Претражи Живе Речи Утехе

Из штампе је изашла књига на енглеском језику "Nikola Tesla: A Spiritual Portrait" аутора презвитера др Оливера Суботића, управника Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке Српске православне цркве. У питању је значајно проширено издање књиге "Тесла: Духовни лик" која је објављена такође на Благовести пре четири године. Енглеско издање објављено је са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, и садржи његову уводну реч, као и уводну реч блаженопочившег Патријарха Иринеја из првог српског издања. Опширније у наставку. "Nikola Tesla: A Spiritual Portrait" је монографија одштампана у тзв. coffe table book формату на 420 страна квалитетне штампе у боји. У односу на прво српско издање, које је послужило као основа, енглеско је значајно волуминозније (има пуних 100 страна више) и доноси мноштво нових података, опсервација, критичких осврта и закључака. Ово дело садржи и специјалне текстуалне додатке и мапе рађене посебно за ову прилику, да би страни читаоци могли ближе да се упознају са историјом Срба и наше Цркве, а у вези са Николом Теслом и његовим прецима који су махом били православни свештеници и војници-граничари. За израду студије "Nikola Tesla: A Spiritual Portrait" коришћено је око 350 примарних извора (који укључују Теслину аутобиографију, чланке, интервјуе, предавања, личну преписку и забележене говоре), више од 120 секундарних извора (претежно новинских чланака из Теслиног времена), преко 80 терцијарних извора (у које спадају и најпознатије светске студије о Тесли, као и изабрани чланци домаћих и страних аутора) и више од 100 одредница допунске литературе. Монографија је урађена уз коришћење харвардског система референцирања и писана је научно-популарним стилом, са циљем да приказ духовног лика једног од највећих светских проналазача свих времена буде утемељен на историјским чињеницама, што веродостојније и без идеализације. Поред Музеја Николе Тесле, који је аутору дао на располагање своју богату текстуалну и фото архиву за потребе истраживања, значајан допринос садржају књиге дали су Српска академија наука и уметности, Матица српска, Народни музеј Србије, Музеј града Београда и Народни музеј Панчево. Поменуте институције су, за потребе илустровања студије, из својих дигиталних архива уступиле релевантне историјске фотографије и позната уметничка дела у високој резолуцији. Издавач књиге је Задужбина „Петар Мандић" (teslamandic.org), доброчина установа посвећена неговању успомене на Теслине свештеничке претке, а суиздавачи су Музеј Николе Тесле, Агенција за издаваштво Бернар, Издавачка кућа Прометеј и Фондација Лаза Костић. Покровитељ књиге је београдска компанија Smartberry, која је покрила трошкове превода, коректуре и штампе. Aутор се и овог пута у потпуности одрекао прихода од продаје књиге у корист Задужбине „Петар Мандић". Предвиђено је да сав приход од књиге буде усмерен у изградњу етно-музејског комплекса посвећеног свештеничким прецима Николе Тесле, који су потицали из фамилија Тесла, Мандић, Калинић и Будисављевић. Комплекс би у свом централном делу имао најсветије знамење хришћанства – Часни Крст. У току је припрема за штампу другог, проширеног српског издања књиге, чији излазак из штампе се очекује током ове године. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46342

Изложба посвећена Николи Тесли под називом „Прашки студент“ отворена је 24. новембра 2022. године у Прагу, саопштила је РТРС. На изложби су хронолошки представљени Теслин животни и научни пут, као и историјски тренутак и дух времена у коме је живео и стварао. Посебан део изложбе је посвећен Теслиним везама са Прагом и Чешком, где је боравио два пута – први пут због школовања 1880. године и скоро шест деценија касније, као почасни гост на универзитету. Изложбу је отворила министар културе Србије Маја Гојковић која је истакла да је у плану да ова и друге изложбе из Србије о Николи Тесли гостују и у осталим европским и светским центрима културе и уметности. Указујући на повезаност Тесле и Прага, Гојковићева је подсетила на писмо које је из Њујорка упутио тадашњем пршаком градоначелнику, у коме је навео да у свом уму држи и даље драгоцене успомене на прелепи град Праг.Такође је истакла велико поштовање које је Тесла уживао у Чешкој као носилац Ордена Белог лава, добивши улицу, парк и највећи споменик на свету. Отварању изложбе присуствовали су председник Управног одбора Старог сајмишта у Прагу Томаш Хубл и помоћник министра културе Чешке Ондреј Храст. Изложбу чини део експоната из Теслине богате заоставштине, међу којима преовлађују патенти, цртежи и фотографије, макете лабораторија у којима је изводио експерименте, као и модели великих проналазака, како би се посетиоцима делимично илустровало колики је допринос великог српског начуника целом свету. Извор: РТРС

У навечерје празника Светих мученика Момишићких, а уједно и у навечерје престоног празника подгоричког храма који је посвећен овим угодницима Божјим, доносимо видео записе две емисије у којима је гост био високопречасни протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ ове дивне подгоричке светиње. Уредништво портала Поуке.орг нашем драгом пријатељу оцу Николи жели срећну и Богом благословену храмовну славу, са особитим изразима братске љубави и молитвене пажње. Више година нас обједињује братска љубав и благословено дело мисије Цркве које неуморно вршите трудећи се да што више људи призовете у заједницу са Господом и свима светима. Нека Вам Свеблаги Господ буде помагач, а особито у овим данима великих искушења, да на МНОГА И БЛАГА ЛЕТА служите Господу и Цркви Његовој приводећи поверене Вам парохијане ка радости Царства небеског! Уз изразе братске љубави и поштовања, Уредништво портала Поуке.орг

Доносимо разговор са протопрезвитером мр Гајом Гајићем, докторантом Богословског факултета у Београду и свештеником при храму Светог Саве на Врачару. Оче Гајо, будући да истражујете дела Светог Николе Кавасиле, можете ли нашим читаоцима приближити неке аспекте његовог литургијског богословља? - Захваљујем Вам на указаном поверењу и учешћу у овом тематски веома важном броју Православног мисионара, у коме сам својевремено и сâм откривао прве истине наше вере. Радост и празник Христовог Рождества и Богојављења, који су дуго прослављани заједно, најбоље је време за овакав разговор јер тај догађај у коме Бог постаде Тело (Јн 1, 14), као један од нас, и јави се нама, не само да разоткрива смисао Светих тајни уопште и нарочито тајне Литургије, него нам управо и омогућава учешће у њима. А Свети Кавасила је, опет, као мистик, учитељ Цркве и тумач Литургије, један од најпозванијих тајноводитеља у одгонетању овог чудесног односа и прожимања Литургије и Цркве јер је давно речено да само онај ко разуме Литургију зна шта је Црква. Постоји и она друга страна медаље - за неке је он контроверзан и дуго оспораван, нарочито због његовог односа према Западу. - „Контроверзан"? Да, али у позитивном смислу. И морам признати да ме је делимично привукло управо то што је подједнако омиљен и оспораван, али, рекао бих, и рехабилитован, и поново откривен како на Истоку, тако и на Западу, и не случајно баш у време интензивног развоја учења о Цркви кроз истовремену литургијску обнову. Индикативно је да у источном Предању кроз векове чак није ни постојала нека дефиниција Цркве. У том погледу ни византијски писац о коме говоримо није изузетак. Иако је цео његов књижевни опус усредсређен на Литургију, Свету Евхаристију, која разоткрива Тајну Цркве, у његовом учењу нећемо наћи ни сенку прављења неког заокруженог и завршеног богословског система, што је већ увелико тренд западне схоластике средњег века. Његово учење о Евхаристији и Светим тајнама представља праву „анaтомију духовног живота" - како је говорио покојни професор Панајотис Христу. Што се тиче његовог односа према западној философији и теологији, иако кроз сва његова дела провејава полемика са хуманизмом тог доба, он у тој полемици није био искључив. Богословље сваког светитеља неоспорно носи печат личног опита и сведочења, али оно никако није субјективно и сугестивно изношење било чијих индивидуалних ставова, ма како они били мудри, нити се, пак, Црква ослања на учење само једног од њих, него препознаје и узима оно највредније. У том погледу Кавасила је потпуно веран Предању Цркве, које - као оригиналан писац - обогаћује на свој начин. У чему је, онда, посебност и значај Светог Николе Кавасиле у низу других Светих отаца литургичара? - У много чему. Његова велика предност је историјска околност да је живео у четрнаестом веку, када је литургијски поредак на Истоку у многоме већ заокружен, те је природно да познаје рад и достигнућа својих претходника и да може да се користи њима. Поменимо и један детаљ из житија Светог Николе Кавасиле који, рецимо, може бити интересантан читаоцима - он је највероватније био лаик, односно није био свештено лице, што изгледа готово невероватно с обзиром на пластичност његових описа и тумачења Литургије, који су толико убедљиви и реални, као да се ради о некоме ко стоји „с оне стране завесе". Ово нам указује на чињеницу да Света Литургија ни тада, у 14. веку, ни пре њега, али ни данас није догађај скривен, завршен и затворен, на који право имају само свештенство или неки привилеговани кругови. Са друге стране, то нам говори о прозирности иконостаса и завесе, који су ту да спајају, а не да раздвају простор Светиње над Светињама, олтара, од простора у коме је народ, без кога, уосталом, и не може бити говора о Литургији и Цркви, као и о ирелевантности те приче у наше дане, као својеврсне фасаде која служи да прикрије много већу дозу формализма у схватању Литургије или и друге наше слабости. Ова дигресија о Кавасили лаику показује да је смисао учешћа народа у Светим тајнама тај да постанемо удови једнога Тела Цркве, коме је Христос глава, а Никола Кавасила наглашава да је то свима достижно и могуће - независно од службе, статуса или послушања у Цркви, без обзира на социјални статус, пол, расну или националну припадност, било да живе у селу или граду, подједнако у манастиру, као и у парохијској цркви. Али ако бисмо тражили, у једној реченици, нешто што је заштитни знак Николе Кавасиле, онда она гласи: Црква се означава (=пројављује) у Тајнама. Кавасила под Тајнама сигурно не подразумева некакве полуприватне, индивидуалне обреде за своју душу, који се обављају некад тајно, а некад уз помпу и „параду кича", и увек као део традиције, него подразумева Свету Евхаристију - Тајну над Тајнама, што видимо из његових следећих речи: Ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила са Христом, причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње тело (Тумачење Литургије, 38). Када знамо све ово, зар није апсурдно да, као хришћани, не учествујемо активно у Литургији, да се не причешћујемо, а да не помињемо како је то некада и канонски санкционисано? - Што се канона тиче, мислим да се они пре односе на свештенослужитеље, и ту се у црквама са бројним свештенством у новије време појављује озбиљан проблем када они не служе саборно и не причешћују се, него истовремено исповедају, помазују вернике освећеним уљем или режу славске колаче на Светој Литургији или по парохијама, чиме - уместо упућивања верника најсветијој Тајни - индиректно или и најдиректније доприносе њиховом непричешћивању. Када говоримо о активном учешћу верника у Литургији, морамо знати да то није само Причешће. Можемо рећи да тô активно учешће добија смисао и има врхунац у Светом Причешћу, које јесте најбитније и због кога се служи Литургија јер би у противном био тужан позив за Трпезу Господњу са страхом Божјим и вером приступите, а још бесмисленији онај да заблагодаримо на њој: Примивши божанствене, свете, пречисте, бесмртне, небеске, и животворне, страшне Христове Тајне... Наше богослужење је словесно и у њему нема ничега формалног, празног и без смисла. Учешће у Литургији почиње од самог труда, жртве и припреме да дођемо на Литургију, која је догађај Спасења за народ на Литургији окупљен у Цркву, по коме и грађевина у којој се окупљамо добија име. То је смисао и вапаја оца Александра Шмемана академским богословима, вероучитељима и ученицима да изађемо чешће из учионица у Цркву и узрастамо у живо Тело Христово, у меру раста пуноће Његове. Учешће је и приметити другог поред себе и сазнање да се и кроз њега спасавамо или када неко умеси просфору и заједно са њом положи сву своју муку, али и наду на Господа како би се тим хлебом и цео свет осветио и преобразио, или кад неко донесе букет љубичица да уз тамјан замирише и украси Дом Божији. Са друге стране, лако је учествовати побожно, за себе, „нарогушен" да те још неко не гурка са стране, кад неко други мете цркву, пере прозорe, плаћа струју, поје уместо тебе и ради многе друге, можда грубе послове, али неопходне за функционисање једне заједнице. Дакле, потребно је и трпљење, смерност, поштовање разлика. Није довољно само знати неке крилатице и понављати: љубав, слобода, заједница, ... љубав, слобода, заједница, ... јер сваки млади човек препозна да ли је неко доживео љубав, да ли се жртвује за заједницу, као и да ли је заиста слободан и самосталан! Није ли ово мало престрого, у духу неких „конзервативних" времена? - Ако мало ослушнемо Кавасилу, али и друге Оце, видећемо да је питање честог причешћивања на неки начин лажна проблематика. Јер није број ни квантитет тај који спасава. Ехваристија је циљ. Причешћивање се не сме претвори у средство за постизање било ког циља, у лечење неких наших комплекса и болести, у трговање за срећу, здравље, запослење, ... Све нам је то потребно, али је једно спасоносно - да иштемо најпре Царство Божије, а остало ће се надодати. Ако је патријaрх Павле по нечему био свêт, онда је то било по преданости вољи Божијој, којом добијамо спокојство, радост и задовољство с оним што имамо, и не тугујемо везујући се за оно што немамо. Оче, нека буде воља Твоја олако изричемо, али тешко прихватамо. Причешће је потпуна преданост, потпуна жеља, потпуна вера и најприснији сусрет с Богом. Једно је сигурно - и кад приступамо и кад не приступамо Чаши Спасења, чинимо то по благослову, а не сентиментално и по личном нахођењу. Обрнимо мало перспективу и уместо да се „хвалимо" недостојношћу и одвајамо се од Извора Живота, поставимо циљ важнији од свих, због кога ћемо презрети искушења било које врсте и подсмехнути се ђаволу (смрти, где ти је жалац) и продужити најважнијем циљу, јер је посао нечастивог да нас удаљи од Светлости, а у мраку смо лак плен. Да ли је ово, уједно, порука и позив и читаоцима Православног мисионара, као и младима уопште да иду овим захтевним, али захвалним путем? - Млади су наша нада и наша будућност, а сви смо позвани да се држимо овог искреног Кавасилиног јеванђелског реализма, чији христоцентрични символизам потврђује стару изреку Кипријана Картагинског да, Црква не може бити мајка ономе ко нема Бога за Оца. Ово је и позив да будемо мисионари истинских вредности пред шумом наноса локал-празноверја, гатки и сујеверја, који у разним облицима круже чак и по школама, и од којих не видимо Христа, Дрво Живота, истински Бадњак који нас греје у ове дане и води неустрашиво силом Његовог Животворног Крста. Разговор водио: Немања Андријашевић Извор: Српска Православна Црква / Ризница литургијског богословља и живота

Поводом годишњице смрти краља и господара Црне Горе Николе I Петровића у организацији Митрополије црногорско-приморске, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са братством Цетињског манастира и ђака Богословије Св. Петра Цетињског служио је данас на Цетињу парастос у Цркви Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру. Парастосу је присуствовао и архимандрит Никифор (Миловић) из Епархије будимљанско-никшићке, по благослову владике Јоаникија. Говорећи о личности и историјском значају краља Николе, Митрополит је казао да је краљ једна изузетна личност који је наставио свето дјело великих митрополита Петровића и да је благодарећи њему Црна Гора међународно призната 1878. године. Истакао је његове велике заслуге за вријеме Балканских ратова 1912/1913. године, у ослобођењу сјеверне Црне Горе, Васојевића, Пљеваља, Метохије: „Балкански ратови су оно у шта је он себе уградио, а борио се и за ослобођење Скадра. Међутим велике силе су у то вријеме основале Албанију и Скадар је припао Албанији. Црна Гора и Србија су 1914. године у савезништво са тадашњим царем Николајем II Романовим, браниле слободу ових простора од Аустроугарске монархије и Њемачке.“ Подсјећајући на дивну пјесму “Онамо ‘намо” коју је је краљ Никола, ослободиоц Метохије, написао а која се користила као народна химна Краљевине Црне Горе, Високопреосвећени је казао да је Метохија поново поробљена и окупирана и изразио наду да ће Косово и Метохија поново бити ослобођени и да ће тиме бити остворена велика и света идеја краља и господара Црне Горе Николе I Петровића. Рекао је да се нада да ће у наше вријеме и сви његови потомци, синови, унуци, снахе, на челу са књазом Михаилом, а који су сахрањени на разним мјестима, бити пренијети и сахрањени у Дворском гробљу на Цетињу које је и основао краљ Никола. Митрополит је изразио наду да ће када буду, по жељи краља Николе, пренијети и на Дворском гробљу сахрањени његови потомци, Митрополија црногорско-приморска у томе учествовати, као што је и у вријеме Митрополита Данила Дајковића учествовала у дочеку и сахрани краљевске породице. Након помена Митрополит је обишао гробове Петровића који се налазе испред Цетињског манастира. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Одани цркви и краљу 26. фебруара 2018. - 12:35 Овдје, код нас, нико никад није дијелио Цркву, нити је, не дај Боже, „правио“ неку другу, поред Једне и једине без обзира на различита политичка па и идентитетска увјерења. Када је прије сто година извршено уједињење јужнословенских народа а истовремено и државна интеграција српских народних територија, Црногорци су остварили сопствени идеал и циљ свих њихових нововјековних владара. Начин на који је то уједињење извршено донио нам је унутрашње размимиоилажење по политичкој основи, и несрећно проливање братске крви у немирима који су услиједили послије 1918. Нијесмо се могли сложити је ли нам важнија сама држава коју су преци стварали, или остварење предачке идеје којој је та иста држава тежила? Огољена историјска факта говоре, да је том приликом, једног истински родољубивог визионара и властодршца (диктатора), замијенио други исти такав. А како и не би био исти, кад му је био рођени унук?! У таквим историјским околностима дошло је и до успостављања јединства Пећке патријаршије под именом Српске православне цркве. По том питању није било несугласица. Православна црква са простора бивше Краљевине Црне Горе са свим својим свештенством, ушла је у састав СПЦ. Чак је и црногорска влада у егзилу, која није била сагласна са формом политичког уједињења, црквеном уједињењу приговорила само то што се ново црквено сједиште сели из Пећи у Београд. Ни слова против приступања Цетињске митрополије и сусједних епархија, обновљеној Патријаршији! А да ли су баш сви црногорски свештеници подржали црквено уједињење? Ових дана, у нашим медијима се манипулише личним судбинама неколицине свештеника који су били присталице краља Николе али сад ћу све да објасним. Ријеч је о десетак честитих људи (што свештеника, што богослова), који су се моментално ставили на страну политичког устанка који је подржавао повратак краља Николе у земљу, а да при том нити један од њих није иступио из свештеничке службе у обновљеној СПЦ, нити доводио у питање црквено уједињење. Поређења ради, у њихово вријеме имамо четири црногорска архијереја и једног ђакона који су потписали акт о црквеном присаједињењу, а имамо око 20-ак домицилних свештеника који су активно учествовали у раду Подгоричке скупштине. Већинско преостало свештенство, које није било политички активно, подржало је интегративне процесе. Али, вратимо се нашим федералистима/зеленашима у мантији. Они су подједнако и истовремено посвједочили своју оданост Божијој цркви, а и краљу са којим су провели свој животни вијек: За архимандрита Никодим Јањушевића стварно би се могло рећи да је у периоду од 1919. до 1926. био не само у политичком изгнанству, већ и у некој врсти црквене изолације. Нико не може, са сигурношћу, да објасни шта је радио у Америци неколико година, у цркви Светог Василија Острошког код Детроита, али знамо да је за своје активности и оданост старом краљу, од црногорске владе, одликован „Обилића медаљом“. Међутим, то и није од пресудног значаја, пошто се ускоро вратио у Црну Гору и наставио службу као клирик СПЦ, помилован од краља Александра. Баш овом краљу је, као настојатељ манастира Жупа код Никшића, Никодим подигао спомен-чесму, па је, све скупа узевши, у овој личности тешко наћи неког досљедног опонента уједињењу. Убијен је 1941, кад је убијена и Краљевина Југославија. Дворски свештеник Антоније Јакшић, напустио је Црну Гору још у јануару 1916, заједно са краљем Николом, али је већ 1921. враћен у земљу и помилован. Служио је као парох СПЦ, све док га домаћи комунисти нијесу осудили на робију 1945. Свештеник Милош Турчиновић је као цивил био у политичком егзилу у Гаети. По повратку у земљу је рукоположен за пароха чевског СПЦ и на тој служби пострадао од комуниста 1945. Слична је судбина и попа Павића Кековића, који је по повратку из Гаете рукоположен, и постављен на службу пароха у Бањанима, гдје су га комунисти ликвидирали 1942. Ето каква нам је историја. Наводни борци за „националну самобитност Црногораца, убијали су „без суда и пресуде најоданије сараднике краља Николе само зато што су ови били свештеници цркве Божије. Протојереј Симо Мартиновић познат је као федералиста по политичком опредјељењу, наклоњен учесницима Божићног устанка. Међутим, никада није довео у питање своју службу у СПЦ, у којој је стицао висока црквена звања, међу којима и титулу „архијерејског замјеника“. Такође, поп Илија Јовићевић, својевремено интерниран у Сарајево, као противник политичког уједињења, убрзо је враћен у Црну Гору, гдје је до краја живота обављао службу пароха цеклинског, Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Из конаџијског краја, у Гаети су боравили свештеник Илија Капа и теолог Мило Капа. Обојица су се 1921. вратили у домовину. Први се упокојио као парох конаџијски СПЦ, а други је био дугогодишњи професор међуратне Цетињске богословије и наставник вјеронауке у световним школама Зетске бановине. Врло привржен краљу Николи и актерима Божићног устанка био је и протојереј Јован Јоветић, који се упокојио пред Други свјетски рат као пензионисани парох ћеклићки СПЦ, врло радан и активан свештеник Митрополије на обнови ћеклићких храмова управо у периоду послије 1920. Овај списак часних црногорских свештеника завршавам именом угледног протојереја-ставрофора Михаила Борозана, који је, још као момак био учесник Божићног устанка, несумњиви присталица краља Николе, насупрот власти династије Карађорђевића. По окончању устанка, он завршава Цетињску богословију и живот проводи као угледни свештеник, најприје парох косијеревско-боковски, а потом и цетињски. Упокојио се као архијерејски намјесник Цетињског митрополита Данила Дајковића. Не бих да се опредјељујем између политичких опција које су прије сто година дијелиле Црногорце. Сад нам треба јединство, а не међусобне подјеле. У том смислу и подсјећам јавност како никада у историји није било црногорских свештеника који су радили против канона и јединства Пећке патријаршије, ма какви да су били њихови лични политички ставови. Јер, Пећка патријаршија је, како пише Свети Петар Цетињски, слава му и милост „мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“. (Посланица Црногорцима и Брђанима, 1822.) Аутор: ставрофор-протојереј Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије Извор:Вијести