Претражи Живе Речи Утехе

Зоран Ђуровић: Одговор клеветнику, др Миодрагу М. Петровићу Одох прексиноћ тужан у кревет. Јер, скоро пре 5 година, када сам публиковао један дужи стручни текст[1], помолих се за човека против чијих тези сам писао да се не пресели у бољи живот или не падне у тешку депресију, јер му практично нисам оставио могућност за одступницу. Суровост и јасност аргументације није могла да се ублажи мојим позитивним и енкомијским тоновима на рачун др Миодрага М. Петровића. Он је сасвим добро разумео да је његова теза о поистовећивању Латина са богомилима у средњовековној Србији сасвим промашена и да је добар део његовог дугогодишњег рада обесмишљен. Зоран Ђуровић Отишао сам тужан у кревет јер ми је молитва делимично услишена: човек се није преселио у бољи живот, напустио је артемитску секту, али је наставио да буде у депресији и да мрзи католике, што је Исус експлицитно забранио. Он нам је наредио да волимо своје непријатеље. Надам се само да М. Петровић неће ми изаћи са артемитском: Рећи јеретицима да су јеретици је љубав. Јер су артемити најпре почели да мрзе католике, а онда и све православне, притом злоупотребљавајући Максима. Миодраг Петровић Тужан сам био и јер нисам добио одговор на текст који сам писао можда мало више од 6 месеци, а да сам притом прочитао стотине Петровићевих страница, док се он у овом свом памфлету[2] није бавио аргументима него је сав одговор инцентрирао чисто ad hominem. Имао сам прилике да писаним путем будем нападнут од еписопâ Амфилохија и Атанасија, који су ме такође у Христу и Молитвама Светих Отаца частили, али не колико Петровић. Он ме је частио достојно реторици артемита, од којих се удаљио физички, али не и духовно – ако се то сме називати духовношћу. Тако ме Професор части (у нотама дајем кратке изводе за оног ко чита он лајн или је скинуо у ворду овај историјски документ, тако да лако може наћи целе реченице): – Лукави Латин / латиномислећи; – Латинска труба;[3] – Папофил;[4] – Мрзитељ српства и православља, над којима је ироничан и против кога ради;[5] – Римокатолички агитатор / послушник у службу римокатолицизма;[6] – Ватикански васпитаник; –Роб и оруђе римокатолика;[7] –Нестручан и неспособан;[8] –Недоучен; – Стиди се да каже да је свештеник;[9] –Ласкави дипломата;[10] –Произвољан и хаотичан;[11] –Подметач и неозбиљан научник;[12] –Довијач, жонглер, софиста;[13] –Свиња.[14] Ишчашћава ме човек као најрођенијег! Интересантно је да у већини ових дисквалификација, Петровић није директан, као што су Писма и Оци (није учио од њих), него љигав као змија. Тако он неће директно казати: Зоран Ђуровић је свиња, него: „Што се дуже рвеш са свињом, све си каљавији“. Он се свакако не хрва са свињом, него са особом која је у преносном смислу свиња, а то је ЗЂ. Није шија него врат. – Смејао сам се кад сам први пут чуо како се псују суботари, па један каже другоме: Познам ти сестру! – И то није псовка, јер је изражена библијским језиком. Тако и весели (тако се вели у Шумадији, а ми смо земљаци) Петровић, уместо да узме да се бави научним аргументима које сам изнео, он узе да вређа и да ме узалуд денигрира, јер у кругу „отачествених“ ја сам давно оцрњен, а њему је било остало да ме још назове „језитским фратром“ и „ФрАвом“, па да исцрпе скоро све са богатог артемитског репертоара. Квалификације: Лукави Латин, латиномислећи, Латинска труба, папофил, екумениста и сл. ме не тангирају, јер, да се нашалим на основу Лествице: Питају једног монаха како то да се он на свакојаке увреде братије не узнемирава, јер су помислили да је овај дошао до врхунског смирења, он им одговара: Пустите, то пси лају! – Наравно да се шалим са Седом главом, мада нисам сигуран колико правник коцкастог духа има смисла за хумор. Смета ми пак, кад у намери да ме неко дисквалификује, каже: Мрзитељ српства и православља. То је потпуно депласирано, јер ми имамо сасвим различито поимање родољубља и одбране вере. Ја сматрам да талибани, у које спадају борбаши за неверу (тако називам стаф Борбе за Веру) и артемити, као и други зурлоти, раде на нашој пропасти. Не разумем Петровићеву потребу да мој лапидарни пресек око проблема у православним црквама окарактерише као мрзитељски, а да за исте борбаше за неверу тврди како су патриоте, а они у сваком другом-трећем посту пљују по СПЦ и другим црквама, износећи скандале, често и измишљене? Да ли Петровић чита шта објављује Борба за неверу? Чини ми се да само реторске победе ради, он, који се интензивно бави абровима у цркви, прави луд да није чуо за педерлук и ванбрачне односе наших епископа. Ниси чуо да службе безбедности имају своје кадрове у црквама? Па сам си ми причао како су те дебејци испитивали на захтев владика! Како да се сада ничега не сећаш? Кажи ми који су позитивни за српство и православље плодови твог ангажмана у артемита? Плодови су да су артемити имали тебе као заставу за њихово разбијање СПЦ, а сада си доживео да те најгоре могуће куде Грешни Милоје и Врљави Максим, да се та полуписмена гамад иживљава над тобом! Касно си се пробудио и схватио да је Артемије славољубиви прелесник. Испало је, драги мој, да сам ја ипак био пророк, када сам као бруцош 1988 рекао да је Артемије зло коме на време треба стати на пут. Очигледно је да ти тај дар немаш, а сада ништа не можеш да поправиш јер су те поставили на мрежу и никад те неће са ње скинути, макар и да их тужиш. И даље прикупљаш душе за Марка Радосављевића.[15] На егзилском сајту си међу артемитским ауторима. Ти и обележени Которанин сте подржавали и образлагали безаконе хиротоније Артемијеве, против којих сам писао. Ја сам гледао да зауставим хеморалгију, а ти си нож, који је Артемије забио у тело Светог Саве, узео да окрећеш. Здравица шизми Не секирам се ни на квалификације типа: Довијач, жонглер, софиста, произвољан и хаотичан, јер је то само сведочанство да сам успео да покажем неодрживост твојих теза. Твој утисак је да су то софизми јер си се нашао у чуду. Жалио си се како нема никог у Србији да ти одговори. Ја сам се нашао да ти услишим жељу за дијалогом, али испаде да ти исту ниси имао, па си остао у монологу, о чему сведочи и овај твој памфлет. Смета ми пак да ме називаш свињом. Веруј ми, никада то од тебе не бих очекивао. То је јасан показатељ да си се артемизовао до коске. Сам се пак никад не бих спустио на тај ниво, а у томе те не правда ни моје болно показивање на научном нивоу неодрживости твојих теза. Оно што може да ми буде непријатно, то су дисквалификације: Недоучен, нестручан и неспособан, али је то само мој проблем, јер на твој суд не могу да утичем. Проблем је пак што carta canta. Ја сам доктор са Првог Папског Универзитета, а тамо нам не поклањају дипломе. Специјализирао сам се у патристичким наукама, односно у бављењу са изворима (2002-2010). Добио сам диплому детектива. У том смислу ти постављам питање: Зашто би католици неком свом аспиранту шпијуну и борцу против срБства и православља поклонили диплому? Ваљда би га терали да студира тих 8 година крваво, како сам ја радио (јер овде имамо обавезна предавања), а не да он буде као бубрег у лоју и они да раде уместо њега? Не делује ли ти та теза мало сумануто? Чуди ме да су сада узели да примењују за израду докторских тема и мој истраживачки метод. Дакле, успео сам да и католике обогатим. Тако је Амфилохије у свом старом нападу на мене рекао да сам дилетант и нестручан, а сада се нуди да објави мој докторат. Преумио. Но, тај превод ће чекати. Сада бих прешао на оно што нису само личне импресије Миодрага Петровића, него на његове безочне клевете. Јер док артемити и борбаши и он остају на гратис увредама (приглуп, нешколован, битанга, безбожник и сл.), то се да поднети, али кад крену да клевећу, то је за тужбе, мада лукаво користе моје одсуство и сиромаштво. Дакле, главна клевета Петровићева је да ја нисам писао овај текст јер сам приглуп. Ту ме је и несвесно похвалио, јер испада да иза студије стоји институт, а можда и сам Дарт Вејдер српске теологије, Владика Иринеј Буловић! Пише без да га савест упозорава, јер му се иста вероватно, за време боравка у артемита, спалила: „Иза њега стоје разне информативне и научне римокатоличке институције које га снабдевају потребним подацима, а он, услед скромних интелектуалних и стручних способности, по оној народној, 'пева песму оног чији хлеб једе'“.Озбиљан је то шпијун, како се вели у Балканском шпијуну. Мене за сада зову Авом, али ми Петровић додаде и да сам озбиљна институција! Но, чуди ме што онда не узе да растури ту Институцију као Шешељ Хаг?! Дарт Вејдер Морално посрнуће у овој клевети је да сам плаћен од католика. Нисам. Не радим ни у једној католичој институцији, нити ми они дају хлеба да једем, као што су то чинили са св. Марком Ефеским (Марко је добијао новац од Папе, како преноси Сиропулос у Мемоарима). Стављам руку на Јевађеље да нисам плаћен од католика. Да ли исто сме да уради клеветник Петровић? Он пак зна ко је Клеветник по антономазији. Ја сам приватник. Живим од сликања и писања и превођења, иако је добар део те списатељске делатности гратис. За овај текст против његове тезе ни од кога нисам добио динара. Такође немам плату као свештеник од православних, а овде, пошто је мисионарска парохија, нема пара. Водим и једну заједницу у Палерму, св. Марко Ефески (гле, какав апсурд, екумениста у цркви Ефеског!), која је састављена од православних Италијана, и ту добијем неки прилог, тако да ми по одласку тамо, који није редован, остане око 100 еу месечно. Бити глуп за успешан живот Петровић се руга мом сиромаштву и цени коју плаћам за слободу, јер он не зна шта је живети од оног што ти наиђе. Пре 2 године смо имали ужасан период, тако да су ми пропали неки важни пројекти, а моја је кривица као некога ко би изгубио кућу у некој природној катастрофи. Годину дана нисам успео да платим кирију, јер све што је могло да крене наопако кренуло је, тако да смо остали без стана у коме смо били 13 година. И на самом крају судског процеса падне ми са неба један сликарски посао па сам могао да организујем селидбу и да платим 4 кирије унапред. Знам ја да су блажени сиромашни, али то није лако носити, јер ем што трпиш немаштину, ем ти се ревнитељи, који имају плате и пензије и здравствено осигурање, још ругају и кажу како си страни плаћеник! Но, тај крст носим, док ови нео-пагани се ругају и Исусовој: Љуби непријатеља свога! Па овај човек не љуби мене, који сам ђаконисао у цркви (кратко време) где је он певао за певницом, а камо ли да љуби непријатеља! Зашто ме је лагао у очи, када је прочитао мој завршни рад на студијама, који је изашао у ТП, да је одличан и написан домаћински? Да ми је тада рекао да сам ментално ограничен, спасио би СПЦ од оваквог ватиканског злотвора! Но, кажем, Петровић има дара за певање, али не и за пророковање. Ту моју менталну ретардираност потврђује речима: „који је инструмент у рукама својих господара“. Ваљда мисли Петровић да се наопако закопчавам, да ме други воде? Наставља своју надахнуту анализу (не стављам, као он ироничне опсервације под знаке навода, јер рачунам са интелигентним читаоцима): „уз име Зорана Ђуровића као, тобоже, аутора, стоји написано: Патристички институт Августинајанум, Рим;“ – То стоји јер су из ТП тражили да се стави где сам студирао. Не сећам се да ли сам тада предавао на Академији СПЦ у Бг за конзервацвију и рестаурацију, што сам такође радио гратис путујући из Рима 3 године. Икона безбожног ЗЂ која се налази на улазу библиотеке Августинијанума Даље: „Зоран Ђуровић, кога лично знам, нестручан је и неспособан да проучава средњовековне изворе у вези са том темом; – по неуједначеном стилу и саставу види се да су најмање два лица састављала тај текст“. – Човеку није добро. Као када би сада рекао да су овај текст писали двојица, јер му се у једном делу обраћам лично, а у другом пишем као о трећој особи, као што сада радим. Није ти добро, Миодраже (е, ово написа Институт, прискочи ми у помоћ!). Ти ниси завршио школе као ја, где се учи како се препознају стари текстови, где су грешке, где одузимања, где додавања и чиме су иста мотивисана. Нећеш ваљда да сада порекнеш себе и посумњаш у ватиканску школу? Ја се сећам твојих фотокопија Законоправила Савиног, рашчитавања и посла на њему. И приватници су ти платили за те копије. Нису те платили ни САНУ ни СПЦ. Мени пак не пада на памет да инсинуирам да си ти на том пројекту радио као непријатељ Државе или Цркве. Штавише, у више наврата сам писао и говорио да се паре траће на бесмислене ствари (прославе у Сава Центру) уместо да се дају теби да са неким уским тимом завршиш на критичком издању дела Св. Саве. За тај став и предлог се не кајем ни данас, иако сам суочен са твојим неморалом, јер ти не поричем стручност. Нисам ја Атанасије Јевтић и твоја дружба. Ја сам господин човек који држи до свог образа. Наставља: „Патристички институт Августинијанум у Риму уложио је велики труд да довијањем релативизује и оспори неоспориве средњовековне изворне податке о Латинима као духоборцима, дуалистима, богомилима, бабунима, катарима, кудугерима, азимитима (а не азаматима како погрешно пишу на стр. 366)“. Да ли би био љубазан да ми наведеш једно име са Августинијанума које је византолог? Ја сам морао да се расправљам, односно да објашњавам Нелу Ћипријанију око Паламе, јер он о њему скоро да нема појма. Човек је специјалиста за Августина, а ја сам био написао један рад о рецепцији Августина у Паламе. Што се тиче критике ових твојих оригиналних идентификација, о томе заинтересовани могу да виде у мојој студији. Ситничавост пак твог духа се види у потенцирању грешке у куцању. Вероватно сам те изнервирао твојим колосалним грешкама где бркаш имена и лажеш о делима? Тамо написах да се наш аутор не зове Михаило него Емануил (стр. 380). Да ли је словна грешка већа од бркања особа? Што се тиче лагарије у истом контексту, писах: „Даље, без икакве основе Петровић тврди да је спис, због оштре осуде папе и римокатоличког учења, скраћено објављен у Мињевој Патрологији. Текст је објављен у Charles Du Cange, Glossarium ad Scriptores mediae et infimae graecitatis, II, Λυών 1688, у апендиксу col. 113 и овде га у целости преносим“ – и пренео сам цела 3 реда! „Ово је цео текст и Петровић га није превео, али је извео закључке како Емануил критикује папу због надувености и назива га кудугером“. Наставља: „...у њихов текст побочно су уткани извори који суштински немају везе са изворима које сам користио; као да им је циљ био да читаоце засене својом преученошћу“. Ја, а не институт, како опадаш, сам навео и изворе око богомила да би неупућенима било јасно о каквој јереси се ради и да нема везе са Латинима. Морао сам да ишчитам силне изворе да бих побио ову твоју бесмислену тезу. Зато и велим да сам потрошио најмање 6 месеци свог живота студирајући ове ствари. Јер вас добро познајем, односно вашу тактику да засењујете неуке и позивате се на њима недоступне и неразумљиве списе. Ко ће, леба ти, у Србији да нађе и успе да порочита Du Cange-а? То су радили и богомили, па су ишли са кукуљицом, одевени у скромне или расцепане црне мантије, рецитујући, мумлајући, неке неразумљиве молитве и варајући неук народ. Такође имаш и канон 42 са Трулског (скраћено): Дугокоси пустињаци који носе црне хаљине, обилазе градове и друже се са женама и мушкарцима, ако желе да остану у манастиру, нека одсеку косе да би били као и остали монаси. Ако ли неће, нека се протерају у пустињу, по којој су себе назвали. Нису ово богомили, него православни шарлатани, ка којима ти гураш људе. Ви сте сви ревнитељи, подвижници, чистунци и сл. Ми пак „екуменисти“ смо раслабљени и продане душе. Ти пак не можеш избећи осуду Отаца који су новацијане (а ти си новојављени новацијан) називали мрзитељима људског рода. Немој да се вараш да то ниси, јер иначе не би пао у грех клеветања једног православног свештеника да ниси мрзитељ Божије твари и противник Исусових заповести. Опсцени Петровићев делиријум иде у крешендо: „Један од основних разлога што сам оценио да није потребно да на такав текст одговарам јесте и чињеница да његови аутори, у ствари, полемишући, нису свесни колико потврђују истинитост изворних података и закључака које сам из њих извео. Није без основа академик Добрица Ћосић у разговору са академиком Милорадом Екмечићем изјавио: Ако има открића у историографији овога века, то је то. Свесни своје немоћи наспрам јачине извора, Римљани су се послужили лукавством тако што су за аутора подметнули свог послушника Зорана Ђуровића, а за објављивање часопис Теолошки погледи, чији је издавач Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Из Синода и преко њега ништа се не објављује ако 'благослов' не да епископ бачки др Иринеј [Овај је свом возачу, на путу од Београда према Новом Саду, рекао да треба проверити то што Петровић пише о богомилима]. Ништа ново. Средство је важно за постизање циља, односно циљ оправдава средство“. На страну самохвалисање преко комунистичког ауторитета, који су Петровићу драги људи, јер је радио уредно за време комунизма у Академији (да сам као он, рекао бих: комунисти га хранили хлебом), и понављање клевете да иза мене стоји институт, он у неком искривљеном огледалу види шта су извори и интерпретирање истих, јер се самоубио сопственим рукама; види као што јасно види имена која брка, а да их није бркао само у млађим данима, него и овде, навешћу касније. Узе да уплете у своју теорију завере и Иринеја, који никакве везе нема са овом причом, јер је прота др Александар Ђаковац објавио овај текст. Не знам колико времена по објављивању ове студије сам у некој прилици поменуо Иринеју да сам радио на овом проблему. Тада се заинтересовао, али ни данас не знам да ли га је и прочитао. Петровић, који најбоље обожава трачеве, помиње веселог возача који је омрзнуо Иринеја, али је реч била о стварима које су се већ десиле и можда је Иринеј тада имао у рукама ТП. Једно не разумем како је Петровић допустио себи да се сроза на ниво клеветника, јер све и да ја јесам нечији плаћеник, он за то нема никакав доказ, а на њему је било да исте изнесе. Нико не би – ко држи до части – себи допустио и да издалека инсинуира да је то тако, а камо ли да то и напише! Истина је да су ме из СПЦ платили да урадим један пројекат који је против усташа, али то није антицрквени и антисрпски пројекат, само зато што су га платили „екуменисти“. С правом називам ове ликове борбашима за неверу, јер они не знају шта наша Црква ради не би ли сачувала веру и народ. Но, и то не значи да сам плаћеник СПЦ. Освештао сам овде једну кућу и извршио езорцизам јер су људи патили од демонских узнемирења. Људи су католици. Платили ми као њиховом попу. Феномена није више било, иако су се редовно јављали поново и кад су им долазили католички и православни свештеници. Заценио сам се био од смеха кад ме је, пре тога, весела Тереза питала да ли ја знам неке посебне молитве? Како имам богатог искуства на овом пољу, ја јој рекох да се она ништа не брине, а ја вршим свој посао. Скоро су ме звали на ручак и оно што је пре годину личило на руину (њихова кућа са имањем), сада је као Спејс Шатл. Нисам ни њихов плаћеник. Само сам пријатељ грешника и Самарићана. Антипример сам овога што наведе Петровић:„На велику жалост, епископи папофили награђују сличне њему свештенике, док оне праве, којих бројно није мало, држе скрајнутим, запостављеним, зато што нису латиномислећи, тј. не раде против православља, а у корист екуменизма“. Ја сам од 92. ђакон, поп од 96., и после 26 година службе сам само поп. Ни протонамесник, ни протојереј. И то сматрам одликовањем. Као што сматрам комплиментом кад сам одбијен на Богословском факултету у Београду, са једним од образложења, да они немају доказ да сам завршио основну школу! Тиме сам надмашио и Владику Николаја, јер су њему барем део богословије признали па га послали у Русију да се доправослави. Ја једино добијам аплаузе на научним скуповима и у цркви кад проповедам. Тада знам да чиним право дело. И увек се људи изделе. Једном приликом је један католички свештеник скочио да ме задави, а у другој један васељенац је почео да лаје па се наша вучица са Калабрије, мати Стефанија подигла на ноге и изгрдила га пред свима. И Митрополит је стао на моју страну. Али за науку и рад са људима се не добијају ордења. Зато сам обећао себи да ћу одбити крст када се сете да сам крваво радио за народ. Као што знам да сам грешан човек – и ово није реторичка фигура тапеинос – тако немам потребу да верујем у чуда, јер су ми она скоро свакодневница. Ја сам поп. Народски поп. Зато и бригујем о пастви и вери. Не знам колико адвентиста се обратило на православље јер су направили кобну грешку да се друже са мном (заборавили су на: човека јеретика треба се клонити), а овде су неки католици пришли православљу, иако сам их одговаро, јер сам их видео као здраве особе којима се наш „стил“ свиђа. Ја ни не прекрштавам католике нити вршим неку мисију међу њима, али када видим особе да им се нешто више свиђа, прихватам их отвореног срца. Никакве туге немам ни ако неко од православних оде у католике. Није отишао у пакао, него на другу сису, јер ако се сећаш, Немања је сисао из 2 сисе, а ти се изнервираш као лептир кад чујеш Папу Јована Павла Другог да говори о 2 плућна крила! Да је Немања сисао из 2 сисе, ко то рече? Неки јеретик или светац? Да ти одмах уклоним дилему што се у научним текстовима не потписујем са титулом: Да никога не бих ставио у неку подређену позицију. Зато испред мог имена нема ни свештеник ни доктор. Ја желим да учим људе и да се учим од њих. Имам мноштво људи који имају само неки занат или основну школу, а за које тврдим да сам научио много од њих. Не интересује ме, друже, да имам широке рукаве и да их на тргу ширим или да још поздрављам на све 4 стране. Сав мој мотив зашто сам узео да те карам се састојао у томе што сам поп, а ти си ми драга особа, па не желим да упропашћаваш народ ширењем мрзилачке и лажне тезе да су Латини богомили и да су их Немањићи прогонили, водили крсташки рат против њих или некакву истрагу. То је глупост. Сасвим си машио, јер мрзиш католике. То је нездраво стање духа. Не тражим од тебе да се као св. Исаак Сирин молиш и за демоне, али барем да се молиш за ове које сматраш непријатељима. Тада ће се Утешитељ уселити у твоје срце. Тада ћеш моћи да опростиш и овима из СПЦ који су ти нанели неправде. Јер, шта радиш више од незнабошца, ако волиш само ближњег? То је Исус на гори питао једнако и тебе и мене. Ти си се бавио правом, законом. Ниси се бавио овим што нам је Исус донео. Ја сам из љубави узео да напишем текст „против“ тебе. Замисли неког ко 6 месеци стрпљиво чита твоје текстове и изворе да би ти одговорио са озбиљношћу? Није то мало времена. И ти, ни не размишљајући о мојој мотивацији, излетиш са овим сомнабулним клеветама и теоријама завере? Да си ме пљунуо у лице, можда би ми било лакше. Било ми је тешко што сам написао ту студију, али Господ наређује да будемо и сурови у ревности за истину. Те фигуре имаш и у Стефановом житију Немање. Ја сам рођен на свете Милутина, Драгутина и Јелену. Сви су били про-западни (немој да разумеш у смислу борбаша за неверу). Драгутин и Јелена су тражили од Папе Николе да им пошаље мисионаре да обрате богомиле у хришћане. Ти као да си заспао над тим аргументом, јер се види сва бесмисленост твоје аргументације, јер ко ће тражити од Папе да им католике преобраћа у католике? Фра Леополд из Београда ме је гледао бледо када сам му рекао да се захвале нашим православним свецима што су присутни на Балкану. Тако си и ти остао нем као овај фратар. Издаја православља од ЗЂ; насликао 2 иконе св. Леополда Мандића за Падову и Херцег Нови. Мисио са католицима у цивилу! Св. Леополд, аутор ЗЂ. Зато бих ти саветовао да узмеш да поново простудираш тај мој текст. Да узмеш да се бавиш аргументима, а не теоријама завере. Да те не ложе борбаши за неверу. Да не падаш на форе Николаја Туњавог и Максима Врљавог. После они пусте на тебе Грешног Милоја. Њега памет не смета. Такође бих посаветовао др Петровићу да се више сконцентрише када пише и чита, јер му пролете многе ствари. Нпр. у његовом памфлету нам поклања још један у низу бисера: „Можда је по схватањима свештеника Зорана Ђуровића, који је инструмент у рукама својих господара, добра ствар, на пример, то што је у београдском римокатоличком храму урађена фреска са ликовима: Свети Методије (брат Светог Ћирила), Свети Симеон Мироточиви и Свети Сава Српски. То је тако, иако је Римокатоличка црква, на Сплитском сабору 1059. године, Светог Методија осудила као јеретика; иако је Свети Симеон Мироточиви (као Немања, 1166–1196) сазвао Сабор, фреском представљен у Сопоћанима, на којем он председава, а испред њега лево и десно, тј. одвојено, стоје у јасно различитим одеждама православни и Латини – 'нови' богомили, на том Сабору осуђени као јеретици; иако је Свети Сава и списима Латине представљао као јеретике. Али за римокатолике важан је циљ, а не средство. Јер, ту фреску у београдском римокатоличком храму београдска телевизија, кад се о Божићу и Васкрсу служи миса, више пута преноси, као што истовремено преноси и присуство обично викарног епископа и других свештених лица из Патријаршије. Можда је и то недавно, тачније 3. августа 2018. године, дало повода патријарху српском Иринеју да захвали београдском надбискупу Станиславу Хочевару 'на посети и његовим напорима на неговању добрих међухришћанских односа'“. Др Петровић је заборавио да помене како је на поменутој фресци из Криста Краља приказан и свештеник Зоран Ђуровић преобучен у Богородицу! Кад се халуцинира, 'ајмо до краја! Пошто РТС свакодневно преноси мисе ових бабуна и нових богомила, Петровић није успео да упамти да је реч о најстаријој Бг жупи, цркви Криста Краља. Затим, не уме да наброји приказане свеце, а то су с леве (северне) стране: св. Иван Капистран, св. Никола Флуе и св. Кирило Александријски, а с десне (јужне): св. Кирило и Методије и св. Сава. Види се да је стручњак за споменике срБске средњовековне културе, вероватно под наитијем Светог Духа, све избркао. Кад би неко неупућен прочитао Петровићеве фантазије, помислио би да су Немањићи основали Католичку Цркву у Срба! Избацио је св. Кирила, а убацио непостојећег Немању! Црква Криста Краља са наведеним свецима Зашто је то урадио? Пробаћу да одговорим јер се дуго дружим са нашим талибанима, па знам како им мозак перверзно функционише: Избацио је Кирила јер знамо да је он почива у Риму, па није лепо то евоцирати, јер како то да такав просветитељ буде на месту где Сатана влада, а уз то крсташи га нису украли? Зато пак се сетио како је на Сплитском сабору Методије осуђен као јеретик. Неће да се сети да је била борба око територија која је стајала у позадини ове осуде. Да подсетим Петровића да су се Кирило и Методије обрели у Риму јер су ишли на ноге Папи Николи, кога је св. Фотије анатемисао, да се правдају (и они су имали своје Петровиће). Ту је Кирило и умро код Папе Хадријана. Петровић заборавља да је ово било време лаких анатема, па су пљуштале као киша. Св. Папа Никола је анатемисао св. Фотија, овај после њега, као што је анатемисао и св. Игњатија, свог конкурента за патријаршијски трон. Ове форе о анатемисањима Петровић може да продаје само борбашима за неверу. Јер, Кирило и Методије су заједнички свеци. То што неко некад попије анатему, није битно, него је битан потоњи суд Црква. Тако је св. Кирило Александријски анатемисао св. Јована Златоустог, и називао га Јудом, а Кирило није био зли католик. Петровић хоће да каже да су католици толико подмукли па да и ове које су сматрали јеретицима, сада кобајаги прихватају, само да би претурили неупућене Србе и поунијатили их! То се, Петровићу, зове злонамерно спиновање. Саву су представили са ореолом, као свеца, јер га у неким крајевима католици чак славе као славу и фигурирао је у њиховим календарима. Не сумњају у његову светост, а како је он оснивач СПЦ, а они су скоро као гости у Србији, природно је да га изобразе са Просветитељима Словена. Икона св. Методија и Кирила, урађена за Београдску Надбискупију. Још један доказ издаје Православља од ЗЂ. Петровић им у фреску убаци и Немању. Шта рећи на та фантазирања? Ништа, то је добро познати манир борбаша за неверу. После се љуте на мене када им кажем да су лажови, фалсификатори и шарлатани. Каже како је Немања сазвао Сабор против католика, што се види и на фрески из Сопоћана. Какви црни Сопоћени су те спопали, докторе? Тога тамо нема. Нешто ти се неда са Немањом... Како су ти се причинили католици на том сабору, тако ти се причинила и фреска у Сопоћанима. Реч је о фресци из цркве светог Ахилија у Ариљу, око 1296. Ја имам Ђурићеву монографију Сопоћана, као што сам са Блага скинуо све фотке фресака из Сопоћана, јер сам живописац, и гарантујем да те фреске тамо нема. Има је у Ариљу и ту фреску Петровић описује. Но, то је тек Плач Мајке Божије, јер Петровић не уме да чита иконографске преставе. Разуме се у фреске као ја у интеграле. Зато он као Мали Перица замишља да су фреске фотографије. Као када би неко видевши икону Јована Златоустог из 17. века у сакосу, помислио да је сакос постојао у 5. веку! Како ствари стоје, плашим се да би Петровић био у стању и то да нам докаже... Немањин сабор, Ариље. Ово је најлошији фрескопис из Ахилија, јер припада трећем мајстору. Фигуре су непропорционалне, нема лепоте и финоће израде коју срећемо у ктиторској композицији итд. Фреска приказује Немању као краља, а чак ни Петровић неће да се усуди да тврди да је овај био краљ. Дакле, ова фреска нема у себи никакве историјске веродостојности. Тешко је замисливо и да су епископи у Немањино време имали полиставрионе, а сама фреска је настала век после сабора, а тада су већ епископи имали полиставрионе. Такође немамо никаквог писаног трага да је Немања позвао „богомиле“ на овај сабор. То је крајње невероватно јер су на саборима били сазивани јеретици из једне Цркве. Натпис на фресци их ословљава са „полуверци“, који се у Душана разликују и од латинске јереси и можда од богомила. Према томе, свако позивање на ову фреску је депласирано. Но, има оних који по лету птица одгонетају ствари. Детаљ. Детаљ. Што се тиче других Петровићевих тлапњи: Симеон Солунски, кога безочно фалсификује и Константин, довољно је речено у мојој студији, па свако може да провери. Ако узме да пресавије табак – као што сигурно неће, јер да је могао да нешто одговори сувисло то би и урадио, а не прибегавао пљувању на особу и клеветање – и одговори на моју научну анализу, свакако ћу му отписати. На даље пљувачине нећу одговарати. Ето му их артемити, Милоје грешни и борбаши за неверу. То су његови компари, моји нису. Зоран Ђуровић Рим, 30.09.2018 [1]О тези М. Петровића да су богомили из српско-византијских средњoвековних извора Латини, inТеолошки погледи, XLVII (2/2014), 349-404. [2] Проф. др Миодраг М. Петровић, Долазак папе у Србију – да или не? и латинско богомилство, уторак, 25 септембар 2018, http://borbazaveru.info/content/view/11019/1/. [3]„Свештеник Зоран Ђуровић превише мудрује у духу латинске лукавости, која се, у ствари, у другима рађа а преко њега се само преноси, иако апостол Павле саветује да не треба мудровати више него што је потребно мудровати. У својству „латинске трубе“, посластица му је да се окоми на ствари које одишу српством и православљем... тежи да сроза ауторитет православних помесних цркава“. [4]„Папофили награђују сличне њему свештенике, док оне праве, којих бројно није мало, држе скрајнутим, запостављеним, зато што нису латиномислећи, тј. не раде против православља, а у корист екуменизма“. [5]„Питам се: чему толика иронија, проткана мржњом?!... не раде против православља, а у корист екуменизма“ (в. нота 4). [6]„Послушника Зорана Ђуровића“. [7]„Можда је по схватањима свештеника Зорана Ђуровића, који је инструмент у рукама својих господара“. [8]„Зоран Ђуровић, кога лично знам, нестручан је и неспособан да проучава средњовековне изворе у вези са том темом“. [9]„Недоученог Зорана Ђуровића, који свом имену није, из њему знаних разлога, придодао достојанство свештеник“. [10]„Права наука не трпи ласкања, дипломатију и довијања каква су аутори текста у Риму“. [11]„Произвољност и хаотичност“. [12]„Подметања озбиљан научник“. [13]„Пуна довијања, смешне комбинаторике, софизама“. [14]„Што се дуже рвеш са свињом, све си каљавији“. [15] http://www.eparhija-prizren.org/k/autori/miodrag-petrovic.

Чувеном оцу Рафаилу дозлогрдио филозоф Мирољуб Петровић и његово, како каже, баљезгање о Цркви и вери, па је одлучио да га прогласи за сатанисту који мора да заћути! Наиме, отац Рафаило, свештеник из манастира Подмаине у Боки Kоторској, који је већ нашироко познат како по својим виђењима савремених токова и ствари, тако и игрица и многих људских навика обрушио се сада на контроверзног српског научника Мирољуба Петровића, назвавши га секташем који је слуга сатанин. Предавања, која Петровић држи по целој земљи, њему су, како је навео, била и више него мучна за слушање, а посебно га је разбеснело оно које је Петровић одржао испред једне цркве. – Имали смо шарлатана који држи предавање на простору наше цркве , а уопште не припада Цркви, некакав Мирољуб, Драгољуб, Родољуб или како већ. Народ га је слушао и веровао му, а најгоре што га је пастир ту довео да трује, да је сам пастир наручивао туру јер то више личи на наручивање још једне. Он је без благослова, духа, противан светим апостолима, игнорише апостолско учење. О чему он говори, кога проповеда, макните га, мичите га и доведите онога који га је довео да објасни што је, а Мирољубу дајте могућност да се покаје. Треба га увести и у цркву, да задњи стоји, нек задњи узима и нафору. Нек ћути и нек учи, нек слуша и биће довољно за спасење, а не катедру да му дамо, катедру светих отаца – почео је отац Рафаило. Наставио је затим још жешће да коментарише Петровића који иначе промовише „Мојсијев концепт“ и тврди да Бог стоји иза његове мисије, а у својим јавним наступима изјашњава се као „јеврејски православни хришћанин“. – Тај Мирољуб каже да је вино којим се ми причешћујемо усмрђело грожђе, а то је директни атак на светињу над светињама. И шта можемо од таквих људи да добијемо, ко њих шаље браћо и сестре, а то је у ствари више него јасно. Ђаво је много бржи на обарачу од нас, много бржи. Нас једино дух Цркве и дух апостола може да заштити. У супротном нећемо одолети, подлећи ћемо искушењу и провокацији – казао је, између осталог, отац Рафаило. Извор: Видовдан View full Странице