Претражи Живе Речи Утехе

На почетку Великог поста затражили смо опроштај једни од других, а од Господа смо замолили и молимо да нам подари дух целомудрености, љубави и праштања. Позвани смо дакле на целовитост ума, на искреност, достојанство, на поштовање себе и других. Позвани смо и на љубав јер нас она води ка истини која је за хришћане сусрет са Христом до кога се долази тек онда када једни другима опростимо. Наравно опроштај подразумева покајање, признање свога греха, јер ко свој грех не признаје тај опроштај не може ни примити ни пружити. Све ово наводимо у данима медијске хајке на Цркву Божију у Шумадији, у данима најблаже речено недопустивог понашања појединаца који су себи дали за слободу и право да 27. фебруара 2025. године, без одобрења у порти храма у Вучковици организују протест под називом “Скуп подршке оцу Николи у борби против зла”, а затим и да 28. фебруара 2025. године, исти скуп одрже у порти Саборног храма у Крагујевцу и да на њему, ни мање ни више него виком, галамом, разноразним погрдним речима, увредама, показивањем средњег прста па чак и пљувањем појединих свештеника, затраже: да им се Митрополит обрати и објасни зашто је свештеник Никола Симић смењен са тог места, иако су ти разлози већ били јавно објављени. Епархија шумадијска је наиме у оквиру саопштења објављеног на свом сајту (https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/10215-saopstenje-za-javnost) изнела разлоге због којих је поменути свештеник, по пети пут од 2015. године, стављен под забрану свештенослужења а по трећи пут предат на поступак Црквеном суду Епархије шумадијске. Све преступе због којих је Никола Симић био под забраном свештенослужења 2015. године и због којих је предаван на црквеносудски поступак 2015. и 2021. године, свештеник Никола је у писаној форми признао. Дакле те преступе нико није измислио, а ти преступи су следећи: гажење свештеничке заклетве, вређање других свештеника, пијанство, непристојно изражавање, владање које не приличи свештенику, самовољно пропуштање да се изврше свештенорадње, фалсификовње докумената, неовлашћено коришћење података црквеноадминистративних јединица Епархије шумадијске, као и матичних података Епархије шумадијске, одрицање послушности надлежном Архијереју и надлежним телима Епархије шумадијске. За ове преступе црквени канони предвиђају, веома строге мере укључујући свргнуће (разрешење дужности) и одлучење, односно забрану причешћа а у случају истрајавања у безакоњу и искључење из Црквене заједнице и то не ради казне већ ради исцељења од греха. Поред признања ових недела, свештеник Никола Симић је као израз, како се тада веровало искреног покајања, у два наврата потписивао и достављао покајна писма у којима је поред осталог наводио: Ваше Преосвештенство, уколико изађете у сусрет овој молби а ја поновим старе или починим нове преступе дефинисане канонским предањем Цркве, Уставом СПЦ и Кривчним правилима СПЦ, ово покајно писмо можете сматрати мојом молбом за трајно разрешење са парохијске службе, као и молбом за наставак црквеносудског поступка у оквиру кога би ми била изречена најстрожија казна будући да исту, имајући на уму шта сам све радио, у потпуности заслужујем. Покајно писмо свештеника Николе Симића 2022. године Покајно писмо свештеника Николе Симића 2024. године По трећи пут, црквеносудски поступак против свештеника Николе Симића покренут је после нових преступа, односно на основу извештаја Комисије епархије шумадијске за испитивање законитости и исправности материјално финансијског пословања. Према налазима ове Комисије у црквеној општини вучковичко-брњичкој дошло је до озбиљних преступа и пропуста у материјално финансијском пословању, који се огледају у следећем: некњижење свих прихода у дневник благајне ЦО, невођење евиденције о новцу који је сакупљен путем доборовљног прилога за грађевинску делатност, издавање изјава о обезбеђености новчаних средстава без покрића, издавање нетачних односно кривотворених преписа записника седница ЦО, извођење молерско-фасадерских радова пре одобрења истих од ЕУО Епархије шумадијске и без одобреног уговора од ЕУО Епархије шумадијске, извођење лимарских радова мимо одобреног пројекта, непрецизно, нејасно и неправилно вођење процедура за избор извођача радова, прекорачење надлежности и непоштовање одлука надлежног Архијереја и ЕУО Епархије шумадијске, предузимање поједних активности без одобрења ЕУО Епархије шумадијске, предузимање више активности супротно одлукама ЕУО Епархије шумадијске или уз довођење ЕУО Епархије шумадијске у заблуду, као и одбијање да се исправе неправилности на које је указивано, занемаривање поверених надлежности, непрописно руковање црквеном имовином, неисправно вођење црквеноадминистративних књига, а у једном делу и њихово невођење као и говорење против црквеног поретка. У свом извештају Комисија је нагласила да питање односа који треба да постоји између ЕУО Епархије шумадијске и ЦО вучковичко-брњичке, није само ствар добре воље већ и поштовања црквених прописа. То значи да канонско предање Цркве јасно разликује управу црквеном имовином од руковања црквеном имовином. Управа црквеном имовином припада једино Епископу (Ап 38 и 41) који то право може пренети на пароха који је директно одговоран Епископу. Руковање црквеном имовином поверава се побожним лаицима (ЦО одборницима) који треба да извршавају оно што им Епископ одреди, при чему од њих свакако треба да иде иницијатива шта чинити али коначно делање бива по одобрењу Епископа (ЕУО-а). Дакле чланови клира треба да делују упоредо. Клир учи и управља а лаици у савршеној хармонији помажу у руковању црквеном имовином јер све треба да се ради у славу Божију. Нажалост, у погледу руковања црквеном имовином у ЦО вучковичко-брњичкој, Комисија није могла констатовати такво стање за шта директну одговорност сноси секретар ЦО а потом и одборници ЦО. И поред тога Комисија је у два наврата 29. јануара 2025. године и 10. фебруара 2025. године, позивала свештеника Николу Симића, председника и благајника ЦО, као и одборнике ЦО тражећи да се исправе неправилности које је Комисија уочила, посебно у делу правдајуће документације за утрошена средства у износу од 3.400.000,00 динара добијених од Министарства културе, или да се аргументовано оспори све што у извештају Комисије није тачно. Зашто то није урађено још увек никоме није јасно. Тврдња да је Комисија или неко други, тражио да се новац прикупљен за грађевинску делатност уплати на рачун Епархије је чиста лаж. Тражено је само да се новац прикупљен по овом основу, током септембра 2024. године, у износу од 2.465.625,00 динара (16.950 евра и 474.000,00 динара) прикаже у свесци добровољног прилога ЦО и да се прокњижи кроз дневник благајне ЦО. Међутим то је учињено само за део од 1.336.500,00 док о преосталом црквеноопштинском новцу у износу од 1.129.125,00 динара (око 9.600 евра) који треба да буде код благајника ЦО нема званичне евиденције код кога се налази и шта је са њим учињено. Уместо да се ова питања реше, уследиле су увреде, клевете и врло срачунато обмањивање јавности са циљем да се Никола Симић прикаже као жртва прогона због учествовања на скупу против Рио Тинта и због учешћа на студентским протестима, што апсолутно није истина. Истина је да се 10. августа 2024. године, свештеник Никола Симић у разговору са Митрополитом шумадијским, по овом питању, понео веома дрско, непристојно и увредљиво, потпуно супротно црквеном поретку, и то не први пут, и да му је због тога а не због учешћа у шетњи против Рио Тинта понуђено да пронађе Архијереја у коме ће видети свог духовног оца, преко кога ће и са ким ће уподобити своју службу и живот канонском предању Цркве. Треба ли овде поменути да је свештеник Никола Симић, и пре и после овог догађаја, односно све време у току 2024. године, уредно примао помоћ коју у Епархији шумадијској добијају свештеници на слабим парохијама? Или је и то можда био прогон? Питање одликовања Владике зворничко-тузланског Василија, јесте изазвало полемике, али само код оних који су заборавили да је Владика Василије 2002. године био Администратор Епархије шумадијске, да је издејствовао одобрење да се у Шумарицама после више од пола века сагради храм, да је Светом Архијерејском Сабору СПЦ предложио да се Мученици крагујевачки уврсте у диптих светих и да је том приликом захваљујући његовом заузимању, темеље храма Светих мученика крагујевачких 13. маја 2002. године, освештао Патријарх александријски Петар VII и Патријарх српски Павле. Ето зашто је одликован Владика Василије, а свештеник Никола није тада први пут отишао са Свете Литургије, коју је иначе служио Митрополит шумадијски Г. Јован, а не Владика Василије, и на којој су се причестили сви свештеници изузев њега. Исто тако додељивана су и одликовања другим особама у знак захвалности за жртву и љубав коју су показали и показивали према црквама и манастирима Епархије шумадијске а не за преступе за које им неки нови комесари, у исто време, изричу и оптужницу и пресуду без права на жалбу. Да иронија буде већа у томе су најгласнији управо они следбеници и заштитници свештеника Николе који имају не мало затворског искуства по питању проневере новца из државних фондова. У сваком случају свештеник Никола Симић није осуђен, нити му је ускраћено право на саслушање и право на одговор. У поступку који предстоји он ће имати могућност да одговори на тужбу црквеносудског тужиоца, али и да се жали на изречену пресуду Црквеног суда у случају да њоме не буде задовољан. Исто тако имаће прилику и да пружи доказе за своје тврдње или да одговара за изнете лажи, увреде и клевете. До тада свештенику Николи Симићу је почевши од 4. марта 2025. године, изречена забрана да у портама храмова и манастира Епархије шумадијске организује било каква окупљања, да истим присуствује, као и да јавним иступањима изазива смутњу и неред код верног народа. Да ли ће свештеник Никола поштовати ову одлуку зависи од њега али и од његових саветника и ментора који морају бити свесни да га оваквим поступцима гурају у нове преступе који по свештеника Николу могу имати, за једног хришћанина, најтеже канонске последице. Митрополит шумадијски поред свега није заборавио породицу свештеника Николе Симића, већ је одредио да до окончања поступка свештеник Никола од Епархије шумадијске прима месечну помоћ у износу од 500 евра што је Николи Симићу и саопштено 27. фебруара 2025. године. Оптужбе и осуде које сваким новим даном износи свештеник Никола Симић представљају ништа друго до наставак исконструисаних тврдњи, које треба да га прикажу као правдољубца и мученика, који је после свега што је до сада радио, ево сада одлучио да се опроба у одбрани Цркве и то тако што ће нападати Епископа коме је приликом рукоположења дао реч и потписао заклетву да ће му бити послушан као Христу. Истог оног Епископа Јована коме је у своје време говорио и писао: како свој однос према свештеницима уподобљује кроз Епископа и оца ми духовног Господина Јована, који ме у Христу роди за свештену службу. Управо против тог Епископа свештеник Никола сада устаје и као оцеубица, заборавља како је говорио и писао да за њега црквена општина није скуп неких одборника који, мање-више и не знају шта је живот Цркве, већ заједница људи са Богом Тројичним, заједница људи са Епископом који је икона Христова. Ипак, изражавамо наду да ће се свештеник Никола, уразумити и да ће престати да се користи неистинама попут приче како је капија порте Саборне цркве на Сретење 2025. године била затворена. Верујемо да он још увек није постао онај који за шаку аплауза продаје Христа и да ће се ипак сетити речи Светог апостола Павла, на које се такође у своје време позивао у својим дописима говорећи: да онај ко разара заједницу (Цркву) треба да пази да њега не разори Бог. Информативна служба Епархије шумадијске

„Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт 5,9) Као пастири хришћанских верника у Светој земљи дочекујемо вест о прекиду ватре у Гази са опрезном надом и усрдном молитвом. После петнаест месеци незамисливе патње, ова пауза у непријатељствима нуди тренутак да се удахне, да се тугује и да се започне мукотрпан пут исцељења. Ипак, као хришћани, ми смо позвани не само да се радујемо престанку рата, већ да се посветимо светој потрази за истинским и трајним миром. Данак по људске животе и достојанство на свим странама, а посебно у Гази, био је катастрофалан, са уништеном цивилном инфраструктуром и распарчаним заједницама. Подсећамо на речи апостола Павла: „И ако страда један уд, с њим страдају сви удови“ (1 Кор 12,26). Патња Газе је рана не само за наше тамошње заједнице, већ и за савест човечанства. Захтева одговор заснован на правди, саосећању и признању да је свако људско биће носилац Божјег лика. Овај прекид ватре мора послужити као мост ка трајном и праведном решењу које потврђује светост живота и достојанство све Божје деце. Међународна заједница, посебно оне нације које се залажу за глобални поредак заснован на правилима, морају размислити о својим одговорностима. Неуспех у решавању овог сукоба и његових основних узрока доводи у питање саме принципе на којима је такав поредак изграђен. Поздрављамо све оне храбре душе које су ризиковале живот да би помогли потребитима, нахранили гладне и заштитили изгубљене у овом тешком периоду. Док се молимо за трајни мир, понављамо речи нашег Господа Исуса Христа: „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме“ (Мт 25,35). Ове речи нас приморавају да делујемо. Хуманитарна помоћ мора несметано да стигне до оних којима је потребна, мора се уложити одговарајући напор да се обнове домови, школе и болнице. Међутим, потребно је нешто више од материјалне обнове. Мора постојати обнова наде, поверења и признавања оправданих тежњи људи за правдом и достојанством. Нека Кнез мира води срца свих вођа ка помирењу и нека овај прекид ватре означи почетак новог поглавља у коме правда и милост превладавају. „И светлост светли у тами, и тама је не обузе“ (Јн 1,5). Извор: Јерусалимска Патријаршија https://spc.rs/saopstenje-jerusalimske-patrijarsije-o-prekidu-vatre-u-gazi/

У овом историјском тренутку, док Сирија пролази кроз нову транзицију, ми, поглавари хришћанских Цркава у Сирији, обраћамо се јавности поруком љубави и наде. Ова порука проистиче из нашег осећаја одговорности и дубоке вере у мисију нашег Господа Исуса Христа, Који је благословио миротворце и назвао их децом Божјом (Мт 5,9). У овом светом рождественском периоду, Христос нас позива да будемо весници мира на земљи. Данас стојимо на прагу нове ере која од свих нас захтева понизност, храброст и одлучност да изградимо Сирију будућности. Ова нова фаза захтева посвећеност култури дијалога и отворености према другима. Она захтева мудрост, разборитост и проницљивост, као и способност да се избегне уплитање у бесмислене спорове, популизам или изолацију. Као хришћани, имамо виталну и кључну улогу у овој фази, сарађујући са свима ради напретка и обнове ове домовине. Препознајемо да нас наша духовна, морална и национална одговорност обавезује да увек подижемо глас ради истине, да бранимо људско достојанство у свим околностима и снажно тежимо подршци путу демократије, слободе, независности и мира, који осигурава права и достојанство свих Сиријаца. Наша данашња порука заснива се на четири кључна начела: – измирење, – апел свету за укидање спољних економских санкција, – партнерство и – нада. Прво: Национално измирење и дијалог као пут ка јединству Сирија је нација са људским и цивилизацијским идентитетом, изграђена на историји и географији које су се развијале вековима. Ипак, она је остала постојана у својој вољи за суживотом који осигурава заједничке интересе. Етничка, верска и културна разноликост која је одликовала сиријске локалне заједнице представља извор њеног богатства и снаге. Данас је Сирија призвана да поврати своју улогу активног члана међународне заједнице и учврсти припадност ширем географском и арапском окружењу. Како би се то постигло, позивамо на: започињање свеобухватног националног дијалога који укључује све слојеве и компоненте друштва, подстиче поверење и социјалну кохезију, бави се коренима конфликта и поново одређује национални идентитет Сирије на основу заједничких вредности: грађанства, достојанства, слободе и суживота. покретање дијалошких радионица на локалном нивоу широм свих покрајина, градова и села ради решавања изазова који утичу на социјалну кохезију и суживот, затим ради постизања истинског измирења у областима у којима су потребни измирење и транспарентност, и ради оснаживања самих заједница да раде на заједничком опоравку широм Сирије. изградњу поверења међу свим Сиријцима кроз развојне друштвене пројекте који доприносе обнови друштвеног ткива и јачају заједнички осећај припадности јединственој држави. оживљавање духа суживота, који је увек био део нашег сиријског наслеђа. Ово подразумева рад на елиминисању предрасуда и сузбијању реторике искључивости, говора мржње и дискриминације, јер освета и незадовољство не граде нацију. сарадњу на побољшању безбедности и сигурности како би се осигурало благостање свих грађана и учврстио грађански мир. Друго: Апел свету за укидање спољних економских санкција Сирија је недавно претрпела економске санкције и економску блокаду. Оне су негативно утицале на све слојеве сиријског друштва. Ове санкције су негативно утицале на локалну заједницу у Сирији, али и на суседне заједнице, које су такође погођене миграцијом. Последице санкција прошириле су се и на земље које примају Сиријце, било легалном или илегалном миграцијом. Стога, позивамо међународну заједницу да хитно делује у правцу укидања ових неправедних санкција, подршке путу обнове и економског опоравка, као и стварања радних места. Треће: Учешће у изради новог устава земље Верујемо да је израда новог устава, који одражава тежње Сиријаца, кључна за изградњу модерне и демократске државе. Стога, наглашавамо: неопходност да процес израде устава буде свеобухватан и инклузиван, укључујући све компоненте сиријског друштва – разне етничке групе, верске заједнице, мушкарце и жене, младе и старе – како би устав представљао вољу народа у свој његовој разноликости. поштовање начела грађанства у уставу, која гарантују људска права, владавину права и поделу власти, уз поштовање јавних и индивидуалних слобода, укључујући слободу мишљења и вероисповести, као и укључивање жена. усвајање вредности правде и једнакости у уставу као темеља за изградњу државе која пружа једнаке могућности свим својим грађанима, без икакве дискриминације у политичком, друштвеном и економском животу. Четврто: Нада у светлу будућност Верујемо да нова Сирија треба да остане јединствена и служи као модел модерне државе засноване на принципима грађанства, демократије и људских права. Стога, потврђујемо нашу визију за Сирију сутрашњице: Јединствена, суверена и независна Сирија која чува достојанство сваког грађанина, без обзира на веру, конфесију, етничку припадност или политичко уверење. Сирија вођена уставом који осигурава владавину права, једнакост пред законом, поделу власти и поштовање разноликости и слобода. Сирија у којој сви, посебно жене и млади, активно учествују у изградњи будућности. Сирија у којој држава одржава једнаку дистанцу према свим верама и конфесијама, уз устав који гарантује неутралност државе према вери и верским установама. То обезбеђује одвојеност државних институција од верских и спречава злоупотребу власти у верске сврхе или експлоатацију вере у политичке сврхе. Позив на посвећеност и деловање Ми, поглавари хришћанских Цркава које су у Сирији присутне скоро два миленијума, позивамо све Сиријце, у домовини и дијаспори, да раде заједно како би остварили ову визију и оживели је. Такође, позивамо наше хришћанске вернике да се не повлаче у изолацију или страх, већ да активно учествују у јавном животу, вођени духом Јеванђеља, како би били партнери у изградњи нове Сирије. Апелујемо и на међународну заједницу да стане уз Сиријце у обнови њихове домовине унутар њених међународно признатих граница, спречи било какве спољне повреде националног суверенитета и укине санкције које су им наметнуте, како би могли слободно и независно да обнове своју земљу и свој народ. Верујемо да ће нас Бог, који нас је сабрао у овој земљи, из које су потекле цивилизације и верске поруке, благословити у нашим напорима и водити нас путем мира. Подигнимо срца и руке к Њему, измиримо се једни с другима и тражимо од Њега снагу и мудрост да идемо напред. Будимо миротворци, носећи наду Христову и остајући верни Његовој поруци измирења, братске љубави и мира на земљи. ЈОВАН X Грчки православни Патријарх антиохијски и свег Истока МОР ИГЊАТИЈЕ ЈЕФРЕМ II Сиријски Патријарх антиохијски и свег Истока и врховни поглавар Васељенске Сиријске (дохалкидонске) Православне Цркве ЈОСИФ I АБСИ Мелкитски гркокатолички Патријарх антиохијски и свег Истока https://mitropolija.com/2024/12/31/zajednicko-saopstenje-poglavara-hriscanskih-crkava-u-siriji/

Драга децо наша духовна, Богољубиви народе Епархије шабачке, ‍ Већ недељама поједине интересне групе настоје да унесу смутњу у народ, износећи потпуно лажни и тенденциозни став да Црква није уз свој верни народ, чак и да је против интереса народа. Тај став је колико лажан, толико и немогућ, апсурдан зато што између Цркве и народа не постоји никаква разлика. То нису две одвојене целине, па да Црква саопштењима, декретима и коминикеима обавештава народ и намеће му ставове по неком питању или проблему. Црква јесте сабрани народ Божји. Као и увек у историји, посебно српског православног народа, Црква се са народом, као и народ са својом Црквом, истовремено радује и истовремено страда, истовремено тугује, а потом заједно прославља. Не сведочи ли, најубедљивије, посебно нама у Епархији шабачкој, не тако давна историја страдања, мучеништва, али и славне победе и обнове народног живота у Првом светском рату, када је чак и наш Саборни шабачки храм постао место мучеништва, али и место прослављања наших предака; не сведочи ли, уосталом, нашем васцелом роду страдање, трајање и опстајање на Косову и Метохији, који и јесу један велики земаљски храм. Стога, дужност ми је, као Вашем Епископу, да укажем на то да је Црква увек била, јесте и биће једно са вама, са својим верним народом. ‍ Потребно је, исто тако, да знамо и то да се Црква не може стављати на страну или поистоветити ни са једном идеологијом, политичком странком или интересном групом. Не постоји ниједан, било чији интерес за који Црква може бити употребљена, односно злоупотребљена. Господ Христос није у свет дошао због неке групе људи или једног народа, него је у свет дошао да би се спасли сви људи, праведници и грешници, без разлике, „јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима“ (Мат 5, 45). Управо ту истину Црква увек и свуда сведочи. Зато су у заблуди сви који мисле да ће се Црква ставити на страну једне групе против друге. Црква је целина. Она обухвата сав народ, обухвата целину народа, води бригу о свима и моли се за све. Зато и позива све, без обзира на разлике, на мир и јединство, на братску љубав, на одсуство агресије и искључивости, на међусобно праштање и добронамеран разговор у којем свако сваког уважава ради налажења најбољег решења за живот народа. На ово нас позива и Богородични пост у коме се налазимо, као време појачане молитве Господу и Мајци Божијој, уздржавања од прекомерне хране и интензивније борбе против грешних и погрешних мисли и дела, односно најпре зла у нама самима. Потребно је да сви заједно призовемо Божији мир у своје душе да би међу нама била „добра воља“ (Лука 2, 14), као основни предуслов за братски разговор и договор. По речима светог Апостола Павла, „све нека бива благообразно и уредно“ (1 Кор 14, 40) пошто Бог наш „није Бог нереда, него мира“ (1 Кор 14, 33). Зато се, сви ми који живимо у Епархији шабачкој, молимо за слогу у нашем народу, а нарочито за људско и патриотско уважавање и поштовање међу свима. ‍ На богослужењима се посведневно молимо за сваки град, село, земљу и оне који вером живе у њима, за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна. То је језик Цркве Христове и она се дуже од две хиљаде година свакодневно изјашњава по овом питању. Ми смо сви позвани, као синови првог човека Адама, да имамо свештени однос према Божијој творевини јер Бог „све што је створио, добро беше веома“ (Пост 1, 31). Постављени смо да будемо мудри управитељи и корисници те творевине, али и њени одговорни чувари и заштитници, попут Адама, кога је Бог поставио „у врту Едемском, да га ради и да га чува“ (Пост 2, 15). Управо зато је Светосавска Црква, пре две године, у својој Божићној посланици актуелизовала ово своје учење опомињући да када се од природе отима и када се не живи у сагласју са поретком који је Бог установио, она престаје да бива нашим мирољубивим стаништем. Она дуго памти и трпи неправду, али пре или касније узвраћа ударцима. ‍ Бог нам је природу поверио да је поштујемо, чувамо и негујемо као највреднији дар Божји, али и да живимо од ње. Између ова два принципа неопходан је баланс. Стога се молимо Богу да нас умудри да дамо прилику да о питању рудника у Јадру, пре свега, одговорно и савесно, без идеолошких предзнака и циљева, реч дају стручњаци: рударске и геолошке, шумарске, агрономске и еколошке струке, хемичари и биолози, стручњаци за пословну, макро економију и војну географију, демографи и правници, како би ово питање било решавано као егзистенцијално, а не да наше куће, њиве и поља, наше светиње, цркве и манастири, буду претворени у политичка и свака друга попришта. ‍ Тек када буду утврђени објективни и поуздани научни ставови по свим наведеним парамeтрима, уз примену мудрог принципа “десет пута мери, једном сеци”, треба опрезно и без журбе приступати доношењу одлука по оваквим питањима. ‍ Епископ шабачки Јеротеј

Убрзо по објави Саопштења за јавност Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, које се тиче отказивања трибине под називом „Пол и род – једна или две стварности, сагласје или могућност сукоба са самим собом“, контактирани смо од стране службеника Секретаријата за културу града Београда. Разговор је вођен са циљем да се отклоне све недоумице у вези са одржавањем трибине. У усменом разговору смо добили објашњење да трибина није отказана, већ да је било речи о њеном одлагању из техничких разлога. У доброј вери прихватамо реч службеника Секретаријата за културу града Београда и Дома омладине Београда. Мисионарско одељење не жели даљу поларизацију око ове теме, већ проналажење најбољег решења за настали проблем, у складу са афирмацијом културе дијалога која је потребна сваком, па и нашем друштву. Да би се отклонила свака врста подозрења и недоумице, постигнута је сагласност да је у општем интересу најбоље решење да се трибина одржи у Дому омладине Београда, онако како је то почетно и планирано, у првобитном термину и сали. Овом приликом изражавамо захвалност службеницима Секретаријата за културу града Београда на брзој реакцији и помоћи да се овај проблем превазиђе на најбољи могући начин – дијалогом. Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке У Београду, 15. јун 2024. https://мисија.срб/ванредно-саопштење-за-јавност/

Овим путем обавештавамо стручну и ширу јавност Србије да је управа Дома омладине у Београду, дан после славе града Београда, без икаквог писменог обавештења, отказала простор за организовање трибине под називом „Пол и род – једна или две стварности, сагласје или могућност сукоба са самим собом“. Трибина је уредно заказана за 18. јун 2024. године, а њени организатори су, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке и Библијски културни центар. Као учесници трибине су благовремено најављени др Биљана Пиргић, психијатар и дечији и адолесцентни психотерапеут и психоаналитичар, др Алексеј Тарасјев, научни саветник Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић“, др Марко Бенчић, специјалиста дечије хирургије и свештеник Стеван Јовановић, заменик председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Модератор трибине, ђакон др Александар Милојков, од стране суорганизатора је усмено обавештен да се панел отказује на захтев Секретаријата за културу града Београда због наводних мејлова неколицине ЛГБТ-активиста у којима су најављени протести због организовања овог академског дискусионог панела. Овим путем позивамо надлежне институције да реагују и одбране права и слободе грађана Србије, зајамчене Уставом, али и да утврде пуну истину у овом скандалозном случају отказивања једног академског скупа. У времену када се слободно и у складу са законским прописима одржавају различите трибине и када се у Београду, уочи долазећег Видовдана, најављује одржавање скупа под насловом „Мирдита“ (!), забрањује се слободна реч свештеницима и угледним српским стручњацима на једну веома актуелну тему. Забрана је, притом, изречена и поред тога што је реч о мирној, толерантној и достојанственој размени мишљења и неговању културе дијалога и међусобног уважавања, што нам је данас више него потребно. Уосталом, о таквој врсти цивилизованог дијалога људи који различито мисле довољно сведоче досадашњи дискусиони панели Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке који су, све до ове скандалозне, недопустиве и незаконите забране, одржани управо у Дому омладине, на теме изазовâ вештачке интелигенције и односá Цркве и државе. Уколико се покаже да је поменути усмено дати разлог тачан, то би значило да групица заговорникâ насилног увођења џендер-идеологије у српско друштво има толику моћ да, противно правном поретку и вољи већине грађана Србије, управља Секретаријатом за културу града Београда, што је недопустиво. Да ли то значи да се Секретаријат за културу града Београда, забраном једне типично академске трибине, организоване у складу са свим савременим правно-цивилизацијским нормама, ставио у службу оних структура моћи које систематски и плански покушавају да разоре српску породицу, школу и друштво? На велику жалост острашћених идеолога који стоје иза овог антицивилизацијског чина бруталне нетолеранције и крајњег примитивизма, а на радост свих цивилизованих и пристојних грађана који са пажњом прате рад Одсека за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, планирана трибина ће ипак бити одржана, и то у истом термину, у уторак 18. јуна од 19 часова, у дворани парохијског дома цркве Светог Александра Невског, на Дорћолу (ул. Цара Душана 63 б). Целокупна панел-дискусија ће бити снимљена, а снимак ће бити трајно доступан за преглед на YouTube каналу Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке У Београду, 15. јуна 2024.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве објавио је данас Саопштење за јавност са редовног заседања одржаног у Храму Светог Саве у Београду од 14. до 18. маја 2024. године: Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у 2024. години, уместо првобитно најављеног свечаног отварања у Великој лаври Пећкој Патријаршији, – историјском, осмовековном седишту Архиепископâ и Патријараха српских, – услед понижавајуће и срамне одлуке приштинских власти да Његовој Светости Патријарху српском Г. Порфирију и архијерејима Српске Православне Цркве забране и онемогуће улазак на територију Косова и Метохије, отпочело је саборном архијерејском Литургијом и призивом Светога Духа у Спомен-храму Светог Саве на Врачару у уторак, 14. маја 2024. године. Литургијским сабрањем је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије, уз саслужење присутних архијереја Српске Цркве из отаџбине и расејања, као и свих викарних архијереја. Истог дана, у крипти Спомен-храма Светог Саве, под сводовима параклиса посвећеног косовском мученику Кнезу Лазару, под председништвом Његове Светости и уз учешће епархијских архијереја Српске Православне Цркве изузев Епископа канадског Митрофана, одсутног из здравствених разлога, Сабор је отпочео са радом. На почетку прве радне седнице, Његова Светост Патријарх се обратио присутним епископима поздравним словом, пуним васкршње радости, али уједно и у контексту непријатних догађаја од претходног дана. Овим поводом, већ са свог првог заседања, Сабор је издао саопштење, апелујући на све међународне органе на Косову и Метохији да учине све што до њих стоји да се престане са флагрантним кршењем људских права и основних слобода српског народа. Сабор сматра да питање Косова и Метохије представља најважније питање о којем је Сабор расправљао јер је наша Црква са својим народом на мученичком Косову и Метохији годинама изложена великим притисцима, нападима и неизвесној будућности. Стога и овом приликом дајемо подршку Епархији рашко-призренској, која, заједно са ставропигијалним патријаршијским манастиром у Пећи, представља чврст ослонац нашем народу и његовом опстанку. Са највећом забринутошћу констатујемо да данас косовске власти несумњиво иду у правцу негирања основних права нашег народа и Цркве, а све у циљу изградње етничког албанског друштва. Због оваквог стања Сабор остаје при свом досадашњем једнодушном ставу да се проблеми на Косову и Метохији морају решавати искључиво дијалогом, заснованим на поштовању Резолуције 1244 Савета безбедности УН и међународним повељама које гарантују очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије на овом простору. Иако наша Црква није директно укључена у политички дијалог између Београда и Приштине, ми не можемо да равнодушно посматрамо све тежи развој догађајâ и с правом очекујемо да наши ставови и забринутост за наш верни народ и светиње буду уважени у овом процесу. У том контексту, поред успостављања функционалне Заједнице српских општина, посебно треба појачати институционалну и безбедносну заштиту наших светиња у форми посебног механизма заштите у складу са неким од постојећих модела у Европи и на основу досадашњих одредби, које се, нажалост, све чешће од стране Приштине не поштују и не примењују. Таква врста заштите треба да очува правни положај, имовинска права наше Цркве и слободу вероисповести. У истом духу настављен је рад и наредног дана заседања Сабора, када је посебна пажња посвећена теми страдања нашег народа и његовој борби за очување духовног, културног и националног идентитета, али и пуке егзистенције, како данас тако и у другим историјским тренуцима. Рак-рана српског народа – Косово и Метохија, али и Јасеновац и остала стратишта и губилишта у такозваној НДХ и другде, а у наше дане и Сребреница – стални су ”жалац у телу” наше Цркве. Због тога Црква и данас диже свој глас и изнова указује на неистине, у домаћем и глобалном јавном простору, чији је циљ историјски ревизионизам којим би се дао легитимитет небивалој историјској инверзији. Сходно њој, православни Срби, жртве вишекратних геноцида и етничког чишћења, треба да буду проглашени не само за злочинце него и за извршитеље геноцида. На Сабору су саслушани и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода, епархијских архијереја, Великог црквеног суда, Патријаршијског управног одбора, Патријаршијске библиотеке, Музеја и Архива Српске Православне Цркве, добротворне фондације „Човекољубље“ и других фондација, установа и служби Српске Православне Цркве у току претходне године. Сабор је са очинском пажњом и бригом разматрао могућности унапређења духовног живота и организације наше Цркве у иностранству. У том духу, формиране су четири нове епархије у Европи. Поделом Епархије британско-скандинавске формиране су Епархија скандинавска са седиштем у Стокхолму, чији епархијски архијереј ће бити досадашњи епископ британско-скандинавски Доситеј, и Епархија британско-ирска са седиштем у Лондону, за чијег архијереја је изабран досадашњи викар Његове Светости епископ јегарски Нектарије. Поделом досадашње Аустријско-швајцарске епархије формиране су Епархија аустријска са седиштем у Бечу, којом ће до даљњег администрирати Епископ бачки Иринеј, и Епархија швајцарска са седиштем у Цириху, за чијег је епископа изабран досадашњи епископ аустријско-швајцарски Андреј. Такође, Сабор је одобрио нове статуте за наше епархије на тлу САД. Сабор је, исто тако, одобрио нови статут Епархије диселдорфске и немачке. Сабор је, даље, сагледао пастирске и мисијске потребе и размотрио предлоге једног броја архијереја за избор и додељивање викарних епископа њиховим епархијама. Тим поводом Сабор је изабрао четири нова епископа: за викарне епископе Његове Светости изабрани су архимандрит Тихон (Ракићевић), настојатељ манастира Студенице, са титулом епископ моравички, и јеромонах Никон (Цвјетићанин), сабрат манастира Ковиља (Епархија бачка), са титулом епископ јенопољски; за викара митрополита црногорско-приморског изабран је протосинђел Пајсије (Ђерковић), настојатељ Цетињског манастира, са титулом епископ диоклијски најзад, за викара епископа новограчаничко-средњезападноамеричког изабран је архимандрит Серафим (Балтић), клирик ове епархије, са титулом епископ костајнички. Сабор се бавио и темом организације наше помесне Цркве, као и изменама и допунама одредаба Устава СПЦ које се тичу титулатуре епархијских архијереја. Посебну пажњу Сабор је посветио анализи стања и проблемâ црквене просвете, размотривши положај српских православних богословија, планове и програме истих, и начине и могућности њиховог унапређења. У ту сврху формирана је посебна саборска комисија. Овом приликом су за ректоре богословија Светог Кирила и Методија, привремено у Нишу, и Светог Петра Цетињског на Цетињу изабрани досадашњи вршиоци дужности ректора ових школа: протојереј Дејан Крстић за ректора нишке и протојереј Благоје Рајковић за ректора цетињске богословије. Сабор је, такође, посветио пажњу и духовним и геополитичким последицама ратних сукоба у Украјини и у Палестини. Овим поводом Сабор поново диже свој глас у заштиту обесправљених, гладних и прогнаних невиних жртава, апелујући на релевантне међународне институције да са речи о правди пређу на конкретна дела правде, милосрђа и миротворства. Указујући на огроман значај богословља, врлинског живота и списатељске делатности у служби сведочења вере светог Јустина Ћелијског (Поповића) за духовно узрастање српског народа и православних народа уопште, Сабор је, у недељу 19. маја, молитвено обележио три значајна јубилеја посвећена њему: 130 година од рођења, 45 година од упокојења и 15 година од уношења имена овог великог учитеља побожности у диптихе светих Православне Цркве. Сећању на светог Јустина саборски оци су придодали и сећање на још двојицу значајних људи из скорије прошлости наше помесне Цркве – патријарха српског Павла, обележавајући петнаесту годишњицу од његовог упокојења, и митрополита новограчаничког Иринеја, коме се ове године навршава 25 година од уснућа у Господу. Обојица су били велики трудбеници на делу народног и црквеног помирења и јединства. Током Сабора је одржана и седница Централног тела за довршење изградње Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Том приликом је примљен извештај овог тела о свим радовима изведеним у протеклој години и о примљеним прилозима побожног народа и наше државе, као и о преосталим неопходним радовима. На позив Председника Србије г. Александра Вучића и Престолонаследника Александра Карађорђевића, чланови Сабора су учинили посете овим уваженим личностима. У Светом Синоду мандат је престао митрополиту црногорско-приморском Јоаникију и епископу бачком Иринеју, чиме ће они у наредном једногодишњем периоду бити чланови-заменици овог тела. Чланови Синода у преосталом једногодишњем мандату остају епископ браничевски Игњатије и епископ горњокарловачки Герасим, а за нове чланове у предстојећем двогодишњем мандату изабрани су епископ зворничко-тузлански Фотије и епископ рашко-призренски Теодосије. Извор: Информативна служба СПЦ

Имамо законску и моралну обавезу да пре свега верни народ, али и све друге надлежне и заинтересоване, обавестимо да на медијским платформама "Фејсбук", "Инстаграм" и "Икс" ("Facebook", "Instagram" и "X" - рaније "Twiter") постоји више налога преко којих одређена лица врше кривично дело преваре, лажног представљања и неовлашћеног коришћења имена, грба и других званичних знакова и обележја Српске Православне Цркве. Нажалост, најчешће се ради о кривичним делима којима се ради наношења штете Српској Православној Цркви злоупотребљава име Њеног поглавара, Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Постоје и злоупотребе назива и медијских садржаја црквених службених и јавних гласила. Тако без знања и одобрења, односно благослова, било кога у Српској Патријаршији на медијској платформи "Икс" (рaније Twiter) дужи временски период постоји налог „Црквени гласник“ под корисничким именом @CrkveniGlasnik који има јасну намеру да се представи као „Гласник“, службени лист Српске Православне Цркве. Такође, на истој медијској платформи постоји лажни налог Новина Српске Патријаршије „Православље“ под корисничким именом @PravoslavljeSPC. Ни један званични орган нити лице у Српској Православној Цркви не зна које је лице и са каквим крајњим циљем покренуло и уређује односне лажне налоге. Имамо обавезу да с тим у вези подсетимо да Информативна служба Српске Православне Цркве води и уређује званичне налоге Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на медијским платформама "Фејсбук" и "Инстаграм" ("Facebook" и "Instagram"). Такође, подсећамо да је Информативна служба Српске Православне Цркве недавно отворила свој званични налог на платформи "Икс" (рaније "Twiter") под корисничким именом @Infosluzbaspc на линку https://twitter.com/Infosluzbaspc. Новине Српске Патријаршије „Православље“, поред штампаног издања, тренутно имају само званичну интернет презентацију на адреси https://pravoslavlje.spc.rs/, док службени лист „Гласник“ излази само у штампаном издању. Српска Православна Црква ће пред надлежним институцијама предузети потребне мере у циљу спречавања ширења лажних информација и лажног представљања. Извор: Информативна служба СПЦ

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ поводом најновијих дешавања у Епархији аустријско-швајцарској Аустријом се последњих дана шире различите вести о црквеним немирима у овом делу наше Епархије, са различитим недобронамерним, па и крајње малициозним интерпретацијама. Стога, обавештавамо верујући народ најпре о чињеницама и узроцима који су довели до узнемирености и оправдане бриге свих нас којима је стало до Српске Православне Цркве и њеног јединства, нарочито у временима великих криза у свету и код нас. Свештеници Миомир Сандо из Граца и Александар Столић из Инсбрука напустили су својевољно своје парохије и верни народ и прешли у Цариградску Патријаршију (као и двојица пре више година суспендованих свештеника: Александар Станковић из Беча и Далибор Брнзеј из Браунауа, те ђакон волонтер Жељко Симић из Клагенфурта, сва тројица без радног односа у СПЦ), чиме су аутоматски стављени под забрану свештенослужења и, као такви, на простору наше Епархије аустријско-швајцарске немају права да обављају никакве црквене, свештене и светотајинске радње. Не улазећи у оправданост мотива оваквог поступка свештеника који су одбијали сва нуђена решења за превазилажење кризе (отварања места за другог пароха или прелазак на друге парохије), морамо подвући да је њихов чин потпуно неканонски и антицрквен, будући да је обављен без сагласности и уопште молбе надлежном Преосвећеном Епископу Андреју. Шта више, у настојању да обезбеди што безболнији континуитет у раду и функционисању парохије у Инсбруку (која једина од поменутих парохија има свој храм, који и остаје у власништву СПЦ, док је закуп храма у Грацу недавно истекао), Преосвећени Владика Андреј је неправедно, нељудски и непримерено лику једног архијереја Српске Цркве и њене историје, био изложен вређању и поругама инструисане групице (не)верника, и то пред очима овдашње јавности. Ипак, стање се нормализује и у Инсбрук је за пароха постављен протојереј Слободан Радојичић, те овим путем позивамо све вернике поменуте парохије да му се убудуће обраћају за све духовне и богослужбене потребе, као једином надлежном. Врло брзо ће бити регулисан и статус новог пароха у Грацу, о чему ћемо благовремено обавештавати вернике. Оно што свакако може да брине нашу целокупну црквену и ширу јавност, јесте чињеница да овај немир превазилази уско локалне оквире једне Епархије, због директне и неканонске интервенције Цариградског Патријарха, његовог уплива на територију друге самосталне, помесне Православне Цркве и једностране одлуке да прими под своје окриље туђе клирике, што је противно не само устаљеном поретку Православне Цркве, него и досадашој пракси саме те Цариградске Патријаршије (ако се изузме, наравно, најскорије дешавање у Украјини, преседан који је можда отворио Пандорину кутију са несагледивим последицама по будућност јединства Православне Цркве). Уз чињеницу да су и поменути свештеници искористили време сложених међуцрквених односа на свеправославном плану, констатујемо да пред свим овим аргументима престају ингеренције било које локалне Цркве, тј. епархије, и да овакви и слични преседани морају бити постављени у шире, еклисиолошке оквире једног будућег, заједничког и свеправославног решења насталог проблема. До тада, позивамо сва верна чеда Епархије аустријско-швајцарске да на челу са надлежним Епископом радимо на јединству наше Цркве, у Миру Христовом, сведочећи првенствено свако својим личним примером и хришћанским животом, достојно нашем призвању и крсном имену верника Православне Цркве. У Бечу, на дан Св. Киријака, 12. октобра 2023. Информативна служба Епархије аустријско-швајцарске

Са великом тугом у срцу молимо се Спаситељу да у Царство небеско прими све Србе и Албанце пострадале 24. септембра 2023. године, у Бањској на Косову. Изражавамо најдубље саучешће сродницима пострадалих и молимо се Пресветој Мајци Божјој да им пружи утеху, каже се у Саопштењу Светог Архијерејског Синода СПЦ. Позивамо и верни народ да се моли Господу за све пострадале, како би Бог даровао мир свој свима, ради будућности и Срба и Албанаца на Косову и Метохији. Морамо знати једноставну јеванђелску истину да мир не можемо измолити од Бога само за себе него да се морамо молити и за мир са онима са којима живимо, са нашим суседима. Са жаљењем, пак, констатујемо да многи из Приштине и из света, али, што је далеко трагичније, и из Београда, са различитих идеолошких полова, не бирајући средства, покушавају да Српску Православну Цркву прикажу као учесницу, чак и виновника, сукоба и трагичних догађаја. Циљ тих који по сваку цену желе да увуку Цркву у трагичне сукобе, јесте да Српска Црква са својим верним народом нестане са Косова и Метохије. Стога подсећамо на десетовековно непрекинуто присуство Епархије рашко-призренске на Косову и Метохији, а више од свега на то да је Српска Православна Црква, са свештенством, монаштвом и верним народом, ту опстајала у свим временима, у свим условима, упркос најстрашнијим гоњењима, страдању и мучеништву монахâ, свештеникâ и верникâ, и то искључиво због тога што су били православни Срби, верни крсту Христовом и Косовском завету. Подсећамо и на то да се Српска Православна Црква увек залагала, као што се и сада залаже, да се неспоразуми на Косову и Метохији решавају мирно и дијалогом, у циљу мирног саживота Срба, Албанаца и свих других народа који на том подручју живе. Дајемо пуну молитвену и сваку другу потребну подршку и потпору Епископу рашко-призренском г. Теодосију, браћи свештеницима, монасима и верницима. Српска Православна Црква је, нарочито великим силама, много пута, указивала на крајње опасну политику власти у Приштини, чији је једини циљ потпуни изгон српског народа и стварање етнички само албанског Косова. У том циљу извршено је безброј напада на наше светиње, на наш народ, чак и на српску децу. Последњих месеци хапшени су људи, без икаквих доказа или на основу фабрикованих доказа, отимана је земља у поседу Срба, укратко, Косово и Метохија су данас бесудна земља, у којој нема ни слободе ни минимума нормалног живота за Србе. Браћи и сестрама на Косову и Метохији упућујемо поруку безграничне љубави и очинске бриге. Српска Црква ће, где год да живи и пастирски делује, наставити да штедро помаже вас, свој многострадални, али непоколебиви, поносни народ на Косову и у Метохији желећи да вам у и овим тешким данима пружи утеху, топлину и наду. Напослетку, истичемо да су за Српску Православну Цркву Косово и Метохија неодвојиви део државе Србије. Подржавамо и подстичемо наставак мирољубивог дијалога у циљу постизања мира и решавања животно важних питања за све који у Покрајини живе. Извор: Информативна служба СПЦ

Епархија рашко-призренска најоштрије осуђује најновији напад који се догодио јутрос на северу Косова, у близини села Бањска, у коме је један косовски полицајац убијен, а двојица повређена. То је озбиљан инцидент који може имати велике последице и зато је веома важно да се предузме све како би се сачувао ред мир и поредак. Епархија најискреније изражава саучешће члановима породице погинулога полицајца и искрено се нада да ће се двојица рањених што пре опоравити. Епархија је јако забринута јер према најновијим информацијама, група наоружаних, маскираних људи, упала је блиндираним возилом у сам манастир, при чему су провалили манастирску закључану капију. Тренутно се у манастиру налази група поклоника из Новог Сада, са свештеником, игуманом Данилом и братијом манастира. Ради безбедности, братија манастира и поклоници су се закључали у конак, и храм манастира је такође закључан. Наоружана маскирана лица се крећу по дворишту и чују се повремено пуцњи. Епархија најоштрије осућује отворено насиље које се примењује у верском објекту Српске Православне Цркве, позивајући све стране да што пре прекину сукоб. извор

Саопштење Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора смрти Јасеновац Свети Архијерејски Синод са жаљењем и индигнацијом прати медијску кампању коју је, рециклираjући једну стару – иначе потпуно нетачну и крајње штетну – изјаву о броју српских жртава у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима на територији НДХ, покренуо извесни сарајевски портал, а оберучке прихватило на десетине гласилâ, пре свега у Хрватској, у такозваној Федерацији Босне и Херцеговине, у оним круговима Црне Горе који функционишу као Антисрбија, као и незаобилазна београдска CNN affiliate група са трабантима, дакле tutti quanti. Сви ти медији и њихови саговорници тријумфално објављују наслове типа „Мит о 700.000 Срба убијених у Јасеновцу руши управо Српска Православна Црква”. Њихов тријумф је, међутим, самоопсена, због тога што Српска Православна Црква, у потпуности и без остатка, као ненаучну, противну историјској истини, одбацује изјаву која је својевремено покренула данас актуелну медијску кампању, али и све друге сличне изјаве које, ма од кога потицале, релативизују геноцид извршен у НДХ. Историјску истину да је над српским православним народом у НДХ, као и над нашом браћом Јеврејима и Циганима, почињен геноцид, не може порећи никаква лаж, ма ко је изговарао натежући се силогизмима и клеветајући сопствени народ и његове државе, Србију и Републику Српску. Историјска истина о геноциду у НДХ годинама после рата није довођена у питање јер је о њој сведочио остатак закланог народа, а уз преживеле сведоке никоме није падало на памет да демантује не „српске пропагандистичке” већ аутентичне нацистичке, односно немачке и усташке, као и послератне хрватске изворе и низ других докумената и експертских анализа. У овом контексту се мора истаћи да је Свети Архијерејски Синод, чим је Преосвећени Епископ славонски Јован пре више година изнео своју приватну – по нама произвољну, историјски неутемељену – процену о броју јасеновачких жртава, Свети Архијерејски Синод му је званично, својом одлуком, одузео право да се у јавности оглашава по том питању, знајући унапред да ће сви дежурни нападачи на Српску Православну Цркву и на српски народ, како они из такозваног региона тако и они из саме Србије, извршити замену тезâ и усамљено лично мишљење приказивати као став саме наше Цркве. Тако смо дошли до парадоксалне ситуације да они, класични лицемери, привидно осуђују став који и сами деле – или га, штавише, заступају у још радикалнијем облику – и „бране” традиционални став врсних представника историјске науке, код нас и у свету. Њима су се нехотице, несмотрено и неразборито, прикључили поједини угледни српски интелектуалци и дали себи право да држе моралистичке лекције и изричу пресуде Патријарху српском, Синоду и Сабору Српске Православне Цркве, све у име светосавског патриотизма, који иначе обично не разумеју у црквено-православном већ у секуларно-политичком кључу. Посебно је жалостан пример једног угледног и заиста заслужног академика који није осетио потребу да се јавно осврне на поновљене изјаве претходног председника САНУ да су Косово и Метохија изгубљена ствар и да од њих треба дићи руке, али се зато ревносно бави темом броја јасеновачких жртава, што је у реду, али уз инсинуацију да Српска Црква институционално стоји иза инкриминисане изјаве једног од њених епископа, што није у реду. Овде треба, поштења ради, додати да се поменути епископ свих ових година дословно држао синодске одлуке док не треба трошити речи о „поштењу” сарајевског портала који је релативно давну изјаву приказао као дату у наше дане. Наша Црква је вековна будна чуварка аутентичног историјског народног памћења, особито пак вечног спомена светих мученика, исповедника и страдалника „за крст часни и слободу златну”. Уз то, она је по правилу прва и највећа жртва сваког прогона и погрома. Зато је, сматрамо, у најмању руку неумесно њу прозивати или од ње тражити да се правда пред самопостављеним цензурама, трибуналима и инквизицијама, медијским и иним. Откако постоји, није издала себе, није издала Христа и Његово Јеванђеље, а уверени смо да неће ни убудуће. Став је Светог Архијерејског Синода да се утврђивањем историјских чињеница бави историјска наука, заједно са другим потребним научним дисциплинама, а да свештеници треба да се моле Господу за све невине жртве, српске и несрпске, да се моле да се систематско вишегодишње масовно убијање невиних људи, мушкараца, жена и деце, више никад и нигде не понови, као и да негује хришћанску културу сећања. Свети Архијерејски Синод скреће пажњу на то да је историјски ревизионизам, у нашем случају вишеструко умањивање броја усташких жртава, само део пројектованог свеобухватног, глобалног процеса чији креатори ревидирају и намеравају да униште све вредности људске цивилизације – нацију, породицу, веру у Бога, родитељство, полове, па тако и појам о хришћанским светим мученицима. Свети Архијерејски Синод указује на то да се у историјском ревизионизму најбрже препознају последице намераване опште сатанске травестије јер се број жртава вишеструко умањује како би представници „врлог новог света” масовне убице, виновнике геноцида, најпре аболирали, а потом им доцртали ореол херојâ, да би им напослетку заменили места са жртвама. Тако у медијским кампањама попут ове актуелне црно постаје бело, са невероватном лакоћом добро и зло мењају места, а лаж се намеће као ултимативна истина. Свети Архијерејски Синод подсећа на једноставну констатацију да онај ко контролише садашњост контролише и прошлост, док онај ко контролише прошлост контролише и будућност, те најодговорнијим чиниоцима поставља питање: ко заиста у савременој Србији контролише садашњост? Стога Свети Синод са великим жаљењем указује и на веома трагичну чињеницу да се појединци српског рода и, надамо се, православне вере јавно одричу светих мученика, поричући њихово постојање, живот у верности Христу Господу, због Кога су они и задобили мученички венац, а Црква Христова у српском народу стекла немерљиви морални и духовни капитал. Свети Архијерејски Синод позива све и сваког на коленопреклону молитву јасеновачким светим мученицима, пострадалим само зато што су били Срби и православни хришћани, а предводнике суштински богохулног ревизионизма позива на покајање и рађање плодова покајања, јавним одрицањем од датих изјава. У исто време, Свети Архијерејски Синод подсећа на чињеницу да логор смрти Јасеновац јесте био најмасовније губилиште, али и да на територији сателитске нацистичке НДХ готово да није било града или села у којем није било масовних злочина над православним Србима, у којем није почињен magnum crimen, геноцид над српским народом, као и над Јеврејима и Ромима. Свети Архијерејски Синод стога истиче да је Јасеновац, са тамошњим манастиром Светог Јована Крститеља, данас изузетно светилиште у нашој Цркви, место молитве, место на коме свети мученици јасеновачки позивају, између осталог, све на покајање и на истинско помирење двају хришћанских народа, православног српског и римокатоличког хрватског. Саопштење Светог Архијерејског Синода поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора смрти Јасеновац – Српска Православна Црква SPC.RS Саопштење Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора смрти...

Извор: Епархија милешевска

Епархија рашко-призренска примила је са дубоком забринутошћу у више медија данас објављену изјаву британске посланице Алише Кернс, која је у току својег излагања у парламенту, директно оптужила Српску Православну Цркву наводећи: „…У влади су свесни, јер су се фусилијери тек вратили са службе у КФОР-у, да се оружије шверцује преко границе из Србије у православне цркве колима хитне помоћи. Кад наше трупе то сазнају и покушају да добију дозволу да реагују, дозволе трају предуго. Када се добије дозволе, какво изнанеђење, возило хитне помоћи се појавило пред црквом и опет изнело све оружје.“ Будући да је реч о веома опасној оптужби која криминализује Српску Православну Цркву и која се већ користи од стране неких косовских медија са циљем ширења верске и етничке мржње, што директно угрожава наше свештенство, монаштво и верске објекте, Епархија рашко-призренска износи следеће ставове: – Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве је својим деловањем и изјавама у последњих тридесет година, пре и после оружаног конфликта на Косову и Метохији, веома јасно била и остала против било каквог насиља, јер је оно супротно основним еванђелским принципима и мисији Цркве. Зато и овим поводом жели да поступи са пуном озбиљношћу и одговорношћу. – Инсистирамо да се оптужбе гђе Кернс хитно провере и зато тражимо овим саопштењем јавно од мисије КФОР-а при којој је била поменута британска јединица (Royal fusiliers) да јавности саопште да ли могу да потврде наводе британске посланице, јер је немогуће да британски војници КФОР-а имају ове информације, а не саопште их својим надређеним структурама у команди КФОР-а. Уколико би се ове тврдње показале као истините, црквена лица за која се докаже да су евентуално умешана у злоупотребу објеката СПЦ и црквене службе за наводно преношење или складиштење оружја, сносиће најстрожије црквене казне и неће моћи да наставе своју јавну службу. Међутим, у случају да КФОР не може да потврди истинитост ових тврдњи Епархија рашко-призренска тражиће преко британске амбасаде у Приштини извињење поменуте посланице због запаљиве и нетачне изјаве која има озбиљне последице. – Епархија рашко-призренска не жели на било који начин да ове тврдње гђе. Алише Кернс о СПЦ на Косову и Метохији остану на нивоу клевета и постану средство за наметање колективне кривице нашој Цркви, и зато оне што пре морају бити испитане и одговорни за евентуална кривична дела или ширење лажних информација јавно именовани, а јавност о свему буде обавештена, јер поменуте оптужбе у противном представљају акт ширења верске нетрпељивости, и представљају директан позив за насиље против наше Цркве која је годинама изложена физичким нападима, разним клеветама и другим облицима дискриминације на Косову и Метохији. https://spc.rs/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-4/

Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започело је светом саборном архијерејском Литургијом и призивом Светог Духа у Спомен-храму Светог Саве на Врачару у недељу, 14. маја 2023. године, уз началствовање Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија и саслуживање све присутне господе архијереја Српске Цркве из отаџбине и расејања. Сабору су присуствовали и архијереји Православне Охридске Архиепископије, као и сви викарни архијереји. Сутрадан, 15. маја, у светолазаревској крипти Храма Светог Саве на Врачару, Свети Архијерејски Сабор је, под преседништвом Његове Светости и уз учешће све Високопреосвећене и Преосвећене господе епархијских архијереја Српске Православне Цркве започео са својим радним делом заседања. На почетку прве радне седнице, по устаљеној пракси, присутним епископима обратио се поздравним словом Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије указујући на суштину служења Цркве кроз делатну проповед Јеванђеља савременом свету и њену мисију сведочења Божје љубави и Божјег присуства у времену великих духовних изазова и искушења. На овогодишњем заседању Светог Архијерејског Сабора посебна пажња је посвећена теми коначног решавања канонског статуса архијерејâ Православне Охридске Архиепископије у светлу прошлогодишње одлуке Светог Архијерејског Сабора о враћању у канонски статус и успостављању литургијског јединства – и последичној одлуци о додели Томоса о аутокефалији – Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији. У том циљу Сабор је донео одлуку о додељивању канонског отпуста јерархији ове аутономне Цркве од стране Српске Православне Цркве и њеном интегрисању у Синод Македонске Православне Цркве у складу са свештеним канонима и Уставима наше две помесне Цркве, као и раније постигнутим договором Синодâ све три црквене структуре. У саборским седницама саслушани су и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода и епархијских архијереја, као и извештаји о раду Патријаршијске библиотеке, Музеја и Архива Српске Православне Цркве, као и добротворне фондације „Човекољубље“ и других фондација, установа и служби Српске Православне Цркве у протеклом периоду. Сабор је са дужном пажњом и бригом разматрао могућности унапређења духовног живота и организације наше Цркве у иностранству. У том духу, посебна пажња је посвећена извештајима о архипастирском раду архијерејâ у дијаспори, као и приликама у епархијама Српске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама и завршетку процеса инкорпорирања тамошњих епархијских и манастирских корпорација. Са посебном пажњом Сабор је анализирао тренутно стање и проблеме црквене просвете, размотривши положај веронауке и увођење државне матуре у образовни систем Србије, којом приликом су саслушани и извештаји о раду свих образовних установа Српске Цркве. Комисији Светог Архијерејског Сабора за унапређење црквене просвете поверено је спровођење у дело закључака ове дискусије. Током овог заседања пажљиво је саслушан и извештај о активностима на унапређивању наставног процеса и стицању академске акредитације Богословског факултета „Свети Сава“ у Либертивилу, САД. Овогодишње заседање Светог Архијерејског Сабора протекло је у атмосфери опште туге и затечености нашег друштва убиствима деце и младих људи у Београду и Младеновцу. Тим поводом Сабор упућује изразе саучешћа родитељима пострадале деце и њиховим сродницима и пријатељима. Ужаснути ерупцијом зла у простору за који смо сматрали да је најсигурнији, а са друге стране, надахнути примерима мученичког херојства наше деце и њиховог чувара, као и хришћанским достојанством њихових родитеља и наставника, молимо се Богу мира и чистоте да упокоји душе пострадалих, али и да у нашем друштву престане промоција разврата и насиља која душе наше деце претвара у погодно тле за развој сваког зла. Током свог заседања Свети Архијерејски Сабор је детаљно саслушао извештај о стању Цркве на Косову и Метохији, и тим поводом издао посебно саопштење. И овом приликом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве наглашава да је Косово и Метохија заветна српска земља и неотуђиви саставни део Србије и да самопроглашена независност те покрајне нема упориште ни у праву, ни у моралу, ни у историји (а о правди Божјој и људској да и не говоримо). Да није тако, не би из познатих центара моћи био вршен притисак без преседана на Србију да призна илегалну насилну сецесију тог интегралног дела своје територије и да га се тако сама заувек добровољно одрекне. Стога Сабор упућује апел надлежним међународним инстанцама за заштиту светиња, народа и имовине православних Срба на њиховим вековним огњиштима, као и позив косовским Албанцима за саживот у миру и међусобно поштовање, следујући притом јеванђелском позвању Цркве да тражи мир и да га сведочи свима, без обзира на веру и нацију. На саборским седницама су разматране и последице неканонског деловања Румунске Православне Цркве на канонским територијама епархијâ тимочке и браничевске, али и стање наше Цркве у окружењу и свету. Део своје пажње Сабор је поклонио и питању пољуљаних међурелигијских односа унутар босанскохерцеговачког друштва, све учесталијим изјавама верске и националне мржње изношеним како од верских представника тако и од појединаца представника јавног и политичког живота, а у том контексту и о раду Међурелигијског вијећа у Босни и Херцеговини. Сабор је, такође, посветио пажњу и духовним и геополитичким последицама ратног сукоба у Украјини. Посебно је разматрана тема страдања Украјинске Православне Цркве од стране актуелних власти у Кијеву, одузимање њене имовине, храмова и манастира, расељавање монаха, прогон појединих архијереја и лишавање њених припадника основних људских права и слобода гарантованих међународним конвенцијама. Овим поводом Сабор поново подиже свој глас у заштиту обесправљене и прогоњене једноверне браће апелујући на релевантне међународне институције да спрече ову неправду. Током Сабора одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару, којом приликом је примљен извештај овог тела о свим досадашњим радовима извршеним прилозима побожног народа и уз помоћ државе, као и о преосталим радовима неопходним да се изведу у најскоријој будућности у склопу припремâ за свечано велико освећење Храма. Сабор је учинио две посете током свог заседања: Председнику Републике Србије г. Александру Вучићу и Његовом Краљевском Височанству Престолонаследнику Александру Карађорђевићу, на позив ових уважених личности. Са дужном пажњом саборски оци су саслушали излагања својих домаћина о неколико питања важних за наш народ, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору са председником наглашено да је јединство народа, поготову у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса и да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Такође, на позив в.д. директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, г. Арноа Гујона, уприличен је сусрет, којем је присуствовао и директор Управе са сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, на који су се одазвали господа архијереји епархијâ из дијаспоре ради разговора о могућностима присније сарадње са државним органима, образовниим и културним установама у Србији, а на опште добро нашег народа који живи широм расејања. Свети Архијерејски Сабор се током свог заседања осврнуо и на појаву да се Православна Црква посматра као потцењивачки расположена према жени. Одбацујући ову оптужбу као неосновану и бесмислену Сабор подсећа на равноправност и једнако, од Бога дато, достојанство жене као боголиког бића са мушкарцем као боголиким бићем. Свети Архијерејски Сабор позива познате кругове да женама не намећу комплекс ниже вредности. Жена, било као мајка, било као безбрачна жена у свету, било као монахиња, врши службу од непроцењивог црквеног, духовног, друштвеног и цивилизацијског значаја. Управо ове године прослављамо 120 година постојања Колâ српских сестара, организације која у најлепшем светлу сведочи о таквом служења жене хришћанке. Ревност и пожртвованост чланицâ Колâ српских сестара широко је позната и од нашег народа, нарочито у расејању, препозната као аутентично сведочење православних хришћанских вредности једног друштва у којем је Бог на првом месту. Овом приликом Сабор упућује Колу српских сестара, свим његовим подружницама, огранцима и одборима широм света, као и свим женама, честитке поводом овог значајног јубилеја. За администратора упражњене Епархије загребачко-љубљанске уместо досадашњег администратора, Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, изабран је Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички Г. Кирило, док је досадашњи викарни епископ Његове Светости, Епископ марчански Г. Сава, изабран за викарног епископа Његовог Пресвештенства Епископа бањалучког Г. Јефрема, са досадашњом титулом. У Светом Синоду мандат је престао Његовом Преосвештенству Епископу сремском Г. Василију и Његовом Преосвештенству Епископу зворничко-тузланском Г. Фотију, чиме ће они постати у наредном једногодишњем периоду чланови заменици овог тела. Као чланови Синода у преосталом једногодишњем мандату остају Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије и Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, а за нове чланове у предстојећем двогодишњем мандату овом приликом изабрани су Његово Преосвештенство Епископ браничевски Г. Игњатије и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим.

Објављено 19/05/2023 На овогодишњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве посвећена је посебна пажња нашем народу и Цркви на Косову и Метохији. У протеклој години забележено је више десетина напада на наше људе, светиње, домове и имовину Срба на Косову и Метохији, што је довело до тога да у знак мирног, али одлучног протеста Срби из српских општина на Северу Косова и Метохије изиђу из косовских институција док се не успостави Заједница српских општина у складу са већ постигнутим и потписаним договорима са Приштином, уз посредовање Европске уније, у Бриселу 2013. и 2015. године. Српска Православна Црква се одувек залагала за то да се сви проблеми на Косову и Метохији решавају мирно и дијалогом, као и да увек буду у функцији мирног суживота Срба, Албанаца и свих других народа који на том простору живе. На заседањима Светог Архијерејског Сабора свих претходних година наша Црква је јасно и недвосмислено указивала и на овогодишњем заседању указује на то да би прихватање самопроглашене независности Косова и Метохије, посредно или непосредно, de facto или de iure, било у директној супротности са међународним правом, утемељеним на Повељи Уједињених нација и другим општеважећим актима и принципима. Тако нешто нема подршку ни Савета безбедности УН ни већине земаља света, укључујући и пет земаља Европске уније. То би неизбежно изазвало појачано исељавање српског народа и онемогућило не само миран суживот свих, без обзира на етничко порекло и веру, него и сâм опстанак нашег народа на његовим вековним огњиштима. Решења зато треба тражити искључиво у поштовању принципа који једнако вреде за све у свету. Најбољи доказ за то јесу најновији агресивни потези приштинских власти, усмерени против српске заједнице и наше свете Цркве, који су проузроковали најнижи могући ниво односâ од 1999. године, као и то да се доносе одлуке које дубоко деле грађане на Косову и Метохији, изазивају небивалу међуетничку напетост и регионалну нестабилност која, дугорочно, вишеструко отежава живот нашег народа и наше Цркве. Јасно се види да је циљ косовских институција стварање етнички албанског Косова у коме слободног и нормалног живота за Србе тешко може да буде. Црква и овом приликом осуђује све нападе на српски народ, његове светиње и имовину, нарочито пак терористичке оружане нападе на поједине Србе, укључујући и децу, као и тајне спискове на основу којих се хапсе и притварају Срби, чак и бивши припадници косовске полиције. Исто тако, незаконито се врши експропријација земље у поседу Срба, са циљем да се изврши додатни притисак на њих и да они буду принуђени да се исељавају. Сабор тражи да се починиоци тих недела приведу правди, а сви угрожени заштите. Српска Православна Црква се налази у посебно тешкој ситуацији. То се потврђује и у изјавама међународних званичника и угледних тела која се баве питањима заштите верских права и слобода. Поред низа нападâ на наше храмове и спречавања нормалног процеса обнове више десетина наших светиња, оштећених или уништених посебно у периоду 1999-2004. године, живот наших манастира и парохија је веома отежан. Албанске косовске власти су на више начина покренуле процес промене и реинтерпретације досадашњих закона, у које су биле уграђене гаранције за заштиту имовине и економских права и који омогућавају самоодрживост наших манастира. Највиши албански званичници по правилу не прихватају ни косовским законом потврђено стварно и званично име наше Цркве ни гарантије које су уграђене у законе. Све то прети да се развије и у друге репресивне мере које могу још више угрозити њену духовну мисију и очување идентитета српског народа на Косову и Метохији. Управо зато Свети Архијерејски Сабор посебно наглашава потребу да се у тражењу решења за проблеме на Косову и Метохији посвети највећа пажња овим питањима: очувању идентитета и црквене организације Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, спречавању историјског ревизионизма, очувању имовине наше Цркве и стварању услова за повратак одузете или узурпиране имовине, очувању економских олакшица које омогућавају нормално функционисање наших манастира и Епархије рашко-призренске у целини. Тренутно, многи манастири, цркве и породице нису економски одрживи и могу да опстану једино уз помоћ Српске Православне Цркве, као и путем донацијâ и уз развој пољопривредних и других делатности којима се финансијски обезбеђује живот наших светиња и Богословије у Призрену, омогућава пријем поклоникâ и гостију и помаже рад црквених народних кухиња. Нарочито је истакнута чињеница да је нашој Цркви на Косову и Метохији потребна много активнија међународна заштита од дискриминаторног понашања косовских институција уз појачане међународне гаранције и ефикасан надзор, да би се спречиле све могуће злоупотребе и надгледало спровођење законâ и судских пресуда, које не смеју да буду самовољно тумачене, мењане или потпуно укидане, и то све на штету наше Цркве. Српска Православна Црква је вековима била главни ослонац нашем народу на Косову и Метохији и главни чинилац његовог јединства, опстанка и очувања народног, духовног и културног идентитета. Без посебне заштите Цркве, опстанак нашег народа и повратак прогнаних никада не би били могући. Зато је брига о правима српског народа на Косову и Меотхији неодвојива од бриге о заштити основних права и потреба Српске Православне Цркве, која већ двадесет и четири године живи у крајње тешким условима, изложена нападима и разним облицима кршења основних верских, имовинских, грађанских и људских права. Подржавајући дијалог и мирно решавање свих питања на Косову и Меотхији, Српска Православна Црква жели да пружи и свој сопствени допринос развоју међуетничких односа и сарадње са другим Црквама и верским заједницама и да активно учествује у стварању условâ за слободан и безбедан живот српског и албанског народа, као и свих религијских и националних заједница на Косову и Метохији и свуда у свету. Понављајући свој став да је против сваког издвајања Косова и Метохије из Србије, Сабор апелује како на Албанце тако и на Србе да тешкоће које имају решавају у духу толеранције и међусобног поштовања, тим пре што је Божја воља била да оба народа деле исти животни простор Косова и Метохије, а посебно на Албанце оних подручја у којима они чине већину, да учине све како би се остварила максимална међусобна толеранција и међусобно поштовање у циљу што нормалнијег и бољег живота за сваког грађанина Косова и Метохије. Све проблеме у међусобним односима могу и треба да решавају дијалогом. Искрено уверени да је суживот Срба и Албанаца на Косову не само могућ већ и неопходан, јер нас је Бог упутио једне на друге, молимо се Господу да на Косову и Метохији завлада мир и да буде успостављен нормалан живот са све који тамо живе.

Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве огласила се Саопштењем за јавност поводом непримерене реакције једног од представника власти привремених приштинских институција. Ово Саопштење у наставку преносимо у целини: Епархија рашко–призренска је дубоко ожалошћена твитом косовског министра културе и спорта г. Чекуа да није законски могућ долазак на Косово и Метохију најбољем светском тенисеру Новаку Ђоковићу јер није примио вакцину против Ковида, иако та законска обавеза није на снази већ више од годину дана. Новак Ђоковић је изразио жељу да крсти своју децу у једној од светиња на Косову и Метохији, одакле и сам потиче. Питамо се какве шансе за мир и разумевање на Косову и Метохији шаље један званичник косовске владе и то министар за културу и спорт када непримереним коментаром на друственим мрежама погрешно интерпретира изјаву Новака Ђоковића који је у свом интервјуу за Кориере дела Сера рекао: “Не желим да се бавим политиком, али за сваког Србина Косово је срце, оно је центар наше културе, нашег идентитета, наше традиције, наше вере”, а све у контексту његове јавно изражене жеље да своју децу крсти на Косову и Метохији. Молимо се Богу да се ово питање реши у складу са правом слободног кретања свих грађана и верских слобода свих јер не постоје никакви законски разлози за забрану уласка г. Ђоковића кога као спортисту цене и многи косовски Албанци. Важно је напоменути да носиоци поруке мира, какви су Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и господин Новак Ђоковић, само доприносе суживоту Албанаца, Срба и других народа носећи благослов за све оне који овде живе. https://kossev.info/djokovic-javno-pozeleo-da-krsti-decu-na-kosovu-ali-iz-pristine-odmah-o-zabrani/ Извор: Епархија рашко-призренска

Српска академија наука и уметности дубоко жали због трагичног догађаја у Основној школи „Владислав Рибникар” у Београду и изражава најискреније саучешће породицама трагично настрадалих ученика и радника те школе. Ова незапаћена трагедија указује да се на свим нивоима мора радити на превенцији насиља. Заједнички циљ надлежних органа и свих нас мора бити промена културног обрасца и повећање емпатије и степена међуљудског разумевања. Дужни смо да као друштво урадимо све да се овакви немили догађаји више никада не понове. У Београду, 4. маја 2023. Извршни одбор САНУ Извор: Радио Слово љубве

Украјинска Православна Црква је, као што је општепознато, једина канонска и законита Православна Црква у Украјини, а уједно и највећа верска организација у тој земљи. Она је призната од свих Православних Цркава у свету, као и од свих инославних Цркава и конфесија, док неканонску, расколничку структуру која, иако назива себе Православном Црквом Украјине, нема ни најосновније атрибуте црквености, признају само четири Православне Цркве, које по броју својих верника чине веома мали проценат у православној васељени. Наравно, и кад би бројчана несразмера била у корист неканонске структуре, тојест на уштрб канонске Цркве, то у онтолошкој равни не би изменило ништа: Црква је Црква, а илегална парасинагога може постати Црква искључиво кроз покајање и канонску процедуру, никако нечијим потезом пера. Украјинска Православна Црква није никаква „зараћена страна” него жива и делатна Црква Божја у јединству вере и литургијском општењу са Руском Православном Црквом и Православним Црквама уопште. Ратове, праведне и неправедне, воде државе, а не Цркве. Чудовишног је карактера и сâм третман неке Цркве као непријатеља због чињенице да припадници трагично сукобљених страна, уколико су верници, јесу верници једне те исте Цркве. Црква је увек за мир, стално се моли за мир и чини све што може да непријатељство и мржњу међу људима и народима замене пријатељство и љубав. Црква не дели људе на „своје” и „туђе”, „домаће” и „странце”; она се труди да, у име Бога Који је Љубав, воли све и пастирски брине о спасењу душâ и животâ свих којима су братска љубав и помоћ потребне. Најбољи пример таквог става и понашања даје нам Украјинска Православна Црква – њен првојерарх, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, њен епископат, свештенство, монаштво и верни народ. Због тога Српска Православна Црква са дубоком забринутошћу, тугом и састрадалном братском љубављу гледа „трпљење светих” (Откр. 14, 12; ср. 1, 9) у Украјини, гледа притиске, насиље и прогоне које актуелна украјинска власт врши против канонске Цркве, а тиме и против већине властитих грађана, с обзиром на чињеницу да је реч о највећој верској заједници у земљи. Прогони су кулминирали управо последњих дана насилним отимањем храмова у корист псеудоцрквене расколничке структуре, која има статус својеобразне „државне Цркве” и неформалне инквизиције. Најављен је и предстојећи врхунац терора, верна реприза совјетског гоњења Цркве – изгон двеста педесет монаха и више стотина професорâ и студената теологије из Кијево-печерске лавре, вековног духовног изворишта и средишта Свете Русије (Святая Русь), крстионице источнословенског хришћанства и Православља у савременој Украјини, Русији и Белорусији. Кијево-печерска лавра са својим светињама није само символ и центар православне Украјине и, шире, „рускога света” (ма како ко тумачио тај термин) него и непресушни живоносни извор духовности васцелога Православља. Штавише, духовно и културно благо Лавре јесте изузетно важан и свима видљив елеменат не само украјинске и сверуске него и светске културне баштине. У светлу ових чињеница, одлука садашњег државног руководства Украјине да митрополита Онуфрија, монашко братство и духовну академију протера из Лавре није друго до синоним ужасавајућег државног терора над Црквом, као и најгрубљег кршења њених основних права, верске слободе и слободе савести уопште. Понашање украјинског државног руководства сведочи да је његов стварни – вероватно и крајњи – циљ брисање историјског памћења и свих трагова изворног Православља у Украјини да би се изменио кôд и историјски идентитет који је Црква мукотрпно изграђивала и чувала у току векова, од светога кнеза Владимира до данас. Осећајући и знајући да једина постојећа Православна Црква у Украјини, на челу са митрополитом кијевским Онуфријем, храбро и смирено носи свој крст и са надом узлази на Христову и своју Голготу, уверени смо да ће Распети и Васкрсли Господ – због дубоке вере, праштања и љубави према свима, па и према непријатељима по њиховом сопственом избору – дати снаге Својој Цркви да издржи сва страдања која треба и мора да поднесе. Истовремено подижемо свој вапијући глас против ужасне неправде, против државног терора над Црквом у Украјини који „вапије на небо”. Надамо се да ће Цркве и верске заједнице, као и институције и организације којима је стало до мира, правде и каквог-таквог поретка у свету, осудити флагрантно кршење верских права и слобода у Украјини. Молећи се усрдно Господу за прекид братоубилачког рата у Украјини и за што скорије успостављање благословеног мира у њој, са вером, надом и љубављу ишчекујемо тријумф Крста и Васкрсења Христовога над силама таме, зла и смрти. Крсту Твоме клањамо се, Христе, и свето Васкрсење Твоје славимо. Патријарх српски Порфирије, председник Светог Архијерејског Синода

Снимање и емитовање серије Попадија, увезано некаквим магијским концима за Епархију крушевачку, попримило је димензију несвакидашње елементарне непогоде; штавише, непогоде обима једног налета нечистих, врашких сила. Сви актери овог филмског зачараног каравана „с главом у ваздуху и ваздухом у глави“, такође се увезују са једним делом острашћеног, злурадог и хушкачки настројеног гледалишта; гледалишта ненаклоњеног Српској Православној Цркви и Епархији крушевачкој. Но и једни и други, ко из чисте доколице, ко из обести, или навијања на штету Цркве, имаће током, и након гледања ове паклене серије драматичне доживљаје и у сопственом животу. Јер, Бог и светиња се не дају исмевати нити ружити. Сви верници у Православној Цркви то добро знају! Наравно, засад то не знају, или неће да знају само актери серије, лакомислени људи, склепани „од оточ“, који лако гутају све удице медијских магова. А улисичени шегрти тих магова овде, произашли су из забела и дубрава Горњег Ступња и Мрмоша. Бачену удицу дакле, ови су прогутали лако и брзо, јер је премазана меденим намазом. „Мицка“ бабушка из серије опет, глуматањем „попадије“ крши правило о неупетљавању у живот једне стварне попадије; а разочаравајуће јесте то што ова мицка бабушка не иде даље од карикирања лика. Шта онда искрсава на екрану? Једино то да она ни по чему није достојна одрешити ремена на обући било које попадије као јунакиње стварног живота у нас. Зато, да би ова лажирана „попадија“ чула речи: „Иди, и не греши више“, треба сама себи да створи повољне услове за даљи опстанак; први је да се „чува хладноће и прехладе“. Епархија крушевачка, осим што су јој врагови самовољно дошли у поход и отимају се о њу, нема никаквог удела у овој оптичкој бласфемији; не само непостојећим благословом, него ни узимањем учешћа у безаконим чиновима; а ни свођењем било каквих рачуна ради нечасног добитка. Учешће међутим, појединих богослова у овој врашкој работи, јер и њих има у серији и у вези са њом, ствар је њихове самовоље и прелашћености; ствар огрешења о Цркву и о све њене данашње служитеље, као што је и ствар огрешења о сопствене упокојене дедове – свештенике из породица Тришић – Лисинац. Било како било, ово новонастало грдило немогуће је толерисати! А зар се досад није на разне начине предочавало да треба ићи мудро, да се не би погинуло лудо; да ће неко постати онакав слуга какав је његов господар; најзад, да је зло рађење готово суђење. Завршетак нашег саопштења је само тужно понављање чињенице да неправедник нека само и даље чини неправду! Окаљан нека се и даље каља! Праведник нека и даље живи праведно! Свет нека се и даље посвећује!“ (Откривење 22, 11). И тако до жетве пшенице и кукоља! Уколико далеко пре тога не буду сасвим продали душу ђаволу за мало ситниша! У Крушевцу 3/27. Децембар 2022. л. Г. Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка