Претражи Живе Речи Утехе

Принц наследник Филип Карађорђевић посетио је јуче гроб свог деде, краља Петра Другог, у породичном маузолеју Цркве Светог Ђорђа на Опленцу, дан уочи обележавања стогодишњице његовог рођења. Он је након полагања цвећа и паљења свећа казао да се осећа поносно и испуњено, због повратка у Србију, где му се родио син Стефан, први након свог прадеде краља Петра Другог, који је рођен у Београду, чиме је, како је рекао, испунио жељу генерација Карађорђевића, а посебно жељу његовог деде, блаженопочившег краља Петра Другог. “6. септембра се навршава 100 година од рођења мог деде краља Петра Другог Карађорђевића. Први Карађорђевић рођен да буде краљ, у престоном Београду, то је постао са само 11 година, пошто му је отац, витешки краљ Александар, страдао на дужности од руку нациста и фашиста. Прекинутог детињства, у свету политике, интрига и светских неприлика, желео је да буде дорастао очевом делу. Са само 17 година, преузео је краљевску власт у најтежем тренутку. На његово краљевство ударили су нацисти и фашисти са свих страна, приморавајући га да се повуче и привремено напусти отаџбину, као што је то урађено у Првом светском рату. Међутим, без обзира на све напоре које је улагао, светске неприлике онемогућиле су његов повратак. Први рођен у својој земљи, без стрепње да ће постати емигрант, као што су сви пре њега били, ипак је то постао и остаће упамћен као такав, краљ без краљевства и круне, у егзилу. До смрти је сањао тренутак када ће се вратити у родни Београд, али тај тренутак није дочекао. Жељу Краља Петра Другог да почива на Опленцу, много деценија након његове смрти, испунио је краљев син, а мој отац, Престолонаследник Александар Други, 26. маја 2013. године. Одајући му почаст, данас уочи стогодишњице његовог рођења, осећам се поносно и испуњено, јер сам се вратио у нашу Србију, где се родио мој син Стефан, први након свог прадеде краља Петра II, који је рођен у Београду, и срећан сам што ће расти у Србији међу својим народом и својим прецима, чиме ће испунити жељу генерација Карађорђевића, а посебно жељу мог деде, блаженопочившег краља Петра II”, наводи се у саопштењу Принца Филипа Карађорђевића. https://mitropolija.com/2023/09/06/princ-filip-povodom-stogodisnjice-rodjenja-kralja-petra-ii-ponosan-i-ispunjen-zbog-povratka-u-nasu-srbiju/

Изложба дизајнера г. Светозара Пандуровића под називом "Црквено уметничко стваралаштво" биће отворена у Кући Краља Петра на Сењаку у уторак 14. јуна 2022. године са почетком у 19 часова, сазнаје радио "Слово љубве". Сабрани ће уз слово гђе Јелене Тимотијевић имати прилику да се упознају са радом овог уметника који је сарађивао и са Музејом СПЦ, Музејом „Војводина“ у Новом Саду и Музејом Митрополије загребачко-љубљанске. Подсетимо да се Кућа Краља Петра налази у улици Васе Пелагића број 40, сви су добродошли. Изложба ће бити отворена до 25. јуна текуће године. Више детаља о раду г. Пандуровића можете пронаћи на уметниковој интернет-страници. Извор: Радио "Слово љубве"

У малој цркви на Пељешцу, у близини некадашњег Стона, сачуван је једини портрет неког од српских монарха пре династије Немањића. Задужбина првог српског краља Михаила Војислављевића, који је владао Травунијом, Захумљем, Дукљом и Рашком, подигнута је у старом Стону крајем 11. века, а фреска је живописана око 1080. године. Ктиторски портрет краља Михаила налази се у малој ниши која се налази лево од ранијег улаза у црвку. Изнад ње се налазила још једна фреска, која је данас само делимично сачувана. Стручњаци сматрају да је на њој био приказан неко од апостола или сам Исус. Михаило држи у рукама своју задужбину а његово лице на фресци је издужено, са великим очима, изнад којих су наглашене обрве, док је на челу насликана дубоко урезана хоризонтална бора. Коса му је дужа, проседа и допире до потиљка, попут његове браде. На глави носи краљевски венац западног типа који се среће широм средњовековне Европе. Војислављевић је био први српски краљ. Владао је српским средњовековним областима Дукљом, Травунијом, Захумљем и Рашком, од 1050. до 1081. године. У почетку је владао као кнез, а своју државу је око 1077. године уздигао на ранг краљевине за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Црква је била малих димензија, дужине шест а ширине четири метра. Ипак, била је необично висока, више од седам метара, а богато је била украшена каменом орнаментиком. била велика. Свети Сава је на овом месту 1219. године основао Епархију Хумску или данашњу Епархију Захумско-Херцеговачку. Стон и Пељешац су у оквирима Србије остали све до 1333. године када ће их Дубровнику, за годишњи данак од 500 перпера и под условом да „поје српски поп у Стону“, продати краљ Душан. Данас на Пељешцу и у Стону нема ни српске црвке ни српског попа. Извор: Слободна Херцеговина

Самостална изложба икона аутора Петре Коснић биће отворена у уторак, 24. маја 2022. године, у Кући Краља Петра на Сењаку, са почетком у 19 часова, а трајаће седам дана. Петра је дипломирани ликовни уметник са вишегодишњим искуством у иконопису, фрескопису и мозаику, негује византијски стил иконописања, а посебан печат иконама које слика дају боје и њихово мешање. Њених многобројних радова има у црквама и манастирима, као и домовима, а на овој поставци ће приказати 21 икону. Петра је сада на докторским студијама на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где је претходно завршила основне и мастер студије, а започела је своје образовање на Ликовној академији у Италији, потом на Академији СПЦ за уметности и консервацију у Београду. У разговору за Радио Слово љубве говори нам о свом даљем уметничком развоју, иконама које су у њеном атељеу настајале у последње две године, али и самосталним изложбама у шест градова Црне Горе - Улцињу, Бару, Тивту, Будви, Котору и Никшићу где је добила позив за мастер клас, као и гостовањима која се очекују - у Подгорици, Скадру и Требињу. Петра позива слушаоце да дођу и виде иконе које ће до 31. маја бити представљене у Кући Краља Петра на Сењаку (ул. Васе Пелагића 40; аутобуске линије 17, 44, 88, 94, трамвај 11). ФОТОГАЛЕРИЈА - иконе аутора Петре Коснић Извор: Радио Слово љубве Разговор са Петром Коснић поводом Изложбе у Кући Краља Петра:

Ново издање емисије Радио-Беседе „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ посвећено је богослужбеним особеностима празникâ Светог краља Милутина, Светог исповедника Варнаве хвостанског и преподобних Теоктиста и Јелисавете. Поред истицања појединих детаља и житијâ наведених светитеља, указано је да су они били обједињени у једној истини која их је красила, а то је љубав према Господу и ближњима. Ту љубав су на различите и аутентичне начине пројављивали, било као добри владари и задужбинари, или као они који су спремни да своју веру и љубав према Господу потврде дајући свој живот. Свештено градитељство светог краља Милутина није имало за циљ искључиво изградњу манастира, већ изградњу живе Цркве, знајући да, када градимо храм, храм – у духовном смислу – изграђује нас. „Желео си да добијеш на висини небеско благо, па си на земљи праведно владао, побожношћу си заблистао, и Царства небеског се удостојио; Зато је Христос душу твоју заволео и у тебе се уселио и био си Му дивно станиште, па са Њиме радосно царујеш и храниш неизрецивом светлошћу са свима светима, зато Га моли да просвети и спасе душе наше.ˮ (Слава на стиховње из службе светог краља Милутина) „Имајући пламену веру, као првоврховни апостол Петар, ти си, исповедниче Варнаво, огњем проповеди својих сведочио Истину, изобличавајући безбожне лажи и преваре. Таму паклену ти си разгонио светлошћу светог Јеванђеља и часним и светим животом својим, удостојивши се Царства небеског и вечне славе. Зато те молимо, удостој и нас наслеђа твога.ˮ (Слава на литији из службе светог исповедника Варнаве хвостанског) „Дивног ли чуда у српском народу! Као извор смирења и лествица покајања се показао, па је српски род до небеса узнео и пример му дао. Зато дођите, љубитељи празника, да похвалама опевамо славнога краља: радуј се преблажени Теоктисте и Господу моли се да свету мир дарује, а отаџбини ослобођење и душама нашим велику милост.ˮ (прва стихира на Господи возвах из службе Преподобног Теоктиста) „Светлошћу живота свога засијала си на земљи, богомудра Јелисавето, и узнела се на небеса међу угоднике Божје. Одбацила си пролазно и примила непропадиво; и ушла у радост Господа свога. Њега моли, преподобна, да спасе душе наше.ˮ (Слава на Господи возвах из службе преподобне Јелисавете) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Најзначајнији духовни и културни центар српског народа, Манастир Хиландар, добија први мозаик у својој вишевековној историји. Мозаик његовог највећег ктитора после Светог Симеона и Светог Саве – Светог краља Милутина, за само два месеца створен је у уметничкој радионици породице Ивановић из Параћина и са својим ауторима је већ кренуо до свог одредишта на Светој Гори. Повод за израду овог изузетно вредног уметничког дела је обележавање 700 година од смрти знаменитог српског владара који је подигао Србију до велике балканске силе. Изузетан рад уписује творце мозаика, академског сликара светског реномеа Зорана Ивановића и његово троје деце: Темјана, Василису и Темјану, у српску духовну историју. У среду 3.11. увече, дан пре кретања пут Свете Горе, мозаик је представљен у новој галерији Културног центра у Параћину, где је привукао велику пажњу. Параћин се поноси Ивановићима који ће, својим делом, оставити траг не само у српској, већ и у вери свих православних хришћана. „Добили смо из Хиландара претежак задатак да за само два месеца урадимо овај мозаик, па је заједнички рад нас четворо био једини начин да одговоримо том кратком року. Радили смо старом инверзном техником, са наличја, па смо тек два сата пре него што смо мозаик представили јавности први пут видели право лице краља Милутина. Он је ктитор Манастира Хиландар, највише заслужан што је ова светиња таква каква данас јесте. Набавка материјала за израду била је једна од најтежих ствари. Део стакла наручили смо из Италије, али део мозаика који представља саму светињу Хиландар, којег краљ држи у наручју, урадили смо природним каменом. Врло тенденциозно, да не оскрнавимо ту природност и лепоту којом наш манастир зрачи“, каже Зоран Ивановић, и додаје да, управо држећи у рукама ту светињу, Свети краљ Милутин се први пут показује као ктитор Хиландара. За разлику од других манастира на Светој Гори, Хиландар до сада није имао мозаичку традицију. Зоран Ивановић је са сином Темјаном годинама повремено ходочастио до ове светиње и приликом једне такве посете однео на поклон свој први мозаик Богородице. Тада се и родила идеја за израду мозаика. Договори су трајали готово две године и на крају су добили игуманов благослов. Почели су да раде композиције мозаика Ваведења Пресвете Богородице, површине око пет квадрата, са тринаест фигура. Догодило се, међутим, да је други задатак добио приоритет због обележавања седам векова од смрти Светог краља Милутина, па ће тако прво бити постављен мозаик у његову част. И то на главни улаз службених просторија одмах након суботње свечане трпезе.Како напомињу Темјан, Василиса и Темјана, када се ради у заједништву, посвећено и са љубављу, ништа није тешко, па ни радити свакодневно од 10 до 12 сати. Тако је то било током претходна два месеца. У збиру, то је најмање 40 сати дневно. Четворо Ивановића заправо су један живи мозаик, четири каменчића једне уметничке целине. Ваведење је и слава манастира Хиландар, па отуда први договор да Ивановићи раде тај мозаик. „Мозаик Ваведења смо урадили више од половине и испоручићемо га до маја наредне године. То ће бити други од укупно четири мозаика, колико је договорено да урадимо за Хиландар“, наглашава Зоран Ивановић. Извор: Хиландар

Бугарска православна црква 30. октобра прославља успомену на Светог краља Стефана Милутина. Мошти овог српског светитеља и краља почивају у Саборном храму свете мученице Недеље у Софији. Тим поводом је 29. октобра т. г. служена Света Архијерејска Литургија са пресвлачењем моштију Светог Краља. Са благословом Његове Светости Митрополита софијског и бугарског Патријарха Неофита, богослужењем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ белоградчички Поликарп, викар митрополије софијске са свештенством Бугарске и Српске Православне Цркве. По благослову Епископа зворничко тузланског г. Фотија овом свечаном служењу присуствовали су и саслуживали протојереј–ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намјесник теслићки и јереј Тадија Никчевић. Стојећи поред кивота са моштима Светог Краља, свештенство је певало канон светитељу. Кивот је отворен, и пошто су мошти побожно цјеливане,свечано су пренете у свети олтар, положене на свети престо да се пресвуку и очисте. Након постављања нове ризе и одежди, бијелим златом везене хаљине у којима је 5 милиона шавова, свете мошти су положене у кивот, који је свештенство носило у литији. По први пут ове године, са благословом митрополита софијског и бугарског патријарха Неофита, извршена је литија са моштима Светог краља Стефана Милутина улицама Софије. Епископ Поликарп је пренео патријаршијски благослов и поручио: „Први пут је обављен литијски опход са тијелом светитеља око храма како би он благословио овај град, његове становнике и госте, да би свима дао избављење од сваког зла. Прославимо отворена срца и душе 700 година од успења Светог краља Стефана Милутина и да сачувамо дивно сјећање на овај историјски тренутак!Нека увијек са љепотом, радошћу и надахнућем приступамо његовим светим моштима и његовим молитвама нека нас Господ подржава и благослови! Свети Краљ нас спаја да бисмо знали да смо не само сусједни народи, него и браћа у име Христово. Нека ова прослава буде мост успостављању мира и љубави између наша два народа, како бисмо заједно напредовали у име Господа!“ Одежда која је остала на моштима светитеља годину дана, традиционално се на овај дан предаје храму или манастиру Српске православне цркве. Епископ Поликарп је, по благослову Његове Светости Патријарха бугарског Неофита, предао одежду Светог краља Стефана Милутина на благослов представнику Манастира Успење Пресвете Богородице, село Грачаница на Косову , последњег манастира који је свети краљ саградио. Откуд мошти Светог краља Милутина у Бугарској? Свети краљ Милутин (1282-1321) преминуо је 29. октобра 1321. године у свом дворцу у Неродимљу, на Косову и то само недељу дана након завршетка његове импозантне задужбине манастира Грачанице. Краљ Милутин је сахрањен у својој гробној Цркви Светог Стефана у његовој можда и најлепшој задужбини манастиру Бањска код Косовске Митровице, коју је изградио у ту сврху. И одмах након сахране, на његовом гробу почела су да се дешавају многобројна чудесна исцелења, тако да је Српска православна црква канонизовала Светог краља Милутина већ 1324. године. Пред сам Косовски бој 1389. године, због опасности од турске похаре и близине манастира Бањска бојном пољу, његово тело је пребачено из Бањске у Трепчу и било је у Трепчи све до 1460. године. Разлог због ког тело Светог краља Милутина није могло да се врати назад у манастир Бањску су биле турске похаре, као и велики пожар који је захватио овај манастир и скоро га уништио. Уз то, по наредби султана манастир Бањска је у 16. веку потпуно разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства и од најлепшег манастира Светог краља Милутина остала је само рушевина. У време велике османске најезде на Србију 1460. године предвођене султаном Мехмедом II Освајачем, тело Светог краља Милутина пренето је иза леђа османске најезде у околину Средца (данашње Софије), зато што се та област, у то време, налазила у оквиру канонске територије Српске православне цркве тј. Пећке патријаршије. У неком тренутку мошти су пренете у оближњу софијску цркву Свете Недеље, која се по Милутиновим моштима још назива и црква Светог краља. Мошти светог краља су пренели у Софију српски калуђери Јоаникије, Спиридон и Јоаким. У међувремену, нетрулежне свете мошти нашег краља постале су извор многих чудеса и благослов кроз векове за православне Бугаре. Народ у огромном броју свакодневно обилази цркву Свете Недеље у центру Софије, која по посећености подсећа више на манастир Острог код нас, него на једну градску Цркву. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Поводом 75. годишњице од освећења храма Светог краља Стефана у Алхамбри, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је честитку Његовом Преосвештенству Епископу западноамеричком г. Максиму, свештенству, управи парохије и благочестивом народу следеће садржине: Ваше Преосвештенство, драги Нам у Христу брате и саслужитељу, Заједно са Вама, Преосвећени Владико, са радошћу у срцу се обраћам свештенству, часницима и парохијанима цркве Светог Стефана Првовенчаног, као и свим Вашим епархиотима, честитајући им велики јубилеј, седамдесет и пету годишњицу освећења овог храма који свакако спада међу најлепше које је наш народ подигао у двадесетом столећу. Заједно са нама, драга браћо и сестре, овом јубилеју, који је заправо израз ваше верности Светосавској Цркви, радује се и патрон храма, први српски крунисани краљ Стефан Немањић, монах Симон, кога је Бог као светитеља прославио и због тога што се заједно са својим равноапостолним братом Светим Савом, определио баш за Православну Цркву и веру, православну културу и цивилизацију, и то у часу када се чинило да је она поражена и нестаје са историјске сцене. Радују се данас и они ваши свети преци, махом честити Херцеговци, који су свој амерички сан почели половином деветнаестог века, а многи га и завршили оставивши кости у окнима рудника злата, да би њихови потомци већ после пар деценија, подигли прве српске православне храмове у Америци, и то баш у Калифорнији, у Џексону, у Ејнџелс Кампу, Сан Габријелу и другде. Највише се, верујем, радује Свети Севастијан Дабовић, који је учествовао и покренуо изградњу неких од ових храмова, али је највише градио живу Цркву, окупљајући православне Србе у самосталну црквену заједницу, повезану са Црквом у Отаџбини. О прослави Саборне цркве у Лос Анђелесу, њеном значају, историји, треба да знају, да прослављају и да се радују сви чланови наше Цркве, у Отаџбини и у расејању. Али да би имали могућност да се радују, да будемо Црква, заједница, сабор у пуном смислу речи, ми треба и у старом крају и у Америци да негујемо наше аутентичне вредности, оне особине по којима ће нас и Бог препознати као православне Србе, оне вредности које карактеришу наш етос, наш начин живота, а то су: православна вера и хришћанска култура, традиционална и уједно савремена, са савршеним фонетским писмом, ћирилицом. Породица у којој се на хришћанским темељима васпитавају млади нараштаји, гостољубље и поштовање према свим људима, народима и припадницима других вера... Желим да у том смислу посебно истакнем и да апелујем на вас да учините напор и у међусобном општењу, посебно на интернету, друштвеним медијима и слично, што више користите српски језик и ћирилицу, јер уколико то не чинимо, много је већа могућност да се једни од других бесповратно удаљимо. У овоме посебну одговорност, преосвећени Владико имају Ваши свештеници, јер као што јесу пример верности Христу и Цркви Његовој, тако треба и да буду пример и у чувању православне светосавске културе. Јер да није било свести о јединству нашег народа, особеностима наше културе и начина живота, не би било ни овог велелепног храма Светог Стефана у Алхамбри, а ни оног на Врачару, посвећеног његовом равноапостолном брату Сави. Овог другог свакако не би било без учешћа православних Срба са Северноамеричког континента, који су од осме деценије прошлог столећа дали апсолутно највећи допринос његовом подизању, на тај начин пројављујући свест да се и јединство народа изражава кроз саборност Цркве. Са тим мислима, са молитвеним жељама да прославаљање великог јубилеја у здрављу, љубави и у јединству, буде и подстицај за прегалаштво и у чувању народног идентитета и културе, поздрављам Вас у љубави Господа и Спаса нашега Исуса Христа. С љубављу у Господу, Архиепископ пећки, Митрополит беогарадско-карловачки и Патријарх српски Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ

Ново издање емисије Богослужбене особености празника српских светитеља посветили смо свештеном спомену на преподобног Симона монаха (Стефана Првовенчаног) и светог благоверног краља Владислава. У оквиру наведене емисије приближили смо житије преподобног Симона монаха и светог краља Владислава, посебну пажњу посвећујући химнографији и богослужбеном величању ова два светилника из рода нашега. Поред извода из химнографије, празника емисија је употпуњена појањем хора „Преподобна мати Ангелина Крушедолска“ из Никшића, под уметничким руководством професорке Ане Бојић. „Лепотом твога живота преподобни ти си све видиве лепоте надмашио и оштрим умом и чистотом душе си преблажени ка непролазнима прешао, као ангел бестелесни ти си у видивом телу поживио, и сада пред Христом и Владиком свих стојиш и за душе наше смело се молиш.“ (Друга стихира на Господи возвах из службе преподобног Симона монаха) „Весели се данас обитељ Милешевска, јер имаш у себи изузетну ризницу: часне мошти краља Владислава, изузетног молитвеника и милостивог заступника; њему сви умилно рецимо: о, преславни краљу Владиславе, не остављај нас без милости твоје.“ (Слава на Хвалите из службе светог благоверног краља Владислава) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Један век од упокојења Краља Петра I Карађорђевића, Краља ослободиоца, кога је српски народ и српски војник од милоште звао Чика Пера, молитвено и уз највише почасти обележен је у понедељак, 16. августа 2021. године, у срцу Шумадије. Повезана вест: Патријарх Порфирије на Опленцу: Покајање значи одрицање од система вредности које нуди овај свет и живот по систему вредности Јеванђеља На Опленцу у храму Светог Великомученика Георгија, ктиторски храм Краља Петра, Свету архијерејску Литургију и парастос служио је Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије уз саслужење Преосвећене браће Архијереја: Епископа пожаревачко–браничевског г. Игнатија, нишког г. Арсенија, умировљеног Епископа канадског г. Георгија и домаћина Епископа шумадијског г. Јована, као и свештеника и ђакона из шумадијске и других епархија Српске Православне цркве. Лепоти Евхаристијског сабрања допринело је и појање крагујевачког хора Успења Пресвете Богородице, као и братства Саборног храма из Крагујевца. На Литургији су присуствовали и Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Алесксандар Карађорђевић са својом супругом принцезом Катарином, принц Филип и принцеза Даница и принц Михаило и принцеза Љубица Карађорђевић. Присутни су били представници државног врха Републике Србије и Републике Спрске, чланови Крунског савета, као и представници локалних власти. По прочитаном Јеванђелском зачалу, надахнутом беседом Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије се обратио благочестивом народу Шумадије. После заамвоне молитве служен је парастос блаженопочившем Краљу Петру I Карађорђевићу, након чега је уследила церемонија свечаног полагања венаца на гробном месту где су похрањени земни остаци Краља Петра. У име Председника Републике Србије венац је положила Госпођа Дарија Кисић Тепавчевић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Завршетком церемоније полагања венаца, у Петровој кући приређена је изложба реликвијских предмета и слика из живота династије Карађорђевић. Сабрање је настављено трпезом љубави у ресторану “Тарпош” у Аранђеловцу. У току ручка Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован даривао је Његову Светости Патријарха Порфирија и браћу архијереје лепим поклонима за успомену и молитвено сећање. Извор: Епархија шумадијска

Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви… Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка. – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња. Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте. – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом. Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило. – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада. Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина. – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник. Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница. ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници. Извор: Новости

Православна епархија врањска и Манастир Свети Прохор Пчињски, позивају Вас на прославу велике Годишњице 950 година манастира Преподобног Прохора Пчињског, 700 година од упокојења другог ктитора манастира Светог краља Милутина. Хиљадугодишње молитвено поштовање Преподобног Прохора Пчињског, у чију је част пре 950 година подигао манастир византијски цар Роман IV Диоген на обали реке Пчиње, право је духовно благо Србије. Ова значајна годишњица Манастира биће свечано прослављена 13. јуна 2021. године. Централна прослава великог јубилеја која је требала да буде обележена 2020. године, одлуком Организационог одбора је одложена за 2021. годину због пандемије вируса Ковид-19. Литургијском сабрању у манастиру Преподобног Прохора Пчињског началствоваће Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије, уз саслужење више архијереја наше Свете Цркве. Покровитељ прославе је Председник Републике Србије господин Александар Вучић. Позивамо све верне да свечано обележимо велики јубилеј ове наше српске светиње. Извор: Епархија врањск

Од пре недељу дана, када су сазнали да коначно могу да посећују ову српску средњовековну светињу, верници су почели да најављују масовнији долазак. Ипак, како за Вечерње новости објашњава отац Петар, ограничења ће бити, јер је засад предвиђено да у манастир истовремено може ући петоро посетилаца уз придржавање прописаних епидемиолошких мера о ношењу маске и дистанци. Уколико дођу веће групе, онда могу да улазе на смену. – Много сам се ужелео Високих Дечана. Недостајало ми је ово свето место, али срећан сам што поново, после више од годину дана, могу да уђем у ову порту и цркву. У овој светињи човека, верника прожима неки узвишени осећај. Не може се остати равнодушан, јер се овде заиста осећа да Бог постоји. Чини ми се да је сваки камен, сваки део овог простора под небеском заштитом и зато овај манастир не може нико да угрози. Једноставно, то не дају ни Свети краљ Стефан Дечански чије мошти чувај овај простор, нити сам Бог – искрен је један од верника које смо у петак срели у Високим Дечанима. Каже, дошао је у задужбину краља Стефана Дечанског да се помоли за здравље и напредак своје породице и пријатеља. – Од када су дозвољене посете, имали смо једну групу туриста из Шпаније, али су почеле да се најављују организоване посете већ од следећег викенда. Најавиле су нам се групе поклоника из Београда, Ниша, Војводине – каже нам отац Петар, задужен за пријем посетилаца, али и друга бројна послушања у светињи. Питамо га долазе ли и Албанци, будући да је ова велика српска светиња често на мети екстремиста из редова овог народа, али и неких представника привремених приштинских институција, који на све могуће начине нападају ову светињу. Почев од вербалних атака на монаштво до узурпације дела имања. – Тачно је да у светињу долазе и Албанци. Често и породично – каже нам отац Петар. Паркинг испред прилаза манастиру минулог петка био је готово празан. На пункту Кфора војници посетиоцима траже документа. После провере откључавају капију на огради постављеној одмах покрај пункта, која је саграђена пре неколико година као додатна заштита светињи. Манастирска дрвена капија је отворена. У порти монах и неколико искушеника косе траву. Тишину ремети звук косилице, али и фрезе којом односе покошену траву. Манастирска црква блиста. На тераси конака са десне стране, покрај улаза у манастир, стоји неколико војника Кфора. Припремају се за одлазак на стражу на пункту испред светиње. – Војници су стационирани у конаку од 2016. године, од када су исламисти ухапшени испред манастирске капије. Тада су поставили и додатно видео-обезбеђење око манастира. Војници се смењују, сада су Молдавци, пре недељу дана су били Словенци, пре њих Македонци, Аустријанци… Најавили су се и Хрвати…Али, сви су они под италијанском командом… Они им помажу око страже, а италијански командни кадар задужен је за безбедност светиње – појашњава отац Петар улогу војника Кфора који чувају светињу отворену пре недељу дана за посетиоце и вернике. Радосно додаје да су у манастиру од Васкрса и два нова искушеника, из Бијелог Поља и Осојана, а четворица из Панчева и Шумадије су у светињи већ неколико година… – Они који су са нама већ више од три године, “зрели” су за монашење – прича нам отац Петар. – У почетку се искушеницима поверавају једноставнији послови, али временом све одговорнији. А у светињи, има много посла. Манастирска економија поседује око 200 животиња, крава, оваца, коза, гусака, патака… Један од монаха, отац Кирило, у манастирском метоху у Великој Хочи стара се о пчелама, али и о производњи вина и ракије коју пеку од својих засада јабука, шљива, крушака… Прошле године произвели су 1.000 литара јабуковаче, пет пута више лозе, више од 30.000 литара вина… Сада имамо интернет-продавницу која је активна и одлично фунцкионише. Све ове послове братство Високих Дечана обављало је у време пандемије. Своја послушања извршавају редовно, а добронамерним гостима двери задужбине краља Стефана Дечанског увек су отворене… Њих је увек било и биће, каже нам један од монаха. – Манастир живи пуним животом, монаси имају своја задужења, али најважнији је духовни живот светиње и молитве Светом краљу Стефану Дечанском – каже нам један од монаха. ПРИПРЕМАЈУ ШТАМПАЊЕ НОВИХ КЊИГА Недавно смо објавили “Дневник дечанског монаха 1903-1906”, а ускоро ће из штампе изаћи “Страдање старе Србије и Македоније” на српском језику. Објављујемо искључиво изворна документа која се тичу Дечана. Тако је један текст пронађен у Руској националној библиотеци. То је писмо два дечанска јеромонаха руском епископу у Јерусалиму из 1859. у којем га они моле да их због тешког стања у манастиру препоручи у Русији да траже помоћ за Дечане. Они су и донели помоћ 1860, о чему сведочи књига са посветом руске царице Марије Александровне јеромонасима Кирилу Андрејевићу и Анталгелу Ристићу. У плану је и албум историјских фотографија Дечана, међу њима и фотографије Турака који стражаре поред манастира, потом италијанских војника из Другог светског рата који као и данас чувају манастир – најављује отац Петар. Извор: Вечерње новости

Пијанисткиња и теолог др Ана Рашковић, након дугогодишњег истраживања у Русији и Ватикану, саставила је нотни зборник „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века” Којим путевима сe српска литургијска поезија у част српских светаца преселила у руску цркву, дуги низ година истраживала је др Ана Рашковић у архивама Русије и Ватикана. Службе српским светима, према њеним речима, које неспорно спадају у најзначајнија дела српске средњовековне књижевности, дубоко су узидане у темељ нашег националног идентитета и, посредством музике као свог најприроднијег пута, преносиле су се широм православне васељене. У сеоби српских култова у Русију, која почиње још крајем 14. века, покренут је интензиван процес културне размене између два блиска православна народа. Управо у руској средини између 16. и 19. века настају најбројнији записи песама у част српских светих. На иницијативу недавно преминулог академика Димитрија Стефановића, за којег Ана Рашковић каже да је пример правог хришћанина каквог до тада није срела, почела је истраживање које је резултирало нотним зборником „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века”. Ана Рашковић дипломирала је на клавирском одсеку Факултета музичке уметности у Београду у класи професорке Јокут Михајловић. Постдипломске студије клавира завршила је на Државном конзерваторијуму Глинка у Нижњем Новгороду у Русији, где је 2010. и докторирала из области музикологије на тему „Ирмоси Великог канона у српској и руској црквенопојачкој традицији”. Усавршавање из литургичке музикологије наставила је на Државном конзерваторијуму Римски-Корсаков у Санкт Петербургу, после чега је на Православном богословском факултету у Београду положила диференцијалне испите на Теолошком програму и редовно завршила докторске академске студије. На Катедри за литургику тренутно пише докторску дисертацију. Запослена је као професор клавира у МШ „Владимир Ђорђевић” у Београду. Најстарији нотни записи песама српским светима, до којих је дошла, нашли су се у 54 руска стихирара из 16–19. века. Укупно је пронашла 284 руске књиге у којима се помињу службе Светом Симеону Мироточивом, Светом Сави, Светом Арсенијију Првом, Светом краљу Милутину и Светом кнезу Лазару. ‒ Светачки култ као сложен духовни феномен представља идентитет једног народа у малом. Сеобе култова из једне у другу помесну цркву покренуте низом историјских фактора, представљају најдубље споне које најречитије сведоче о природи односа два народа у прошлости, али су и важан путоказ за будућност. Литургијски аспекат култа, који подразумева изучавање музичко-поетских православних састава у част светих, у највећем броју студија лежи у сенци хагиографске књижевности, која је убедљиво најчешћи објекат сродних истраживања. Чак и када је реч о студијама из црквене уметности, црквено појање и црквена поезија готово по правилу налазе узгредно место на периферији важних студија. Међутим, данас, у време литургијске обнове, када народ све више активно учествује у богослужењу, неопходно је да, како у науци, тако и у пракси, разумемо право место црквене поезије и музике у богослужбеном животу православне цркве ‒ наводи Ана Рашковић. Додаје да је велика богослужбена реформа митрополита Алексија и Кипријана, која је од последње трећине 14. века, па кроз читав 15. век Студијски устав мењала на Јерусалимски, директно створила услове за сеобу српских култова у Русију. ‒ Руска православна црква, која последња у низу међу православним црквама прихвата Јерусалимски устав, желећи да унифицира своје богослужење са грчким, преузима већ готове словенске преводе Јерусалимског типика и одговарајући комплекс богослужбених књига од Бугара и Срба са Балкана, пре свега са Атоса, али и из Цариграда. Носиоци богослужбене реформе били су и представници исихастичког покрета који се тада интензивно ширио читавим православним светом. С њим су се ка Русији шириле српске и бугарске редакције Јерусалимског типика и богослужбене књиге које су на руску књижевност извршиле утицај, науци познат као други јужнословенски утицај. Српске редакције новог устава у свом месецослову у руску цркву доносе и помене Светог Саве, Арсенија Првог и Светог Симеона ‒ истиче наша саговорница. С друге стране, култови краља Милутина и кнеза Лазара у Русију доспевају касније, у другој половини 16. века, посредством српско-руских црквених и културних веза које су биле веома интензивне у време отоманске окупације српских земаља. ‒ Српски монаси-молиоци за помоћ из најзначајнијих српских манастира, у првом реду из Хиландара, у време владавине три последња цара из династије Рјуриковича, који су у себи имали и српске крви, добијају велику материјалну помоћ. Према сведочанству из сачуване посланице хиландарске делегације Ивану Грозном из 1550. године, хиландарски монаси су те године донели преписе служби Светом Милутину и Светом Лазару, као и иконе ових светих. Иван Четврти, као владар који је највише допринео ширењу српских светачких култова у Московском царству, сигурно је утицао да и ови божји угодници нађу место у многобројном сабору светих заступника моћног царства, те да добијени српски преписи постану протографи руских потоњих преписа ‒ каже Ана Рашковић. Мирјана Сретеновић Извор: Политика

Поводом ктиторске славе манастира Преподобног Прохора Пчињског, када наша Света Црква прославља Светог краља Милутина, дана 12. новембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије служио је Свету архијерејску Литургију, уз саслужење игумана светопрохорске обитељи, архимандрита Методија (Марковића) и свештенства Епархије врањске. У току Литургије, а на свеопшту радост наше свете Цркве, Епископ Пахомије је у свештенослужитељски чин ђакона рукоположио Александра Николића из Бујановца. Такође, у току Литургије, Епископ Пахомије је извршио чин благосиљања славских дарова и резања славског колача, које су за ову прилику припремили овогодишњи кумови славе – игуман манастира архимандрит Методије и новорукоположени ђакон Александар Николић. На крају Литургије, Епископ Пахомије се обратио поучном беседом, говорећи о животу и раду ктитора манастира, Светог краља Милутина. Том приликом је посебно истакао данашњу радост свих нас и наше свете Цркве, а поводом рукоположења новог свештенослужитеља, ђакона Александра, коме је честитао чин, посаветовавши га да умножава таланат који му је дат од Господа. Такође је честитао и његовој породици, а нарочито оцу, протојереју-ставрофору Новици Николићу, који је саслуживао на данашњој Литургији, а коме је Епископ упутио захвалност што је одгајао своје дете у духу вере и побожности, а плод тога је нови слуга Божијег олтара. По завршетку Литургије, организована је трпеза љубави, коју су за ову прилику уприличили кумови славе и братство манастира. Извор: Епархија врањска

Са благословом протојереја Жељка Ћалића, пароха даниловградског, у организацији Православног братства Свети Арсеније Сремац из Даниловграда, у уторак 14. јануара 2020. године, у сали парохијског дома уприличено је прво духовно предавање ове године. Предавање на тему „Српска црква у доба краља Милутина“, одржао је мастер историје и теолог г. Раде С. Булајић. Звучни запис предавања У програму је наступила и отпјевала неколико пјесама Мила Церовић, магистрант дипломатије у Москви и етно појац, родом из Никшића. Духовно вече програма водио је Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре. После излагања предавач је одговарао на питања присутних слушалаца који су били заинтересовани, тематски везане за црквену и националну историју. Извор: Радио Светигора

Епископ белоградчишки Г. Г. Поликарп, викар Патријарха бугарског служио је у уторак, 29. октобра 2019. године Свету архијерејску Литургију у Храму Свете Недеље у Софији уз саслужење софијских свештеника, као и свештеника из Православних Епархија нишке, тимочке и Митрополије београдско-карловачке. Овом приликом обављен је свечани чин пресвлачења моштију Светог краља Милутина, које почивају у овом Светом храму, у нове одежде које је даривала Православна Епархија нишка. Управа Саборне цркве у Нишу организовала је поклоничко путовање у Софију, па је поред свештенства нишке Епархије овом светом чину присуствовало и мноштво верног народа из наше богомспасаване Епархије. Извор: Радио Глас

„Друга смрт“ (библијски термин који је Лакан елаборирао у вези са смрћу Антигоне) није смрт тела него смрт имена.[1] У свом смртном часу тело би, уколико би га уопште било могуће одвојити од имена, умирало за себе – у том се смислу каже да свако умире сам, иако не знамо „да ли се бол живота завршава у камену“ (Lacan, Ethics of Psychoanalisis). Име, пак, увек умире или преживљава за друге, за друштво у чијем симболичком поретку заузимамо своје сигурно/несигурно место. Али и само друштво које је неми сведок наше друге смрти може умрети. Зар нисмо видели и пре коначне смрти реал-социјализма XX века многе примере „друге смрти“? Зар нисмо били сведоци урушавања Совјетског Савеза у оквиру ког су се одвијале друге смрти многих великана револуције чија су имена лако брисана из званичне историје а ликови стругани са фотографија, који су олако искључивани из постојања а потом и васкрсавани кроз рехабилитацију? Има ли у историји наде у икакву постојану правду? У складу са упозорењем Валтера Бењамина: „Способношћу да из прошлости распири искру наде обдарен је само онај историчар који је прожет свешћу да ни мртви неће бити сигурни пред непријатељем, ако победи. А тај непријатељ није престао да побеђује“. (Валтер Бенјамин, Историјско-филозофске тезе) Такође, зар је данас мало приче о смртној опасности по живот друштва слободног тржишта, са епицентром у САД-у? Током хладног рата она је долазила од совјета, па затим у макартијевској ери од домаћих комуниста, потом преко исламиста, ИСИС-а, избеглица, да би се круг опет затворио са Русима који се праве да више нису совјети? Страх се увукао у срце „слободног света“, баш како је некада Франци Блашковић певао о садашњем папи емеритусу „Бјеше ли га страх од Криста? Од Жидова? Комуниста?“ У процесу легитимизације суровог неолиберализма, сама меритократија више не може да оправда систем у ком се из мора сиромашних уздижу јахте тек неколицине богатих. Да би сиромаси, те они којима прети сиромаштво, и даље послушно одржавали богаташе на површини, неопходан је страх. У глобалном капитализму „непријатељ је међу нама“, он више не вреба са друге стране гвоздене завесе. Он више није из неког другог система, већ је, слично Јеврејину у предратној Европи, хетерономни елемент нашег система. Заправо, он је алергија у нашем систему. Реч алергија етимолошки потиче од грчке речи алос (ἄλλος), Други. Непријатељ је дакле Други. Јеванђеље каже „љубите непријатеље своје“. У светлу овога што смо рекли, то значи волите не своју реплику, већ Другог, и ономе што вам је најдаље будите ближњи, јер и у нама је странац. То је новозаветно раскривање старозаветне заповести „љуби ближњег свог као самога себе.“ Тело и друштво – изворишта бола и задовољства; задовољства у болу, бола као задовољства; sex and violence, лично као политичко, љубав као политика: има ли ту места за политику као љубав? Има ли места за солидарност? И Фуко је наш Сексуалност је повлаштена тачка Фукоове приче која се протеже кроз читав његов каснији рад. „Хистерија, феномен заборава, феномен субјекта који се не препознаје, који је могао да заборави део своје прошлости или део сопственог тела“: такво место непознавања своје (сексуалне) жеље је место на ком се „усидрила психоанализа“. Међутим, незнање сексуалности од стране самог субјекта праћено је нечим што је за Фукоа много значајније: феноменом вишка знања о сексуалности у друштву. Знања које је интензивно и екстензивно у својој хиперпродукцији различитих теорија. Психоанализа би рекла да ова друштвена продукција постоји управо зато да би субјекти и даље заборављали своју жељу. Фуко се пита не представља ли психоанализа, која се издаје за рационални темељ знања о жељи, и сама део ове хиперпродукције? „Дискурс о модерној сексуалној репресији добро се држи несумњиво зато што га је лако држати“. (Мишел Фуко, Воља за знањем) Овим речима Фуко описује буржујску конформистичку црту у дискурсу, по њему наводне сексуалне „еманципације“, који почев од свог патријарха Фројда врши и функцију нормализације. Модерни еманципаторни дискурс који намерава да ослободи сексуалност, тј. репресивна хипотеза према којој је, све до новијих времена, практично све до Фројда, секс непрестано потискиван, за Фукоа је, у ствари, део те исте („репресивне“) праксе коју денунцира, а која је притом добрим делом само-легитимизирајућа фикција тог критичког наратива. За Фукоа, лево од Фројда стоји „бескомпромисни“ Вилхем Рајх. „Обелодањује се, отуда, Фројдов конформизам, нормализујућа функција психоанализе, оно силно снебивање пред силном Рајховом жестином и све последице интегрисања које потичу од ‘науке’ о сексу и помало мутних метода сексологије“. (Мишел Фуко, Воља за знањем). Иронично је то да је „силна Рајхова жестина“ – коју Фуко узима за парадигму стварне критике супротне „Фројдовом конформизму“, а коју можемо узети као метонимијски сажетак сексуалног ослобођења кроз „слободну“ сексуалну праксу – на крају била опредмећена не у некој социјалној, научној или сексуалној револуцији, него у конзумеристичкој производњи апарата за сексуално ослобођење и лечење свих болести, акумулатору „оргонске енергије“ изуму који је Рајх успео да прода малтене свакој америчкој породици (па је тако у Рајховом оргонском акумулатору донекле опредмећен „Антисексус“ апарат из романа Андреја Платонова), све док га америчка агенција за храну и лекове није стрпала у затвор као преваранта. Тако је Рајх умро у затвору, свакако не као конформиста, али не баш ни као револуционар, већ као надрилекар. На крају се показало да је, можда, буржујски Фројд у ствари тај који је је више лево од и од Рајха и од Фукоа. За разлику од фројдовског субверзивног песимизма, фукоовски „еросни“ витализам више погодује новим условима неолибералне реорганизације света. Дистракција критичке пажње од усмерености на класну борбу – која ипак траје и када се на њу не обраћа пажња – кроз наратив свепрожимајуће дифузне и неухватљиве микромоћи водила је фокусирању на тзв. „идентитетску политику.“ Па тако, док леви интелектуалци и активисти, ухваћени у диспозитиве идентитетских борби, сматрају да посипају трње по путу капитала, они у ствари на њега бацају цвеће, макар то биле трнове руже. Такву „субверзију“ неолиберализам чак и подстиче, чинећи је безазленим украсом на корпоративном оруђу „невидљивог“ класног рата „кнезова таме“ против „презрених на свету“. У својим чувеним предавањима из 1978-1979. насловљеним Рађање биополитике, чији би прикладнији наслов био „рађање неолиберализма“, Фуко се уопште не бави насловном темом већ настанком и развојем неолиберализма и то без икакве критичке дистанце од неолибералних канонских списа, које узима здраво за готово – без да ружичасте прокламације неолиберала пореди са њиховом црном праксом. Штавише, након окончања курса, Фуко у сажетку тврди да неолиберализам не можемо посматрати као неостварену утопију, већ као „оруђе за критику стварности“!!! Дакле уколико неолиберална идеологија није у складу са реалношћу утолико горе по реалност! Због свега тога, Фуко би, против своје воље, могао бити постхумно одликован орденом заслуга за неолиберални капитализам. Али ордење је демоде, Трампа интелектуалци не занимају, а Сорош је на умору. Ни реиздавање истог стања у новом паковању више није сигурна брана промени. Једном те истом, у вртлогу понављања, у неком тренутку прети оно сасвим Друго. У светлу такве антиципације неолибералне обојене револуције губе боју, а Фукоова мисао постаје више црвена. Данас, ако смо још „Марксови“, и Фуко је наш! Секс и моћ Уколико Фукоов рад није тек незаинтеросавана дескрипција бескрајних игара моћи, или још горе, пуко излагање конфликтних перспектва ових игара (при чему је и његов увид само још једна од таквих перспектива, још једна шара у идејном калеидоскопу самодовољног универзитетског дискурса), уколико „воља за знањем“ самог Фукоа ипак резултира ангажованим а не индиферентним знањем, уколико се реалне последице таквог знања не своде само на делегитимизацију датих „истина“ које нам поробљавају душу и чине је тамницом наших тела, уколико отварају врата за могући пут из тамнице, али не у другу сличну тамницу већ на светлост слободе, укратко речено: уколико је Фукоова теорија ипак и еманципаторска пракса, онда је њен идеални резиме и савршени програмски сажетак парола „секс без закона и моћ без краља!” „Секс без закона“ значи одбацивање репресивне хипотезе која сексуалност темељи на забрани, која је или утемељујући закон или инхибиција, и последично сексуалну слободу види у одбацивању забране, па се слободна љубав онда своди на прекорачивање друштвених норми. Међутим, као што је познато, за Фукоа моћ није само репресивна већ и продуктивна. Производећи задовољство, или како би то рекли Негри и Харт, производећи сâм живот, она никада није просто концентрисана искључиво у рукама једне хегемоне силе која немоћне поданике тлачи. У различитим сразмерама, моћ прожима све чланове друштва различито позициониране у променљивим, политичким, економским, сексуалним односима те исте моћи. „Она се јавља као једна веома згуснута тачка кроз коју пролазе односи моћи: између мушкараца и жена, младих и старих, родитеља и потомака, васпитача и ученика, свештеника и лаика, између чиновништва и становништва“. (Мишел Фуко, Воља за знањем) Моћ без краља била би моћ без темеља, дакле моћ без суверенитета. Субјективни искорак ка томе може се састојати у сазнању да „нисмо под законом, него под благодаћу“. Што у овом случају значи да уживање у закону или у таквом прекршају закона какав сâм закон омогућава (на њега рачуна, па га чак и подстиче као своју имплицитну подршку, јер „демократска“ власт се легитимише кроз опозицију, „перверзне“ сексуалне праксе или фантазми одржавају нормирану сексуалност, итд.) није једина опција. Дакле, могуће је и уживање изван закона – сексуална моћ која никоме не пркоси, револуционарна политика која премашује конситутивну моћ закона и не обазире се на њу, итд. Истински револуционарна моћ не би била суверена. Суверенитет подразумева остварење фантазије о јединству кроз (насилну) унификацију мноштва засновану на конститутивном искључивању свих оних који се не уклапају у замишљену слику јединства „државе“, „нације“, „народа“, „револуције“, „демократије“, итд. Принцип суверености Фуко сматра остатком монархије. „У суштини, упркос разликама у епохама и циљевима представа о моћи остала је удружена с монархијом. У политичкој мисли и анализи, краљу још није одрубљена глава“. (Мишел Фуко, Воља за знањем) Жалац капитала у телу мноштва Како извести револуцију која би изашла на крај са краљевом главом, парцијалним објектом тајне жеље данас оличеном у демократском суверенитету? Како би изгледала симболичка кастрација демократије кроз демократску трансформацију економије? Уколико се, како сматра Фуко, друштвена парадигма од 18. века све више помера од брака ка сексуалности, онда то значи да живо тело какво је „више однос него ентитет“ (How Bodies Come to Matter, Interview with Judith Butler) постаје основни механизам друштвене размене. „На крају, ако је диспозитив брачног везивања чврсто скопчан са економијом услед улоге… у преношењу или кружењу богатства, диспозитив сексуалности повезан је са економијом путем многобројних и суптилних преносника, од којих је, међутим, најважнији тело – тело које продукује и које троши“. (Мишел Фуко, Воља за знањем) Очигледно овде имамо посла са чувеном „биополитиком“, а њено порекло је пролетаријат. Како објашњава Паоло Вирно: „Не-митолошки извор механизма експертизе и моћи који Фуко дефинише као биополитику, може се без оклевања пронаћи у начину постојања радне снаге. Практични значај потенцијала као потенцијала (чињеница да се он купује и продаје као такав), као и његова неодвојивост од непосредне телесне егзистенције радника, прави је темељ биополитике“. (Paolo Virno, A Grammar of the Multitude) Данашње „укључивање саме антропогенезе у начин производње“, што је по Вирну „догађај који радикализује антиномије капиталистичке друштвене формације“, као и упорно инсистирање капитала на немогућем пројекту приватизације друштвености – оставља нас са утиском да нам је украдена сâма наша људскост. „Нико није толико сиромашан као они који виде да је сам њихов однос према присуству других, то јест, сама њихова комуникативна способност, њихово поседовање језика, сведено на плаћени рад“. (Ibid) Ипак, актуелни облик капиталистичке производње – „пост-фордизам“ – је како тврди Вирно, „завистан од општег интелекта и мноштва, и на свој начин захтева оно што је типично за комунизам (укидање рада, распуштање државе). Постфордизам је комунизам капитала“ (Ibid). Зависност капитала од заједништва које се за разлику од старе радне снаге појединаца не може отуђити и продати треба искористити. Док се радна снага против капитала борила штрајком тј. обуставом рада, заједништво мноштва интензивирајући кроз општи интелект свој стваралачки рад може произвести обиље друштвености која ће као лавина затрпати командне центре капитала. Партизанским преобликовањем команде у комуникацију, мноштво доводи у питање не само форму државе већ и сопствени суверенитет. Будимо уверени да нисмо суверени Сувереност унифицира, док плуралност онемогућује конзистентност суверенитета. Зато је неопходно изумети институције какве ће очувати плуралност и избећи односе доминације. У последњој књизи Скупштина, Харт и Негри су јасни: „Плурализам значи раскид са сваком фетишистичком концепцијом политичког јединства“, зато „изузетак суверене моћи мора бити замењен ексцесом, то јест, преплављујућом природом друштвене производње и сарадње“. Напустити сувереност не значи одрећи се формирања институција, већ једноставно „оставити иза себе, са једне стране, суверене односе моћи и доминације, а са друге, мандат за јединство“. Капитализам у данашњем стадијуму је у доброј мери заснован на алгоритамском извлачењу вредности из сâме друштвене сарадње и репродукције заједничког живота, тј. на експлоатацији општег интелекта – дакле онога што је по самој дефиницији друштвено а не приватно. Голи живот постао је економска активност која производи вредност. Али сâм живот јесте вредност која се не може приватизовати, сем непосредном робовласничком доминацијом: вредност која у кооперацији аутогенезе опет производи вредност. Капитализам више нема старо, мефистофеловским уговором остварено, суверено право на живот пролетера, јер данашњи „пролетери“ су у ствари лумпенпролетери који, иако немају ништа, ипак нису капиталу продали своју радну снагу, па он сада само споља паразитира на голој снази њиховог живота. Корумпирана капиталом, моћ „краља“ одржава вампиризам тог истог капитала ван-економским политичким средствима као црном магијом. Иако се економија све више базира на ономе што је по дефиницији заједничко – на кооперативној производњи самог живота – паразит што буја у политичкој средини где је суверено право на приватно власништво и даље светиња исисава виталне сокове из дружевног живота. Да би друштво полако било очишћено од овог паразита, неопходно је функционално организовати мноштвеност у радикално демократске институције какве би превазишле суверенистички фантазам о јединству, јер, како тврде Харт и Нерги, приватно власништво је и сâмо израз и еманација суверенитета. Под крилима анђела Великог Совјета Да ли нам историја даје примере таквих радикално демократских тела која превазилазе уврежени оквир суверенитета и распирују наду у будућност? Не-суверена институција која би подстицала друштвеност и подржавала плуралност свакако би подсећала на већа, на совјете који су у СССР-у раних 1920-их или у Шпанији 1930-их нехијерархијски институционализовали процесе друштвено-економске трансфомације. Али тада је на раменима радника и сељака организованих у совјете најпре никао краљевски врат нове аристократије – бирократије, да би се убрзо појавила и глава новог краља – вође у служби народа, која је и у Шпанији посекла многе револуционарне главе. Како би се убудуће избегао сличан сценарио, по којем мноштво увек формира тело суверена, неопходно је очувати „радикални дуализам“ у односу на институције буржујског система капиталистичке производње и државне управе. У случају да социјалистичке антикапиталистичке снаге негде освоје државну власт, било „револуцијом“ или изборном већином, институције совјета и већа не смеју се прелити у нови државни апарат, већ се мора очувати предизборна или предреволуционарна „дуална власт“. Совјети морају очувати аутономију у односу на парламент и владу, као и у односу на партије, укључујући хегемони савез владајућих прогресивних снага. Совјети су жилав институт. Чак ни Стаљину није било лако да их маргинализује и централизује. По Хани Арент, све до почетка тридесетих година, они нису били партијски. „Године 1927, 90% чланова сеоских совјета и 75% њихових председника нису били чланови партије; извршни комитети округâ састојали су се од 50% чланова партије и 50% људи који нису припадали партији, док је од делегата у самом Централном комитету 75% било у партији.“ (Хана Арент, Извори тоталитаризма) Хобсовски модел друштва, где подједнака несигурност уједињује мноштво у тело апсолутног суверена Левијатана на кога појединци преносе свој суверенитет и кроз пођеднаку потчињеност (тржишту и праву) себе виде једнакима упркос драстичним разликама чак и у погледу основних животних услова, утемељен је на страху. Солидарност је алтернатива страху „јер савршена љубав изгони страх“. (1Јн 4, 18) Значи алтернатива квази-демократским институцијама буржоазије или црвене буржоазије јесу совјети – већа која се не преливају у суверене институције страха: владе, парламенте, партије, судове. На тај начин ће мноштво, организовано у совјете, као да је у пустињи, чувати дистанцу од Левијатана, све док га не прогута. По речима псалма, „ти си размрскао главу Левијатана и дао га народу у пустињи за храну“. (Пс 73, 14) Извор: Теологија.нет

Трудићу се да и убудуће помажем како Шумадијску епархију тако и друге епархије Српске Православне Цркве, што је и политика Владе Републике Србије и Министарства правде, поручио др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама примајући високо црквено одликовање. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован прославио је 16. новембра 2018. године крсну славу, празник Обновљења храма Светог Георгија - Ђурђиц, у Епархијском двору у Крагујевцу и том приликом уручио орден Светог краља Милутина др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије, сазнаје Радио Слово љубве. Високо црквено признање додељено је г. Радојевићу од стране Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве на предлог Преосвећеног Епископа шумадијског г. Јована. Владика Јован је приликом уручења ордена поручио: -Господин Радојевић је човек Цркве, пун љубави и разумевања за Српску Православну Цркви. Ово високо одликовање је мали знак пажње за све што чини за нашу свету Цркву. Примивши знамење, г. Милета Радојевић је изразио велику захвалност Српској Православној Цркви, а посебно епископу Јовану на чији је предлог и одликован орденом Светог краља Милутина. -Када добијете овакво признање, не можете а да се не запитате да ли га и заслужујете, рекао је г. Радојевић и истакао да није сам дао допринос својој Цркви, већ се са својим сарадницима потрудио да увек помогне тамо где је најпотребније, спроводећи политику Владе Републике Србије. -Молимо се за симфонију државе и Цркве, рекао је др Радојевић, подвукавши да је Епархија шумадијска у погледу обнове међу првима у нашем народу. -Трудићу се да и убудуће помажем како ову, тако и друге епархије Српске Православне Цркве, што је и политика Владе Републике Србије и Министарства правде, закључио је др Милета Радојевић. Извор: Српска Православна Црква

На празник Светог Аврамија Затворника, 11. новембра 2018. године, дан уочи прославе Светог краља Милутина, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин са епархијским свештенством и свештеномонаштвом осветио је новоподигнути храм у селу Бошњановић код Љига посвећен његовог небеском заштитнику и највећем ктитору и задужбинару српског народа, Светом краљу Стефану Урошу Другом Милутину, који је за време своје владавине (1282-1321) подигао и обновио преко 40 цркава и манастира. Храм у Бошњановићу, чији су темељи освећени на Треће Тројице прошле године, изграђен је прилозима мештана, у српско-византијском градитељском стилу, према пројекту архитекте из Ваљева Катарине Новаковић. У њега је уграђено камење са Свете Горе, као и стопе престола старог храма, који је некада давно постојао на овом месту, у народу познатом по имену „Порта“. За заслуге при остваривању овог богоугодног подухвата, епископ Милутин орденом Светог владике Николаја одликовао је надлежног пароха протојереја-ставрофора Гојка Терзића и његову породицу, док су архипастирске грамате припале истакнутим добротворима храма. -Диван је и непоновљив осећај када се освећује храм Божји. Лепи су сви дани које нам је Бог дао да у њима стварамо, али када доживимо да се сагради храм и да дочекамо да се на нас излије благодат његовог освећења заиста је посебан осећај. Све је данас примило благодат Духа Светога, беседио је епископ Милутин на светој архијерејској Литургији, служеној по освећењу новоизграђеног храма у селу Бошњановић. -У храму Божјем сваки детаљ има своје значење. Како нам говори сам чин освећења, Господ је давао премудрост старозаветним праведницима да начине храм како је њима тада доликовало. То је и тада било тајанствено, а колико је тек тајанствено када је Син Оца небеског Господ Христос сишао са неба и основао Цркву Своју и постао глава Цркве у векове. И овај храм за главу своју има Господа Христа. Сваки храм када се освешта симболизује небески свет, самога Христа Бога. И ми се називамо храмом. Свети апостол Павле нас подсећа да је то веома важно. „Зар не знате да је ваше тело храм Духа Светога?“, каже он. Када живимо, требало би да водимо рачуна да наше тело ничим не опоганимо. Све што није по закону Божјем да не чинимо са њим, казао је епископ Милутин. -Сведоци смо данас, нажалост, да много младих прибегава наркотицима, ради стварања лажног осећаја лепог и пријатног. Осећаја, у коме би свакакво зло могао учинити. То је причест сатанин. Ко се причешћује крвљу и телом Господа Христа, он сија и његово тело постаје храм Духа Светога. На свет смо дошли да испунимо управо ту заповест. Тако су тела светих отаца, међу њима и Светог краља Милутина, постала храмови Духа Светог и до данас су нераспадљива. Благодат Божја која се налази у њима чини их светим и, када их додирнемо, од разних болести оздрављамо. истакао је епископ Милутин. -Овај црква данас је помазана светим миром. Молили смо се Господу Христу и она је данас утврђена до краја времена. На овом светом месту имате нову богомољу, место у коме ће боравити Дух Свети и у које ћете ви долазити да се сусретнете са Богом живим. Нигде у свету, у граду или селу, нема оно што има у цркви. Овде сви једни друге волимо. Овде нико никог не мрзи. Мржња се оставља иза леђа, када се улази у храм. Нека се овде и наша деца сусрећу са живим Богом и сви ми се у овом злом времену спасемо од свега што је лоше… Пригрлимо овај свети храм као најлепшу кућу. Као кућу у којој станује Бог, савет је епископа Милутина духовној деци у качерском крају. Такође, он је подсетио и на мудре поуке Светог владике Николаја и братанца му владике Јована о значају стварања потомства и страхотама греха чедоморства, нажалост присутног у српском народу. -Радост је што је Христос дошао на земљу и што можемо приступити светој тајни причешћа, сабрати се у име Божје и Он је тада са нама. Свети краљ Милутин заветовао се Господу да ће за сваку годину своје владавине подићи по једну цркву. И подигао их је 42. Отац Гојко и овдашњи верни народ подигли су једну њему у част. То је радост, и поред све туге у овом свету. Свети краљ Милутин, поред тога што је био велики задужбинар, био је и велики борац за православну веру у доба снажног утицаја унијата. Његов пример у исповедању изворне православне вере дужни смо сви ми да следимо, закључио је владика Милутин, заблагодаривши проти Гојку Терзићу и његовим парохијанима што су подигли први храм на територији Србији дивном изданку светородне лозе Немањића. Пре храма у Бошњановићу, Светом краљу Милутину подигнут је храм на Новом Зеланду, у коме је у време столовања Митрополијом аустралијско-новозеландском владика Милутин служио свету Литургију. У њему данас молитве узноси духовни син епископа Милутина - епископ Силуан. -Сви смо једно у Христу Господу и нема даљине, казао је владика Милутин и најавио да ће проти Гојку Терзићу и вернима Бошњановића помоћи око израде иконостаса. Трудољубље проте Гојка Терзића, протинице Добринке, синова Владимира, Бранимира и Ђорђа епископ Милутин је наградио орденом Светог владике Николаја. Архипастирским граматама одликовани су истакнути добротвори Мирко Лазић, Љубивоје Лазић, Владета Ђорђевић и Милан Јаковљевић из Бошњановића, као и браћа Бранислав и Малиша Кашарић из Љига. По завршетку Литургије, преломљен је славски колач и приређен културно-уметнички програм испред храма. Један од истакнутих добротвора Храма Светог краља Милутина Мирко Лазић, председник је Месне заједнице Бошњановића. Поред подизања храма, значајно је допринео напретку села, због чега ужива изузетно поштовање међу мештанима. За трпезом љубави, овај врли домаћин даривао је епископа Милутина копијом Мирослављевог јеванђеља. У знак захвалности Љиљани Жујовић из Лазаревца, која је поклонила земљиште за градњу храма, и свима који су помогли овај подухват Лазић је даривао вредне иконе и књиге. -Народ села Бошњановић може да се подичи тиме да има први храм у Србији подигнут у славу највећег српског задужбинара. Овај храм је нови светионик и нови путоказ ка Царству небеском. Путоказ чврстине вере и љубави. Бошњановић је данас исписао нове странице историје Српске Православне Цркве, Епархије ваљевске и ове парохије, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Терзић, упутивши благодарје епископу Милутину и свима који су учествовали у свечаности освећења храма Светог краља Милутина. Извор: Српска Православна Црква

У цркви у центру Софије посвећеној Светој Недељи 30. октобра 2018. године одслужена је торжествена Литургија у част Светог краља Стефана Уроша II Милутина (по новом календару којег се држи ова Црква). Његове Свете мошти вековима почивају у Софији и похрањене су у овом катедралном храму у југоисточном углу лађе цркве. Литургију је служио епископ белоградчишки Поликарп, викарни епископ Софијског митрополита. Свечаном богослужењу је присуствовао патријарх бугарски Неофит, а певао је мушки хор при овом храму, којим је дириговао др Стојан Малинов, наставник црквене музике на Богословском факултету. Проповедао је овај викарни архијереј истичући ктиторско дело Светога краља као пример за људе данас. Извор: Српска Православна Црква

Епархија милешевска и манастир Милешева торжествено су и у пуноћи прославили свог молитвеног заступника пред престолом Божјим, Светог краља Владислава, 6. и 7. октобра 2018. године. Свети краљ Владислав, дивни изданак светородне лозе Немањића, ктиторска је слава манастира Милешеве, слава Епархије милешевске, као и Радија Милешева и црквеног хора из Пријепоља. Под неуморним крилима Белог Анђела у манастиру Милешеви празнично бденије служили су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид и бихаћко-петровачки Сергије уз саслужење свештенослужитеља Епархије милешевске. Молитвено учешће узели су Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије, начелник Војне академије у пензији генерал Видосав Ковачевић, заменик начелника Војномедицинске академије бригадни генерал Драган Динчић, ученици Призренске богословије и верни народ. Након бденија, Преосвећени Владика г. Давид у Дому културе у Пријепољу одржао је предавање на тему Пастирски лик и дело патријарха Павла, у коме је истакао да је блажене успомене Патријарх српски Павле сав свој живот, своју епископску и патријарашку службу утемељио на Светом Писму, светоотачком предању и искуству Цркве Христове. Сутрадан, 7. октобра 2018. године, у Спасовој цркви служена је света и Божанска Литургија чији је предстојатељ био Његово Преосвештенство Епископ банатски г. Никанор. Саслуживала су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид, милешевски Атанасије, бихаћко-петровачки Сергије и диоклијски Методије, као и бројно свештенство и свештеномонаштво из епархија Црногорско-приморске, Дабробосанске, Рашко-призренске, Бачке, Банатске, Ваљевске и Милешевске. За певницом су појали богословци из Призрена и Фоче, као и хор Свети краљ Владислав. У светој Литургији, заједно са гостима присутним на бденију, учествовали су и представници Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, локалних самоуправа са простора Епархије милешевске, црквеног радија Источник из Епархије ваљевске, начелник Генералштаба Војске Србије у пензији генерал Љубиша Диковић. Гости су били и представници Исламске верске заједнице Србије и многи други. Верни народ из свих градова Епархије сабрао се под сводовима милешевске светиње да заблагодари Богу и Светом краљу Владиславу на свим доброчинствима. Након читања светог јеванђеља беседио је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, који је нагласио: -Не треба да дозволимо да нам празници и славе наших светих угодника, поготово угодника Божјих из рода нашег српског, пролазе без сопственог преиспитивања ума и разума, савести и своје вере. Осврнимо се на њихов живот и увидећемо како је то животна философија сачувала српски род вековима, која је сачувала наше свето православље у лику Срба Светитеља. У њиховим личним животним примерима увиђамо каква је заиста била та њихова животна борба, труд у Господу који им је даровао снагу. Неко ће то у савременом свету да каже како је то старомодно, да је дошло неко друго доба па да се сходно времену треба прилагодити. А ми кажемо на то, без обзира које је доба, деценија или миленијум, животна философија нас хришћана, поготово нас Срба, треба да се угледа на тај савршен боготражитељски пример средњовековне Србије. Поред овога, ми такође примећујемо да је данашње јеванђелско читање и тема коју оно разграђује уистину повезана са личношћу Светог краља Владислава. Ако бисмо на неки начин могли да дефинишемо тај животни пут краља Владислава, и ако бисмо могли да га опишемо са пар речи, те би речи гласиле: милост, љубав, правда и вера у Бога. Уколико боље сагледамо ту истину, ми јасно увиђамо да су то и основне хришћанске врлине којима треба да се одликује сваки човек. Са страхом Божијим, вером љубављу и смелошћу, многи су приступили Трпези Господњој, причестивши се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. У току Литургије Преосвећени Владика г. Никанор освештао је славско жито и колач, честитавши славу домаћину Преосвећеном Епископу г. Атанасију: -Честитам Вам славу са жељом да се увек сабирамо око ћивотâ Светог краља Владислава и Светога Саве као што су то чинили и наши свети преци који веру православну сачуваше и предадоше је нама у наслеђе чисту и неокрњену. Нарочито треба да се саберемо у Милешеви 2019. и 2020. године када ћемо прославити осам векова постојања и трајања ове светиње и показати колико смо духовно одговорни као народ према светињи каква је Милешева. Домаћин славе, Преосвећени Владика милешевски г. Атанасије, одликовао је орденом Белог Анђела првог степена Преосвећену господу Епископе Давида, Сергија и Методија за делатну љубав према Светој Цркви, а нарочито према манастиру Милешеви у оквиру обележавања осамстогодишњице постојања ове светиње, док је архијерејске грамате уручио протојерејима Браниславу Стојановићу, Станку Благојевићу, Спасоји Вујанићу и Игору Ерићу. По одслуженој светој Литургији, у манастирској порти одржан је културно-уметнички програм у коме су учешће узели здравичари, изворне групе, гуслари, певачи и рецитатори са простора Епархије, као и гости из Призрена и Фоче. Слово о Светом краљу Владиславу одржао је Преосвећени Епископ крушевачки г. Давид. Затим је владика Атанасије уручио архијерејске грамате заслужним појединцима и установама који дадоше допринос у обележавању милешевског јубилеја. За трпезом љубави присутнима се још једном обратио епископ Никанор и у свом надахнутом слову говорио о значају Светог Саве за српски народ за време почивања његових светих моштију под сводовима Спасове цркве, а нарочито после њиховог спаљивања на Врачару. Епископу Атанасију, игуманији Аквилини, свештенству, монаштву и верном народу Епархије милешевске славу су честитали присутни архијереји, изасланик директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Бранко Борић, као и Надир еф. Дацић испред Ријасета Исламске заједнице Србије. Овогодишња прослава Светог краља Владислава увертира је у јубиларну 2019. годину која ће бити испуњена различитим манифестацијама којима ће се на достојанствен начин прославити осамстогодишњица Милешеве. Обележавање јубилеја биће настављено и у 2020. години. Извор: Епархија милешевска