Претражи Живе Речи Утехе

Abdicirao princ Petar: Filip može da postane kralj Princ Petar Karađorđević saopštio je danas da je potpisao odluku, o, kako je naveo, abdikaciji kojom se odriče svih prava prerogativa koja mu pripadaju po osnovu prvorodstva i da ih prenosi na sljedećeg po starješinstvu rođenja, njegovom bratu kraljeviću Filipu. 28.04.2022 Princ Petar, najstariji sin princa Aleksandra Karađorđevića i unuk Kralja Jugoslavije Petra Drugog Karađorđevića, odluku o abdikaciji, kako je naveo u saopštenju, potpisao juče u palati Svetog Andreja u Sevilji, u prisustvu svedoka, kako naglašava, svijestan da se tim činom odriče svih prava za sebe i sve svoje potomke koji su rođeni ili će tek biti rođeni u bračnoj vezi ili izvan bračne veze. "Ne odričem se prava koja proističu iz prava na nasleđe imena, člana Kraljevskog Doma, titule Kraljevića i svih drugih prava i obaveza koje zakon i tradicija daju i nalažu članu porodice", naveo je princ Petar čija je odluka o abdikaciji stupila na snagu po potpisivanju. Potpisivanju su svjedočili njegova majka princeza Marija Da Glorija od Orleana i Bregance i Vojvotkinja od Segrorbe, njegov očuh Ignacio, Vojvoda od Segorbe, sa, kako je saopšteno, blagoslovom patrijarha srpskog Porfirija jeromonah Mikel Ortega Modest, starješina Crkve Svetog Arhangela Mihaila u Palmi na ostrvu Majorka, princ-nasljednik Filip, princeza Danica, sestra Soul, grofica od Ampurijasa, Ljubodrag Grujić, član Krunskog vijeća, Kancelar ordena i Herald Doma Karađorđevog i Nikola Stanković, šef kabineta princa-naslednika. O svojoj, kako ističe, nepokolebljivoj odluci zvanično je obavijestio i oca i stariješinu Kraljevskog Doma princa Aleksandra i patrijarha srpskog Porfirija. Smatra da je u interesu dinastije da princ-naslednik sa svojom porodicom živi u Srbiji među svojim narodom. U tom smislu, ukazuje da je njegov brat princ Filip svoj i život svoje porodice vezao za Srbiju u kojoj se nakon devet decenija rodio i prvi muški član dinastije Karađorđević, nasljednik princa Filipa, kraljević Stefan. Princ Petar navodi i da svoj život, kao i do sada, nastavlja u Sevilji. Princ Filip Karađorđević je drugi sin princa Aleksandra i princeze Marije da Glorije od Orleana i Bragance, unuk kralja Petra II i kralja Aleksandra. Kršteni kumovi su mu španska kraljica Sofija, grčki kralj Konstantin II i princeza Ana od Burbon Dve Sicilije, vojvotkinja od Kalabrije, rođena kao princeza od Orleana. Živio je u Virdžiniji do 1984. godine, školovao se u Velikoj Britaniji, a u školskoj 2003/04 učestvovao je u programu razmjene studenata na španskom Univerzitetu u Madridu. Srbiju je prvi put posetio 1991. godine, a sa porodicom se nastanio u Belom dvoru u Beogradu 17. jula. 2001. godine. Vjenčao se sa dugogodišnjom djevojkom Danicom Marinković 2017. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu, a činodejstvovao je blaženopočivši patrijarh Irinej. Prvog sina princa Stefana Karađorđevića, princ Filip i princeza Danica dobili su 25. februara, 2018. godine. (Tanjug)

Његово Краљевско Височанство Принц Михаило Карађорђевић посетио је Свету Гору и Манастир Хиландар. Ово је била прва посета Принца Михаила Светој Гори. На почетку обиласка Свете Горе, Принц Михаило посетио је Кареју и Манастир Ватопед, у коме је и преноћио. У Светој царској српској лаври Хиландару, Принца Михаила дочекао је игуман манастира, Високопреподобни архимандрит Методије у пратњи манастирске братије. За време боравка у манастиру Принц Михаило је посетио: Скит Свете Тројице, Пирг краља Милутина, Стари манастир (Црква Светог Василија, Хрусија) и винарију у оквиру новог винограда манастира Хиландара. "Веома сам срећан и благодаран Богу и Мајци Божијој који су ме удостојили да посетим нашу Свету Царску Лавру Манастир Хиландар. Хиландарска ризница највеће је благо српског народа. То духовно и уметничко благо не може се проценити и на свима нама је да пружимо свој допринос да га сачувамо за своје потомке и за сва будућа поколења. Игуман Методије је са својим братством диван пример како се служи Богу и светосављу. Помолио сам се пред иконом Мајке Божије да штити и чува наш народ у Отаџбини и расејању, а посебно наш народ на многострадалном и распетом Косову и Метохији и обећао сам да ћу ускоро поново посетити Свету Гору" - рекао је Принц Михаило за Телевизију "Храм". Пре Принца Михаила, од Карађорђевића су манастир Хиландар на Светој Гори посетили Краљ Петар I, Краљевић Томислав и Престолонаследник Александар II. Краљевић Томислав, отац Принца Михаила, много је учинио за очување и обнову Хиландара. Као други Карађорђевић који је боравио у Хиландару, Краљевић Томислав је 23. септембра 1964. посетио Хиландар, а онда и 9. јуна 1973. по други и 31. маја до 1. јуна 1994. по трећи пут. Извор: Телевизија Храм View full Странице

View full Странице

Пре неки дан на Гардијану објављен чланак о томе како нови саудијски принц планира да земљу врати нешто умеренијој форми ислама. Каже да је после револуције у Ирану цели Блиски исток отишао у нежељеном смеру. У склопу тога је ваљда већ ограничио ингеренције верској полицији исл. Више на: https://www.theguardian.com/world/2017/oct/24/i-will-return-saudi-arabia-moderate-islam-crown-prince

Усред Другог светског рата, 1942. године, над Средоземним морем у ознакама две зараћене стране, фашистичке Италије и савезничке Велике Британије, летела су два идентична авиона, подржавајући матичне армаде, које су доле на узбурканим таласима Медитерана водиле рат до истребљења. Оба авиона била су произведена три године раније, почетком 1939. године, у фабрици „Рогожарски“ у Београду, у тадашњој Краљевини Југославији. Модел је имао југословенску ознаку SIM-XIV: слова у ознаци односила су се на иницијале бриљантног младог конструктора који је направио ту летелицу – Симу Милутиновића. Тај „аероплан“ који је носио његово име у ознаци био је један од неколико различитих авиона које је пред рат пројектовао Милутиновић, једна од најбриљантнијих ваздухопловних личности које је ова средина изнедрила у својој дугој и пребогатој летачкој традицији. Авион SIM-XIV био је круна његових напора и врхунац плодне каријере. Ипак, авион је, као уосталом и читава тадашња земља, Краљевина Југославија, имао злосрећну судбину: од читаве серије која је била произведена за војску, односно морнарицу, из базе у Боки Которској априла 1941. године, након почетног отпора агресору, посаде SIM-ова су по слому државе кренуле у прелет ка Африци где ће у саставу савезничке британске војске наставити борбу против фашизма и нацизма. До афричке обале стигла је свега једна посада са летелицом, док други храбри пилоти нису били те среће, оставши развејани на том неизвесном и опасном лету. Други део авиона на Јадрану заробили су Италијани и, искрено заинтересовани квалитетом југословенске „машине“, пребацили их на своју обалу да их тамо укључе у своје ратне напоре. Сима Милутиновић, дотадашњи конструктор већ овенчан славом и пословним успехом, остаје у свом дому у Београду да искуси тешку судбину живота под окупацијом. Тескобу су покушали да му олакшају нови господари живота и смрти, припадници нацистичког и квислиншког апарата, нудећи му да своје огромно знање и врхунски таленат стави у њихову службу. Пркосни и поносни Херцеговац то одбија и остаје да са муком преживљава четири године, дочекавши тако светлог образа слободу октобра 1944. године. ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ЛЕТЕЊУ Прича о Сими Милутиновићу, рођеном 1899. у Мостару, у саставу тадашње Аустроугарске монархије, каснијем инжењеру и професору Машинског факултета у Београду, и најплоднијем југословенском конструктору авиона, почиње оног дана 1922. године када са студија на Техничком факултету Универзитета у Београду прелази на Политехнику у Берлину, где учи општу машинску технику и специјализује се у ваздухопловној струци. Дипломирао је новембра месеца 1925. године. Ту открива своју пасију звану летење, а околности те епохе му у томе само помажу: авион је још увек нова справа која је своју светску премијеру и популарност стекла у тек окончаном Првом светском рату. Авион тог доба доживљава напредак готово видљив голим оком, под дејством свакодневних техничких открића и могућности које се убрзано примењују на летелице. Сима Милутиновић извесно време по завршетку школовања проводи радећи у немачкој авио-индустрији али, с обзиром на степен безнађа и нестабилности који је владао у тој земљи након тоталног пораза у Првом светском рату, одлучује да пређе у Француску, земљу победницу, чија се авијација и пратећи ниво техничког знања у том тренутку налази на апсолутном светском врху. Током неколико година, пословни ангажман ће га водити кроз најчувеније тадашње фабрике авиона у којима ће стећи пресудно искуство и усавршити таленат до тачке од које ће кренути да се упише у домаћу историју великих људи. Сима Милутиновић ради у фабрикама „Блерио“, „Ханриот“, „Брегует“, „Потез“ и чак стиже да кратко време проведе и у фабрици авионских мотора „Салмсон“. По повратку у земљу, запошљава се у новој фабрици „Икарус“ у Земуну у којој се у то време припремала производња војног авиона „Потез 25“ по француској лиценци. Захваљујући искуству и знању постаје „шеф фабрикације“, да би недуго затим добио и захтевну позицију фабричког конструктора. У погону исте фабрике у оближњем Новом Саду у то време се већ пројектују и граде хидроавиони аутентичне конструкције за потребе Поморског ваздухопловства Краљевине Југославије. Конструктор Милутиновић бива пребачен у Нови Сад, где је са немачким инжењером Јосифом Миклом сарађивао на пројектима хидроавиона и лаког спортског авиона „Сиви соко“. ПРЕДУЗЕТНИЧКИ ДУХ Почетком тридесетих, у време нагле индустријске експанзије која се прелила и на тадашњу земљу, Милутиновић одлучује да напусти фабрику „Икарус“ и крене да самостално развија и производи сопствене пројекте. Први је био лаки авион који добија (касније фамозну) ознаку на основу иницијала: SIM-II. Авион бива склопљен у сопственој режији уз финансијску помоћ породице и банкарског кредита од којег је купио мотор немачке фирме Сименс. На пољани тадашњег „Земунског аеродрома“, на данашњој локацији београдског пословног центра „Ерпорт сити“, 29. маја 1930. године, по први пут полеће авион Милутиновићеве самосталне конструкције, назван по њему. Војно ваздухопловство, у коме су доминирали лични интереси и тајни пословни аранжмани, није одобрило серијску производњу авиона непознатог домаћег конструктора, али је, суочено са његовим очитим вредностима, откупило прототип који је одмах предат Удружењу резервних авијатичара, односно краљевском Аероклубу, на коришћење. У време када се појавио, овај авион био је напредан и конструкторски храбар, најављујући звезду у успону и велики таленат: Симу Милутиновића. Стручној јавности није требало много да схвати да пред собом има прилично перспективног конструктора авиона. Наредне године појављује се нови прототип, назван SIM-VIII, сличан претходном моделу али далеко технички унапређен: био је лакши, бржи и бољи за управљање. Сима Милутиновић показује да, поред конструисања летелица, изванредно влада и технологијама њихове производње. Свој таленат убрзо увезује са другим перспективним пројектантима, показујући да нимало није оптерећен блиставим похвалама и пратећом сујетом која је могла да се јави: у маниру неуобичајеном за то време и место, са групом инжењера (Физир, Милутиновић, Сивчев и Бишевић) ради на заједничком и веома успешном пројекту авиона „PVT“. ЗЛАТНО ДОБА Од 1935. па све до напада Трећег рајха на Југославију 6. априла 1941. године, Сима Милутиновић се враћа у корпоративни свет: налази се на високој позицији у „Првој српској фабрици аероплана Рогожарски“ као шеф конструкционог бироа и руководилац производне линије. Овај период био је најплоднији у његовом раду: у току само шест година, Милутиновић је пројектовао 11 типова авиона за потребе југословенског ратног и поморског ваздухопловства. Конструисао је моделе за готово све врсте потреба – од једномоторних школских авиона, двомоторних лаких бомбардера, до хидроавиона. У исто време, са његовог пројектантског стола излазе производни нацрти за чак 12 модела елиса којима су у то време били покретани авиони. За Симу Милутиновића се у то време говорило да у сваком тренутку у раду има најмање три авиона: један на цртаћим таблама конструкционог бироа, други у производњи, а трећи већ на испитивању на аеродрому. Да би се разумела важност рада и напора Симе Милутиновића, као и велики траг који је оставио у домаћем друштву, мора се истаћи да је ваздухопловна индустрија, као врхунско умеће, и тада, као и у каснијим епохама, одувек предњачила у комплетном развоју једне земље и последично подстицала све њене привредне капацитете. Развијајући брзим корацима српско и југословенско ваздухопловство, и као менаџер продукцијских погона и као конструктор, Милутиновић високо подиже целокупну технолошку културу тадашње земље, уводећи неке од најсавременијих метода производње у средину којој је очајнички било потребно да ухвати корак са све динамичнијим глобалним развојем. Успевајући да убрзано развија и гради све модерније авионе, Сима Милутиновић, праћен неколицином домаћих конструктора, ојачава домаћу авио-индустрију до тог нивоа да крајем тридесетих година она може да без проблема прихвати лиценцну производњу најбољих војних летелица које је свет познавао, и то подједнако успешно, британског, немачког и италијанског порекла. Упоређено са данашњом перспективом, то достигнуће делује као немогућ и истовремено фантастичан задатак који је био реализован. УСПЕСИ И У НОВОЈ ПОСЛЕРАТНОЈ АТМОСФЕРИ По окупацији земље, матична Милутиновићева фабрика „Рогожарски“ бива стављена у погон за потребе немачке ратне индустрије. Ипак, поносити патриота из Мостара одбио је да даље ради за непријатеље. Одмах по ослобођењу Београда октобра 1944. године, нове партизанске власти га ангажују да се хитно врати у фабрику и управља поправкама ратних авиона совјетске црвене армије и новоформираног Југословенског ратног ваздухопловства који су нападали немачке положаје на оближњем Сремском фронту. После рата наставља професуру на Машинском факултету у Београду, али и конструисање летелица. До краја радне каријере остао је уписан као пројектант чак 15 успешних авиона. Од 1946. године на Машинском факултету је са својим колегама поставио основе савремене наставе, омогућивши тако образовање кадрова неопходних за развој не само домаћег ваздухопловства већ и читаве индустрије. С обзиром на свој раскошни таленат и пребогато радно искуство, предавао је чак и стручне предмете који су били ван уско ваздухопловне струке: „Машине алатке“, „Механичка технологија“ и „Испитивање материјала“. Као декан Машинског факултета изузетно је допринео побољшању наставе формирањем и опремањем лабораторија у оквиру факултета. До одласка у пензију 1970. године, на Ваздухопловном одсеку дипломирало је 420 његових студената и 70 слушалаца на Ваздухопловној техничкој академији у Жаркову. Написао је универзитетски уџбеник „Конструкција авиона“ у време када је таква литература била оскудна и у развијеним земљама. Тихи геније, принц домаћег неба, преминуо је у Београду у дубокој старости 1981. године као истински великан кога је, нажалост, како је време све више пролазило, запамтила само историја уског стручног круга. Ипак, на срећу, у увек широком и бројном кругу „обичних“ ентузијаста загледаних у лет металних птица, имена Симе Милутиновића и његових летелица и даље поуздано стоје на пиједесталу славних који је тако вредно заслужио. Бранимир ГАЈИЋ, ВеликиЉуди

Вероватно једна од најинтригантнијих и најтрагичнијих личности Црне Горе и њене владарске куће, био је принц Мирко Петровић Његош. Мирко је био средњи син краља Николе, с титулом „велики војвода од Граховца и Зете„. Уједно, био је једини Николин син који је имао потомство! Мирковом старијем брату Данилу био је, по линији наслеђа, „виђен“ црногорски престо, а Мирку, веровали или не – српски. Наиме, постојао је план да, у случају ако Александар Обреновић не добије дете са Драгом Машин, њега наследи управо принц Мирко. Зато је и оженио Наталију Констатиновић, блиску сродницу Обреновића (отац јој је по женској линији био унук Јеврема, брата кнеза Милоша). Tако би Мирко испунио давнашњи завет свог оца. Ту идеју о наслеђу престола, међутим, омео је Мајски преврат у Београду. А брак са Наталијом, чини се, Карађорђевићи никад нису опростили Петровићима, иако су се и они са њима ородили, браком тада принца Петра Карађорђевића и Николине најстарије кћери Зорке. Мирко је, пре брака, иначе био прави бон-виван. Није много марио за политику, правио је и скандале, вратоломно јахао, обљубио поприлично жена… Из авантуре са београдском глумицом Вукосавом Крстановић остала су љубавна писма, која је она после продала листу „Звоно“. Краљевска породица Петровић. Принц Мирко други с десна. Ипак, када су чланови краљевске породице и владе Црне Горе избегли 1916. године, једини је у земљи остао и окупацију трпео, управо Мирко. Иако је раније остао без српског, а црногорски престо му није био „виђен“, није прихватио окупаторске идеје да га поставе за владара окупиране Црне Горе. Био је интерниран у дворцу на Крушевцу (Подгорица), оболео од туберкулозе и пред крај рата, 2. марта 1918, током лечења умро у Бечу. Наталија и Мирко У браку са Наталијом, Мирко је имао петорицу синова. Страшни усуд породице Петровић, или нешто друго, тек, без четворице је остао врло брзо: Стефан (Шћепан) и Станислав су умрли исте године, 1908, са пет односно три године (помињем их у причи „Знамените црногорске лађе“), Емануил (12) 1928, а Павле (23) 1933. Једини је доживео да се ожени и остави потомство – средњи син, принц престолонаследник Михаило (14. септембар 1908. – 24. март 1986.). Технички гледано, и Михаило би се могао назвати краљем, јер је његов стриц, краљ Данило Други после само шест дана владавине без земље, абдицирао у корист синовца. Ето, и Михаило се показао достојним оца, Мирка. Двапут је одбио престо, једном, почетком 30-их година, када му је Бенито Мусолини нудио престо Албаније и титулу „црногорско-албанског краља“, а други пут 1941, када му је опет из Италије нуђен престо обновљене државе Црне Горе… Михаилов син, принц Никола, сада је „претедент на престо“, мада не показује велико интересовање за то. Никола има двоје деце, од којих син Борис, попут свог прадеде Мирка, носи титулу – Велики војвода од Грахова и Зете. http://www.vucinic.me/princ-mirko-od-bonvivana-do-simbola-casti/