Претражи Живе Речи Утехе

Органи донорa из Кентакија, који је био проглашен мртвим, били су спремни за вађење, али су лекари направили шокантно откриће: још је био жив. Кретao се — као да се бацао. Као, кретао се, бацао се по кревету“, рекла је Наташа Милер, конзерватор органа која је била у операционој сали током алармантног инцидента у октобру 2021. године, за NPR. „А када смо отишли тамо, могли смо да видимо да му теку сузе. Видљиво је плакао.“ Одбијање хирурга Милер, која ради у Kentucky Organ Donor Affiliates (KODA), рекла је медијима да су двојица лекара одбила да изврше вађење органа након што су схватили да је донор погрешно проглашен мртвим. „Хирург који је требало да узме органе рекао је: ‘Ја одустајем. Не желим да имам ништа с тим,’“ рекла је Милер. „Било је веома хаотично. Сви су били веома узнемирени.“ Породична забринутост Пацијент је био 36-годишњи Ентони Томас „Ти Џеј“ Хувер II, који је тог дана примљен у болницу „Baptist Health“ у Ричмонду, Кентаки, након предозирања дрогом, рекла је његова сестра Дона Рорер. Донор органа из Кентакија проглашен мртвим, а био је жив у току вађења Рорер се сетила тренутка забринутости када су њеног брата пребацивали из јединице интензивне неге у операциону салу. Сетила се да га је видела како отвара очи, које су затим почеле да се крећу по соби.„Било је то као његов начин да нам каже: ‘Хеј, још сам овде,’“ рекла је Рорер за NPR. Алармантни знаци живота У операционој сали, Милер се сетила како је координатор случаја позвао њеног надређеног у KODA за помоћ када су приметили знаке живота. Надређени је инсистирао да координатор случаја треба да „нађе другог лекара да то уради“, присетила се Милер. На крају, вађење органа је отказано. Хувер сада живи са Рорер, његовом законском старатељицом. Последице инцидента Хувер је безбедан, али шокантан тренутак остао је у сећању радницима KODA, од којих су неки дали отказ након тог инцидента.„Посветила сам цео свој живот донацији и трансплантацији органа. Веома ме плаши то што се овакве ствари допуштају и што нема више заштите за доноре,“ рекла је конзерваторка органа Николета Мартин за NPR. Иако није била у тој операционој сали, рекла је медију да је прегледала досије случаја јер постоји могућност да би могла бити додељена за рад на том поступку. Процедуралне грешке Тог дана раније, донор је прошао кроз кардио катетеризацију, која се користи за процену здравља срца пре или после трансплантације.„Донор се пробудио током свог поступка те јутро за кардио катетеризацију. И бацао се по столу,“ рекла је Мартин. Али тада су лекари умирили пацијента и наставили са планом да узму његове органе, додала је.„То је најгора ноћна мора свих нас, зар не? Бити жив током операције и знати да ће неко отворити твоје тело и узети ти органе?“ рекла је Мартин за NPR. „То је застрашујуће.“ Писмо Конгресу Била је толико ужаснута да је Мартин написала писмо Конгресу у којем детаљно описује инцидент. Подкомитет за надзор и истраге Комитета за енергетику и трговину одржао је саслушање 11. септембра о надзору над трансплантацијама органа. Комитет се осврнуо на Хуверов случај, а један сведок поделио је да је Хувер, док је био у операционој сали, наводно изговорио речи: „Помозите ми.“„Неколико нас који смо радили тамо морало је на терапију. То је оставило последице на многе људе, посебно на мене,“ рекла je Мартин за NPR. Реакција болнице Болница Baptist Health Richmond послала је изјаву The Independent-u: „Безбедност наших пацијената увек нам је најважнија. Блиско радимо са нашим пацијентима и њиховим породицама како бисмо осигурали да се испоштују жеље наших пацијената за донацију органа.“ Одговори KODE У међувремену, KODA тврди да су оптужбе које су изашле на видело из овог случаја нетачне. Портпарол је рекао медију: „Нико у KODI никада није био под притиском да прикупи органе од било ког живог пацијента.“ Портпарол je додао: „KODA не узима органе од живих пацијената. KODA никада није вршила притисак на своје чланове тима да то ураде.“ Мрежа наде Мрежа наде, којој KODA сада припада, изјавила je за The Independent: „Иако не можемо разговарати о специфичним детаљима случаја, забринути смо због начина на који су ови случајеви погрешно представљени. Редовно прегледамо наше интерне праксе и остајемо посвећени испуњавању наше мисије спашавања живота кроз донацију док поштујемо и бринемо о донорасима и њиховим породицама, као и приоритетизујемо безбедност пацијената.“ Шири контекст Организација додаје да организације за прикупљање органа нису укључене у бригу о пацијентима и не проглашавају смрт. „У било ком тренутку, ако се стање пацијента побољша или не дође до проглашења смрти, породица бива обавештена да донација не може бити извршена и тим OPO-а не наставља са вађењем органа. “Овај наводни инцидент близу промашаја није једини.На конгресном саслушању у септембру, један сведок, др Роберт Кенон, хируршки директор програма трансплантације јетре на Универзитету Алабама у Бирмингему, рекао je комитету: „Нажалост, и ја сам то доживео.“ Овај инцидент није укључивао KOD-U и није се догодио у Кентакију, рекаo je. Други слични инциденти Донор који je проглашен мозгално мртвим током операције рекаo je анестезиологу да мисли да пацијент дише, „што би суштински негирало проглашење мозглане смрти“, рекаo je др Кannon. Особље тада позива свог администратора који то објашњава као „рефлекс можданог стабла“ и препоручује им да наставе са поступком, „што би наравно било убиство ако бисмо то урадили“, рекаo je.„Свакa хирургија трансплантације вероватно има причу о себи или колеги који су имали нешто слично,“ рекаo je др Кannon комитету. На трансплантацију органа у САД чека 103.000 људи На листи чекања за трансплантацију има више од 103.000 људи. Бајденова администрација најавила je планове за реформу система прикупљања органа, укључујући „повећање транспарентности и одговорности“, изјавила je Администрација ресурса и услуга здравства (HRSA) у марту 2023. HRSA истражује ове оптужбе али није могла додатно коментарисати, рекаo je портпарол за лист The Independent у изјави. Истраживање државног тужиоца Канцеларија државног тужиоца Кентакија такође истражује случај. Државни тужилац Russell Coleman рекаo je за The Independent у изјави: „Наша канцеларија била je у контакту са адвокатима и члановима савезне делегације Кентакија поводом ове страшне оптужбе. У сарадњи са нашим законодавним партнерима из Кентакија наставићемо прегледати чињенице како бисмо идентификовали одговарајући одговор.“ Последице по Хувера Откако je напустио болницу, Хувера има проблема са памћењем, ходањем и говором, rekla je Рорер за NPR. Инцидент јој још увек смета.„Осећам се издато због тога што су нам људи говорили да je био мождано мртав а он се пробудио,“ rekla je Рорер. „Покушавају да се играју Бога. Готово узимају ову особу како би спасили те људе. И мало по мало, ви губите веру у човечанство.“ https://kompasinfo.rs/donor-organa-iz-kentakija-koji-je-bio-proglasen-mrtvim-se-probudio-u-trenutku-vadjenja/

Патријарх Порфирије и чланови Сабора код председника Републике Србије Објављено 17/05/2023 Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, са господом архијерејима окупљеним на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, посетили су данас у Генералном секретаријату г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Првојерарх Српске Православне Цркве и архијереји су разговарали са председником Републике о неколико за наш народ веома важних питања, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору је наглашено да је јединство народа, поготово у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса, а да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Том приликом, патријарх Порфирије је истакао: – Уважени господине Председниче, Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени господо и госпође министри, драга браћо и сестре, За нас је радост што можемо да будемо заједно са вама у Председништву Републике Србије, које осећамо заиста не као своју кућу, него осећамо да јесте наша кућа. Осећамо са једне стране потребу да искажемо да све оно што се овде чини за добро нашег народа где год да он живи, за добро Србије, има нашу подршку. Са друге стране осећамо одговорност, јер нисмо само посматрачи збивања, него осећамо сами да имамо одговорност за свако добро нашег народа где год да он живи, а нарочито у Републици Србији, као и за добро свих људи, јер једно друго не искључује. Где год желимо добро нашем народу то подразумева добро и свима онима који су са њим. Као Црква ми знамо шта је вера у Бога, али и то да је човек, поред свих осталих потреба које има, пре свега биће које има потребу за, да тако кажем, метафизичким утемељењем свога постојања. Није само искуство вере и нама не треба то говорити и доказивати, него је чињеница коју препознаје наука и то не од јуче, дефинишући човека као homo religiosus, дакле, биће које поред осталога има потребу за Богом, бави се питањем Бога. И пред саборским оцима сам се сетио једне приче везане за Анштајна. Њему је један гост, кога он поштује, поставио питање: Шта је смисао и циљ живота? Он је знао да је Анштајн човек који има и памети и знања, неко ко може да одговори на многа питања. Одговор великог научника је био: Ако се питамо о циљу и смислу живота онда припадамо људима који се баве питањима вере. Саговорник је тада закључио: Ако је то тако, онда је сувишно и можда боље да се уопште питамо о смислу и о циљу постојања. Анштајн је на то додао: Могућ је такав један пут. Међутим, ако би се тако поставили у односу на питање смисла и постојања живота тада бисмо били људи којима не само да је тешко да живе него би било немогуће да живе. Дакле, да парафразирам самог Ајнштајна, без питања вере, без Бога, човеку не само да је тешко живети, него је и немогуће. Шта сам овим хтео да кажем? Хтео сам да кажем следеће: да – разговарали смо не једампут на ту тему. Сви ми из Цркве, јавно смо износили не једампут, оно што сматрамо да је важно. Чињеница је да је веома важно да се боримо на сваком пољу живота једног народа и државе, као што су економија, безбедност… да тражимо решења за разне изазове са којима се суочавамо на пољу друштвених, психолошких, политичких и свих других изазова. Међутим, ако простор вере остане празан као фундаментални, онда и сви ови други простори, ма колико били успешни или ма колико са више успеха или мање успеха покривали наше потребе, остају ипак у најмању руку или у најбољем случају краткорочни. Ових дана смо се суочили са великом трагедијом у нашем народу. После овог нашега састанка и ове трпезе љубави ићи ћу на сахрану Ангелине, која се упокојила као десета жртва масакра који је починио један дечак. Сви овај проблем покушавају да разумеју: зашто се десило то што се десило? Наравно, многи у том покушају, по сваку цену траже одговорног изван себе, оптужујући другога, ко год да је тај други, да је он одговоран за то што се десило. Као да нисмо један организам. Ја сам не једампут рекао да смо сви одговорни. Ја сам први одговоран и нећу да анализирам шта то значи, зато што размишљам о свету, о човеку и о себи у духу Јеванђеља. Међутим, било ми је интересантно да су и психолози и социолози и стручњаци разних профила, позивани на све могуће медије да кажу шта мисле о томе, зашто, како и ко је крив, изузев, у само неколико случајева на мањим медијима где су позвана два свештеника. Нигде никог од оних који би имали шта да кажу, али не само да кажу, него који би засигурно речју Христовом, речју Јеванђеља помогли свеукупном суочавању са тим изазовом и решавањем тог проблема. Мене су позвали ђаци из Земунске гимназије, најбројније гимназије у Србији у вечерњим часовима, да им се обратим. Било је преко хиљаду деце. Ниједне медијске екипе није било да то забележи. Ја немам лично проблем са тим, да ме не разумете погрешно. Напротив, верујем да би сваки епископ, вероватно и сваки човек који има неку функцију, радо изабрао да буде негде у миру и тишини, да није у вртлогу бура које, бојим се, нису само завитлане овде на нашим просторима, него да су пре свега глобалног карактера и да су тешко ухватљиве. Сви ови социолошки, психолошки, филозофски и разни други покушаји личили су ми, слушајући и гледајући то што се збива на екранима, као да неко гледајући узбуркано море види таласе и покушавајући да дефинише таласе хоће да објасни дубину мора. Враћајући се на Анштајна и чињеницу да је човек homo religiosus мислим да је важно да сви разумемо да нам је Бог свима потребан. Наш народ је православни народ и да није било православне вере која га је уобличила Јеванђељем Христовим кроз историју и кроз векове ми не бисмо били данас то што јесмо. И зато је веома важно, а разговарали смо већ и раније, да питање веронауке вратимо само у почетни положај, онако како је то било у најмању руку када је уведена и враћена у школе, како се не би десило да нам због великих искушења и изазова са којима смо суочени промакне брига о суштини онога што јесмо, јер ако одбранимо љуштуру, своју спољашњу форму, што је неизоставно важно и веома тешко, а будемо се изнутра расточили, заправо не буде нас било, шта ће нам онда и та спољшња форма, коме ће служити и шта је она. Вама хвала што разумете потребе свог народа, а то јесу и потребе наше Цркве. О суштинским и важним проблемима и темама сви морамо заједно размишљати и свако може, а и треба, да да свој допринос. Ми смо, ево, на Сабору и разговарамо пре свега као људи Цркве, црквено размишљајући о ономе што је суштина нашег постојања, о вери у Христа, о светој Литургији, о богослужењу, о молитви. Међутим, ми нисмо измештени из овога света и времена, него на тим темељима, кроз призму Христову, кроз призму Јеванђеља, сагледавамо овај свет, односно оно што јесте најнепосредније наше искуство и на шта смо позвани, а то је да Христовом речју и Христом дамо преспективу и могућност живота у нади и у вери да не можемо бити поражени. Хвала вам на овом позиву и опростите што сам можда задржао неки минут више вашу пажњу. Питање свих питања или најважније питање у овом тренутку за наш православни народ јесте тема Косова и Метохије, а највише смо времена до сада у одржавању овога Сабора посветили том питању… Ми се молимо да Косово и Метохија буду оно што јесу. То је саставни део Србије. Косово је наше срце. Косово је ум, извор нашег постојања. Косово и Метохија су наша колевка, али у исто време, стојећи на позицијама за које мислимо да су правичне, да су праведне и истините, сва братија је много више речи посветила потреби да наше молитве буду за заједнички живот на Косову и Метохији и са Албанцима и са свима другима, као и за заједнички живот са свим људима где год да живимо, са другима и другачијима, да наше молитве и наши напори буду усмерени на то да колико год можемо допринесемо разумевању других и да други разумеју нас, на показивању елементарне хуманистичко-антрополошке иситне да човек без човека не постоји, да је човек створен не да буде човеку вук, него да буде пријатељ, да је други створен Богом, вољом Божјом, да кроз њега упознамо себе и упознамо поменути циљ и смисао нашег постојања. И то је негде једногласно не само размишљање него и осећање свих браће архијереја и читавог нашег Сабора. Хвала и опростите! Извор: СПЦ.РС

АРТЕМИЈЕ Слезкин Речи које следе припадају Светом Игњатију Брјанчанинову, великом руском аскети деветнаестог века: „Живите сваког дана као да ћете тог дана умрети. Ако можемо умрети било када, морамо бити спремни умрети било када. Увек будите оно што желите да будете у тренутку смрти.“ Ово су кључне речи за хришћане. Јер хришћани верују и знају да људски живот не престаје након смрти – он се наставља у другом, духовном свету, улазећи у своју главну и вечну фазу. И тај „велики прелазак“ може се догодити у било ком тренутку нашег живота на земљи. Зато многи верници покушавају живети сваког дана као да је то њихов последњи дан. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем с Божијим именом на уснама и у срцу. У том случају током дана не бих смео пропустити прилику да молитвено уздишем Богу, покајем се пред Њим за грехе које сам починио, замолим за Његову помоћ, захвалим Му се и отпевам Му песму хвале. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем спокојан – то јест да имам душу у миру, коју не узнемирава нико или ништа; чисте савести, у миру са свима и љубазно расположен према свима; да будем смирен, спокојне и надахнуте душе. У том случају требало би да трагам за свим овим стварима сваког дана – то јест да изгладим односе са свима који су ми згрешили, правим уступке, опраштам, трпим, не узвраћам зло за зло, савесно радим, не говорим лажи или не понашам се непоштено и тежим разумевању и срдачним односима са онима који су ми блиски. Једном речју – да покријем све љубављу. То је тежак посао; али то је Богу угодно, па ће Он сигурно дати Своју милост и помоћ ономе који се труди – у то не може бити сумње! Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да волим Бога и своје ближње; ово се постиже сталним милосрђем и другим добрим делима у славу Божју. Зато би требало сваког дана да трагам за сваком приликом да учиним дело милосрђа тражећи оне којима могу дати нешто новца, хлеба, шољицу вруће кафе или флашу воде. Сваки мој дан би требало да буде милост и саосећајност са онима којима је то потребно. Сваког дана морамо имати жељу и бити спремни да пружимо помоћ ближњима кад год се појави потреба за тим. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да се надам спасењу и Вечном Животу. Зато сваког дана и сваког часа морамо молити Господа да нам да Вечни Живот и избави нас од вечне смрти. Требало би да будемо веома свесни чињенице да је Вечни Живот већ почео на дан када смо зачети. Ми живимо на земљи, али наш живот у вечности тече паралелно с тим. Смрт ће одузети живот нашим телима, али Вечни Живот наших душа ће се наставити. И морамо преклињати Господа да нам подари тај Вечни Живот сваког дана, сваког часа и са сваким уздахом. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем чист и ослобођен греха колико год је то могуће; јер како нешто нечисто, прљаво и мрачно може ући у Царство Светлости? У том случају морамо се кајати сваким својим следећим удахом. Свакога дана и сваког часа морамо жалосно уздисати Богу и сматрати себе проклетима, као што су нас учили Свети Оци. Шта значи „сматрати себе проклетима“? То значи не видети ништа добро у себи и препознати нечистоћу своје душе будним очима – нечистоћу откривену у нашим разговорима, делима и мислима. Чак и ако вам се чини да нисте криви за никакав „злочин“, копајте дубље и на дну душе наићи ћете на „дубоку мочвару“ поноса, таштине, охолости и хвалисавости, која кроз „танке цеви“ трује ваша дела, посебно дела милосрђа. Требало би да будемо тога свесни и да сваког часа тражимо исцељење, опроштај и спасење од Господа. Само Он може да те излечи; Он је дошао на овај свет да буде разапет за наше грехе на Голготи како бисмо могли бити спашени Његовим крстом и имали Вечни Живот. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем причасник Светог Тела и Свете Крви Христове. То значи да треба да идемо у цркву, да исповедамо своје грехе и да се причешћујемо што је чешће могуће. Причешћујмо се барем једном месечно или још чешће ако имамо снаге. Било би добро причестити се непосредно пре смрти и бити сједињен са Христом у овој великој Тајни. Али хоћемо ли имати ову прилику? Нећемо ако се сретнемо са изненадном смрћу након што смо причешћивање неоправдано одлагали. Зато покушајмо да не одлажемо своје учешће у овој Светој Тајни „за касније“. Време може неповратно проћи, и ми ћемо кренути Богу без неопходне хришћанске припреме. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем спасен. Зато ћу тражити Спаситеља свуда у свом животу, жудећи за Њим свим својим срцем, свим својим умом и свом својом снагом (Мк. 12, 30). Живећи и надајући се да Он жели да ме спаси упркос свој нечистоћи моје душе. Све што треба да урадим јесте да пожелим исто, да бисмо могли да идемо један према другоме у заједници ове обостране жеље. Смрт ће доћи, данас или сутра, али ми ћемо бити спремни за то; јер смо живели у сталном духовном напору, трезвености и очекивању помоћи одозго. Верујмо да нас Бог неће напустити, да Га смрт неће отети од нас, већ да ће нам отворити врата у вечни и бескрајни свет Божанске љубави. https://svetosavlje.org/kakav-zelim-da-budem-u-trenutku-svoje-smrti/