Претражи Живе Речи Утехе

Сваке недеље у ову светињу дође неколико хиљада верника, вођени причама о чудима Светих Зосима и Јакова чије мошти почивају у манастиру. Манастир Тумане крај Голупца, који многи називају Ђердапским Острогом, ове године слави 630 година постојања. Сваке недеље у ову светињу дође неколико хиљада верника, вођени причама о чудима Светих Зосима и Јакова чије мошти почивају у манастиру. Ко једном обиђе Тумане, увек се овде и врати, јер осим мира ову светињу краси и несвакидашња природна лепота. Занимљиво је то и што ову светињу све више посећују млађе генерације привучене оригиналношћу монаха који на њу пазе и који су, за последњих пет година колико су у манастиру, учинили много да он оживи. Предвођена игуманом Димитријем братија је уз помоћ верника средила цркву и стари конак, обновила испосницу Светог Зосима, гостопримницу, млин, и изидала нове конаке. Од пре неколико година ову светињу повезују и са монасима који у слободно време свирају гитаре, а протеклих дана о Туману Србија прича због несвакидашњег спота о самом манастиру. Наиме, на Јутјубу се појавио спот за песму у којем је братија, уз етно-звук, на феноменалан начин представила верницима лепоту Ђердапског Острога и тако прославила јубилеј, 630 година постојања манастира Тумане. – Желели смо да на оригиналан начин оку и срцу гледаоца прикажемо лепоте ове светиње. Веровали смо да ће то најбоље учинити песма коју је о манастиру 2014. године испевао наш брат Милија Радивојевић Баја – каже отац Димитрије, игуман манастира Тумане. У свему им је помогла етно-група Аманет, која је урадила обраду Милијине песме, и на тај начин је приближила народу. Игуман Димитрије каже да је прослава 630 година постојања Тумана несвакидашњи догађај и позвао је вернике да у септембру заједно са њима прославе овај јубилеј. – На тај начин стављамо круну на велики труд верујућег народа и братије у петогодишњој истрајној обнови светиње. Уложено је много труда, зноја и љубави и зато будимо сви део туманске приче, која преко шест векова сија небом. Будимо сви једног срца и у једној молитви пред моштима Светог Зосима чудотворца и тог 15. септембра упишимо себе у историју данас најпосећенијег манастира у Србији – поручује игуман Димитрије. Извор: Новости View full Странице

Прошлог лета, када сам посетила један од манастира Српске Свете горе (Овчарско-кабларска клисура), чијег имена се сада не сећам, пошто сам тада обишла све манастире, па су ми се помешали њихови називи, разговарала сам са игуманом. Између осталог, веома поучног, испричао је и нешто о себи. Наиме, рекао је да је био веома успешан архитекта, да је путовао и живео свугде по свету, упознао и дружио се са неким светски познатим личностима (поменуо је Анђелину Џоли, Б. Пита, Џ. Клунија), био је веома имућан... Додао је и то да у том манастиру има њих четворица монаха који су факултетски образовани. Рекао је да нам то све прича из разлога што народ мисли како се за монаштво одлучују само јако сиромашни људи и/или они који немају никакву школу, нити другу перспективу у животу, па у монаштву виде сигуран кров над главом и хлеб у тањиру. Нагласио је да то, наравно, није истина. Нека ова тема буде место на којем ћемо писати о монасима за које знамо да су пре ступања у монаштво били познате или на било који начин успешне личности. П.С. Име поменутог манастира и игумана ћу додати накнадно када то сазнам, а сазнаћу, па нека овај мој увод буде први пример.

Египат, Јордан, Сирија и Палестина најопасније су земље на свету за хришћане. Исламисти су пред остварењем циља – потпуног истребљење и протеривања верника из земаља у којима би хришћанство настало. Овако описује грчки православни монах мучење у Светој земљи. Како изгледа живот међу муслиманским Палестинцима, описује игуман грчког православног манастира на западном Јордану ( погледај у видео запису.) Јеротеј је најстарији члан манастира Теодосиос, који је само 11 километара удаљен од Витлејема, и налази се у близини града Балт Сахур и основан је у 476. години од стране монаха Теодосија. Игуман Јеротеј живи од шездесетих година у Светој земљи, а 40 година је игуман манастира Светог Теодосија. За ових 40 година, премлаћиван је, гоњен и прећено му је. Од удараца које сам задобијао, постао сам потпуно глув на једно ухо, на ово друго могу још мало да чујем. Након што ме је ударао бивши градоначелник града, од тада имам проблема са мојим десним оком. Успео је да ми ноктима отвори на образу, урођену брадавицу коју имам на лицу, говори он. Они су ми ломили руку, био сам дуго времена спречен да служим, други пут ломили су ми ногу. Покушали су да ме спаљују живога заједно са монахињама. Копали су рупу изван манастира и желели су да ме сахране жива. Оставили су нас само зато што су монахиње и друге жене које су дошле вриштале. Да будемо каменовани то је потпуно нормално. Они стално бацају камење, пљују на нас и понижавају нас у јавности. Ове ствари су као добро јутро за нас. Слава Богу“, закључује стари монах свој опис. Игуман Јеротеј је једноставан човек, понизан, непопустљив и благословљен дубоком непоколебљивом вером која му је помогла да преживи бруталне нападе из прошлих деценија од стране исламскиста. Прича о Игуману Јеротеју је једана од многих које могу да кажу монаси на Блиском Истоку. У протеклих 15 година, прогон хришћана поново је убрзан, данас само 3 до 4 посто верника живи у некада хришћанским земљама. У 20. веку, њихов удео је и даље било 20 посто. али то више није тако. Најистакнутији представник хришћанске вере, папа Франциско, као да игнорише жалбе хришћана. Он прибегава састанцима са представницима ислама, али питање је да ли заједнички позиви на толеранцију, помажу прогоњеним хришћанима?. Тако је папа у писму имаму Универзитета Ал-Ахар Ахмад Ал-Таибу обећао да ће наставити да врши притисак за унапређивање двојног решења и разјашњење статуса Јерусалима, који има посебно значење за све три свјетске религије. Извор: Монаси из Витлејема View full Странице

У тибетанске манастире примају децу већ од шест година, а већ у 21. години може се стећи статус просвећеног монаха. И док је на почетку пута неопходно испуњавати само три заповести више него обичан човек, по завршетку обуке потребно је памтити и поштовати више од 250 обеда. Монахињама је још теже, оне имају 350 заповести. Младе Тибетанце, који су кренули путем просветљења, прво питају да ли постоје било какве околности које у томе могу да их ометају. Када прође проверу, придошлица треба да изабере себи по два учитеља: један ће га подучавати основама будизма, а други ће се бринути да ученик испуњава друштвене обавезе у манастиру. Након тога будући монах се шиша до главе, остављајући само мали прамен косе на темену. То се дешава када настојник манастира одобри његов улазак у заједницу. © AP PHOTO/ NIRANJAN SHRESTHA Млади тибетански монаси играју фудбал Дневни ред у манастиру утврђује се на основу једноставне формуле: осам сати духовне праксе, осам сати физичког рада и вежби и осам сати за одмор, храну и сан. Дан монаха почиње у шест сати ујутру молитвом која траје два до три сата. Након скромног доручка следи још један сат молитви. Затим послушници изучавају религиозне текстове, баве се свакодневним пословима, физичким вежбама и грленим певањем. У другој половини дана становници манастира спремају се за колективну медитацију која може да траје до три сата. © AP PHOTO/ EMILIO MORENATTI Млади тибетански монах сипа храну Вече је резервисано за религиозне дискусије, у оквиру којих млади монаси уче да бране своје ставове и откривају одредбе будизма које нису схватили током обуке. Храна у манастиру је аскетска: то су углавном рижа и поврће са тибетанским хлебом. Главни напитак монаха је тибетански чај у који се додају со, млеко јака и маст те животиње. Тај рецепт је стар више од 1.400 година и без обзира на врло специфичан укус веома је хранљив и одлично утољава жеђ. Аскетизам, сматрају будисти, доприноси победи духа над телом. Најпросветљенији монаси могу да живе практично без хране. Поједини монаси који су достигли одређени ниво духовног развоја могу да одлуче да напусте манастир и да живе као пустињаци. Многи своја лета проводе медитирајући у самоћи, у околним пећинама, а током сурове зиме се враћају у манастир. Ипак, има и оних који напуштају заједницу на неколико година. © AP PHOTO/ ASHWINI BHATIA Тибетански монаси Без обзира на сву аскезу, просвећенији монаси, ламе, са разумевањем се односе према младим послушницима који се интересују за потпуно световне ствари. Наставници често затварају очи на то што њихови штићеници у слободно време играју фудбал или користе савремене геџете. На крају крајева, ламе и сами са времена на време користе смартфоне како би прочитали последње вести. Међу тибетанским монасима има, наравно, и оних који живе у потпуном складу са обичајима предака — без интернета, телевизије и других савремених извора разоноде. Легенда каже да они умеју да западну у транс и да у њему остану деценијама. Монаси због тога одлазе у планине и добровољно пристају да буду затворени у мале собе у којима има места само за човека који седи у пози за медитацију. Једном недељно доносе им малу порцију хране и воде, а након неког времена пустињаци одбијају и то. Тако, сматрају монаси, постају способни да се приближе самом Буди.

ИЗВОР: http://pricesadusom.com/u-ovom-restoranu-nema-cena-svako-placa-koliko-zeli-a-otvorili-su-ga-monasi/ Preko puta manastirske crkve, na levoj obali Tumanske reke, desetak kilometara od Golupca nalazi se gostoprimnica manastira Tumane. Smeštena je u nekadašnjoj vodenici koja je posle Drugog svetskog rata osposobljena za dobijanje električne energije, uz pomoć potoka koji je pokretao vodenični točak. Budući da je gostoprimstvo jedno od osnovnih načela svih pravoslavnih naroda, a posebno monaških zajednica i naših manastira, bratstvo manastira Tumane želelo je da se njihovi gosti ne opterećuju novcem i plaćanjem, već da im boravak probudi radost i utehu. Zbog toga u gostoprimnici ne postoje cene, već ljudi prema svojoj želji za hranu ili piće mogu ostaviti dobrovoljni prilog, koji služi za obnovu manastira. Naziv gostoprimnica saglasan je sa drevnom manastirskom praksom gostoljublja, jer svaki veliki manastir ima svoju gostoprimnicu i gostoprimca Jela su uvek u skladu sa crkvenim pravilom, te se u dane posta služi isključivo posna hrana, a može se uvek pojesti kuvano jelo, pastrmka iz manastirskog ribnjaka, hrana koja se u manastiru služi toga dana i jednostavni slatkiši poput pita i kolača spremljeni po starim monaškim receptima. Tu su i proizvodi sa manastirske ekonomije: vina i rakije, domaći sir i kajmak, domaći sokovi i drugi proizvodi vrednih monaških ruku. U kuhinji kuvaju dva profesionalna kuvara koji se nesebično trude da posetioci osete svu lepotu domaćinskog gostoprimstva. Iguman ovog manastira Otac Dimitrije ispričao mi je da je vodenicu nagrizao zub vremena i neiskorišćenosti i da je dolaskom monaškog bratstva s jeseni 2014. godine počela obnova. Nakon uređenja crkve, konaka i porte, počelo se razmišljati na koji način najadekvatnije obnoviti nekadašnju vodenicu i prostor oko nje, koji je bio zarastao u korov i šiblje. U razgovoru sa ocem Dimitrijem, igumanom manastira – Unutrašnjost vodenice bila je u izuzetno lošem stanju, a dotrajao krov pretio je svakoga trenutka da se sruši. Dobro procenivši situaciju, uz blagoslov nadležnog episkopa vladike braničevskog Ignjatija bratstvo se latilo velikog posla – kaže Dimitrije. Kako se broj gostiju uvećavao, a bratstvo nije stizalo da ugosti sve ljude, osmišljena je funkcija gostoprimnice, po uzoru na drevnu monašku i manastirsku praksu gostoljublja. Manastir Tumane je kao i većina srednjovekovnih manastira imao svoju gostoprimnicu, pa čak i gostionicu u Golupcu. Sličnu gostoprimnicu imaju i manastiri Studenica i Mileševa, a odskora i Draganac na Kosovu i Metohiji. – Ideja bratstva koja je naišla na izuzetan prijem kod naroda, sastojala se i do danas se sastoji u tome da posetilac može da se okrepi hranom i pićem u jednom duhovnom ambijentu, uz divan pogled na manastirsku crkvu, koji nas u svakom trenutku vraća kroz vekove i oživljava drevno predanje o Milošu Obiliću i njegovom susretu sa Svetim Zosimom. Tumanski svetitelji i drevno predanje postaju sastavni deo i njihovih života i porodica, te se svetinji sa radošću vraćaju – priča mi za Priče sa dušom. Neposredno pored manastira protiče tumanska reka, koja kod gostoprimnice napaja manastirski ribnjak. Sada je u toku oblaganje korita reke kamenom i formiranje dva mala jezera ispred gostoprimnice. U manastirskoj gostoprimnici obično rade prijatelji manastira, imajući želju da svojim boravkom u svetinji budu i od praktične koristi i pomoći. Kao i sam manastir, gostoprimnica je otvorena od 7 do 20 časova. Mesta se ne moraju rezervisati (osim za velike grupe) i svi su uvek dobro došli. Na insistiranje mnogih koji se krštavaju i venčavaju u manastiru može se prirediti i ručak, uz poštovanje poretka manastirskog života, ne remeteći mir svetinje. Mini zoo-vrt otvoren je tokom čitavog dana i u njemu se mogu videti: emu ptice, nojevi, poniji, lame, magarci, mini-koze, kornjače, zečevi, pripitomljeni jazavac, mufloni, crnoglave ovce, guske, patke, labudovi Posetioci manastira, prema Dimitrijevim rečima na prvom mestu su vernici i hodočasnici, turisti i mnogi drugi ljudi dobre volje, koji žele da sebi priušte sticanje duhovnog blaga i u naše vreme preko potrebnog boravka u nedirnutoj prirodi. – Tu su srednjovekovna svetinja sa moštima dvojice svetitelja i čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice, kao i mini-zoo vrt i pastrmski ribnjak. Nadasve najlepša i najznačajnija svetinja i prirodno zaštićeno dobro jeste isposnica Svetog Zosima nekoliko stotina metara od manastira, u gustoj bukovoj šumi. Zbog mnogobrojnih čudesnih isceljenja koja su se u njoj dogodila, molitvama Svetog Zosima, narod ovu svetinju naziva Đerdapskim Ostrogom – završio je iguman i pozvao moje čitaoce da navrate do manastira. Opširniji tekst o petočlanom bratstvu koje je obnovilo ovaj manastir i mojoj poseti Tumanu pročitajte OVDE.

Кад монаси на Аљасци диме лососа и пеку српску гибаницу У скиту Светог архангела Михаила (Епархија западноамеричка СПЦ) на острву Спрус, удаљеном двадесетак километара од луке Кодијак, нема интернета ни фрижидера, струја се добија захваљујући соларним панелима, а по намирнице се иде једном месечно – ако временске прилике дозволе 7. јануара 2017. 0 Лето доноси дуже дане, мирније воде, цвркут безброј врста птица, али отац Андреј из скита посвећеног Светом архангелу Михаилу, на острву Спрус, ипак више воли зиму на Аљасци. – Има нечег посебног у томе да будете одсечени од вреве света – каже отац Андреј, који нам је представио живот ове удаљене богомоље Епархије западноамеричке. Острво смреке (spruce на енглеском) удаљено је око двадесет километара од луке Кодијак на Аљасци, дугачко је 12 километара и широко шест. Има нешто више од 240 становника према попису из 2000. године, један једини градић, Узинки, и два мала манастира, скита, оба под канонском јурисдикцијом СПЦ. Скит Светог архангела Михаила је мушки манастир, док у другом, посвећеном Светом Нилу, живи сестринство које предводи игуманија Нина. Скит Светог архангела Михаила састоји се од мале капеле, трпезарије, гостинске собе и три мале келије. Греју се на дрва, а струју добијају из соларних панела. У скиту нема интернета ни фрижидера, али струје има довољно да монаси могу да раде на лаптопима, будући да пишу за потребе манастира Светог Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који има веома развијену издавачку делатност. – Ове зиме у скиту живе само двојица монаха. Време проводимо тако што, између осталог, резбаримо крстиће од дрвета и божићне украсе које продајемо. Једном седмично одлазимо у оближњи градић Узинки где покупимо пошту за нас и сестре из скита Светог Нила. Ако је потребно, ту, у центру, користимо интернет. Коначно, када су дани баш мирни можемо да отпутујемо до Кодијака по гориво и намирнице. До града одлазимо једном месечно, али некада нам време не дозвољава да идемо ни толико често –очарава зимске дане на Аљасци отац Андреј. Свакодневица у ово доба године јесу снежне олује, снажни ветрови и немирни, високи таласи. Миран дан за пловидбу до Кодијака је изузетак. Лето се користи за припрему огревног дрвета и хране за зиму, а ледени дани за унутрашње радове на самом скиту, подигнутом 1985. године. Највећи део поврћа монаси обезбеђују из своје баште. И без фрижидера и замрзивача, оно се на аљаским температурама сасвим лепо одржава. Кромпир или купус складишти се у подруму, а већина другог поврћа кисели као зимница. Лососи, изловљени током лета, добро усољени или димљени, на трпези су зими. Монаси свакодневно устају у два ујутру и обављају молитвено правило у келијама. У подне обедују заједно, у пет по подне у капели је вечерња служба, а потом вечера. Викендима јутрења и литургије служе се у капели. – Острво Спрус је погодно за мисаони живот. Лако је узносити овде молитве Господу и славити његову величанствену творевину којом смо окружени. Намерно смо избегли да уведемо интернет у скиту како ништa не би ометало монахе. Удаљеност од вреве нагони човека да се суочи са собом и својим страстима. То је универзални изазов. Ходати стазом која води ка понизности и љубави није лако само зато што живимо овако удаљени и изоловани. Да би постао истински човек, потребна је воља да једни пред другима признамо своје мане и спремност да тражимо опроштај. Наш циљ је да пронађемо у себи милосрдно срце које има саосећања за сва створења Божја и моли се да Бог благослови, опрости и пружи своју милост свим људима – каже наш саговорник. На овом острву отац Андреј је више од двадесет година. Дошао је међу смреке из манастира Светог Германа Аљаског у Платини, и како сам каже, као заљубљеник у океан, а уз то пореклом из сеоског подручја северне Калифорније, одмах се уклопио. Бити у чамцу, без обзира да ли превози ходочаснике, пеца рибу или иде по пошту, нешто је што му сасвим одговара. – Наша манастирска парохија је мала, ми смо као породица. Манастир је место окупљања недељом и посебно о великим празницима, када многи неправославни долазе на вечерњу службу и заједнички обед – прича отац Андреј. И у скиту Светог Михаила, као и у другим православним манастирима широм света, монаси су се четрдесетодневним постом припремали да прославе празник Рођења Христовог. Божић се на аљаском острву слави уз неке локалне, али и неке и у Србији препознатљиве обичаје. Овдашња је традиција, објашњава отац Андреј, да се у капели певају божићне песме из целог света, а појање верника предводе монахиње из скита Светог Нила, надарене за музику. На Бадње вече сече се дрво и украшава после литургије Светог Василија. У припреми божићне трпезе коју нам описује отац Андреј, откривамо нешто људима са ових простора добро познато: на столу је обавезно врућа гибаница. Рецепт су аљаски монаси добили од Михајла, игумана манастира Свети Архангели код Призрена, који је са њима провео неколико месеци 2004. године. – Никада истински нисам славио Божић док нисам дошао у манастир. Хоћу да кажем да никада нисам осетио радост која извире из ове дивне манифестације милости Божје. Надам се да ће ове године чудо Божића обновити све нас: и овде на Аљасци и тамо у Србији – пожелео је отац Андреј. Јелена ЧАЛИЈА, Политика