a od SAD više nema ništa" Francuski predsednik Emanuel Makron ocenio je u intervjuu za britanski "Ekonomist" da je NATO na samrti, a da se Evropa nalazi na ivici ponora. Makron je upozorio članice evropske zemlje da se više ne mogu osloniti na Sjedinjene Države, odnosno da se od Amerike više ne može očekivati da će stati u odbranu zemalja članica NATO-a. "Ono što trenutno prolazimo može se opisati kao moždana smrt NATO-a. Evropa se nalazi na ivici ponora", kazao je Makron. On je dodao da Evropa mora da počne da strateški razmišlja o samoj sebi kao o geopolitičkoj sili. U protivnom Evropa više neće kontrolisati vlastitu sudbinu, rekao je Makron, prenosi Index.hr. Makron je dodao da su do sada Amerika i Evropa delile interese, te da se on neumorno trudio da održi dobre odnose s predsednikom Donaldom Trampom. Ali, smatra on, Amerika prvi put ima predsednika koji "ne deli našu ideju o evropskom projektu" i da su, čak i ako Tramp ne pobedi na sledećim izborima, istorijske tekovine učinile svoje i razdvojile stare saveznike. Makron je u jednosatnom intervjuu za "Ekonomist", koji se vodio u Jelisejskoj palati, rekao i da se "Evropa mora probuditi". Na pitanje da li veruje u efektivnost NATO-ovog člana 5, odnosno u ideju da će u slučaju napada na jednu članicu NATO-a sve ostale zemlje članice priskočiti u pomoć, što pak mnogi analitičari smatraju glavnim sredstvom odvraćanja od napada na članice NATO-a, Makron je odgovorio: "Ne znam. Ali šta će član 5 značiti sutra?" Izvor: B92

Brisel – Generalni sekretar Severnoatlantske alijanse Jens Stoltenberg, nakon posete Severnoj Makedoniji, konstatovao je za „Politiku” da se danas suočavamo s najnepredvidljivijom bezbednosnom situacijom u svetu poslednjih godina, ali da je NATO pozitivna sila u stvaranju održivog međunarodnog poretka. Istakao je da zna da su mnogima u Srbiji i dalje bolne uspomene na 1999. godinu. „Svaki izgubljeni nevini život jeste tragedija. I duboko žalimo zbog toga”, rekao je Stoltenberg u razgovoru za naš list. Posle vašeg dvodnevnog boravka u Severnoj Makedoniji sa Severnoatlantskim savetom, koja je poruka za region, posebno za Srbiju, čija politika ostaje neutralna? Kakav je vaš stav o nerešivom problemu Kosova između Beograda i Prištine? Bio sam u Skoplju početkom ovog meseca. Moja poruka je bila jasna: spremni smo da primimo Severnu Makedoniju u NATO porodicu. Članstvo Severne Makedonije predstavlja priliku za sve, jer će stabilnost koju ono donosi biti korisna za sve u regionu, politički i ekonomski. Ne može biti napretka bez sigurnosti. Ovu korelaciju već vidimo u praksi, jer su se strane investicije u Severnoj Makedoniji više nego utrostručile prošle godine, a strane investicije u Crnu Goru dvostruko su veće otkako se pridružila NATO-u 2017. godine. Prespanski sporazum je otvorio put za članstvo Severne Makedonije u NATO. To ne bi bilo moguće da nije bilo sjajnog liderstva, političke hrabrosti i vizije, koje su u teškim vremenima pokazali premijeri Zaev i Cipras. To je inspiracija za čitav region i odličan primer koji pokazuje kako se ranija neslaganja mogu prevazići i da je buduća saradnja izvodljiva. Zemlje u regionu koje su se pridružile Alijansi postale su izvoznici stabilnosti za zapadni Balkan. A nema sumnje da je stabilan zapadni Balkan u interesu svih. Za ovaj region je važno i stabilno Kosovo. Već 20 godina su mir i stabilnost na Kosovu prioritet za NATO. Mandat UN za našu mirovnu misiju KFOR ostaje nepromenjen. Nastavićemo da radimo na sigurnom i bezbednom okruženju na Kosovu za dobrobit svih ljudi koji tamo žive. Foto: NATO Prilikom nedavne posete pape Frančeska Bugarskoj, Severnoj Makedoniji i Rumuniji kardinal Pjetro Parolini, državni sekretar i drugi čovek Vatikana, govoreći o situaciji u svetu, rekao je u intervjuu za „Politiku” da smo nakon Hladnog rata još daleko od ostvarivanja novog, pozitivnog i održivog međunarodnog poretka. Kako vi ocenjujete situaciju u svetu i koliko smo stvarno daleko od rešenja? Sasvim je tačno da se danas suočavamo s najnepredvidljivijom bezbednosnom situacijom u poslednjih mnogo godina. Tu su sve agresivnija Rusija, sajber i hibridne pretnje, nestabilnost širom Bliskog istoka i Severne Afrike i produžena teroristička pretnja. Kao odgovor na to, NATO ubrzano sprovodi najveće prilagođavanje kolektivne odbrane od Hladnog rata. Dakle, u svetu koji je sve manje predvidiv ‒ NATO je važan kao što je uvek bio. Alijansa čuva bezbednost naših zemalja već sedamdeset godina. Snažna veza između Evrope i Severne Amerike stvorila je od NATO-a najjači savez u istoriji. Činjenica da ćemo uskoro prihvatiti Severnu Makedoniju kao 30. članicu pokazuje da je NATO uspešan savez. Uzastopni krugovi proširenja dokazali su da NATO i posle 70 godina privlači interesovanje i da je on pozitivna sila ka održivom međunarodnom poretku o kojem govorite. Balkan je ponovo region koji potresaju tenzije i gde još nisu sasvim izbledela dramatična sećanja na blisku, kao i na malo dalju prošlost: Veliki rat, Drugi svetski rat, raspad SFRJ, bombardovanje SR Jugoslavije od strane NATO-a itd. Ovih dana autori Serž Halimi i Pjer Rambe u francuskom „Mond diplomatiku” ističu da je Severnoatlantski savez bombardovao Jugoslaviju na osnovu lažnih informacija iz uglednih medija. Koliko je bila opravdana bilo kakva vojna akcija na tlu bivše SFR Jugoslavije, a posebno kampanja NATO-a, koji je vojno-političku akciju sproveo bez odobrenja UN? Kada je NATO pokrenuo operaciju saveznička snaga, u martu 1999, glavni motiv ove teške odluke bio je da zaustavi humanitarnu katastrofu koja se tada odvijala na Kosovu. Do kraja 1998. godine politika predsednika Miloševića primorala je više od 300.000 Kosovara da napuste svoje domove. Sporazumi o prekidu vatre su kršeni, a pregovori su zaustavljeni. Ujedinjene nacije i Kontakt grupa uložili su intenzivne napore da doprinesu mirnom rešenju, ali na kraju ni međunarodni diplomatski pokušaji nisu rešili sukob. Savet bezbednosti UN u nekoliko navrata isticao je zabrinutost zbog humanitarne situacije na Kosovu i zbog sve većeg broja izbeglica isteranih iz sopstvenih domova kao pretnje međunarodnom miru i bezbednosti. Imajući u vidu krizu koja se rasplamsavala, upotreba sile od strane NATO-a nije shvaćena olako. Nikada nije. Ali istorija je pokazala da je bila i neophodna i legitimna, jer je zaustavila nasilje, a izbeglice su mogle da se vrate kući. Misija NATO-a KFOR, pod mandatom UN, pomogla je da se na Kosovu stvori bezbedno i sigurno okruženje za sve, uključujući i srpske zajednice Znam da NATO još izaziva kontroverze u Srbiji. Mnogima su i dalje bolne uspomene na vazdušnu kampanju 1999. godine. Još je teže onima koji su izgubili voljene. Svaki izgubljeni nevini život jeste tragedija. I duboko žalimo zbog toga Kao što sam jasno rekao tokom posete Srbiji prošlog oktobra, ta kampanja nikada nije bila usmerena protiv srpskog naroda. Naprotiv. Cilj je bio da se zaštite civili u širem regionu tako što će se zaustaviti akcije Miloševićevog režima, koje je međunarodna zajednica bila osudila. Nikada ne smemo zaboraviti prošlost, ali moramo iz nje da učimo i da je ostavimo iza sebe. To je ono što NATO i Srbija rade kroz partnerstvo, koje je korisno i NATO-u, i Srbiji, i širem regionu. Naša saradnja sa Srbijom kreće se od reforme sektora bezbednosti do pomoći u slučaju nepogoda i odlaganja viška municije. Na primer, u oktobru prošle godine Srbija je bila domaćin naše najveće održane civilne vežbe za pomoć u vanrednim situacijama, pod nazivom „Srbija 2018”, u tesnoj saradnji s Evroatlantskim koordinacionim centrom za vanredne situacije NATO-a. Ova vežba je pomogla saveznicima NATO-a, kao i Srbiji i drugim partnerima, da postanu bolje pripremljeni za delovanje u slučaju prirodnih katastrofa, kao što su poplave i zemljotresi. Srbija je sarađivala s NATO-om u obuci iračkih vojnih medicinara, pomažući u donošenju stabilnosti na Bliski istok. Naša saradnja ponekad je spasavala živote, kao što je bio slučaj 2016. godine, kada je KFOR helikopterom prevezao novorođenče sa srčanim problemima u srpsku bolnicu. Osim toga, pomažemo Srbiji da se bezbedno reši viška municije kroz tesnu saradnju s Tehničkim remontnim zavodom u Kragujevcu. U ovaj projekat smo uložili više od četiri miliona evra i dosad bezbedno uništili više od 200 tona municije Ovi primeri praktične saradnje pokazuju da cenimo partnerstvo koje smo razvili sa Srbijom i nadamo se boljoj budućnosti. U potpunosti poštujemo politiku neutralnosti Srbije. Kao što pokazuju Austrija, Švedskai Finska, neutralnost i partnerstvo s NATO-om međusobno se ne isključuju. Naše partnerstvo je dobro za Srbiju, dobro za zapadni Balkan i dobro za NATO.

Javna tribina „U predvečerje rata, 20 godina kasnije“ povodom obeležavanja druge decenije od početka NATO bombardovanja SRJ održana je u subotu u bioskopskoj sali Muzeja vazduhoplovstva. Prisutnima su o svojim iskustvima i sećanjima govorili tadašnji potpredsednik Vlade SRJ Nikola Šainović, načelnik Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje 1999. godine Avram Izrael, komandant 3. diviziona 250. raketne brigade pukovnik u penziji Zoltan Dani, kao i autor makete MiG-29 iz 1999. pilot potpukovnik u penziji Đorđe Ivanov. Tribinu je otvorio direktor Muzeja vazduhoplovstva Čedo Milivojević rekavši da Muzej ima obavezu obeležavanja godišnjice od NATO bombardovanja te da se od ove tradicije neće odustati. On je podsetio i da je bombardovanje trajalo od 24. marta do 10. juna 1999. godine, a da je u tom periodu „poginulo više hiljada civila, kao i 1.008 pripadnika vojske i policije, među kojima i 39 pripadnika RV i PVO“. „U očaju smo predložili i da cela Srbija uđe u NATO, ali pod uslovom da ostane cela. Nisu prihvatili.“ / Foto: Igor Marjanović, Muzej vazduhoplovstva O političkim okolnostima i događajima koji su prethodili 1999. godini pričao je tadašnji potpredsednik Vlade SRJ Nikola Šainović, koji je istakao da je strateška pozicija zemlje odredila njenu dalju sudbinu, što je na kraju i dovelo do NATO bombardovanja usled nemogućnosti postizanja saglasnosti oko kosovskog pitanja: – Mi jesmo tokom dva svetska rata bili saveznici sa Amerikom i Engleskom, ali saveznici u ratu protiv Nemačke, a nakon pada Berlinskog zida to postaje rat protiv Rusije u kojem mi ne želimo da učestvujemo i ovo određuje naš položaj, koji i danas traje. Tokom devedesetih godina bilo je raznih pokušaja da se spreči da do sukoba dođe. Pored svega što smo nudili, mi smo jednom iz očaja u Rambujeu predložili i da cela Srbija uđe u NATO, ali pod uslovom da ostane cela. Nisu hteli ni da razgovaraju o tome. – O sistemu osmatranja, obaveštavanja i uzbunjivanja, koji je informisao javnost o nastanku i prestanku opasnosti od bombardovanja, govorio je tadašnji načelnik Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje Avram Izrael. On je istakao da je SRJ 1999. godinu dočekala u teškom materijalno-tehničkom stanju kada je u pitanju ovaj sistem: – U periodu devedesetih godina nastaje prekid u razvoju sistema osmatranja i obaveštavanja i mnogo ljudi odlazi sa posla. Uoči bombardovanja uspevamo da revitalizujemo sistem zahvaljujući Skupštini grada Beograda i privrednicima koji su želeli da pomognu i vrlo brzo popunjavamo jedinicu do 100% i osposobljavamo sve sirene – 20 pneumatskih i oko 200 električnih koliko ih je bilo u Beogradu. Smatrali smo da jedan grad sa milionskim brojem stanovnika ne možemo da držimo u informativnom mraku i zbog toga smo građane obaveštavali i uspostavljali odnos poverenja sa njima. Mada je bilo pokušaja cenzure, u smislu da odajemo vojne tajne i dižemo hajku, Centar je prvoklasno obavljao svoje zadatke. – Sala Muzeja puna / Foto: Igor Marjanović, Muzej vazduhoplovstva Na tribini u Muzeju govorio je i pukovnik u penziji Zoltan Dani, komandant 3. diviziona 250. raketne brigade, koja je 27. marta srušila avion Američkog ratnog vazduhoplovstva F-117: – U 18 časova 27. marta naša jedinica dobija pripravnost 1 kada nam iz operativnog centra naređuju da odmah uključimo naš osmatrački radar jer je dobijena informacija da u vazdušnom prostoru postoje ciljevi koje osmatrački radari operativnog centra ne mogu da uoče. Mi smo zahvaljujući našem radaru videli 5 takvih ciljeva, od kojih se jedan ozbiljno približavao u našu zonu uništenja. Nakon dobijanja potvrde od operativnog centra da se izvrši borbeno dejstvo ka tom cilju, on biva prebačen sa osmatračkog na nišanski radar. Kada je sve bilo pripremljeno, naredio sam oficiru za vođenje da lansira dve rakete od kojih je prva pogodila avion, kome je od dejstva bojeve glave otpalo levo krilo i on je pao je u reonu sela Buđanovci. – O iskustvima tokom bombardovanja / Foto: Igor Marjanović, Muzej vazduhoplovstva O tome kako je domišljatost srpske avijacije uspela da spasi 6 aviona MiG-29 govorio je pilot potpukovnik Đorđe Ivanov, čija se maketa tog aviona iz 1999. nalazi u Muzeju vazduhoplovstva i dodao: – Sa dvojicom svojih kolega sam 23 dana pravio makete MiG-ova. Niko od nas nije imao posebnog iskustva u tome, već smo se samo jednog dana okupili u jednoj školi, pogledali makete od plastike i skice i na taj način se rodila ideja. Bilo je dosta problema prilikom izrade maketa, ali smo na kraju uspeli i zahvaljujući njima smo sačuvali našu avijaciju i zadržali rusku tehniku u Srbiji. – Više o istorijskim okolnostima koje su dovele do NATO bombardovanja, ulozi Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje u informisanju građana, obaranju čuvenog „Noćnog jastreba“, kao i „varkama“ kojima se pribegavalo kako bi se sačuvala domaća avijacija, pogledajte u integralnom snimku predavanja: Luka MATOVIĆ

AUTOR: Andrej Mlakar Poslednji dan februara daleke 1994. godine odavno je upisan u istorijske udžbenike, kao dan kada je Severnoatlanska alijansa prvi put od svog osnivanja aprila 1949. godine upotrebila oružje u okviru jedne zvanične misije. Uloga žrtve pripala je pilotima V i PVO Vojske Republike Srpske čija trojica pripadnika su tragično stradala, kada su ih sačekali američki lovci F-16 i oborili, a da ih prethodno nisu ni upozorili. Naime, tog 28. februara 1994. godine dva američka lovca F-16C, koji su patrolirali Zonom zabranjenog leta nad BiH oborili su u vazduhu četiri jurišnika J-21 „Jastreb“ Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske, koji su se vraćali sa zadatka bombardovanja skladišta municije u Bugojnu i fabrike aritljerijskih sistema “ Bratstvo“ u Novom Travniku, ovo je priča o tome. Onog trenutka kad je uvedena Zona zabranjenog leta nad prostorom BiH ograničene su bile mogućnosti borbenog delovanja aviona V i PVO VRS. Zbog toga u novonastaloj situaciji deo aviona i helikoptera 92. mešovite avijacijske brigade (mabr) prebaziran je bio na aerodrom Udbina koji je bio pod kontrolom Srpske Vojske Krajine i koji je VRS koristila sve do pada Republike Srpske Krajine (RSK) avgusta 1995. za svoje borbene zadatke budući da RSK nije podlegala zoni zabrane letova. Jednom rečju aerodrom Udbina je postala detašman Vazduhoplovstva Srpske. Baziranje borbene avijacije VRS na aerodromu Udbina imalo je za posledicu da se u vrhu vazduhoplovstva počne osmišljavanje borbenog zadatka u kome bi detaširani avioni mogli biti upotrebljeni. Nije se čekalo dugo na specifičnu misiju. Obaveštajne informacije do kojih se došlo ukazivale su da se je u fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu pokrenuta proizvodnja raketa za Samohodni višecevni lanser raketa kalibra 282 mm “ Orkan“. Naime, još 1992. godine tokom povlačenja JNA iz BiH zbog određenih propusta i pogrešnih procena u fabrici naoružanja “ Bratstvo“ u Novom Travniku ostala je jedna baterija najnovijih samohodnih višecevnih lansera raketa M-87 “ Orkan“ koji je smatran najubojitijim oružjem JNA. Ovi višecevni lanseri raketa nisu bili kompletirani, ali počelo je da se radi na tome. Reč je bilo o moćnom borbenom sredstvu dometa do 50 kilometara, koje ako bi se aktiviralo ugrožena bi bila odbrana VRS. Zbog toga u vrhu Vojske Republike Srpske odlučeno je da se mora hitno delovati, kako muslimanske oružane snage ne bi mogle da steknu ozbiljniju prednost nad VRS. S druge strane kasnije je uvršten još jedan motiv, koji nikad nije bio potvrđen, da se napadom htelo uticati, da se dejstvom aviona na muslimanske ciljeve iz pravca Hrvatske obnove neprijateljstva dve zaraćene strane, koja su prekinuta i zaustavljena političkim dogovorom Zagreba i Sarajeva tih dana. Bilo, kako bilo odluka da se sprovede napad dovešće do jednog od najtragičnijih trenutaka za V i PVO Vojske Republike Srpske – obaranje grupe aviona posle napada na zemaljske ciljeve od strane lovačke avijacije NATO pakta. Pripreme za zadatak Za izvođenje ovog zadatka isključivo su traženi dobrovoljci. I tek onima koji su pristali rečeno je šta je zadatak napada. Piloti iz sastava 27. lovačko bombarderske avijacijske eskadrile ( lbae) i 28. lbae pozvani su u nedeljno jutro 27. februara 1994. godine od strane predpostavljenih komandira. Nisu svi piloti bili kod kuće, pa je nekoliko onih koji su se javili na telefon došlo na aerodrom na pripremu. Tadašnji komandir 28. lbae Vukmirović je upoznao pilote aviona J-21 “ Jastreb“ da je zadatak vrlo rizičan, dodavši tada “ možda se sa ovog zadatka i ne vratimo“. Svi piloti su upozoreni da o predstojećoj akciji ne govore nikom. Posle toga odabrani piloti su autobusom krenuli iz Banjaluke ka Udbini oko 11 sati, zajedno sa komandantom brigade Perićem. Bilo je ukupno šest pilota koji inače prethodno preko godinu dana nisu borbeno delovali. Među njima i dvojica komandira eskadrila, Vlačić i Vukmirović. Predveče autobus je stigao na aerodrom Udbina gde su im se priključili i piloti Studen i Zarić. Odlučeno je da se zadatak izvede u brišućem letu sa iskakanjem pred ciljem na veću visinu odakle bi se delovalo. Ovo je izazvalo raspravu sa komandantima brigade Dopuđom i Perićem. Kako su, međutim komandiri eskadrila vodili zadatak onda nije bilo promene i prelaska na nisku šemu u toku celog leta. Akcija Ujutro 28. februar piloti i avioni su bili spremni za zadatak na aerodromu Udbina: šest aviona J-21 Jastreb 105. vazduhoplovne brigade Srpske Vojske Krajine i dva aviona J-22 Orao 92. mešovite avijacijske brigade VRS. Cela operacija trebala je da se odloži, ako se pojave NATO lovci u patroliranju. Sa komandog mesta V i PVO VRS dejstvom je rukovodio pukovnik Uglješa Peulić. Sve jednice VOJIN su radile i na pokazivaču AS- 74 je bila tačna situacija u vazušnom prostoru. Vod za elektronsko izviđanje je pratio komunikaciju između NATO snaga. Perić je zvao Banjaluku, kako bi se utvrdilo da li se može otpočeti sa izvršenjem zadatka. Bili su dogovoreni signali za otpočinjanje ili neotpočinjanje akcije. Međutim, nagađa se da je došlo do nesporazuma u komunikaciji sa načelnikom Odeljenja avijacije u Komandi V i PVO VRS pukovnikom Peulićem. Kako ni drugo lice koje se javilo na ponovljeni poziv sa Udbine nije znalo dogovorene signale, odlučeno je da se krene u akciju. U šest sati ujutro 28. februara poletela je osmorka. Najpre šest aviona J-21 Jastreb evidencijskih brojeva: 24207, 24220, 24257, 24259, 24275 i 24406, posle njih poletela su i dva J-22 Orao sa uključenim forsažima. Jastrebovi su leteli u formaciji tri para: Vukmirović- Studen, Crnalić- Zarić i Mikerević-Pešić. Treći par je ujedno imao zadatak da osmotri efekte dejstva. Let je izvršen u brišućem letu u jednom delu, ali se šestorka u rejonu Ključa podigla na veću visinu. Međutim posada aviona za elektornsko osmatranje AWACS u 6.21 sati videla je odraz šest letelica u vazduhu nekih devet kilometara jugoistočno od Banjaluke. Pilot Vlačić u avionu Orao uočio je pojavu američki lovaca F-16C iz sastava NATO snaga koji su bili u patroli na osnovu Rezolucije 816. Saveta bezbednosti UN kontrole zabrane letenja nad Bosnom i Hercegovinom. AWACS je dao informaciju lovačkom paru o letelicama kad su bili iznad Jajca. Par F-16 je tad bio iznad Konjica i poleteo je u presretanje Vlačić je radio vezom javio formaciji jastrebova da su se pojavili američki lovci. Jedan od pilota Jastreba mu je odgovorio da vide avione, ali da idu na dejstvo po cilju. Srpski avioni su gotovo školski izveli dejstvo o ciljevima namenske industrije BIH. Avioni Jastreb su dejstvovali po fabrici naoružanja “ Bratstvo Novi Travnik“, dok su Orlovi dejstvovali po rezervnom cilju- fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu. Ceo napad se dogodio u uslovima odlične vidljivosti. Vođa aviona Jastreb doneo je odluku da dejstvuju i da se vraćaju na aerodrom Udbina brišućim letom. Dve verzije kako je došlo do rušenja Jastrebova Tu se sad pojavljuju dve verzije koje su prethodlie obaranju jedna je NATO, a druga je srpska. Prema NATO verziji u 6.35 časova vođa patrole obavestio je nadređene da je uočio formaciju od šest borbenih aviona. Istog trenutka, oficir iz AWACS radio vezom naredio je letelicama da napuste vazdušni prostor BiH u suprotnom biće napadnuti. Prema NATO verziji na upozorenje niko iz formacije od šest aviona nije dogovorio, naprotiv nastavili su let spuštajući se veoma nisko i prateći teren. Posle obavljenog bombardovanja vođa NATO patrole lovaca F-16C u 6.42 zatražio je od pretpostavljenih dozvolu da napadne. Direktnom radio vezom u 6.43 pukovnik Džejms Čembers iz komandnog centra NATO u Vićenci je izdao dozvolu za napad. Srpska verzija kaže da su Jastrebove američki F-16 presreli iznad Novog Travnika, a upozorenje od AWACS su dobili dok su bili iznad Konjica, kada su krenuli u presretanje. Prvobitno piloti u avionima Jastreb nisu znali da su otkriveni. To su shvatili tek kad je avion kojim je leteo pilot Zvezdan Pešić eksplodirao u vazduhu, nakon što je pogođen raketom vazduh- vazduh. Američki piloti su srpske napali bez upozorenja. Tom prilikom poginuli su pored Pešića i piloti Vukmirović i Zarić. Njihovi avioni oboreni su kod Šipova, Gerzova i sela Bravsko. Pilot Zvezdan Pešić nastradao je u eksploziji aviona, Ranko Vukmirović avionom je udario u vrh brda, prevrnuo se na drugu stranu, kasnije je nađen u kabini, dok se Goran Zarić nakon pogotka u avion katapultirao, ali nije imao dovoljnu visinu, te se padobran nije otvorio. Pilot Uroš Studen koji je pogođen iznad Vlašića katapultirao se kod Jajca. Pilot Zlatko Mikerević iskočio je nedaleko od Ključa. Pilot Zlatan Crnalić se svoj avion evidencijskog broja 24275 iako teško oštećen uspeo da spusti na aerodrom Udbina. Epilog: Direktno u vazduhu su oborena četiri aviona Jastreb, dok je peti pao usled teškog oštećenja i gubitka goriva. Avion koji je uspeo da se vrati na aerodrom Udbina, posle je vraćen u službu. NATO verzija kaže da je tri rakete ispalio jedan od dva F-16C. Prva je lasnirana u 6.45, druga u 6.47, a treća u 6.48 sati. Četvrta raketa ispaljena je iz aviona druge lovačke patrole NATO u 6.50 sati. Jedan za drugim oborena su četiri aviona: prvi kod Šipova, drugi kod Mrkonjić Grada i treći kod Sanskog Mosta, a četvrti kod Kapuljaha. Dva srpska aviona su ipak izmakla NATO patrolama. Jedan Jastreb se uspeo spustiti na aerodrom Mahovljani kod Banjaluke, a drugi se vratio na aerodrom Udbina odakle je poletelo svih šest aviona. Poginula su tri pilota kad su se njihovi avioni pretvorili u vatrene lopte, a četvrtom je nekako uspelo da iskoči iz aviona. Međutim iako se NATO hvalio uspehom u obaranju Jastrebova, to nije bila vazdušna broba nego dejstvo para najsavremenijih lovačkih aviona vođenim projektilima za vazdušnu borbu po nenaoružanim avionima. Pilot koji je u avionu F-16C blok 40 broj 83-2137/RS oborio tri aviona tipa Jastreb bio je kapetan Robert Dži „Vilbur“ Rajt, dok je pilot koji je bio u drugom F-16C blok 40 broj 89-2009/RS oborio četvrti Jastreb bio kapetan Stiven L. „Jogi“ Alen. Rajt je lansirao jednu raketu vazduh-vazduh AIM-120 AMRAAM i dve AIM-9 Sidewinder, dok je Alen lansirao samo jednu AIM-9 Sidewinder. Ova akcija obeležena je kao prva ratna akcija koju su sprovele snage NATO saveza od njegovog osnivanja. Dok je trajala drama u vazduhu sa avionima “ Jastreb“ piloti sa dva aviona “ J-22 Orao“ su uspeli da se nakon uspešno izvršenog zadatka udalje sa poprišta. U povratku orlova ka bazi ispod njih su proleteli američki lovci F-16. Najverovatnije da ih piloti F-16 nisu primetili. Orlovi se spuštaju na niže visine i preko Kupresa su se vratili na Udbinu. Postoji i druga verzija koja tvrdi da su se orlovi po izvršenju zadatka izvukli dolinom Neretve na more i preko Splita u brišećem letu uspeli domoći Udbine. Prvi je sleteo pilot Vlačić, a posle njega i pilot Mijatović koji se odvojio i čak izbio na more. Za to vreme na aerodromu je trajalo isčekivanje da se vrate Jastrebovi. Međutim, niko se nije pojavljivao, a onda se dovukao jedan Jastreb , koji je odmah sleteo. Bio je to jedini preostali iz formacije- Zlatan Crnalić. Pukovnik Zlatan Crnalić, jedan od preživelih pilota koji su oboreni iznad Novog Travnika u februaru 1994. godine, ispričao je svoju verziju priče za banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 5. novembra 2015. godine o tome kako je došlo do obaranja. Naime, Crnalić je pročitao tekst koji su objavile banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 31.10.2015. u kome je objavljen prenesen tekst novinara “ Washington Post“ iz američke vojne baze u Avganistanu gde se zateko F-16C koji je samo oborio tri od pet Jastrebova VRS, koji su oboreni 28. februara, što taj avion čini jednim od najtrofejnijih u američke avijacije. “ Toga jutra iz Udbine u tadašnjoj Krajini na zadatak je poletelo šest jastrebova koji su imali zadatak da bombarduju fabriku oružja u Novom Travniku. Iako nijedan borbeni zadatak nije rutinski, nisu očekivali probleme od strane NATO avijacije. „I do tada smo mi leteli, ulazili u zonu zabranjenog leta, izvršavali zadatke i helikopterima i avionima, i nikad niko nije pucao. Inače su nas uvek upozoravali. Tada prvi put nisu, mada su kasnije govorili da jesu“, rekao je on. I ne samo to: Crnalić svedoči da su prilikom njihovog naleta na cilj NATO avioni proleteli kroz poredak jastrebova, trenutak pre početka bombardovanja fabrike. Bili su prisutni sve vreme akcije koju su samo posmatrali, a u napad su krenuli pri njihovom povratku. „Sa različitih pravaca smo dejstvovali na cilj i kad smo pošli da se vraćamo, ja sam samo osetio udarac. U tom trenutku nisam ni znao šta se desilo. Ne znaš da li se to dešava negdje iza tebe ili tvom avionu“, kaže on. Brzo je, ipak, shvatio da je pogođen. Probao sam sve komande, parametre motora i sve je radilo. Baš sam bio na knap sa gorivom i imao sam nesreću da mi je motor stao pred sletanje u Udbinu. Kao jedrilica bez motora sam sletio“, rekao je on. Crnalić je pilotirao jedinim avionom koji se vratio u bazu. Svi ostali su srušeni. Sve vreme njegovog leta prema bazi nije znao šta se dešava njegovim kolegama i saborcima jer je eksplozija uništila radio-vezu. I u tom trenutku, odmah nakon što je pogođen od strane NATO aviona, desio se neobičan, ni do danas potpuno razjašnjen događaj, kako je i sam Crnalić ispričao. „U niskom letu prema Udbini prestigao me je i bio pored mene. Kad je počeo prilaziti, ja sam počeo da penjem avion jer sam mislio da će početi dejstvovati topovima po meni, pa da imam vremena da se katapultiram. Kad je prošao pored mene, pretpostavljam da je video da sam oštećen, pa nije hteo da puca ili nije imao čim, ne znam. Onda se samo okrenuo i otišao. Ja sam nastavio prema Donjem Lapcu i granici“, rekao je Crnalić. Jastrebovi su išli u formaciji dva po dva. U prva dva aviona poginuli su piloti Ranko Vukmirović i Goran Zarić. Jedan nije uspeo ni da se katapultira, a drugom se nije stigao otvoriti padobran, jer su leteli nisko. U druga dva su bili Crnalić i Uroš Studen. Treći par su činili piloti Zlatko Mikerević i Zvjezdan Pešić, koji je poginuo jer nije bilo vremena za katapultiranje. Na kraju razgovora neizbežno pitanje: Kakva osećanja ima prema pilotu koji ga je gađao? „Ma, nema tu nikakvih ružnih osećanja. Oni su imali svoj zadatak, ja sam imao svoj. Tako je to. Nemam nikakvu vrstu ljutnje. Što bih imao? E sad, porodice onih koji su stradali možda imaju drugačiji odnos, što je razumljivo. Nikakav problem ja s tim nemam“, priča on. Čak se malo i našalio. „Mi smo bili prazni, nenaoružani i spori. Ko mi je kriv što ja nisam imao avion ravnopravan njegovom pa da onda vidimo“, uz smeh priča. Naše zadnje pitanje: Da li misli da je imao sreće? „Malo sreće i malo veštine da iskoristim konfiguraciju terena da se spasim. Nije to kao u filmovima. Nismo mi imali tako sofisticirane avione pa da imamo signale da znamo kad gađaju. Ništa nismo videli do trenutka kad se to desilo“, završio je on svoju priču. Svi preživeli piloti iz ove akcije vraćeni su u Banjaluku. Epilog priče Preživelim pilotima bilo je naređeno da ni po koju cenu o ovom događaju ne smeju govoriti. Sa umrlica palih pilota bilo je uklonjeno da je pokojni bio “ pilot“. Ostalo je samo da su pripadnici VRS bez ikakvih detalja. U VRS bila je formirana državna komisija za ispitivanje ovog događaja, istragu je sproveo komandant V i PVO VRS general Niković. S druge strane, izveštaj SVK navodi da su piloti angažovani bez znanja predsednika Krajine i komandanta SVK. Komandant 105. vazduhoplovne brigade SVK potpukovnik Dopuđa zbog ovog događaja bio je suspendovan nekoliko meseci. Ocenjeno je da je došlo do propusta u pripremi i izvršenju zadatka. Komandant 92. mabr Perić je vođen željom da akcija uspe, sa zadatkom upoznao samo njegove izvršioce. Na samom aerodromu Udbina došlo je do diskusije između njega i komandanta 105,vbr SVK Dopuđe i pilota oko tipa leta. Piloti- komandiri eskadrila- insistirali su na izvođenju zadataka iskakanjem na visoku šemu pred ciljem, a ne praćenjem terena do cilja. Ocenjeno je da je kompletan zadatak trebalo da bude izvršen u niskoj šemi, da nije bilo opasnosti od neprijateljske PVO ( a što je navodno bio razlog iskakanja na veću visinu gde su bili uočeni). Takođe zbog upotrebe određenog tipa bombi piloti su smatrali da je nužno iskakanje na veću visinu zbog njihovog efekta i eksplozije. Na Dan vazduhoplovstva piloti koji su učestvovali u ovoj akciji, bili su odlikovani. Ordenom Nemanjića, posthumno kapetan I klase Ranko Vukmirović, kaptani Goran Zarić i Zvezdan Pešić. Karađorđevom zvezdom II reda kapetani I klase: Uroš Studen, Miljan Vlačić i Zlatan Crnalić, kao i kapetani Zlatan Mikerević i Ilija Mijatović. Svi jastrebovi VRS Ukupno se na aerodromima Mahovljani i Udbina baziralo 25 aviona Jastreb. Oboreno je sedam avion Jastreb (jedan juna 1992. godine, pet februara 1994. i jedan septembra 1995. godine). Tokom pada Krajine za Mahovljane je preletelo osam jastrebova. Hrvatska vojska je po dolasku na aerodrom Udbina zatekla tri Jastreba i to: dva J-21 Jastreb ev. br. 24252 i 24146 i jedan IJ-21 24407. Završetak rata na aerodromu Mahovljani dočekalo je 15 aviona Jastreb. Od tog broja: tri su dvoseda NJ-21 (23509, 23516 i 23518), 10 jednoseda J-21 (24104, 24148, 24160, 24202, 24204, 24209, 24212, 24261, 24272 i 24275) i dva izviđača IJ-21 (24408 i 24458). Avioni Jastreb prizemljeni su i konzervirani krajem 2006. godine, nekoliko meseci posle ukidanja VRS. Avion J-21 Jastreb ev. br. 24160 upotrebljen je kao spomen obeležje poginulim pilotima i pripadnicima V i PVO VRS, dok se „Crnalićev“ 24275 još uvek može videti na aerodromu Mahovljani kod Banja Luke. Napomena: U izradi teksta korišten je materijal iz knjiga: Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović RV i PVO bivših jugoslovenskih zemlja 1992-2015; Danko Borojević, Dragi Ivić, Željko Ubović Ikari Srpske rukopis, Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović Galeb i Jastreb, rukopis za knjigu, Nedeljnik Vreme Feljton Srbija i NATO (4) “ Ratno krštenje u Bosni i Hercegovini“,

Prošle subote na aerodromu koji nosi naziv jednog od rumunskih i svetskih pionira avijacije Aurela Vlajkua u Bukureštu održan je BIAS-2018, aeromiting kojim je ujedno obeležena i desetogodišnjicapostojanja ove manifestacije i 100 godina ‘’Velikog ujedinjenja’’ rumunske države 1918. godine. Najneobičnija i letelica koja se danas u svetu rekto viđa, pogotovu na ovakvim događajima, sovjetski helikopter Ka-26 koji se još uvek koristi za zaprašivanje useva / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Ovogodišnji BIAS je bio veoma posećen i može se reći uspešan iako su letački program kao i statička izložba bili dosta slabiji u poređenju sa onim što se moglo videti prošlog puta pa i nekih ranijih godina. Nedostatak MiG-a 21 na nebu iznad Banease Rumuni su donekle nadomestili češćim letovima njihovih F-16 / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Glavni razlog da BIAS-2018 bude slabiji svakako su dva udesa koje je početkom jula imalo rumunsko Ratno vazduhoplovstvo u kojima je poginuo jedan pilot. Bio je to MiG-21 koji na aeromitingu nije leteo ali su se i pored toga dva primerka mogla videti na zemlji dok su sutradan posetioci mogli videti i njihovo poletanje prilikom povratka u matičnu bazu. Na statici su bila izložena dva LanceR-a od kojih jedan dvosed / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Na MiG-u 21 rumunski piloti već 20 godina na domaćim i stranim aeromitinzima prikazuju svoje veštine na ovom tipu vazduhoplova koji se danas u Evropi retko viđa a mnogi na BIAS dolaze samo zbog njega (to je i ovoga puta bio glavni motiv da se Tango Six još jednom nađe na ovom događaju). Drugi tip aviona koji nije viđen jeste školsko-borbeni IAR-99čiji se jedan primerak takođe srušio ovoga meseca ali su srećom piloti uspeli da iskoče iz aviona. Njega ne samo da nije bilo na nebu nego ni na statici. Španski Hornet u popodnevnom nastupu kada su obično bolji uslovi za pravljenje dobrih fotografija / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Domaćin se ipak potrudio da dešavanja na aerodromu budu dinamična i da se, sem jednosatne pauze, ne prekida stalno privlačenje pažnje publike. BIAS je jedan od retkih ako ne i jedini veći međunarodni aeromiting koji ima istovetne programe pre i posle podne koji u zavisnosti od situacije mogu biti podložni manjim izmenama. Atraktivno ispaljivanje IC mamaca iz rumunske Pume / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Letački program bio je praćen odgovarajućom muzikom, uglavnom je to bila rok muzika koja, složiće se mnogi (a mnogi i dalje to ne razumeju), ide najbolje uz vojnu pa i civilnu avijaciju. Aeromiting je završen veličanstvenim vatrometom a nakon toga je održan i rok koncert rumunskog benda Zdob si Zdub. Šta smo sve videli na nebu iznad Banease Nedostatak MiG-ova 21 Rumuni su pokušali i donekle uspeli da nadomeste češćim letenjem njihovih F-16 i s obzirom da je ovaj avion nedavno uveden u upotrebu i da na njemu još uvek nije postignuta puna borbena sposobnost, njihova pojava je bila efektna i u pojedinim trenucima zanimljiva. Formacija rumunskih F-16AM doletelala je iz baze Borcea-Festesti gde su ovi avioni i stacionirani / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Iako nije bilo solo programa, rumunski F-16 su tokom dana leteli 4 puta, između ostalog u formacijama od 4 i dva aviona kao i u pratnji transportera C-130 ‘’Herkules’’, prikazana je i bliska manevarska vazdušna borba dva aviona koja nije ostavila baš ubedljiv utisak da se radi o ‘’dog fajtu’’. Letelice RV Rumunije F-16, C-130, C-27J i IAR-330 nisu poletale sa aerodroma Baneasa već su doletale iz svojih matičnih baza i u njih se vraćale nakon završetka letačkog programa. Najbolji letački program na borbenom avionu, Španac u Hornetu / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Solo nastupe na savremenim borbenim avionima imali su Španci na F/A-18, Česi i Mađari na Gripenu dok su Britanci na EF-2000 još gore razočarali nego u Varaždinu. Pilot Horneta je izveo možda i najbolji program koji je postao već uobičajen ali nikako dosadan. I ovoga puta prikazane su osobine koje krase ovaj tip aviona, horizontalan let na velikim napadnim uglovima, manevrisanje i odlično ponašanje kao i upravljivost aviona na malim brzinama i mnoge druge manevre koje malo koji drugi borbeni avion u svetu može izvesti. Sasvim solidan Gripen u rukama češkog pilota / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Čini se da je češki pilot na Gripenu ostavio bolji utisak od svog mađarskog kolege, u svom nastupu je bio agresivniji i agilniji, izveo je program na manjem prostoru a po oceni dobrog dela publike bio je podjednako pa čak i zanimljviji od španskog F/A-18. Čest i redovan gost evropskih aeromitinga, austrijski SAAB-105 / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Poslednjih godina redovni na velikom broju aeromitinga su Austrijanci sa školsko-borbenim avionom SAAB-105 čija je posada i ovaj put bila sasvim solidna. Britanci su se opet osramotili, iznad Banease je jednim EF-2000 izvršen prelet velikom brzinom i na velikoj visini, to gotovo da nije privuklo nikakvu pažnju jer su sve oči bile usmerene ka španskom Hornetu čiji se pilot na zemlji pripremao za poletanje. RAF-ov Tajfun je doleteo iz vazduhoplovne baze Mihail Kogalničeanu gde se od aprila nalaze četiri takva aviona koji pomažu Rumunima u kontroli vazdušnog prostora a pre neki dan su iznad Crnog mora izvršili presretanje ruskog Su-24. “Turske zvezde“ su dostojno predstavljale svoju zemlju / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Dve vojne akro-grupe imale su odlične programe u kojima su iskoristili maksimalne mogućnosti tipova vazduhoplova na kome nastupaju, ujedno i da prikažu umeće pilotiranja njihovih veoma iskusnih pilota. Od ‘’Turskih zvezda’’ smo videli ono što smo već navikli, dinamičan nastup, letenje u zbijenim formacijama, besprekorna sinhronizacija, atraktivni manevri i figure. I sve to i pored toga što lete na vremešnim američkim F-5A i B ‘’Freedom Fighter’’ koji međutim kao da su stvoreni za akro-grupe. Oldtajmeri TS-11 u poljskoj vojnoj akro-grupi “Crveno-bele iskre“ / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Obzirom na skromne mogućnosti školsko-borbenog aviona TS-11‘’Iskra’’ koji je već odavno oldtajmer, poljska akro-grupa ‘’Belo-crvene iskre’’ nije bila nezanimljiva. Manevar vredan divljenja izveo je njihov najiskusniji pilot koji je napravio čitav krug u horizontalnoj ravni a to ne bi bilo ništa impresivno da to nije urađeno pod negativnim opterećenjem. Najbrojnija letelica na nebu iznad Bukurešta bili su helikopteri Puma RV Rumunije različitih verzija / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Vazduhoplovne snage Rumunije pokazale su umeće i na drugim avionima i helikopterima sa kojima raspolažu. Već ustaljena praksa je bio dolet 9 transoportno-borbenih helikoptera IAR-330 Puma SOCAT koji su nakon dolaska iznad piste aerodroma dugo lebdeli ispred publike a zatim je iznad njih proletela formacija od 4 Pume od kojih je vodeći nosio rumunsku nacionalnu zastavu. U solo nastupu korišćena je medicinska varijanta Pume, a posada je prikazala zavidno umeće letenja. Rumunski Herkules u društvu F-16 koji je, zanimljivo imao izvučene stajne trapove / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Dosta skromnije učešće ali u skladu sa mogućnostima vazduhoplova, imali su piloti aviona IAK-52 (rumunski Jak-52) koji su leteli u formaciji od 4 aviona kao i sinhropar dva helikoptera IAR-316 (SA-316) ‘’Alouette III’’. Tri preleta imala je posada transportera C-130H od kojih jedan sa dva F-16 a drugi u društvu transportera C-27J ‘’Spartan’’. Malo razočarenje dogodilo se na kraju dana kada nije došlo do očekivanog preleta Spartana u noćnim uslovima uz obavezno ispajivanje mamaca, što je jedan od zaštitnih znakova BIAS-a. Akro-grupa “Iacarii Acrobati“ / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Da Rumunija ima sasvim solidno razvijenu i generalnu i civilnu avijaciju još jednom su prikazale mnogobrojne akro-grupe i letelice raznih vazduhoplovnih organizacija. Letela su tako tri aviona BN-2 rumunskog Nacionalnog instituta za vazduhoplovna ispitivanja INCAS koji su ustvari leteće laboratorije, potom akro-grupa “Iacarii Acrobati“ na tri aviona IAK-52, Civilna vazduhoplovna akademija (Scoala superioara de aviatie civila) sa avionima Cessna 172 i P2006T. Sinhro par “White wings“ / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Najviše zastupljen bio je ‘’Aeroklub Rumunije’’ sa svojom akro grupom ‘’Hawks of Romania’’ na avionima Extra 330, sinhro parom “White wings“ na jedrilicama IAR-35, avionima Zlin 142, Zlin 526, motornim jedrilicama IAR-425. Padobranac sa prilično velikom nacionalnom zastavom Rumunije / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Iz aviona An-2 je iskakala padobranska grupa ‘’Blue Wings’’. Takođe bili su prisutni i padobranci iz centra ‘’Skydiving Center’’. Boeing 737-700 kompanije TAROM u društvu aviona Extra 330 akro-grupe ‘’Hawks of Romania’’ / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Izvedeno je i letenje mešovitih formacije, kao na primer vojnog IAR-330 i civilnih Extra 300 zatim putničkog aviona Boeing 737-700 avio-kompanije TAROM u društvu akro-grupe ‘’Hawks of Romania’’. Nastup mešovite letačke grupe Air Bandits: Ljubitelji akrobacija uživali su u prisustvu, poslednjih godina stalnog gosta BIAS-a, litvanskog pilota Jurgisa Kairisa koji je osim solo-nastupa na avionu Su-31 imao i svoj uobičajen let sa akro-grupom “Iacarii Acrobati“ a spektakularna predstava priređena je kao i uvek na kraju dana, kada su oni zajedno u okviru mešovite formacije ‘’Air Bandits’’izveli letački program uz simulacije vatrenog dejstva na ciljeve na zemlji koje su bile propraćene upotrebom pirotehnike. Impresivan nastup neobične letelice, pilot Valer Novac u sovjetskom Ka-26 / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Jedan od najneobičnijih i veoma retko viđanih vazduhoplova danas u Evropi i u svetu je sovjetski laki višenamenski helikopter Ka-26 koji je, po mišljenju mnogih entuzijasta (pa i autora ove reportaže) ovoga puta bio najveća atrakcija BIAS-a. Pilot Valer Novac je helikopterom koji je bio opremljen sistemom za zaprašivanje useva izvodio sjajne manevre pokazavši koliko ova letelica ima odličnu pokretljivost. Formacija Flying Bulls-a sačinjena od po jednog B-25, F4U i dva Alfa Džeta / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Neizostavni su i ovoga puta bili i avioni i helikopteri Flying Bulls-a čiji je kao što znamo glavni sponzor i osnivač kompanija Red Bull. U solo nastupima i mešovitim formacijama leteli su američki bombarder iz Drugog svetskog rata B-25 “Mitchell“, lovac F4U “Corsair“, trenažni avion iz 50-tih godina T-28 ‘’Trojan’’, školsko-borbeni avioni Alpha Jet i helikopter BO-105. Pilot Flying Bulls-a je u helikopteru BO-105 izveo sve što ovaj helikopter može da uradi, a za ovu kategoriju letelica može zaista mnogo / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Od svih njih zanimljivo je bilo formacijsko letenje Korsera i dva Alfa Džeta koji su osim preleta izvodili i komplikovanije manevre. Pilot BO-105 je izvodeći manevre petlja i valjak iz raznih položaja letelice u prostoru još jednom pokazao da je to verovatno najpokretljiviji helikopter na svetu. …i na zemlji Izložba vojnih aviona i helikoptera na statici bila je veoma siromašna sa malim brojem letelica koje su uglavnom već viđane prethodnih godina. Ponovo je bio prisutan leteći radarski sistem E-3A ‘’Sentry’’ zajedničkih snaga NATO koji je bio jedini vojni avion u koji su posetioci mogli ući pa je od ranog jutra oko njega bio formiran veoma dugačak red onih koji su bili dovoljno strpljivi da zavire u ovaj interesantan avion. Američki F-15C / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Od modernih borbenih aviona bili su izloženi dvosedi grčki Mirage-2000-5 Mk II koga je uvek lepo videti zbog njegove savršene linije i šeme farbanja. SAD su bile prisutne sa dva lovca F-15C ‘’Eagle’’ iz sastava 131. ekspedicione lovačke eskadrile čijih se 12 aviona u okviru tzv. TSP – Theater Security Package trenutno nalaze u rumunskoj vazduhoplovnoj bazi Campia Turzi. Cilj ovog privremenog baziranja američkih aviona jeste obuka, pružanje podrške i učvršćivanje veza sa NATO saveznicima. Američki UH-60 “Black hawk sa zanimljivim motivom na nosu / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Pored F-15 bio je izložen i jedan američki višenamenski helikopter UH-60 ‘’Black Hawk’’. Na statici su bila izložena čak tri EF-200, jedan iz Italija i dva iz Nemačke / Foto: Živojin Banković, Tango Six Za razliku od letačkog programa u kome smo avion EF-2000 videli, kako smo već opisali, samo na kratko te je njegovo pojavljivanje bilo gotovo beznačajno, na zemlji su bila izložena čak tri aviona ovog tipa. Italijanisu poslali jedan dvosed pored koga su stajala dva nemačka jednoseda i to što je zanimljivo, bili su u varijanti Tranche 1. Austrijanci su osim u vazduhu SAAB-105 prikazali na zemlji i to primerak koji je na repu imao motiv koji je urađen radi izložbe ‘’Tiger meet’’ okupljanju. Od drugih stranih vazduhoplova mogli su se videti još samo dva transportna aviona C295M od kojih je jedan pripadao Španiji a drugi Češkoj. Avion zbog koga se dolazi na BIAS kao i na mnoge druge evropske aeromitinge, MiG-21 LanceR C. Ovoga puta samo na statici / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Postavka letelica Ratnog vazduhoplovstva Rumunije je takođe bile skromna sa samo četiri aviona i jednim helikopterom. I pored toga što smo pre aeromitinga imali informaciju da su zbog udesa MiG-ovi 21 i dalje prizemljeni, iz baze Campia Turzi su radi statičke izložbe doletela dva aviona, po jedan jednosed LanceR C i dvosed LanceR B. Rumunski F-16BM u veoma lepoj šemi farbanja / Foto: Živojin Banković, Tango Six Mnogi strani posetioci prvi put su na zemlji mogli videti rumunski F-16, bio je izložen dvosed F-16BM a veoma lepa maskirna šema farbanja rumunskih aviona nazvana ‘’Carpathian Ghost’’ pravo je osveženje u sivilu koje trenutno vlada što se tiče bojenja vojnih letelica u svetu. Društvo španskom i češkom C295M pravio je rumunski transporter C-27J‘’Spartan’’. Mi-24 iz filma Rambo 3? Ne, ovo je rumunska Puma SOCAT / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Drugi vojni helikopter na zemlji je, pored američkog UH-60 bio rumunski transportno-borbeni IAR-330 Puma SOCAT koji donekle podseća na specijalno dorađeni SA-330 koji je u kultnom akcionom filmu ‘’Rambo 3’’iz 80-tih godina ‘’glumio’’ sovjetski desantno-jurišni helikopter Mi-24. Kao i 2016. ponovo su bili izloženi raketni sistem MIM-23 ‘’Hawk’’ PVO Rumunije kao i njihov osmatrački radar AN/TPS-79(R) američke proizvodnje. Eksperimentalni avion Coanda 1910 konstruktora Henrija Koande iz 1910 godine / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Bogata vazduhoplovna istorija i tradicija Rumunije takođe nije zanemarena. Prikazane su tri replike aviona pionira svetske avijacije, avion Vlaicu II konstruktora Aurela Vlajkua, potom takođe njegov avion Vlaicu III i svakako najzanimljiviji eksperimentalni avion Coanda 1910 Henrija Koande koji je vrlo verovatno prvi mlazni avion na svetusa zanimljivim hibridnim pogonom koji je Koanda tada nazvao “turbo-propulzor“. Živojin Banković

Na aerodromu Golubovci danas je tačno godinu dana od prijema Crne Gore u NATO, povodom početka redovnog patroliranja lovačkih aviona Alijanse i zaštite vazdušnog prostora Crne Gore, u saradnji vazduhoplovstava Italije, Grčke i domaćina izvedena pokazna vežba sa temom prizemljenja letelice-uljeza. Ulogu presretnute letelice imao je avion Learjet-45 registracije 40-MNE Vlade Crne Gore u kome su se nalazili ministar odbrane Predrag Bošković i predstavnik NATO-a, a presretanje i prizemljenje su izvršili piloti italijanskih i grčkih borbenih aviona. Nakon sletanja vladinog aviona iznad aerodroma je simbolično izvršen i prelet savezničkih lovaca. Grci uz levo krilo / Foto: S. Matić, Vlada Crne Gore Danas su iznad Golubovaca viđeni višenamenski borbeni avioni Eurofighter EF-2000 iz sastava 36. puka RV Italije iz baze Gioia del Colle kao i F-16C Block 52+adv 116. borbenog puka RV Grčke, vazduhoplovna baza Araksos. Crna Gora je tako postala još jedna članica NATO čiji će vazdušni prostor usled nepostojanja sopstvenih kapaciteta za zaštitu, čuvati borbeni avioni partnerskih zemalja. Ovakav način saradnje traje još od 1961. godine kada je započeta zaštita neba Islanda i Luksemburga, 2004. NATO lovci su počeli sa patroliranjem iznad Estonije, Letonije i Litvanije, vazdušni prostor Slovenije štite Italija i Mađarska, od 2009. avioni Italije i Grčke lete iznad Albanije a 2015. Belgija, Holandija i Luksemburg zajednički čuvaju svoje vazdušne prostore. Crna Gora još jedan „klijent“ Italijanima / Foto: S. Matić, Vlada Crne Gore – Za ovu podršku Crna Gora neće imati nikakve dodatne finansijske obavezeosim onih koje su već predviđene za zajednički budžet NATO-a. Misija zaštite vazdušnog prostora je neborbenog karaktera i predstavlja jedan od najznačajnijih oblike direktne koristi članstva Crne Gore u Severnoatlantskom vojnom savezu. – saopštili su iz Vlade Crne Gore. Živojin BANKOVIĆ

DOK ALEKSANDAR VULIN UPORNO PONAVLJA DA BI SVAKI NEPRIJAVLJENI PRELET IZNAD SRBIJE ZAVRŠIO OBARANJEM, DANIMA SU U DRUGOJ POLOVINI MARTA BESPILOTNE LETELICE, UGLAVNOM TIPA "PREDATOR", NAPROSTO "ŠPARTALE" NEBOM IZNAD SRBIJE, UZDUŽ I POPREKO, UKLJUČUJUĆI I NADLETANJE BEOGRADA. PRIPADNICI VOJSKE SRBIJE MOGLI SU IM SAMO MAHATI SA ZEMLJE "Nebo nad Srbijom nije bilo sigurnije od NATO agresije", izjavio je početkom januara 2018. ministar odbrane Aleksandar Vulin tokom postnovogodišnje posete aerodromu Batajnica, gde mu je prikazana spremnost "dežurne pare" aviona MiG-29. O kakvoj borbenoj spremnosti se radi i kakva je to bila predstava za javnost, dovoljno ilustrira to što je jedan od aviona bio dvosed, bez borbenog radara, a i same letelice su zarulale po pisti, ali nisu poletele, što je opravdano "lošim vremenskim uslovima". Nešto ranije – 5. avgusta prošle godine – ministar Vulin je, navodno nenajavljeno, posetio jedinicu u kasarni "Jugovićevo" u Novom Sadu. Tu je sleteo helikopterom, čijeg pilota je pre toga terao da leti uz granicu sa Hrvatskom, a žalio se i na visoku temperaturu u kabini letelice, te tražio da se podigne na veću visinu, koja nije bezbedna. "Nijedan neprijavljeni prelet, nijedan avion, nijedan helikopter – nije uočen. A i da jeste, bio bi lociran i oboren. Ni jedan lovac, ni jedan helikopter iz našeg susedstva ne bi mogao da ugrozi naš prostor. Naređenje vrhovnog komandanta Aleksandra Vučića će biti ispunjeno. ‘Oluja’ se više nikada neće ponoviti gde god da žive Srbi", rekao je tada Vulin. A još dve nedelje ranije, u julu 2017, Vulin je obišao Komandu Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane (RV i PVO) i izjavio da nema slobodne i suverene zemlje koja ne kontroliše svoje nebo i čitavu teritoriju "U stanju smo da odbranimo sebe i svoju teritoriju, na prvom mestu zahvaljujući obučenosti ljudi i njihovoj ljubavi prema otadžbini, ali to ne bi bilo moguće bez odgovarajućih tehničkih resursa i radujem se daljem osnaživanju vazduhoplovstva, uvođenju novih aviona i protivvazduhoplovnih sistema". Komandant RV i PVO Ranko Živak poručio je tada da su operativne sposobnosti na potrebnom nivou i da obezbeđuju izvršenje svih zadataka... Čemu ovaj uvod? Iz prostog razloga što su u drugoj polovini marta danima bespilotne letelice, uglavnom tipa "predator" naprosto "špartale" nebom iznad Srbije, uzduž i popreko, uključujući prelete i iznad Beograda, a nijedna ne samo da nije oborena, nego to nije ni pokušano. AKCIJA I REAKCIJA: Pomenute bespilotne letelice krstarile su brzinom od 200 kilometara na sat, na visini između 600 i 1.200 metara. Dolazile su sa teritorije Bosne i Hercegovine i letele preko Srbije do Rumunije. S obzirom da se zna čije snage su u BiH, nije teško zaključiti da je te letelice slao NATO, kome Srbija, iz nekih razloga, ne sme da se zamera, pa se zato o preletima ćuti. Jedan dnevni list je početkom aprila objavio informaciju o tome, doduše malo "spinovanu" (kako tvrde izvori "Vremena" iz RV i PVO Vojske Srbije), a Vulin je tim povodom izjavio da "ništa ne može ni da uđe na našu teritoriju ni da izađe sa nje, a da mi to ne znamo, da to nismo ispratili i procenili da li je realna opasnost ili ne". On je tako indirektno priznao da je procenjeno da bespilotne letelice NATO nisu realna opasnost po Srbiju, što se kosi sa njegovim ranijim izjavama da niko ne može da uđe nenajavljeno u vazdušni prostor Srbije, jer bi svaka letelica bila oborena. Vulin u intervjuu za "Politiku" 22. aprila odlazi korak dalje kada potvrđuje "da postoje pokušaji ugrožavanja našeg vazdušnog prostora i da su oni prepoznati i sprečeni": "Ništa ne može da uđe u naš prostor a da mi to ne primetimo i u skladu sa procenjenim stepenom opasnosti reagujemo", ustvrdio je tada Vulin, a novinar koji je radio intervju nije ga pitao (ili možda jeste, ali to nije objavljeno) zašto se onda nije reagovalo na bespilotne letelice krajem marta. Da je priča tog lista "spinovana", vidljivo je zato što se preleti dovode u vezu sa hapšenjem vršioca dužnosti direktora Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića 26. marta u Kosovskoj Mitrovici i navodnom spremnosti vojnih i policijskih jedinica Srbije da krenu u zauzimanje severa Kosova. Reč je, dakle, o pokrivanju klasičnih špijunskih aktivnosti pričom za unutrašnju upotrebu, u konkretnom slučaju – o nekakvim planovima Srbije za akciju na Kosovu, što domaća javnost voli da čuje. Međutim, bespilotne letelice su išle iznad Srbije i pre hapšenja Đurića, kao i posle, i nisu bile upućivane samo uz granicu sa Kosovom, nego iznad cele zemlje. U kakvom stanju je RV i PVO? I da li bi mogli oboriti te letelice kad bi dobili naredbu? Svakako da bi mogli, mada ne tako lako kao što političari i generali u izjavama tvrde. VOJSKA NA POŠTEDI: Jedan od razloga zašto je to teško, a pokazalo se na delu u martu kada je u jednom danu bilo čak šest preleta bespilotnih letelica, jeste i to što NATO ima i avione za ometanje radarskih sistema Vojske Srbije, koji su tada uključivani u akciju, pa su radari za otkrivanje niskoletećih ciljeva bili blokirani. A radari koji opslužuju velike raketne sisteme "Kub" i "Neva" ne mogu se upotrebiti za otkrivanje takvih ciljeva. U javnost je potom puštena priča kako su preleti bespilotnih letelica prestali kad je poletao par aviona "orao" sa aerodroma Lađevci kod Kraljeva da ih presretne, pa su one vraćene. Da je to stvarno tako bilo, letelice ne bi imale šansu da se vrate nazad za BiH, jer im je brzina 200 km/h i ne bi imale vremena da pobegnu. "Orao" bi ih, s druge strane, morao gađati samo topom i to samo kad ima vizuelni kontakt, pošto se radi o borbenom avionu koji nema radar da ih locira. Inače, Ministarstvo odbrane i država Srbija o svemu ćute i nisu se ni potrudili da bar Bosni i Hercegovini ili Rumuniji upute protestnu notu zbog toga što letelice doleću sa njihove teritorije i špijuniraju Srbiju. O protestu NATO da se ni ne govori. Ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog činjenice da te bespilotne letelice mogu da nose rakete i drugo naoružanje, čime se može ugroziti bezbednost građana, a i visokih vojnih i državnih funkcionera. Primera radi, skoro sav državni i vojni vrh je 29. marta, u vreme "špartanja" letelica srpskim nebom, bio na vežbi na Pasuljanskim livadama… Oficiri Vojske Srbije ogorčeni su zbog takve nemoći i nepostupanja po propisima, ali su se pomirili sa takvim stanjem koje vojsku gura sve dublje ka dnu i zbog čega ne samo vojnici, nego i oficiri, odlaze sve češće. Tome doprinosi i sistem napredovanja po "mehanizmu" poltronizma, koji je u vojsci uvek bio izražen, ali je sad više nego ranije, doveden do savršenstva. Ministar i saradnici prave predstave za javnost, ali kada se zagrebe ispod površine, vide se sva Potemkinova sela. To je, nevoljno, morao da prizna i predsednik Srbije Aleksandar Vučić (Vulinov "vrhovni komandant") koji po Ustavu i zakonima komanduje vojskom, obelodanivši da je inspektorat odbrane u jednoj brigadi Kopnene vojske zatekao situaciju da više od polovine pripadnika ne može da ispuni one osnovne, minimalno propisane fizičke norme (trčanje, savladavanje prepreka i slično) i da su zbog toga bili "na poštedi" na dan kad je inspekcija dolazila. I za to, naravno, niko nije odgovoran, iako Vučić najavljuje smene. Takve priče, po običaju, ostaju samo u najavama jer se poslušnici ne smenjuju dok se ne pronađe neki veći poslušnik. I ne samo da se ne smenjuju, nego je jedan od takvih, koji je mobingovao potčinjene da drže na sebi gas-maske 90 minuta, čak i po kancelarijama, dobio godišnju novčanu nagradu kao najbolji oficir. Davor LUKAČ

Ono što je istina jeste da se bombardovanje u vojnom planu NATO zvalo „operacija Saveznička snaga“, dok je učešće američke avijacije nosilo sopstveni naziv „operacija Plemeniti nakovanj“. Nije postojalo ništa pod nazivom "Milosrdni anđeo". foto: FLICKR/US Dep. of defense U svom prvom i, nadam se, jedinom ratu u životu učestvovao sam kao nevoljni posmatrač, potencijalna žrtva, uplašeni marginalac i, na kraju, kao sticajem okolnosti preživeli građanin Srbije. Rat sam posmatrao, bar u onim danima i noćima kada u njemu nisam participirao kao tačka u blizini nekoliko razornih eksplozija, najviše iz bašti dva kafea u beogradskoj Njegoševoj ulici, kod Cvetnog trga, sa terase sopstvene zgrade i jednog dvorišta na Topčiderskom brdu odakle se pružao odličan pogled ne samo na deklarisane mete u centru grada – televiziju, generalštabove i policije – već i na prostrano nebo na kome sam očekivao da vidim bar nešto, neko obaranje aviona, na primer. Govorim o bombardovanju tadašnje države SR Jugoslavije koje je počelo 24. marta 1999. godine i trajalo je do 11. juna iste godine. Gađao nas je čitav NATO, bombama i raketama ispaljivanim iz aviona, brodova i podmornica. Danas smo taj rat uglavnom svi već potisnuli iz uspomena, zauzeti sadašnjicom, ili usled nekakvog složenog psihološkog mehanizma brisanja trauma iz svesti, kako god, sećamo ga se samo na ovaj dan, ili kad neko krene da objašnjava kako je to isključivi uzrok kancera u Srbiji. Možda je tako i bolje. Ipak, to šta nam je odneo, zašto je izbio, i kakve je zaista posledice ostavio, izgleda da nam više nije previše ni važno. Taj rat, surovo bombardovanje, u stvari, sveo se sa proteklim vremenom na maksimalno pojednostavljivanje o Njima i Nama, i umesto da ga kolektivno razjasnimo i uvedemo u obrazovanje kao jednu od najvećih tragedija koje smo preživeli kao društvo i zajednica, dopustili smo da u kasnijem, tabloidnom, medijskom i čak javnom „metanarativu“ ostane upamćen samo kao izazivač raka „u narodu“, kako neki sve upornije tvrde, i da od svega postane „tek“ manipulativni alat u aktuelnom propagandnom geopolitičkom prepucavanju na Balkanu. Ne mogu da se oduprem utisku da je, bar sa naše strane, ostao nerazjašnjene i neshvatljive prirode i efekata, zahvaljujući najpre gadnim manipulacijama aktera koji su tada ovde bili na vlasti, a protiv kojih je NATO sve vreme tvrdio da ga vodi. Kao što je sa jedne strane bila upregnuta ogromna ratna mašina da se Srbija bombardovanjem prinudi da se povuče sa Kosova i zaustave se surovi oružani obračuni, tako je i sa druge, naše, bilo pokrenuto mnogo toga da bi se serijom glasina, obmana, laži i sumanutih priča, prikrila strašna činjenica da je negde u procesu napravljena ogromna greška usled koje smo se našli pod bombama, da u tom ratu ne prolazimo najbolje, da ginemo i da gubimo Kosovo. Da nam se „objasni“ kako smo, ustvari, u toj apokalipsi mi pobedili iako nam ne deluje tako. Te manipulacije su se u tolikoj meri zapatile, do danas, da se može reći da su njihovi kreatori zaista na neki način pobedili. Doduše, ne NATO i agresorsku stranu, već sopstveni narod. Današnjoj generaciji koju bih nazvao srpskim „tomahavk milenijalsima“ (rođeni 1999. godine, u toku rata ili odmah posle njega, po imenu „tomahavk“ koje je bilo opšti kolokvijalni naziv za sve projektile koji su nam padali po glavama, a izveden iz naziva jednog tipa krstareće rakete) mnoge od tih stvari ne bi bile jasne, posebno izvučene van konteksta posle 19 godina. Njima to sve danas premalo ili gotovo uopšte ne znači, o Kosovu imaju neki stav ili ga zauzeti planiranjem karijera, u zemlji ili inostranstvu, nemaju, i možda jedino „znaju“ da je NATO kriv što, eto, masovno umiremo od raka. Hronološki, nema boljeg pokazatelja koliko je već vremena prošlo od ta tri strašna prolećna meseca kada nam se na glavu sručila čelična oluja, ali i toga da već postoji jedan deo populacije koji nema nikakve direktne poveznice sa tim ratom. Poslednjim u nizu jugoslovenskih ratova koji su počeli u Sloveniji juna 1991. i završili se u Srbiji, isto u junu, 1999. godine. Nama, koji smo Tada bili Tu, u punoj svesti i prisutnosti, preostaje gorak ukus, posle svega. Jedni su nas bombardovali, drugi nas pravili budalama. Između čekića i nakovnja. I o tim momentima bih mogao dosta da kažem, posebno danas. Katarze radi. „Milosrdni anđeo“ Jedan korpus lažnih analitičara, „poznavalaca“ i dežurnih „nacionalnih radnika“ i danas koristi ovaj nepostojeći naziv da istakne posebni cinizam koji dokazuje jedno metafizičko krvološtvo NATO –a, tvrdeći da je bombardovanje Srbije i Crne Gore sa naročitom brutalnošću nazvano „Operacija Milosrdni anđeo“. Eto, kažu nam „eksperti“, nije samo što su hteli da nas zatru nego su i to nazvali tako da nam se dodatno u našem stradanju narugaju i ponize nas, da vidimo kakva je milost od takvih anđela. Ono što je istina jeste da se bombardovanje u vojnom planu NATO zvalo „operacija Saveznička snaga“ (Allied force), dok je učešće američke avijacije nosilo sopstveni naziv „operacija Plemeniti nakovanj“ (Noble anvil) i da nije postojalo ništa pod nazivom „Milosrdni anđeo“ u tom ratu. Izvrgavajući tako istinu, glupošću, neznanjem ili lošom namerom, ta gomila kretena je ona strana koja cinizmom nanosi najveću uvredu uspomeni i pijetetu nad žrtvama. Uranijum U Srbiji je danas opšte mesto verovanje da masovno umiremo od kancera i da je jedini krivac za to uranijum kojim su nas namerno gađali NATO avioni kako bi na taj način izazvali što više smrti, i kad se rat okonča. Te se tvrdnje neprestano ponavljaju, čak i sve više kako se odvija izvesno geopolitičko usijanje na Balkanu između svetskih i regionalnih sila, i domaću javnost je neophodno podsećati na to koliko je NATO, ustvari, zlo, zbog čega bi svaki korak na putu ka pristupanju u taj savez imalo i tu dimenziju bacanja u naručje svom najvećem krvniku. U suštini, oko uranijuma koji je na naše tlo pao iz aviona tog proleća nema mnogo nepoznanica: jedini projektil u kome se nalazi komponenta osiromašenog uranijuma bila su zrna topa „GAU avenger“ kojim su bili naoružani avioni A-10 američke avijacije. Nekoliko ovih aviona je gađalo oklopne mete isključivo na Kosovu i južnoj Srbiji, oko Bujanovca i Vranja jer severnije nisu leteli. Neposredno posle rata, Vojska Jugoslavije je očistila sva mesta gde se znalo da su pala zrna sa uranijumom (van Kosova) i jedan od tih metaka je čak bio izložen 2000. godine u Vojnom muzeju u Beogradu: pored njega je stajao sertifikat Instituta za nuklearne nauke u Vinči da je bezbedan za razgledanje. U drugim projektilima koji su ispaljivani na nas nije bilo nikakvog uranijuma, reč je o bombama i raketama sastavljenim od eksploziva, lima i čelika. Vezu o zagađenju zemljišta i voda koje je nastupilo prilikom bombardovanja industrijskih postrojenja u Pančevu, Bariču, Novom Sadu, npr. i hipotetičkog porasta obolelih, teoretičari „kancerskog NATO uranijumskog buma“ ne pominju previše, možda i zato jer zahteva opsežna istraživanja koja niko nije sproveo, već se čvrsto drže (nepostojećeg) uranijuma kao glavnog ubice. Odbrana na mostovima i trgu Jedna od posebno gadnih igara tadašnje srpske vlasti, a za koju se još onda verovalo i govorilo da je zamislila jedna žena, u samom vrhu piramide, bilo je izvođenje velikog broja ljudi na beogradske mostove i na Trg republike u centru grada. Svakog dana su na tri mosta preko Save i jednog preko Dunava organizovani „susreti“ kolona ljudi, najčešće radnika i zaposlenih u javnim preduzećima, koji su time prkosili agresiji, noseći dizajnirane simbole mete. Takođe, svakog dana je na Trgu republike u Beogradu bio održavan koncert inata na kome smo muzikom pobeđivali 19 ratnih vazduhoplovstava i tri mornarice u Jadranu i Egeju koji su nam upravo odvajali jedan od najznačajnijih delova teritorije. O koliko opasnom i zločinačkom poduhvatu je tu bila reč postalo je najpre jasno one noći 23. aprila 1999. godine kada je bombardovana zgrada RTS u Aberdarevoj ulici u Beogradu. Iako je bila upućena jasna poruka da će zgrada biti gađana, neko je naredio da bude puna zaposlenih. 16 ljudi je poginulo, a još 16 bilo ozbiljno povređeno. Posle rata, kada su objavljeni memoari Vesli Klarka, američkog generala koji je komandovao NATO snagama u agresiji, u knjizi nazvanoj „Waging a modern war“ videlo se da je opcija bombardovanja beogradskih mostova bila jedna od stvari koju su američki vazduhoplovni generali želeli da odmah sprovedu, po uzoru na bombardovanje Iraka 1991. godine kada su u prvoj noći bili porušeni svi mostovi u Bagdadu. Takođe, u knjizi je navedena rečenica generala Hju Šeltona da je želeo da sravni „te proklete koncerte na kojima su svi nosili ucrtane mete“. Umesto da stanovništvo odgovorno skloni na mesta na kojima će imati maksimum šansi da preživi, u skloništa i van potencijalnih meta, neki od domaćih aktera su ga gurali pod bombe, u zlikovačkoj kalkulaciji da će eventualnom masovnom smrću uspeti da zaustave rat, zbog posledičnog šoka svetskog javnog mnjenja. Kako će se kasnije ispostaviti, zahtev da se beogradski mostovi i centar nipošto ne bombarduju pred NATO je odlučno i beskompromisno postavio Žak Širak, predsednik Francuske. Zahvaljujući njegovom čvrstom stavu da se Srbi ne kazne totalno, ljudi na beogradskim mostovima i koncertima su preživeli. Napadi naše avijacije na aerodrome u Albaniji i/ili Tuzli Nije bilo nikakvog napada srpskih aviona na aerodrome u Tuzli i/ili Albaniji. Tačka. Ova priča je jedna od najupornijih laži iz propagandne epruvete koja ima najduži rok trajanja, toliki da je jedina od ratnih „epizoda“ koju i dalje rado ponavljaju opskurni sajtovi i vojni analitičari diskutabilne reputacije. Navodno je našoj vojsci dojadilo da se više samo krije i rešila je da uzme u svoje ruke tok rata: jednog dana/ noći, u zavisnosti od toga koji sajt pouzdano prenosi istoriju, poletelo je desetak „orlova“ / „galebova“, opet u zavisnosti koji sajt…, i doleteli su u brišućem letu nad NATO bazu u Tuzli /Albaniji, i to u zavisnosti koji sajt…., i razvalili i popalili ko zna koliko aviona, helikoptera, NATO soldateske na zemlji. Priča ima koren u filmu „Partizanska eskadrila“ iz 1979. i neke, gde su partizani izveli sličan manevar, doduše samo na filmu. U realnosti, NATO avioni su nad Srbiju doletali iz baza u Italiji, Velikoj Britaniji, SAD ili sa nosača aviona na Jadranskom i Egejskom moru. I dalje pamtim komentar jednog JAT-ovog pilota koji je čuvši ovu skasku još u toku napada, rekao: „Sad očekujem da nas zovu na aerodrom, u jutarnjoj izmaglici nam pred avionima podele po cigaretu, čašu rakije i fotokopiranu sliku nosača aviona, i stave za komande…“ NATO pilot u GSP /B2 u Spačvi Kako bi se pospešila kolektivna paranoja i podstakao opšti gnev, u toku bombardovanja lansirana je priča da se oboreni piloti NATO kriju među beogradskim zgradama i da pokušavaju da pobegnu sa mesta obaranja koristeći linije gradskog prevoza. Tih dana mnogi su pomno piljili u plavokose mlađe ljude, ako bi se kojim slučajem neko takav zatekao unutar autobusa, tramvaja ili trolejbusa, ili u ćutljive neznance koji bi gledali kroz prozor. Priča je bila nastavak opšteg mesta o nebrojenim avionima koje smo obarali svakodnevno, posebno u okolini Beograda. Televizije i novine su uredno svakog dana navodile mesta gde su oboreni i srušili se bombarderi i nije bilo teško zaključiti da će, ukoliko je RTS javio da je kod Bežanije ili kod Avale oboren nekakav F-15, njegova posada morati da sedne u autobus 306 ili 95-icu, npr, dok se tako ne bi evakuisala na sigurno, Tamo Negde. Ne jednom sam doživeo ubeđivanje od ljudi, inače u redovnom životu kredibilnih i obrazovanih, o čudnim ljudima koje su sretali na putu do posla. Posebno se sećam jednog lekara koji mi je u „Likvidu“ u Njegoševoj izbezumljeno pričao kako je upravo video u 16-ici na Zelenom vencu čoveka kome je ispod rukava jakne virila zelena uniforma NATO boje, i da je brzo izašao na sledećoj stanici čim je primetio da je otkriven. Kada je reč o broju oborenih aviona, do sada je nedvosmisleno i bez sumnje ustanovljeno da su nad teritorijom Srbije oborena dva, i jedan nad Crnom Gorom koji se srušio u Jadransko more, što je NATO i priznao istog dana, i da drugih gubitaka, jednostavno, nije bilo. Zabeleženo je da je nekoliko letelica došlo do baza sa velikim oštećenjima, kao i da je jedan avion kasnije otpisan usled stepena oštećenja koje mu je nanela sprska PVO. Domaća mitologija je po forumima i internetu širila masovno priču da je „jedne večeri“ u oblast Spačvanskih šuma u blizini granice Srbije i Hrvatske pao najnoviji američki bombarder „B-2“, usled oštećenja koja su mu naneli naši protivavionci. Guste neprohodne šume su objašnjavale to što nema olupine i što se ne vidi nigde. U suštini, NATO i američka avijacija su nad Srbijom tog zlosretnog proleća primenile novi obrazac elektronskog ratovanja u kome se radari protivničke strane zasipaju odrazima mamaca koji simuliraju prave avione na ekranima, i na koje se ispaljuju prave PVO rakete, suštinski u prazno. Jedan od tih mamaca je „pogođen“ i „srušio se“ u Spačvi. Što se GSP-a tiče, jedini momenat u kome sam poverovao da možda „tu nečeg ipak ima“ bio je kada sam u opremi pilota F-117 koji je oboren u Sremu na početku rata (evakuisan odmah u toku noći), u depou Muzeja avijacije na Surčinu 2001. godine video i mapu na kojoj su izuzetno precizno bile upisane – sve linije beogradskog gradskog prevoza. Lokatori I danas mi je pred očima slika nepoznatog čoveka koji sa baterijskom lampom tumara kroz unutrašnje dvorište jedne stambene zgrade na Dorćolu i traži lokator za koji je sigurno znao da je tu negde. Lokatori su bili jedna od top izmišljotina Miloševićeve propagande sa pogubnim efektima za psihotičare, paranoike i osobe nestabilnog psihičkog zdravlja. Bili su beli, žuti, kamuflažni ili plavi, kako kad, bacali su ih iz padobrana i služili su da ukažu na metu na zemlji. U prevodu, kome padne lokator u dvorište viđen je da bude pogođen u veoma skoro vreme. Ljudi su zato besomučno tragali za lokatorima ne bi li ih otkrili pre nego što navedu bombu i bacili ih negde što dalje, možda tek u obližnje komšijsko dvorište. Priču o lokatorima mediji su neprestano ponavljali ali što se više govorilo o njima frustracija je sve više rasla: niko nikada nije našao nijedan što nije ukazivalo da ih nema već da ne uspevamo da otkrijemo tu jasnu i groznu najavu da nam stiže projektil. Do dana današnjeg niko nije video nijedan, kao da su imali neki automatski mehanizam za samouništenje. U Aleksincu, Surdulici, Grdelici, Nišu, Murinu, Batajnici, Pančevu, Novom Sadu i svim drugim mestima koje su razorili avionski projektili takođe nije bilo lokatora niti su ih izbezumljeni od žrtava i štete tamošnji stanovnici ikada i tražili. Kopnena invazija Priča o kopnenoj invaziji je bila jedan od nosećih stubova lažne priče Slobodana Miloševića o tome da smo pobedili NATO i da to što od 11. juna 1999. jedna čitava pokrajina više nije deo Srbije ne znači previše pred „činjenicom“ da smo upornom i junačkom odbranom uspeli da zaustavimo i slomimo kopnenu NATO invaziju, usled čega su morali da nas zamole da napustimo Kosovo. Broj tenkova i oklopnih vozila koje je tadašnja Vojska Jugoslavije izvezla sa teritorije Kosova bio je, u toj vizuri, dokaz da smo zaista pobedili i da našoj pameti i spretnosti NATO alijansa nije mogla ništa. Takvom pričom je prikrivana suština da NATO nije vodio nikakav rat za osvajanje Kosova niti se za to pripremao već je na delu bio prethodno brižljivo pripremljen koncept razaranja volje političkog sistema u zemlji, ali i dela javnog mnjenja, da se dalje bori, koji je uključivao uništenje dela infrastrukture, struje, mostova, kako bi se Milošević pred opcijom kompletnog rušenja svih sistema u državi primorao na predaju. Što je on i učinio posle 78 dana. U tom konceptu Vojska Jugoslavije nije bila veća meta van onog što je moralo da se uništi kako bi napadačka avijacija mogla da izvrši zadatak: PVO sistema, radara i borbenih aviona, usled čega je mogla da se posle primirja pojavi na svetlosti dana sa toliko tenkova i oklopnih transportera. Ipak, to nije sprečilo neke od generala da ubeđuju javnost, Vrhovnog Komandanta (Miloševića) i sebe same, na kraju, da su sprečili osvajanje Kosova, i čak čitave Srbije, od strane NATO. To je ono što takođe ne mogu i ne želim da zaboravim, osim one proste činjenice da sam zajedno sa još sedam miliona ljudi Srbije i Crne Gore 78 dana mogao da olako stradam ukoliko bih se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Taj stepen besmislenog ludila kome sam bio izložen paralelno sa bombama, propagandni haos ubeđivanja u nešto drugo od onog što su oči svakodnevno jasno uviđale, mahnite glasine koje su kolale izazvane strahovima i nadom, kolektivna iracionalna izbezumljenost i podmukli potezi kako bi se agonija što više produžila i što manje razumeo njen uzrok. I za šta još uvek ima zainteresovanih duša. Tekst posvećujem žrtvama čije stradanje mi se urezalo u svest kroz TV prizore i novinske tekstove u to vreme, i koje će me progoniti dok postojim: trudnici u Nišu raznetoj kasetnom bombom na trotoaru u maloj ulici, devojčici iz Varvarina, uspešnoj učenici, na pogođenom mostu u sunčanom danu, biciklisti na Petrovaradinskom mostu u Novom Sadu koji uveče polazi kući da nikad ne stigne, devojčici iz Batajnice koju je u kupatilu ubio geler, stradalim u vozu u Grdeličkoj klisuri, ugljenisano izobličenim do neprepoznavanja, izginulim vatrogascima u Nemanjinoj u Beogradu koji su radili ono što se moralo, bez straha, čoveku koji visi naglavce u ruševini televizije, još uvek živ, seljacima na traktorima koje su bombarderi greškom zamenili za oklopnu kolonu, deci na mostu u malom gradiću Murino za koje niko nikada ne bi mogao da pretpostavi da je imalo bilo kakvu važnost da bi bilo upisano kao cilj, kao i svakoj od više hiljada žrtava te tragedije, ponaosob.

Dočekao sam ga u krevetu. Retko spavam popodne, ali posle višednevnog a celodnevnog rada stigao me neki umor. Ne znam od čega. A od čega sve ne? Ručao, prilegao i zaspao. Drmusanje. A?!? Pitam. “Ti spavaš, a oni poleteli”, kaže ćerka. Ko bre? “Avioni NATO, počelo je”. Pa neka su, neka svako radi svoj posao. Ustajem, popijem kafu, pozdravim se sa porodicom i mojim Zemuncima, komšijama i krenem na svoj posao. A posao mi je u centru grada, u Miloša Velikog, zgrada Đeneralnog štaba Vojske SCG, sprat valjda beše četvrti, Sektor RV i PVO, Uprava avijacije, odeljenje za to i to. Pustoš, mrak, nikoga na ulicama. Čekam 95-icu da se prevezem do grada, nema je. Moram taksijem, nema druge. Dok gamižemo ka gradu razmišljam o mojim kolegama u jedinicama Avijacije. Koliko li njih nikada više od večeras neću videti? Da li će i mene iko videti više ikada? Jebiga. Okupljamo se polako. Kada smo se kompletirali, odrediše se smene za dežurstvo na komandnom mestu Vrhovničke komande, pa ajd razlaz kućama, ostaju samo oni u sistemu, ostali voljno do ujutru, da nas ne pocmekaju prvo veče-tu na gomili. Nazad do Zemuna opet taksijem, jezivo zavijaju sirene... U dvorištu zemunske kuće, u gornjem gradu gde sam sa porodicom živeo kao podstanar muk. Pogašena svetla, svetle samo televizori. Samo omatoreli pas Benko požele mi dobrodošlicu i poljubi mi ruku vlažnom njuškom. Palim svetlo i pozivam komšije na kafu. Negoduju: Gasi svetlo, kakva te kafa snašla, padaju bombe, gađali ovo-ono... Panika. Uzalud sam mesecima pre toga pripremao porodicu i komšije da ovaj dan dočekaju spremni i mirni. Uzalud sam ih ubeđivao da se neće ponoviti April 41-e, da će to biti jedan drugačiji rat, da neće padati tepisi bombi neselektivno otkačenih, da... Uzalud sam odštampao i umnožio materijal: Iskustva iz operacije “Pustinjska oluja” u Iraku i dao im da čitaju, strah je nadvladao. Podgrevan uporno sa malih ekrana. Rakijica, pa krevet-nema druge, sutra je novi dan. Pos’o je pos’o. Tako je to počelo, mene što se tiče. Ta bitka u kojoj Vojska nije poražena, u ratu koji je Država započela i izgubila. I trajalo koliko je trajalo, a odužilo se bogami. Slava svima koji se jednoga dana nisu vratili. Sa posla, sa pijace, sa mosta, sa voza, sa njive...iz kupatila. Ne ponovilo se. Nikada i nikome. Srećko PRENTOVIĆ, FB

Hrvatski tportal preneo je pre četiri dana da je Ministarstvo odbrane Hrvatske (MORH) tek nakon tri meseca zvanično odgovorilo na njihovo pitanje o tome ko je dobio posao remonta helikoptera Mi-171Š iz sastava hrvatskog Ratnog vazduhoplovstva. Ova odluka doneta je na sednici Vlade još 16. novembra prošle godine kada je tportal po drugi put tokom 2017. godine postavio ovo pitanje, prvi put je to bilo u julu mesecu kada se uveliko spekulisalo da će to biti Rusi. Jula meseca portalu je iz MORH-a odgovoreno da im ne mogu dati takve infromacije jer je tender bio u toku a u novembru je iz tog ministarstva saopšteno da se taj podatak ne krije već da se smatra da u tom trenutku nije korektno posebno isticati navedenu infromaciju s obzirom na to da ugovor još nije bio potpisan. Odgovor portalu na postavljeno pitanje stigao je tek 12. februaraove godine. – Vezano za vaš upit možemo vas izvestiti da je ugovor o remontu deset helikoptera Mi-171Š u vrednosti 206.943.143,20 kuna s PDV-om potpisan decembra 2017. godine s Zrakoplovno-tehničkim centrom. Inostrani partner ZTC d.d. u sprovođenju predmetnog remonta je ruska kompanija ’’Russian Helicopters’’ iz Ruske Federacije s svojom tehničkom podrškom. Radovi remonta vršiće se u ZTC-u d.d. (konstrukcija, stajni trap, monokok) te u gore navedenim organizacijama održavanja u sklopu JSC ’’Russian Helicopters’’ gde će se izvršavati radovi remonta pojedinih agregata helikoptera. Radovi su započeli rastavljanjem prva četiri helikoptera – saopšteno je za tportal iz MORH-a. Remont je dakle formalno dodeljen Zrakoplovno-tehničkom centru (ZTC) iz Velike Gorice ali kako taj centar nema neophodne sertifikate za takvu vrstu remonta helikoptera Mi-171Š, već na njima može raditi određene vrste pregleda, popravke i servisa, bilo je jasno da će se za posao generalnog remonta morati angažovati strani partner. Novac za remont helikoptera osiguran je upravo na sednici Vlade 16. novembra 2017. kada je rečeno da će se taj posao sprovesti tokom 2018. i 2019. godine.Odluka o remontu je kasnila zbog nestabilne političke situacije u Hrvatskoj pa je usled toga RV Hrvatske juna proše godine ostala bez poslednjeg operativnog Mi-171Š dok je prvi helikopter tog tipa prizemljen još novembra 2016. godine kada je konačno pokrenut postupak za realizaciju njihovog remonta. U informacijama koje smo narednih meseci nezvanično dobijali iz hrvatskih medija, spomenute radove u Rusiji obaviće 810. avijacijski remontni zavod iz Čite, na istoku Rusije. Iako je Hrvatska članica NATO-a i ima svoje vojne trupe koje su raspoređene u Poljskoj kao i vrlo blizu ruske granice, u Litvaniji, što se Rusiji naravno nimalo ne dopada, ruska strana je i pored toga insistriala da u remont budu uključene ruske firme koje su kvalifikovane za takve radove. Takođe, hrvatsko političko rukovodstvo nije imalo mnogo izbora što se tiče odabira stranog partnera u remontu helikoptera Mi-171Š. Razlog pre svega leži u tome što je to relativno nova verzija helikoptera Mi-17 za čiji generalni remont u svetu malo ko ima potrebne sertifikate koje može izdati samo ruska vazduhoplovna industrija. Ti sertifikati se obnavljaju periodično, na svakih par godina ali se može desiti da Rusi to jednostavno ne produže. Deset transportno-borbenih helikoptera Mi-171Š (izvozni Mi-8AMTŠ iz fabrike Ulan Ude) Hrvatska je nabavila od Rusije putem naplate dela duga bivšeg SSSR-a prema bivšoj Jugoslaviji i to u iznosu od 65 miliona dolara. Prvi Mi-171Š isporučen je 5. decembra 2007. godine da bi poslednji stigao krajem 2008. Ove letelice nalaze se u sastavu eskadrile transportnih helikoptera 91. vazduhoplovne baze Pleso. Živojin BANKOVIĆ

Ratno Vazduhoplovstvo Bugarske (BVVS) ostalo je bez još jednog tipa vazduhoplova u operativnom stanju. Časopis Aero je pre dva dana objavio da su prizemljeni jurišni avioni Su-25 i da su na njima poslednji letovi iz vazduhoplovne baze Bezmer obavljeni 14. decembra 2017. Njihova upotreba je prestala zbog isteka resursa a Aero podseća da je tokom prve polovine 2014. godine 6 Su-25 prošlo kroz proces produženja međuremontnog roka. U 2017. godini nisu preduzeti nikakvi koraci ka obezbeđivanju dalje upotrebljivosti ovih letelica pa su tako BVVS ostale bez jedinog tipa specijalizovanog jurišnog aviona. Prošla godina protekla je u nekoliko puta ponovljenim objašnjenjma ministra odbrane Krasimira Karakačanova da on i dalje računa na Suhoje 25. Početkom oktobra je, na primer, rekao da bi, paralelno sa procesom nabavke novih borbenih aviona, trebalo izvršiti remont i modernizaciju borbenih aviona MiG-29 i Su-25. Nešto ranije izjavio je da bi u budućnosti održavanje flote Su-25 bilo relativno jeftino i čak je naveo da je loše što je u tom trenutku od 14 aviona letelo samo 3 ili 4. Aero dalje prenosi da njihovi izvori iz vojske napominju da nema mnogo opcija za ponovo aktiviranje aviona Su-25. Primerci koji su do skora leteli prošli su, u periodu od 2001. do 2003. godine kapitalni remont a od tada im je nekoliko puta produžavan međuremontni rok, poslednji put 2014. godine i to po metodologiji koju je razvio vazduhoplovni odbrambeni institut ‘’Cvetan Lazarov’’. Na dostupnim avionima postoje tehnički problemi koji nisu mali i jasno je da je potreban novi generalni remont ali izvori Aera u Ministarstvu odbrane govore da oni smatraju da više nema racionalnih mogućnosti da se produže međuremontni resursi. Međutim drugi izvori Aera govore o tome da se u MO i BVVS uglavnom razmišlja o mogućnosti da nekoliko (na primer 6 do 8) aviona Su-25 bude poslato na kapitalni remont u beloruski 558. remontni zavod u Baranovičima. Moguće je, bar teoretski, da se radovi izvrše i u Ukrajini, u zavodu ‘’MiGremont’’ iz Zaporožja, zatim u Rusiji u 121. ARZ Kubinka ili u zavodu TAM u Gruziji. Postoji i čisto teoretska mogućnost da se remont obavi u domaćem vazduhoplovnom remontnom preduzeću ‘’Avionams’’ iz Graf Ignjatijeva. U periodu od 1995. do 2002. tamo su i vršeni remonti, popravke i održavanje bugarskih Su-25 ali je zavod vremenom izgubio te sposobnosti. Iako političko rukovodstvo već skoro dve godine govori o tome kako će nacionalizovani ‘’Avionams’’ obavljati remonte sovjetskih vazduhoplova koje još uvek koriste BVVS, nisu preduzete mere kako bi se to ostvarilo. Opcija generalnog remonta problematična je iz čisto finansijskih razloga jer za remont jednog Su-25 treba izdvojiti 5 miliona dolara tako da bi remont 6 ili 8 aviona koštao 30 do 40 miliona dolara. U budžetu za 2018. sredstva za taj posao nisu obezbeđena što faktički znači da avioni Su-25 ostaju na zemlji a njihovi piloti će izgubiti spremnost za letenje i “ispasti“ iz trenaže. Istovremeno stanje ispravnosti vazduhoplovne tehnike BVVS će u 2018. godini biti veoma teško. U svakom trenutku se očekuje prekidanje letova poslednjeg aktivnog transportnog aviona C-27J što će ostaviti državu bez vojno-trnapsortne avijacije. Očekuje se i kriza sa ispravnošću školsko-borbenih aviona L-39ZA, teškoće u korišćenju lovaca MiG-29 su dobro poznate i nisu od juče a kritična situacija s njihovom operativnošću biće dostignuta polovinom godine. Da bi se rešili svi ovi kao i mnogi drugi problemi u BVVS, potrebna su velika finansijska sredstva koja jednostavno nisu dostupna u budžetu Ministarstva odbrane za tekuću godinu. Dakle nije teško pretpostaviti da će, uprkos obećanjima ministra Karakačanova da će se zalagati za opstanak flote Su-25, bugarski jurišnici ostati prizemljeni mesecima a možda i godinama. Najgori scenario bi bio ako bi letovi ovih aviona, koji su obavljeni 14. decembra 2017. bili i poslednji na bugarskom nebu. Živojin BANKOVIĆ

- Moja Anka je još i bila stara naspram mladeži koju je rak posle rata odneo - kaže Borko Aleksić, ugledni domaćin iz sela Buštranje kod Preševa "Imam 73 godine. Pamtim svakojake prilike. Ali ne sećam se da je u miru u ovim našim selima mlad svet ovako mnogo umirao. Nema kuće u kojoj u poslednjih petnaestak godina ona najteža bolest nije nekog odnela. Ne bira Srbe, Albance, Rome, Makedonce... Kažu da je sve to zbog NATO bombi i tog nekog uranijuma." Ovo za Novosti priča Borko Aleksić, ugledni domaćin iz sela Buštranje kod Preševa. Njegovi i susedna sela Reljane, Bratoselce i Bukurevac, Borovac kod Bujanovca i Pljačkovica kod Vranja, na neslavnom su spisku mesta koja su tokom NATO agresije najviše gađana bombama sa osiromašenim uranijumom. - Tukli su bez prestanka, a najviše poslednje dve-tri nedelje - nastavlja deda Branko. Ustaje, polako odlazi do vitrine, i iz nje vadi umrlicu sa imenom supruge Altane Anke Aleksić. - Umrla je 2015. godine u najgorim mukama. Bila je kao čelik. Tih ratnih dana, dok smo radili u polju, a bombe padale, sklanjao sam se. Ona bi uvek ostajala u njivi. Preblizu metama koje su dušmani ciljali. Ubrzo je počela da poboleva. Kada su joj doktori rekli šta je, nije imala ni 50 godina - priča deda Branko. Pokazuje i crvene pečate po svom licu. Kaže, prvi put po telu, pojavili su mu se odmah po eksploziji jednog projektila početkom juna 1999. godine. Od tada muku muči sa njima. Nikako da ih izleči. - Pratim šta se priča i piše o tim bombama sa uranijumom. Stručnjaci govore različito. Ali, jedno znam: moja Anka je još i bila stara naspram mladeži koju je rak posle rata odneo. Uglavnom u četrdesetim godinama, a ovde su ljudi uvek bili dugovečni. Živelo se 80-90 godina. U našoj mahali Topojanci, ima 30-ak kuća, a od rata je iz svake sahranjen po jedan mlad čovek. U Reljanu je još gore. Svi poumiraše. Bauk raka nadvio se nad nama. Ušao u svaku kuću. Ne može biti da to nema veze sa tim bombama. Njegova zapažanja potvrđuje i Bratislav Trajković, matičar u selu Reljane. Podaci iz matične knjige umrlih, koje je predočio, zabrinjavaju. - Od završetka rata umrlo je 822 ljudi, a više od 80 odsto od kancera pluća i štitaste žlezde, tumora mozga, leukemije. Većina u dobi od 42 do 55 godine. Svi su iz preševskih sela Buštrašnje, Reljane, Aliđerce, Žunjice, Strezovac, Golemi, Dol, Slavujevac, Svinjište i Ljanik. Rak nam desetkuje mlade. Nestadosmo - kaže on i dodaje da je masovno obolevanje počelo tri-četiri godine posle rata.

General Vladimir Lazarević, prvi put po izlasku iz Haškog suda, o bombardovanju 1999. godine. Alijansa za 78 dana na našu zemlju bacila više bombi nego Hitler u Drugom ratu. RUŠEVINE Priština, posle jednog od mnogobrojnih naleta NATO aviona 1999. Foto Z. Jovanović PROTIV srpskog naroda i države NATO je 1999. godine vodio nuklearni i hemijski rat niskog intenziteta. Za tih 78 dana NATO je na našu zemlju sa mora, iz vazduha i kosmosa bacio više bombi nego Adolf Hitler 1941-1945. Ekvivalent korišćenih eksploziva je između šest i osam nuklearnih bombi bačenih na Hirošimu. Bio je to najasimetričniji rat vođen u dotadašnjih 50 godina postojanja NATO, a njihov ratni zločin pretvoren je u genocid nad našim narodom. ALARMANTNO Na Kosovo bačeno 10 tona uranijuma Ovo govori general Vladimir Lazarević, prvi put po izlasku iz haškog suda. Nekadašnji komandant Prištinskog korpusa, koji se minulog vikenda u Nišu sreo sa starešinama Treće armije Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja naše zemlje, kaže da su francuski eksperti utvrdili da je radioktivnost municije NATO upotrebljene samo na Kosmetu 350 puta veća od dozvoljenih vrednosti. - Indijski stručnjaci naveli su da se radioktivnost sa Kosova i Metohije proširila 1.000 kilometara u prečniku, a autoriteti u svetskoj medicini, prof. dr Dušan Stanojević i Miodrag Đorđević, tvrde da će pakao kod nas početi tek posle 2020, kada će godišnje od posledica radioaktivnosti iz 1999. od kancera obolevati 70.000 osoba. Od tog broja, umreće, uprkos lečenju njih 40.000 - rekao je general Lazarević. Kako govori jedan od najpopularnijih generala u našoj zemlji, nuklearni rat protiv naših snaga na KiM počeo je 30. marta u rejonu Prizrena, dok je 25. aprila u Uroševcu i okolini NATO upotrebio kasetne bombe sa nepoznatim hemijskim agensom. Na udaru su bili pre svih pripadnici 243. mehanizovane brigade. - U dva navrata je tadašnji predsednik SAD Bil Klinton, preko TV stanica, objavljivao da Prištinski korpus i Treća armija više ne postoje - podsetio je general. - Prvi put, to je bilo 2. maja, na 32. dan agresije, a komanda Treće armije je reagovala tako što je u centru Prištine sazvala sve komandante jedinice sa terena da pred kamerama održe referisanje. Drugi put, Klinton je 28. maja svetskoj javnosti i rekao kako je američka strateška avijacija tog dana na Paštriku ubila 700 boraca Prištinskog korpusa i stvorila sve preduslove da NATO uđe na KiM. "Vašington post" je 4. juna, međutim, morao da objavi kako se "Vazdušno-kopnena operacija 'Strela 2', planirana u Vašingtonu, odbranom srpske vojske pretvorila u kašu". SEĆANjE General Lazarević, na skupu u Nišu, minulog vikenda Istina o uranijumu duboko skrivana Lazarević ukazuje na to da su ciljevi NATO bili da "primenom Hitlerove doktrine blickriga" za tri-četiri dana uništi efektive VJ i ubije više od 20.000 pripadnika Prištinskog korpusa. - Kada je juna 1999. godine NATO morao da prizna neuspeh, njihovi generali su izašli sa planom da na Srbiju krenu sa 200.000 do 400.000 vojnika i da je okupiraju u roku od četiri do šest meseci - seća se tih ratnih dana general Lazarević i podseća da je tada, ipak, odlučeno da se "problem vrati" Ujedinjenim nacijama. DA SE NE ZABORAVI - NA Veliki petak, 8. aprila, u Drenici su nam ubili 10 vojnika, a ranili 30 - podsetio je general Lazarević saborce Treće armije okupljene u Nišu na susretu pod nazivom "Da se ne zaboravi". - Istog dana na Juničkim planinama na odeljenje graničara pod vođstvom desetara Šarca udara od 200 do 300 plaćenika, a ovaj odbija napad. Druga graničarska grupa "Gromovi" istog dana sukobljava se sa šiptarskim teroristima, koji ulaze takođe iz Albanije i odbijaju napad. I tako... počinje pakao Košara. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:689704-Nato-na-Srbiju-srucio-osam-Hirosima

Slavlje jučerašnjeg praznika 55. i 30. godina upotrebe sovjetskih lovaca iz porodice MiG (za koji smo dobili i zvanične oznake) upotpunjeno je jednom izuzetno interesantnom internet emsijom i njenim gostom koji je do sada retko pričao pred kamerama. Pukovnik u penziji, pilot Mirčeta Jokanović gostovao je u emisiji „Naš Aeroput“ autora i voditelja Velibora Vukašinovića. Emisija vazduhoplovne tematike koja se već duže vreme emituje na opskurnom radiju „Snaga naroda“ ovoga puta bavila se najaktuelnijom temom trenutno – MiG-ovima 29 u jugoslovenskoj i srpskoj službi kroz svedočenje izuzetno interesantnog i prilično ekskluzivnog gosta. Mirčeta Jokanović bio je jedan od prvih letača u prvoj grupi pripadnika RV i PVO JNA koji je otišao u Sovjetski Savez na preobuku za tadašnje čudo vazduhoplovne borbene tehnike – lovac MiG-29. Tokom karijere komandovao je najbitnijim lovačkim jedinicama domaćeg ratnog vazduhoplovstva da bi ga bombardovanje 1999. godine zateklo na komandnoj dužnosti, van aviona. NATO agresija, preciznije srpski ugao priče, do sada je ispričana kroz nekoliko pisanih i video svedočanstava ali neke utiske i detalje Jokanovićevih sećanja do sada sigurno nismo imali priliku da čujemo. Petar VOJINOVIĆ

Vojni analitičar Aleksandar Radić ocenio je da je posle odluke Crne Gore da uđe u NATO, vojna neutralnost Srbije stavljena pod znak pitanja. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=04&dd=29&nav_category=12&nav_id=1255272

ГЕНЕРАЛ МИЛАНОВИЋ: Имао сам десетине шпијуна највишег ранга у структурама NATO СВЕДОЧЕЊЕ ВЕЛИКОГ СРПСКОГ ОБАВЕШТАЈЦА КОЈИ СЕ ДОМОГАО ПЛАНАНАПАДА NATO НА СРБИЈУ 1999. Пише: генерал Јован МИЛАНОВИЋ, из књиге „Србија и NATO, друго допуњено издање“, Београдски форум за свет равноправних, Београд, март 2015. Ја сам, можда, један од људи у Србији, један од официра или генерала, како хоћете, који је најдуже био у рату са NATO-ом. Упућен сам на обавештајни задатак у Брисел одлуком Врховног савета одбране, почетком 1995. године, након процене на највишем државном нивоу, да ће у догледном периоду предстоји, кад се стекну услови или кад они буду испровоцирани, борбена дејства, односно, агресија бити пренета на територију Србије Мој задатак је био да направим обавештајну мрежу у структурама NATO, ЕУ, Партнерства за мир и других институција у Бриселу које се баве геополитиком. Ја сам тај задатак извршио. До краја 1998, до почетка планиране агресије, обавештајна мрежа, коју сам створио, бројала је више десетина људи највишег дипломатског ранга у NATO-у и другим бриселским дипломатским мисијама Француски генерал, шеф њихове војне делегације у NATO, жестоко се противио изради планова за агресију и одбијао ангажовање Француске у том злочиначком подухвату. Наравно, по налогу француске владе. У намери да се са њим сретнем, упознао сам се са његовим шефом кабинета, мајором Пјер Анри Бинелом Првог октобра сам позвао мајора Бинела у један ресторан са циљем да добијем изворни план агресије, и рекао сам му следеће: „Знам датум агресије, знам објекте, циљеве, знам фазе, знам снаге итд.“. Погледао ме је и питао: „Шта не знаш“? Ја му кажем да знам све. „Па шта ти треба?“ Кажем му да ми требају оригинални планови Бинел је своје одрадио. Иако је била безмало поноћ, морао сам да изађем из куће. Понео сам две кесе. Једна кеса је била са стварним ђубретом, а друга је била са неким помешаним папиром, у којем су били планови NATO. У амбасади сам током ноћи прерадио документа на начин како то налажу обавештајне процедуре. У зору сам их послао за Београд ДАНАС, и раније, говорило се о злочиначком подухвату који су српски политичари, официри, генерали итд., чинили према Албанцима, према не знам коме све, према међународној заједници, због чега имамо цео државни врх у Хагу, делом осуђен, делом чекају пресуде или су у неком статусу обновљеног поступка. Но, ја мислим да је пројекат „злочиначког подухвата“ створен у NATO. Није се десио на Косову, није се десио у Босни, на територији Републике Српске или тамо где је српски народ живео у времену последњих 15, 20 година. Заправо, смишљен је у Вашингтону, Лондону, Бону, а испланиран у Бриселу, у седишту NATO. Леополд Троиси се зове улица у којој је седиште најмонструозније организације која планира и реализује најгнусније операције за промену геополитичке мапе света. Ја сам, можда, један од људи у Србији, један од официра или генерала, како хоћете, који је најдуже био у рату са NATO-ом. Упућен сам на обавештајни задатак у Брисел одлуком Врховног савета одбране, почетком 1995. године, након једне процене на највишем државном нивоу, која је уследила после серије напада америчких и NATO снага на положаје и насеља Републике Српске и Српске Крајине. Том проценом је закључено да у догледном периоду предстоји, кад се стекну услови или кад они буду испровоцирани, да ће борбена дејства, односно, агресија бити пренета на Савезну Републику Југославију, односно, претежно на територију Србије. Наравно, та процена је била реална и донета је одлука да ја, са значајним дипломатским и обавештајним искуством, и још неким другим искуствима стеченим на значајним функцијама које сам обављао, под камуфлажном функцијом будем упућен у Брисел, са циљем вођења једне обавештајне операције која је трајала неколико година, у ствари, све до почетка агресије на СРЈ. Мој задатак је био да направим обавештајну мрежу у структурама NATO, ЕУ, Партнерства за мир и других институција у Бриселу које се баве геополитиком. Ја сам тај задатак извршио. Од фебруара 1995. године, када сам стигао у Брисел, па до краја 1998. године, до почетка планиране агресије, обавештајна мрежа, коју сам створио, први пут сада кажем, бројала је више десетина људи највишег дипломатског ранга у NATO-у и другим бриселским дипломатским мисијама. Биле су то дипломате, мени равне по дипломатском статусу, као министру-саветнику југословенске мисије при ЕУ. Дипломате, професионалци знају да је то, прва или друга личност по рангу, после амбасадора. У Брисел сам упућен као пуковник, у земљу сам се вратио као генерал-мајор. Желим да се осврнем на једну оперативну акцију која је кулминирала доношењем, односно, добијањем планова за агресију NATO. Ја сам 1998. године имао намеру да се сретнем са једним француским генералом који је био шеф њихове војне делегације и члан Војног комитета NATO. Француска се у то време противила агресији NATO-а. Ја сам пратећи ставове делегација и њихових представника држава чланица NATO, преко мреже коју сам створио, имао све информације о свакодневним активностима NATO-а, које су се односиле на моју земљу. Француски генерал, шеф њихове војне делегације жестоко се противио изради планова за агресију и одбијао ангажовање Француске у том злочиначком подухвату. Наравно, по налогу француске владе. У намери да се са њим сретнем, стицајем околности, упознао сам се са његовим прво потчињеним, шефом кабинета у њиховој војној делегацији, мајором Пјер Анри Бинелом. Уместо са генералом на ручку, ручао сам са мајором. Пре функције у NATO-у, био је у француском конигенту УНПРОФОР-а, у Босни. Ради се о веома способном, интелигентном официру. Завршио је престижну Сен-Сир војну академију, коју су завршили Шарл де Гол, краљ Петар I Карађорђевић и многе друге историјске личности. За ту академију врши се веома ригорозна селекција. Њему је била предодређена веома значајна каријера. Иначе, обавештајац по профилу, као што сам то био и ја. У историји обавештајних служби ретко је забележен, или није познат јавности сусрет два обавештајца са различитим обавештајним циљевима. Ипак, нашли смо тачку обостраног обавештајног интереса. Међутим, размишљајући, у једном тренутку, пошто сам ја пре тога био шеф кабинета начелника Генералштаба, а знајући шта шеф кабинета зна, ја сам се одлучио да га „држим на вези“. Прве информације које сам имао од њега, ја сам их проверавао на две, три стране, а онда сам почео да му дајем неке задатке, и он је ушао у „обавештајну игру“, веома искрено, свестан свих последица. Почетком лета ‘98, NATO је отпочео припреме за агресију на СР Југославију. Биле су оквирно, глобално конципиране снаге, а земље учеснице су пријавиле са којим ће снагама учествовати. Одлука о агресији је требала бити донета 12.-13. октобра 1998 године. Ја сам, до тада, више стотина информација доставио војно-државном руководству у којима су се налазили сви детаљи плана агресије. Првог октобра сам позвао мајора Бинела у један ресторан са циљем да добијем изворни план агресије, и рекао сам му следеће: „Знам датум агресије, знам објекте, циљеве, знам фазе, знам снаге итд.“ Погледао ме је и питао: „Шта не знаш?“ Ја му кажем да знам све. „Па шта ти треба?“ Кажем му да ми требају оригинални планови. А онда сам измислио једну причу која ми је случајно пала на памет и рекао сам: „Знаш шта“, мада смо онда већ били на ти, „кад неки Србин залута у Париз, тамо, и са неким треба да се нађе, он каже код Ајфелове куле, ту ће се негде срести. Е, у Београду постоје Теразије. И кад треба неког из унутрашњости да сретнеш, онда кажеш срешћемо се на Теразијама па ћемо онда лако“. Питао ме је шта то значи. Ја кажем, то је једно место које по нечем другом симболично. „По чему?“ Ја кажем: „Кад је неко државу преварио, онда га ту вешају“. Погледао ме, и каже: „Па шта, неће вас да вешају?“ „Хоће, уколико будем обмануо државу и не будем обезбедио планове за агресију“. Каже: „То је опасно“. Кажем, јесте. Размишљао је, размишљао и рекао:“Ја то немам“. Рекао сам му да верујем да као обавештајац знам да је дубоко загазио у „издају NATO“ и да може да набави. Знао је да ја у једном тренутку могу да га искомпромитујем, да могу да га уценим, што никад не бих урадио, јер он се заиста понео пријатељски. Гледали смо се тако мало дуже, не трепћући, и он је у једном тренутку рекао: „Па у реду, имаћеш их“. Сутра вече је дошао у мој стан и донео је оно што сам од њега тражио. Планове је добио од официра из француске војне делегације, а потом их је донео код мене. Нас двојица смо их у току вечери изанализирали, а потом се разишли, размишљајући да ћемо те ноћи обојица, истовремено,бити ухапшени. Наравно, ја сам рачунао да ће њега ухватити чим буде изашао из мог стана, а мене кад будем изашао и кренуо са документима. Ја сам пропратио његов излазак преко завесе док је излазио напоље и прелазио улицу. Негде је тамо, у некој споредној улици, паркирао ауто. Нестао је. За мене је тада настао пакао. Шта сада радити? Био сам сам у кући. Шта сад радити са папирима? Где ићи у пола 12? Како то однети? Позвати било кога из амбасаде, просто није било паметно. Одлучим се. Постоје три излаза из зграде. Један је где излазе аутомобили, други је главни улаз излаз са лифтовима и трећи, где се налазе контејнери. Не размишљајући много рационално, једино могуће решење, да се морам брзо „отрести“ докумената. Значи, морам изаћи са тим на улицу, па шта буде. Одлучио сам да изађем и са собом сам понео две кесе. Једна кеса је била са стварним ђубретом, а друга је била са неким помешаним папиром, у којем су били планови NATO. Изашао сам где су контејнери. Бацио сам једну кесу, а другу сам понео са собом. Променио сам правац кретања којим иначе идем, изашао сам на једну главну улицу и дошао до амбасаде. У амбасади сам током ноћи прерадио документа на начин како то налажу обавештајне процедуре. У зору сам их послао за Београд. Ујутру, 2. октобра, на столу начелника Генералштаба и државног руководства је освануо план за агресију. У њему су били сви детаљи који су били потребни. У то време, јединице су већ биле на положајима, диспергована је била муниција, складишта, авиони, радари, ракете, итд. Донета је одлука да се извади тзв. „стратегија дисперзије“ и да се изврши премештање људских и материјалних ресурса на нове положаје. То је урађено у току наредних неколико дана. 8. октобра, Американци су извршили последњу верификацију позиција циљева. Да напоменем да је на једној томахавк глави, која није експлодирала, кад је агресија већ била завршена, Војно-технички институт пронашао да је њен циљ био меморисан 15. марта 1998. године. Значи, шест месеци раније су одредили циљеве које ће гађати. Наравно, током провере локације циљеви више нису били на ранијим позицијама. Сви борбени ресурси - људство и техника - били сууа новим рејонима. Настала је паника у NATO, јер су циљеви нестали. Наилазе зимски период и неповољне временске прилике. Они су ту операцију назвали „Балканска зима“. Радикалном агресијом имали су за циљ да униште људске и материјалне ресурсе, привредни и политички систем земље, да изазову капитулацију оружаних снага, доведу NATO копнене снаге и изврше окупацију. Општа глад и смрзавање становништва је била мера за непокорност NATO-у. План агресије је имао четири фазе. Прва фаза је требало да траје 24 сата, тада је требало уништити 16 циљева. Тих 16 циљева су обухватили цео ПВО систем. Затим би уследио 24-сатни ултиматум. Уколико оружане снаге не буде капитулирале и повукле војску са КиМ, следила би и нова, 48-сатна серија циљева. А након тога фаза „Апокалипсе“. Фаза „Апокалипсе“ обухватала је више од 600 циљева, и та фаза је требала да земљу заиста учини потпуно девастираном. Да напоменем, фазу „Апокалипсе“ су припремили одмах на почетку агресије, током априла 1999. године. Међутим, сценарио се није одиграо онако како је NATO планирао. Дисперзијом циљева план агресије „Балканска зима“ је пропао. Нису имали циљеве за гађање. Нису имали услове за постизање стратегијског изненађења, што је први услов за победу агресора. Због откривања планова о агресији одлучили су да 12. октобра ујутру крену за Београд, да преговарају са председником Милошевићем и државним и војним врхом. У суштини, агресија је одложена. Том приликом, договорено је да се део наших војних и полицијских снага повуче са КиМ и да се дозволи долазак Верификационе мисије. Увече су се вратили у Брисел. Известили су Савет NATO о томе шта је договорено са руководством у Београду. Споразум је био да се до 17. октобра (72 сата) реализује договорено. NATO је остао у стању највишег степена борбене готовости. На новим разговорима, 17. октобра, тај борбени статус NATO је продужен још десет дана, до 27. октобра. Тога дана NATO је снаге за агресију на СРЈ превео у „мирнодопско стање“. Двадесет седмог октобра сам послао свој последњи извештај из Брисела „да је агресија избегнута, опасност није прошла“. Наравно, то се касније десило у марту, али су моји напори, уз помоћ мајора Бинела, агресију одложили за око пола године, што је знатно допринело да је спремније дочекамо. Мајор Бинел бива откривен у трагању како су планови откривени. Ухапшен је 19. октобра, одведен у Париз и био је десет дана под истрагом. Одмах је признао и рекао је: „Јесам, дао сам планове српском дипломати Јовану Милановићу“. На питање: „Зашто си дао?“, одговорио је:“Због тога што сам хтео да помогнем Србима“. У првом контакту са мном, рекао ми је да му је деда био солунац и да му је рекао: „Синко, кад Србина сретнеш, скини му капу“. Сви медији, и електронски и писани, саопштавају 01. 11. „да је ухваћен српски шпијун у NATO“. Бинел је остао у затвору, а ја у кућном притвору наредних педесет дана. Наравно, ту су биле телевизијске камере, репортажна кола испред амбасаде, испред стана, тражили су и чекали да ме усликају. Ту прилику им, наравно, нисам пружио. То је трајало доста дуго, десетину дана. Потом је, 19. новембра белгијски парламент заседао и на дневном реду је била „шпијунска афера Милановић-Бинел“. Била је то тема целодневне дебате. Нису, између осталог, могли да нађу модус шта учинити са мном. И наравно, ништа паметно нису могли да смисле, јер нису могли да ме протерају. Европска унија нема механизам за протеривање дипломата. Нисам био акредитован у Белгији, а NATO-у ја нисам украо планове, донесени су ми у стан. Тако, и даље сам остао у Бриселу. Одлука парламента је била да се сачека истрага о Бинелу у Паризу, па ће онда одлучити касније. Намера им је била да ме 15. јануара наредне, 1999. године, кад ми истекне дипломатска виза и документа која иначе даје белгијско Министарствоиностраних послова, да ми задрже документе, да ме оставе без дипломатског имунитета и да ме неко од Муслимана или Шиптара ликвидира, пошто је то тамо било као „добро јутро“. Е наравно, ја сам о тој намери добио обавештење опет од њихових људи, и то од једне врло значајне личности. Тај паклени план је осујећен 19. децембра, на Светог Николу. Напустио сам Белгију и вратио се у Београд. Бинел је био оптужен за националну издају и претила му је казна од 14 година због тога што није могао да докаже да ми није донео план о фреквенцијама летења француских авиона. Тај план му заиста нисам тражио. Одбио сам да било шта са њим причам о Француској. Рекао сам : „Не желим да од тебе правим националног издајника.” О Француској, све што ми треба, сазнаћу од других. И заиста сам одбио. Провео је десет месеци у истражном затвору, потом је, након не знам ког времена, осуђен на 5 година. Заједно са истражним затвором, издржао је казну од три године. У затвору је написао књигу „Ратни злочини NATO”. У њој је, поред осталог, описао овај „NATO злочиначки подухват“. Рећи ћу вам само шта му је рекао судија приликом суђења. „Желели сте да будете херој, постали сте издајник, издали сте другове, савезнике. Издали сте Француску.”A психијатар, док је лежао у затвору, и био под истрагом описао га је овим речима:“Ментално болесна, изопачена личност.” Психијатар не каже да су му у ћелију убацивали злочинце и хомосексуалце. Он је, данас, геометар у Тулузу. Некада елитни официр, данас геометар. У Београду је био маја 2003. године, поводом промоције његове књиге „Ратни злочини NATO“. Нико из државних институција није присуствовао тој промоцији. А изговорио је реченицу за историју: „Нисам се покајао, опет бих исто учинио“. Заслуга за његов долазак у Београд припада проф. др са Сорбоне, Мили Алечковић. Написао је у то време још четири књиге. Рекао је и ово: „Да нисам срео господина Милановића, никад не бих био књижевник“. Рекао је и следеће: „Идем сада тамо, у српске енклаве, да промовишем књигу, а моја следећа активност је учење српског језика“. Има ли већег патриотизма од једног странца. И коначно, председник Републике Србије га је 2012. године одликовао орденом Обилића. Један новинар, у једном подужем чланку, анализи, каже: „Да ли је његова судбина вредна за оно што је учинио“. И следеће, у то време, Свилановић је био министар иностраних послова, каже: „Да ли Свилановић може рачунати на овакве људе?” Заиста да не може, њему нису такви људи примерени. Ето, то је најзначајнија епизода једне велике четворогодишње обавештајне операције. А било их је заиста много. Њима ће се бавити историја и историчари. У овој епизоди, учесници смо Бинел и ја. У мноштву других епизода било је више десетина учесника. О њима немам законско право да говорим, а и професионална етика ме обавезује. О Бинелу сам говорио зато што нисам рекао ништа више од онога што је он рекао у истрази и оно што је у јавности познато. На крају, желим да истакнем да је мајор Бинел, за јубиларну 10-годишњицу обележавања агресијe NATO Београдском форуму за свет равноправних и Клубу адмирала и генерала Србије, послао поруку коју је назвао: „Порука земљи хероја под бомбама убица“. У поруци је рекао да је имао и понос и стид, али стиди се због своје земље која је учествовала у агресији против поносног српског народа, са којима су у историји били пријатељи. И на крају, он каже: „Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, бар од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још притајена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе и будућности. Данас на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим. Нека је слава и дуговечност српском народу. Ваш пријатељ и ваш брат, Пјер Анри Бинел.” Ја поручујем у своје име: Хвала ти, брате, Бинел! Хвала свима који су као Бинел допринели да се осујети злочиначки план агресије „Балканска зима“ (Милосрдни анђео) и умање његови ефекти током пролећа 1999. године. Њихова имена и заслуге за српски народ налазе се у тајним депоима најновије српске историје. О њима, као о Бинелу, причаће наша покољења! Хвала Белгији што ми је сачувала живот, а могла је применити „америчку рецептуру“. Извор: ФАКТИ