Претражи Живе Речи Утехе

Видимо колика је уопште љубав и солидарност међу члановима клубова, тимова, скупова и сл., али то, нажалост, не видимо често у Цркви. Ићи ћемо у нашу парохију и можда нећемо знати оног што стоји поред нас. Веома често дајемо ружнe коментаре ако се неко често причешћује, или ако неко долази први пут, или долази после дужег одсуства. Често се питамо зашто млади не долазе у цркву, али се не питамо, ако дете дође, шта ће наћи у парохији? Хоће ли наћи загрљај? Хоће ли пронаћи праву љубав? Да ли ће наћи породицу чији ће бити део и имати Христа за оца, или ће наћи трачеве и поуке? Младић ће отићи у свој фудбалски клуб, поделити ту муку са пријатељима, а сви ће му рећи: „Брате, ми смо ту са тобом, шта год да имаш, ми смо уз тебе“. Хоће ли то исто наћи у Цркви? Ако неки члан тела, нпр. рука, нога итд., почне да ради шта хоће, хоћемо ли имати јединство? Не, наравно да ћемо имати сакаћење. Познавао сам децу која су била веома блиски пријатељи у рок бендовима, фудбалским клубовима, и заиста сам се дивио њиховом пријатељству. У црквеним круговима ретко ћете наћи такве односе. Међу парохијанима често влада „договор“, а не веза и љубав без граница. „Ја ћу теби, ти ћеш мени...“ Колико људи нам каже да не жели да дође на парохију, већ да иде у неку удаљену цркву, јер су у парохијској цркви разочарани понашањем и желе да сачувају свој мир. Али зашто? Врло често парохија личи на породицу чији су се чланови посвађали и само толеришу једни друге у одређеном простору. Међутим, постоје и парохије-дијаманти, који су слика неба и осећаш се као код куће... Добро је следити такве примере. У парохијама често долази до искушења и свађа између људи који имају црквена послушања, па и са свештеницима који служе пред Светом трпезом. Многи верују да су резервисали ВИП место на небу, а о другима говоре ружне ствари. Пре него што сам постао свештеник, питао сам свог духовника зашто се свештеници међусобно не друже, а он ми је одговорио: „Кад постанеш свештеник, разумећеш...“. Коначно сам схватио… Нећу ићи у цркву само да бих испунио своју индивидуалну верску дужност, већ ћу ићи у сусрет својој браћи! У сусрет људима са којима седимо раме уз раме за трпезом, заједно са Христом! Са мојом браћом, са којом се причешћујемо истом кашиком! И са свештеником – оцем нашим, који ће нас чувати и водити у наручје Божије! Колико пута идемо у храм и чим уђе неко ко нам се не свиђа или с ким смо се посвађали, кажемо: „О! Опет онај! Шта ради овде!” Колико пута смо у искушењу – посебно у малим сеоским парохијама – да окренемо главу током службе када чујемо да неко улази да би видели ко је то и падају нам на памет разне мисли? Колико пута се бавимо и поповом породицом и шта ће купити за кућу или хоће ли ићи на море? Сећам се случаја свештеника који је оптужен што је са децом возио бицикл! У већини провинцијских парохија становници се деле на „црквене“ и „нецрквене људе“. Нажалост, имамо сујеверну затвореност којој придајемо сотериолошки значај. Пошто радим једно или друго у Цркви, ја ћу се спасти и не морам ништа друго да радим. Христос нам даје слободу, а не ропство. Зашто се све ово дешава и шта је решење на крају?... Решење ће доћи када схватимо да Православље није религија или паганска секта, већ је откривање Христа, стварни однос са Христом кроз свете тајне и стварни однос према ближњему и према свему створеном. Православље је пут исцељења, Црква је Тело Христово и ми смо болесни чланови који желимо здравље и исцељење. Ово здравље долази и кроз ближњег. Христос и лик ближњег нису две различите ствари. Нека Христос постане наш живот, нека нам Црква постане цео живот – почевши од "добро јутро” које кажемо продавцу, од загрљаја жени и деци, од осмеха који дајем на бензинској пумпи или пиљару. Христос је свуда . Једно велико зло у нашем духовном животу је то што не допуштамо Христу да делује, односно кажемо му шта треба, а шта не! Како ћемо наћи пут спасења када од Христа направимо „марионету свог живота“ и идола кога желимо да повинујемо својој себичности... Напустимо то коначно и пустимо Христа да нам ослика пут спасења у нашим животима. Уђимо у Цркву, похитајмо да постанемо једно, да помогнемо, загрлимо, опростимо и постанемо Његова деца. Доживимо парохијски загрљај!!! Успећемо! Загрљај је ту, код Крста, чека нас... Хоћемо ли одбити? О. Спиридон Скутис https://hristianstvo.bg

У уторак, 6. јуна, навршило се 35 година од канонизације Блажене Ксеније Петроградске од стране Московске Патријаршије. У част годишњице, откривен је споменик вољеној светитељки у близини капеле у којој се налазе њене мошти на Смоленском гробљу у Санкт Петербургу. Света Ксенија је канонизована од стране Руске Православне Цркве 6. јуна 1988. Претходно ју је канонизовала Руска Православна Загранична Црква 11/24. септембра 1978. године. Празник Свете Ксеније почео је служењем Божанствене Литургије у храму Смоленске иконе Богородице на Васиљевском острву у Санкт Петербургу. Службом је началствовао Његово Високопреосвештенство митрополит петербуршки Варсануфије уз саслужење низа архијереја и клирика, саопштавају из Митрополије петербуршке. Његово Преосвештенство упутио је пастирску реч о најомиљенијој светитељки Санкт Петербурга: Блажена Ксенија се одрекла свега и отишла да проповеда покајање, помагала људима, молила се за град Светог Петра, помагала у изградњи цркве. Радила је само оно што је сматрала потребним Христа ради. Она је сав свој живот посветила Њему, и ништа је није могло одвратити од Њега — ни прогон ни прекор. Света Ксенија је увек била са Христом, стога је прослављена као првобитна светитељка Санкт Петербурга… Град не може без праведника, и хвала Богу, Господ га благослови. Потребна нам је помоћ светаца и поверење у њихову помоћ. Само онај ко је са Богом може победити. Дакле, наш народ треба да се уједини, да долази у цркву, да се моли и окрепљује. Потом су Митрополит и његови пратиоци отишли у капелу Блажене Ксеније на Смоленском гробљу да благослове нови споменик светитељки и помоле се на њеном гробу. Скулптура је плаћена донацијама верних православних хришћана. https://mitropolija.com/2023/06/09/otkriven-spomenik-svetoj-kseniji-petrogradskoj-na-35-godisnjicu-njene-kanonizacije/

У просторијама Саборне цркве Светога Саве у Њујорку, од 14. до 18. јануара 2022. године, извршена је примопредаја парохије и црквено-школске општине које су одлуком Светог Архијерејског Синода од 21. децембра 2021. године у циљу васпостављања црквеног поретка и јединства међу парохијанима, до нормализације приликâ, поверене на духовно старање и привремено управљање Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију. Извршавајући одлуку Светог Архијерејског Синода, парохију и Црквено-школску општину Светога Саве у Њујорку је, у име и са овлашћењем Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, предао протојереј-ставрофор Александар Влајковић, архијерејски намесник вашингтонски, а у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, записнички су је примили Његово Преосвештенство Епископ канадски г. Митрофан, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и архимандрит мр Никифор (Миловић). Изасланици Његове Светости су током боравка у Њујорку служили у грчком храму Светог Елефтерија на Менхетну. Том приликом верни народ обавештен је о извршеној примопредаји, и позван да чува своју веру, идентитет и братску љубав у Христу Господу. Из кабинета Патријарха српског

Старешина храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Нишу протојереј Зоран Филиповић, у четвртак, 19. марта 2020. године, кропио је и благосиљао све улице и домове Прве парохије при једном од најстаријих нишких храмова. Отац Зоран је најпре служио Јутарњу службу, а након тога је обавио чин освећења воде, чему су придодате молитве, које се читају за одагнање сваке болести и умилостивљење Господа да нам пошаље помоћ и укрепи наше здравље. Након овог чина отац Зоран је кренуо улицама своје парохије да благосиља домове. Звучни запис разговора "Ми смо ове године у једној специфичној ситуацији каква се не дешава често, хвала Богу, али на коју ми као хришћани морамо да одговоримо одговорно и да не заборавимо нашу веру и наш хришћански призив. То је један дар који се не добија лако. Он се добија на дар Духом Светим и од нашег труда зависи хоће ли тај дар у нашим срцима и у нашем животу имати правог ефекта и за нас и за наше ближње" каже отац Зоран за Радио Глас . На овај чин отац Зоран одлучио се управо јер у нашем народу постоји традиционално јака духовна потреба за молитвеним укрепљењем у овим најсветијим данима годишњег циклуса живота Цркве, кроз чин Васкршњег освећења воде, а који је по благослову Преосвећеног Епископа нишког Г. Г. Арсенија померен за дане Петровског поста. Овај благослов дат је по препоруци Светог Архијерејског Синода и у складу са мерама које је због епидемије прогласила Влада Републике Србије. "Мени је било јако тешко да било кога позовем и да се најавим, јер људи страхују и то сасвим оправдано. Ја могу да гарантујем за Светињу, али не могу да гарантујем за себе, не могу да гарантујем за своје одело, нити за друге људе са којима долазим у контакт. Због тога нисам желео да никога оптерећујем својим уласком у кућу, већ да ипак благословим све домове и да их освећеном водом обележим..." рекао је отац Зоран. Парохијани, који због новонастале ванредне ситуције нису у прилици да напуштају своје домове, са радошћу су дочекали свог пароха, који је Светом водом кропио њихове домове и благосиљао народ који се затекао на прозорима, у свом дворишту или послом на улици. Управо због благослова Владике Арсенија отац Зоран је претходног дана позвао своје парохијане да остану код својих кућа и да се одатле помоле Господу како би смо се са великим искушењем, каква је епидемија вирусом covid-19 изборили уз Божији благослов, без угрожавања ни свог, ни здравља ближњих неодговорним понашањем. Благослов Господњи отац Зоран пронео је улицама Кованлучком, Браће Игњатовића, Радничком, Словенском, Старца Вујадина, Синдикалних станова, Расадник, Старих Жел. Колонија, Нових Жел. Колонија, Барском, Мишарском, Станоја Бунушевца, Албанске Голготе, Таковском, Чачанском, Војводе Гојка између рампи, Епископском и на почетку Мокрањчеве улице. Како је за Радио Глас најавио отац Зоран, од четвртка, 19. марта 2020. године на свака два сата од 7 до 17 сати са храма Светог Николаја оглашаваће се звона ради молитвеног укрепљења и одагнања сваке пошасти. Иначе, због ограничења времена кретања, овај храм ће се до престанка епидемије затварати у 18 часова, после вечерње службе и чишћења. Извор: Радио Слово љубве

Упркос притиску од стране државних власти и расколника националиста последњих година, Украјинска Православна Црква је за ових пет година како је на њеном челу митрополит Онуфрије порасла за 184 парохије и 30 манастира. Ово истиче митрополит бориспољски и броварски Антоније, уз напомену да је митрополит Онуфрије „частан човек, посвећен служби Цркве, одан заветима монашким и као такав веома омиљен међу вернима“. „Он може служити као узор свакоме ко носи архијерејске одежде, ко је свештеник или ко је православни верник“, напомиње митрополит Антоније и додаје да је „Блажењејши Онуфрије симбол молитве и залагања за чисту веру и канонски поредак за све у Православљу“. Током ових пет година број архијереја је порастао за 15 и сада је премашио 100, број парохија је порастао за 184, манастира за 30, а свештеника за 439 (укупно их има 12.409). Уз то, 16 подвижника, исповедника вере и мученика 20. века причислено је Сабору светих од стране Украјинске Цркве, док је 15 лица ослобођена из затвора уз посредовање УПЦ и на предлог митрополита Онуфрија. При Светом Синоду ради комисија на ослобађању ратних затвореника. У закључку митрополит Антоније каже: „Његово Блаженство митрополит Онуфрије воли свој украјински народ и залаже сав свој живот, све своје таленте за сваког Украјинца како би ходио стазом ка Богу и Небу, што је циљ за који је Бог створио сваког човека.“ Извор: Српска Православна Црква

Хановерска Парохија једна је од најстаријих парохија Српске православне цркве у западној Европи. У разговору са протојерејем-ставрофором Миланом Пејићем откривамо вам када су се први Срби доселили у овај град који се налази у северном делу Немачке, на реци Лајне, на око 150 километара од Северног мора, када је и како основана Парохија, ко су били њени свештеници и са каквим су се искушењима борили, те како је Парохија опстајала али и каква је данас.

На седници Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 30. маја 2019, архиепископ Антоније (Зеврјук), досадашњи архиепископ Беча и Будимпеште, изабран је за егзарха западноевропског са титулом „корсунски архиепископ“. Он ће и даље бити надлежан за институције Московске Патријаршије у дијаспори. С друге стране, митрополит Јован (Рошхин), досадашњи митрополит корсунски и егзарх за Западну Европу, постављен је за бечког и будимпештанског митрополита на место архиепископа Антонија. У Италији, „узимајући у обзир све већи број молдавских парохија и заједница, као и потребу да се обраћа посебна пажња на многе вернике Московске Патријаршије молдавског говора“, одлучено је да се њихово пастирско старање повери епископу Амвросију (Мунтиану), тренутно епископа Нефтекамска и Бисрка, који ће од сада носити титулу „богородски“ и биће викарни архијереј патријарашког егзарха за Западну Европу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У последњој недељи Часног поста, када сви радосно очекујемо Васкрсење Христово, раковичким мученицима, страдалим од комунистичке репресије после Другог светског рата, упаљена је свећа и њима се са молитвом обраћају парохијани раковичких парохија са свештенством и монаштвом да нас помињу пред Престолом Божјим и моле Бога за све нас. Тама заборава над једним од најкрвавијих периода наше историје, у сегменту везаном за поменуто јужно београдско предграђе, разилази се књигом Голгота Раковичке парохије аутора ђакона Александра Аздејковића, док је издавач Књижевно друштво Раковица. О књизи су говорили историчари Немања Девић и др Ена Мирковић, рецензент књиге, док је модератор била Зорица Маринковић. Музички дечји хор "Свети ђакон Авакум", који пева у храму Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, отпојао је тропар мученицима и песму Ово је Србија. Овим издањем представљен је низ нових сазнања везаних за живот и страдање раковичког пароха проте Недељка Стреличића, што је заокружено Акатистом са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Историчар Немања Девић је казао да је бавећи се историјом Раковице у току Другог светског рата и уласком комуниста октобра 1944. године, са акцентом на крвава обрачунавања са свима онима који су виђени као "народни непријатељи" или "сарадници окупатора" , аутор књиге, ђакон Александар Аздејковић изашао из локалних оквира. Присутни који су испунили галерију Културног центра Раковица, могли су да чују у кратком излагању историчара Девића и о страдањима широм Србије, утврђеним страдалним местима и гробницама, као и напорима да се вео тајне и наметнути заборав скину са тамне стране историје и предоче нама, савременицима, потомцима страдалника, али и будућим покољењима. Др Ена Мирковић је истакла да је ђакон Аздејковић, пратећи трагичну судбину српског свештеника Недељка, који је 1945. године одведен из свог стана од представника комунистичких власти и потом се више се никад није вратио, овом монографијом дао широку слику периода у коме су угледни појединци, представници грађанства и свештенства у таласу револуционарног терора преконоћи постали обесправљена и непожељна лица, грађани другог реда. „Употреба великог броја усмених и писаних изјава које је аутор сакупио приликом вишегодишњег теренског истраживања, свакако представља ексклузивну вредност ове књиге, тим пре јер највећи део интервјуисаних саговорника више није међу живима. Додатну вредност другом допуњеном издању дају и објављени архивски документи на крају књиге, као и фотографије и описи дешавања у периоду од 2014 .до 2018. године,“ казала је др Ена Мирковић. Ђакон Александар Аздејковић излаже у књизи преглед догађаја: парастосе одржане 2016, 2017. и 2918. г. на тајној гробници у Лисичјем потоку, локацији на којој је у ноћи између 6. и 7. новембра 1944. г. стрељан највећи број раковичких парохијана; иницијативу за подизање првог споменика; обнову Краљеве чесме из 1936. г. која се у Лисичјем потоку налази и где су убијани недужни цивили, без икакве основе и судске пресуде о кривици. Аутор књиге Голгота Раковичке парохије, ђакон Аздејковић казао је да је ово зборник сведочанстава тешког братоубилачког и неразумљивог времена, да је сачињен од изјава савременика тих ратних и послератних догађања. Нека сведочанства је забележио и прикупио, а нека су раније некоме дата, нека су чак и без много доказа прихваћена, јер су исказана по савести онога који их је изрекао. Све је то преузето и сачињена је фактографска збирка прикупљених сведочанстава о страдању свештеника и парохијана. Како је и сам аутор казао, у књизи се први пут износе историографски подаци о овом периоду на кнежевачкој парохији у београдском предграђу - у насељима Раковици, Кнежевцу, Kијеву и Кошутњаку. „Објављивање ових сведочанстава нема циљ да се онима који су учествовали у злоделима суди и пресуђује. Тај задатак нама хришћанима не приличи. То оставимо државним органима и судовима, мада боли чињеница да иако је после много година комунистичког режима дошло вереме демократије, слободе говора и писања, није се много учинило да се комунистички режим и његови злочини осуде, а све жртве попишу. Отуда је сигурно најбоље све препустити оном сигурном и најправичнијем суду Божјем. Сетимо се последњих Христових речи, док још беше на крсту: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! (Лк 23.34), пише у квизи и изрече то и на представљању књиге вредни ђакон Александар Аздејковић. Представљању књиге присуствовали су гђа Надежда Дидић, сведок комунистичких злочина, потомци невино убијених, чланови клуба Књижевно друштво Раковица са председником Николом Рајаковићем, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве која редовно прати дешавања у овом Квижевном друштву и у београдској општини Раковици, представници јавних и културних установа. У оквиру представљања књиге посетиоци су могли и да погледају изложбу фотографија везано за тему Голготе Раковичке парохије. Председник Књижевног друштва Раковица Никола Рајаковић, са својим сарадницима у својству домаћина и оргнаизатора ове вечери, захвалио је свима на несебичној подршци и помоћи, на истрајности у откривању истина о злочинима над недужним српским грађанима током Другог светског рата, на неизмерном труду свих да се српски дух и вера непрестано чувају. О аутору Парохијски ђакон при храму Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици, Александар Аздејковић је рођен 3. маја 1974. г.у Београду, где живи и ради. Његова област интересовања је историја Српске Православне Цркве у Другом светском рату и периоду комунистичке репресије, филмом, дизајном и иконописом. Из области историје до сада је објавио: * Голгота Раковичке парохије, Бернар, Београд 2014. * Голгота Раковичке парохије, документарни филм, Београд, 2014. * Надежда Дидић, сведок комунистичких злочина. Зборник Zeugen für Gott, Универзитет у Минстеру, Немачка, 2015. * Житије и Акатист Свештеномученика Недељка Раковичког, Београд 2017. *Страдање Раковичке парохије, Зборник Лице Раковице кроз песме и приче, Књижевно друштво Раковица, Београд 2018. Мартирологиј или поменик имена страдалних мученика Гологота Раковичке парохије Вредно историјско дело Голгота Раковичке парохије аутора ђакона Александра Аздековића садржи следећа поглавља: 1) Парохијски храм и парохија кнежевачка где читамо о Заветини села Кнежевца, Другом светском рату и условима живота на парохији, О стрељању Јевреја и Рома на територији Раковице 1941. године ; 2) Ослобођење; 3) Новомученици раковички; 4) Свештеномученик Недељко Стреличић; 5) Тропар, кондак и акатист Свештеномученику Недељку Раковичком; 6) Новомученици реснички; 7) Сведочанство учесника у ликвидацијама; 8) Уредба о војним судовима. Посебно је значајно поглавље Сећање на страдале у којем је дата Резолуција 1481 Парламентарне скупштине Европе, Поменик свештеника и парохијана Храма у Раковици, Јавности оглашени, Спомен обележје, Обнова Краљеве чесме и парастос страдалима у Лисичјем потоку, потом део за памћење и "У име народа". Иако по професији није историчар, ђакон Аздејковић се руководи историчарским начином истраживања и одредницама, те нам на крају књиге даје документа, скраћенице, библиографију, архивску грађу, електронске изворе и литературу, те је сваком заинтересованом за даље истраживање дата прецизна полазна основа. Велике честитке аутору књиге Голгота Раковичке парохије (друго допуњено издање), издавачу Књижевном друштву Раковица, као и сарадницима на књизи: лектору и коректору Славици Стефановић, протођакону Радомиру Ракићу на лектури Акатиста, мср Срђану Петровићу, док је за дизајн заслужан Горан Савић Остојић. Извор: Српска Православна Црква

Парохија шавничка којој припада црква Светог великомученика Георгија у Дубровском, која је прије пар седмица била нападнута од присталица анатемисаног распопа Мираша Дедејића, саопштила је да тај храм припада народу, али не и Мирашу Дедејићу и његовом лажном свештенству. Преносимо текст саопштења објављен на њеној фејсбук страници: Мало појашњења у вези уписа цркве Св.вмч. Георгија у Дубровску Поводом злонамјерног узбуњивања и обмањивања јавности и житеља села Дубровско, својих суграђана, желимо да појаснимо како је дошло до уписа горе поменуте цркве на Епархију будимљанско-никшићку. Да ли је поменута црква отета и да ли има елемената кривичне одговорности надлежних лица за овај упис ви сами просудите. У старом пописном катастру из 1954. године црква није била ни уписана као „Добро села“, односно у катастру је нема, већ само земљиште, односно сеоско гробље. Такав исти случај је и са сеоском школом. Приликом уписа на Епархију будимљанско-никшићку, црква је издвојена као посебна цјелина, те је са земљиштем до 2 м около исте и са прилазом од главног пута тако уписана. По новом закону о гробљима, исто је сада са „Добро села“ преписано на Државу Црну Гору, односно Општину Шавник и Комунално предузеће са правом управљања. Исти случај је и са сеоском школом. Школа у старом пописном катастру није уведена, као да није ни постојала. Уведено је само земљиште. Школа је сада издвојена и уписана на Министарство просвјете. Данашњи, савремени катастар не познаје квалификацију „добро села“, „добро цркве“ исл. Приликом уписа није се појавио нико као представник „добро села“, нити је ко приложио приговор или другачији писани доказ да би се размишљало о упису цркве на другачији начин. Епархија будимљанско-никшићка је Христова Црква. Цркву чини: Епископ, свештеник и народ. Црква је саграђена ради народа, да би се у њој молио Богу, слушао ријеч Божију, исповиједао, причешћивао, јео Хљеб Небесни, и тако вјежбао и путовао ка спасењу. Тога ради, Епархија је народна, па је и црква народна, тога народа коме је саграђена и сваке добронамјерне душе. Нажалост, постоје људи, који ову Епархију не сматрају као своју, па би цркву да препишу себи, и тако да је дијеле међу собом како коме одговара. Слично као шаторе за сахрану, полугодишњицу исл. Мало Мирашу – мало Јоаникију. Када је црква на „добро села“ онда је врло лако могуће да буде свачија. Пошто је сада на Епархији, онда то заиста није могуће. Раније смо рекли, па ћемо и сада. Црква на Дубровску, отворена је за сваког добронамјерног човјека, па и за браћу која су нас Суду тужила и пљувала недавно на Дубровску – само не за Мирашево лажно свештенство. Позивамо њих, да не насиједају на лажи и клевете појединаца, већ да са својом браћом сложно, као браћа превишани из Дробњака обнављају свој храм. Храм који трба да буде мјесто сабирања, радости и покајања, слика и дика села. Извор: Фејсбук линк

По завршеној пројекцији водио се разговор о филму и истоменој књизи, као и научном пројекту EUGEN FÜR GOTT Универзитета у Минстеру, Немачка, у чијем је зборнику представљен рад ђакона Аздејковића. Ту је описано страдање породице Дидић и њиховог пароха и кума Недељка Стреличића. Током вечери говорило се о пројекту „Лисичји поток” где постоји велико интересовање грађана Београда као и удружења грађана „У име народа за слободну Србију” да се подигне спомен обележје страдалим Београђанима од комунистичког терора 1944/45. године. У оквиру ове тематске вечери, предпремијерно је представљено друго, измењено и допуњено издање књиге Саве Банковића, свештеника, који је због својих идеја и вере два пута осуђиван и због чега је провео више од две деценије у затвору. Учествовали су: др Срђан Цветковић, историчар, гђа Љиљана Пекић, ђакон Александар Аздејковић и модератор др Ена Мирковић. Догађају посвећеном свештеномученику Недељку Стреличићу и парохијанима раковичким присутвовао је велики број грађана. Интересовање за ову тему привукло је и еминентне госте: Чланове управе града Београда, председника Општине Раковица г. Владана Коцића, директорку Центра за културу Раковица гђу Маријану Бутулију, професоре Београдског универзитета, новинаре, представнике разних удружења грађана и др. Извор: Српска Православна Црква

На велику духовну радост верника из Вићенце, владика Јован је даривао делић моштију Светих јасеновачких новомученика које су присутни након вечерњег богослужења са страхопоштовањем целивали. Сутрадан, свету архијерејску Литургију служио је Епископ крушевачки г. Давид уз саслуживање епископа г. Јована и г. Андреја, протојереја-ставрофора Слободана Лалића из Загреба, протојереја Данила Радмиловића из Дизелдорфа, јереја Далибора Ђукића, протођакона Милана Томашевића из Пакраца и Андрије Јелића из Крушевца, као и ђакона Миљана Антића из Беча. Светој тајни причешћа приступило је мноштво верника. Након благосиљања славског колача, владика Давид се обратио верном народу изразивши радост и благодарност због учествовања у празничном сабрању. Кумови овогодишњег славља били су г. Милорад и гђа Смиљка Антонијевић. По завршетку службе, присутне госте поздравили су владика Андреј и надлежни парох јереј Далибор Ђукић, који је присутним архијерејима у име парохијана уручио епископске панагије. Као и сваке године, трудом парохијана приређена је трпеза љубави на којој су угошћени сви учесници празничног сабрањa међу којима је, по први пут, био и заменик градоначелника Вићенце г. Јакопо Булгарини. У културно-уметничком делу програма наступили су чланови КУД Слога из Вићенце, као и гости из Дизелдорфа. Извор: Српска Православна Црква