Видимо колика је уопште љубав и солидарност међу члановима клубова, тимова, скупова и сл., али то, нажалост, не видимо често у Цркви. Ићи ћемо у нашу парохију и можда нећемо знати оног што стоји поред нас. Веома често дајемо ружнe коментаре ако се неко често причешћује, или ако неко долази први пут, или долази после дужег одсуства.
Често се питамо зашто млади не долазе у цркву, али се не питамо, ако дете дође, шта ће наћи у парохији? Хоће ли наћи загрљај? Хоће ли пронаћи праву љубав? Да ли ће наћи породицу чији ће бити део и имати Христа за оца, или ће наћи трачеве и поуке?
Младић ће отићи у свој фудбалски клуб, поделити ту муку са пријатељима, а сви ће му рећи: „Брате, ми смо ту са тобом, шта год да имаш, ми смо уз тебе“. Хоће ли то исто наћи у Цркви?
Ако неки члан тела, нпр. рука, нога итд., почне да ради шта хоће, хоћемо ли имати јединство? Не, наравно да ћемо имати сакаћење.
Познавао сам децу која су била веома блиски пријатељи у рок бендовима, фудбалским клубовима, и заиста сам се дивио њиховом пријатељству. У црквеним круговима ретко ћете наћи такве односе.
Међу парохијанима често влада „договор“, а не веза и љубав без граница. „Ја ћу теби, ти ћеш мени...“
Колико људи нам каже да не жели да дође на парохију, већ да иде у неку удаљену цркву, јер су у парохијској цркви разочарани понашањем и желе да сачувају свој мир. Али зашто?
Врло често парохија личи на породицу чији су се чланови посвађали и само толеришу једни друге у одређеном простору. Међутим, постоје и парохије-дијаманти, који су слика неба и осећаш се као код куће... Добро је следити такве примере.
У парохијама често долази до искушења и свађа између људи који имају црквена послушања, па и са свештеницима који служе пред Светом трпезом. Многи верују да су резервисали ВИП место на небу, а о другима говоре ружне ствари.
Пре него што сам постао свештеник, питао сам свог духовника зашто се свештеници међусобно не друже, а он ми је одговорио: „Кад постанеш свештеник, разумећеш...“. Коначно сам схватио…
Нећу ићи у цркву само да бих испунио своју индивидуалну верску дужност, већ ћу ићи у сусрет својој браћи! У сусрет људима са којима седимо раме уз раме за трпезом, заједно са Христом! Са мојом браћом, са којом се причешћујемо истом кашиком! И са свештеником – оцем нашим, који ће нас чувати и водити у наручје Божије!
Колико пута идемо у храм и чим уђе неко ко нам се не свиђа или с ким смо се посвађали, кажемо: „О! Опет онај! Шта ради овде!”
Колико пута смо у искушењу – посебно у малим сеоским парохијама – да окренемо главу током службе када чујемо да неко улази да би видели ко је то и падају нам на памет разне мисли? Колико пута се бавимо и поповом породицом и шта ће купити за кућу или хоће ли ићи на море?
Сећам се случаја свештеника који је оптужен што је са децом возио бицикл!
У већини провинцијских парохија становници се деле на „црквене“ и „нецрквене људе“.
Нажалост, имамо сујеверну затвореност којој придајемо сотериолошки значај. Пошто радим једно или друго у Цркви, ја ћу се спасти и не морам ништа друго да радим. Христос нам даје слободу, а не ропство.
Зашто се све ово дешава и шта је решење на крају?...
Решење ће доћи када схватимо да Православље није религија или паганска секта, већ је откривање Христа, стварни однос са Христом кроз свете тајне и стварни однос према ближњему и према свему створеном. Православље је пут исцељења, Црква је Тело Христово и ми смо болесни чланови који желимо здравље и исцељење. Ово здравље долази и кроз ближњег. Христос и лик ближњег нису две различите ствари. Нека Христос постане наш живот, нека нам Црква постане цео живот – почевши од "добро јутро” које кажемо продавцу, од загрљаја жени и деци, од осмеха који дајем на бензинској пумпи или пиљару. Христос је свуда .
Једно велико зло у нашем духовном животу је то што не допуштамо Христу да делује, односно кажемо му шта треба, а шта не! Како ћемо наћи пут спасења када од Христа направимо „марионету свог живота“ и идола кога желимо да повинујемо својој себичности... Напустимо то коначно и пустимо Христа да нам ослика пут спасења у нашим животима.
Уђимо у Цркву, похитајмо да постанемо једно, да помогнемо, загрлимо, опростимо и постанемо Његова деца. Доживимо парохијски загрљај!!!
Успећемо! Загрљај је ту, код Крста, чека нас...
Хоћемо ли одбити?
О. Спиридон Скутис
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.