Претражи Живе Речи Утехе

Високопреподобни Архимандрит Нектарије (Серфес), председник Дечанског хуманитарног фонда, у интервјуу за Радио Слово љубве је, између осталог, истакао да се „Косово - још увек разапиње“ и поручио Србима да „никада не би смели да издају свој народ“. Отац Нектарије, који је парох храма Светог Константина и Јелене у Бојсију, Ајдаху, а иначе носилац Ордена Светог Саве, указао је да би без народних кухиња опстанак Срба на Косову и Метохији био неизвестан. Срби и даље пате, рекао је, али је и додао да они нису изгубили своју веру, те да им је Исусова молитва на уснама - „Бог је са људима на КиМ“. Говорећи о многим посетама јужној српској покрајини када је доносио хуманитарну помоћ, отац Нектарије је открио: „Сада више плачем него што сам пре, због онога што видим на Косову и Метохији...“. У интервјуу који можете да чујете у целини на линку испод, архимандрит Нектарије је говорио и о познанству са Патријархом Павлом, Патријархом Иринејем, као и са Патријархом српским г. Порфиријем за кога је, између осталог, истакао да је – невероватан човек, великог угледа у свету. Преносимо вам део интервјуа: Новинар сарадник Радија Слово љубве, Наталија Лисинац: ...Хтела бих само кратко да поменем нашим слушаоцима, да се заправо мало упознају са Фондом, а затим бих Вас након тога замолила да нам кажете више о утицају који сте имали, али само да слушаоци добију ширу слику. Дечански хуманитарни фонд је организација која је смештена у Сједињеним Америчким Државама, основана 2001. године на Вашу иницијативу. И са благословом и учешћем Његовог Преосвештенства Епископа господина Теодосија рашко-призренског, који је тада био игуман Дечана. Обојица сте чланови Управног одбора Фонда. Радили сте са манастиром и на другим акцијама. Можете ли ми рећи који су највећи успеси које сте постигли са Фондом које су Вам остали у сећању? Поменули сте децу. Постоје ли неки тренуци које памтите? Архимандрит Нектарије: Па, Дечански хуманитарни фонд, како се мало више организовао, сада помаже и у донацијама фрижидера, рерна и шпорета. А такође желимо да се побринемо да људи имају краву ако им је потребна, или ако имају неку врсту потребе. Бринем се и желим да видим да у Грачаници имамо место попут пекаре где људи могу добити хлеб. И такође, сарађујем са Међународним православним хришћанским хуманитарним организацијама. Покушавамо да отворимо продавницу попут пекаре тако да људи могу да купе хлеб и добити га тамо. Мислим, кад сам први пут дошао овде, најважнија ствар коју су желели, једино што су заиста јели, био је хлеб. И веома сам срећан јер сада, за разлику од кад сам први пут дошао овде, постојале су само три народне кухиње. Сада их има седам. ... А. Нектарије: Знам кроз шта људи пролазе услед овог рата, и што се мене тиче, рат још увек није готов. Људи и даље трпе. Људи и даље гладују. Људи ће и даље бити хладно и смрзаваће се током зиме. Како ћемо доставити гориво и дрва људима за зиму, поготово када сада постоји проблем на граници, да ће се гориво и дрва тешко доносити на Косово, а онда морате да бринете и о храни. А шта је са храном која покушава да доспе у регион? То ће да постане проблем током зиме. А шта је са апотекама и болницама? Постоје само две болнице на Косову. Зашто само две болнице? Зато што људи, Срби, не могу да иду у обичну болницу, па морају да возе све до Београда. И хвала Богу, Дечански хуманитарни фонд ми је помогао пре неколико година да набавим ново возило хитне помоћи. Веома смо срећни због тог једног возила хитне помоћи и то је веома добро. Можда ће им требати још једно. Али проблем с тим је што су нам прво потребни приоритети, храна, гориво и лекови. Зато се бринемо. Зато када питате да ли је било духовно надахњујуће - да, јер сам био веома срећан што сам се молио у манастиру Високи Дечани, са оцем Савом, игуманом, и био на слави. Радосно је бити у цркви. Али чим напустите цркву, и даље морате поново улазити у све те борбе кроз које Српски народ пролази. Они су патили и борили се све ове године. И зато долазим овде. ... Новинар: Да ли је са годинама све теже посетити Косово? А. Нектарије: Рекао бих да се надам да ћу овде видети неку наду и нека побољшања, али то не видим. Једино што видим је да сам чуо да је можда пет до десет цркава и манастира обновљено. Али сећам се када сам упознао патријарха Павла. Упознао сам га и молио се с њим, и мислим да сам се молио с светитељем. Тај човек је био невероватан. Срео сам га у манастиру Светих Архангела код Призрена, и рекао је да је Косово на крсту. Косово се разапиње и још увек се разапиње. Новинар: Да, тако је. А. Нектарије: Али мислим да су људи његовим молитвама утешени. Шта је то што одржава људе? Приметио сам на Вашој руци да имате бројаницу. Мислим да је Исусова молитва много утешила ове људе. Бројаница и духовност, били су велика утеха. Чак их и деца носе. Да, да, носе их. Срећан сам због тога, и срећан сам што нису изгубили своју веру. Новинар: Има ли црква посебно важну улогу у том делу Србије? Да ли их вера одржава снажнима? А. Нектарије: Ох, апсолутно. Једино што им је преостало је молитва. И када идете у цркву сада у Дечанима, не можете ни ући. Толико је препуно. То је добро. Када патите, молите се. Чини се да се више молите. Разумете патњу. Дакле, долазите у цркву и тражите више наде и радости у цркви. Јер литургија је радост нашег живота. То је највећа радост. Новинар: Реците ми, што се тиче Дечанског хуманитарног фонда, како је било када сте представили овај Фонд и ову идеју америчком народу, свом народу, и како су реаговали? Да ли су уопште знали за овај мали део Европе? А. Нектарије: То је проблем. Када сам први пут поменуо, рекао сам, идем на Косово. Где је Косово? Па, рекао сам, јужно од Београда. Јужно од Београда. И то је прелепо, требало би да видите како је у православној земљи. Радост је доћи у православну земљу и путовати и видети све цркве и манастире и поздравити људе који кажу, Помаже Бог и Бог нам помогао. Волим то. Бог је с нама. И мислим да је Бог с људима на Косову. Људи, када чују за децу, шта ћу донети, као шалове, капе и рукавице, шаљу ми их поштом. Добијам толико тога, да морам да носим још један кофер. ... Новинар: Дакле, да ли људи желе да напусте Косово? Зашто бисте желели да напустите своју кућу? Зашто бисте желели да напустите своју цркву, родбину и пријатеље? Једноставно желе да живе као људска бића било где другде. Дакле, врло је тужно. А кад сте рекли, зар не мислите да би било добро побећи? Па, то је став и у Америци. Зашто не бисте једноставно отишли? Где да иду и куда? Мислите ли да Американци разумеју или имају дубоко разумевање како је људима на Косову? Не, апсолутно не. Новинар: Зашто мислите да је то тако? А. Нектарије: Јер мислим да се превише баве политиком. И не можете да се играте политике када имате људе који пате. Једном је дошао један председник на Косово. Нисам разумео зашто није видео оно што је било око њега. Можда није видео праве ствари, како људи живе и како се људи боре. Зар није видео кроз прозор све куће где живе Срби? Запуштену кућу и с друге стране улице лепу кућу која није припадала Србима. Зар то није видео? Зар није чуо како пате, смрзавају се и гладују? Зар то није видео? То ме мучи. Мислим да није разумео, и мислим да не можете да се играте политике када имате људе који пате на овај начин. Наравно, то ми ствара главобољу. И никада не бисмо смели издати свој народ, чак и овде, када нисте на Косову. Морате их гледати, и рећи, што могу да учиним да вам помогнем? Треба ли вам помоћ? Чуо сам неке добре извештаје о томе да људи у Београду сада подржавају народне кухиње. Јер имамо једну централну кухињу која има центар где се храна дели свим људима. И чуо сам да Београд сада више обраћа пажњу на ову ситуацију с храном, Срби у Београду. Разумем, на пример, Богословија у Призрену има пилетину недељом због народне кухиње. Да нису имали народне кухиње не знам шта би било. А онда епископ Теодосије сада води фарму, јели су пилетину пре него што сам отишао. Новинар: Ох, дивно, па, то је побољшање. То је једино побољшање које сам видео на Косову. Још увек има пуно посла. Мислим, ако одете до кућа српских људи, видите метке на њиховим вратима и по целој кући. Шта то значи? А сада постоје и полицијске снаге. Полицијске снаге, ако се нешто догоди у селу, треба један до два дана да полиција реагује. Где су полицајци? Не долазе баш брзо. И тако се догоди шта год да је ситуација, знам за једног човека, био је полицајац, и пуцали су на њега. ... Новинар: Поменули сте патријарха Павла. Какав Вам је био однос са патријархом Иринејем и какав је сада са патријархом српским господином Порфиријем? А. Нектарије: Упознао сам се и молио сам се са патријархом Иринејем, и био је изузетно љубазан човек. Дао ми је орден Светог Саве. Био сам веома изненађен. Веома љубазан човек. Сваки пут када би ме видео, рекао би, "Американац је овде, Американац је овде." Али садашњи патријарх, какав је он невероватан човек! Било ми је задовољство да га видим и да се молим са њим последњи пут када сам био овде на хиротонији епископа Илариона, и сео сам с њим и био је диван према мени. Такође ми је патријарх управо упутио писмо честитке за 25. годишњицу Дечанског фонда! Требало је можда да га видим данас, али чуо сам да нема времена... Нисам му унапред рекао. Рекао сам му у последњем моменту да бих желео да дођем и да га видим. Али очигледно мученик има друге обавезе. Новинар: Заиста, увек је са верним народом. А. Нектарије: Да му Бог подари снаге! Стекао је добар углед. И не само овде у Србији, него и у Америци. ** Архимандрит Нектарије је говорио и о свом личном односу са великим Преподобним Старцем Јефремом Аризонским, поделио са нама и многе сусрете са теолозима и професорима попут Александра Шмемана, Томаса Хопка и Џона Мајендорфа. Пренео нам своје двадесетпетогодишње искуство рада у Дечанском хуманитарном фонду. Кроз разговор је такође направио паралелу између црквеног живота, Богословија и православне заједнице Сједињених Америчких Држава и Србије. Разговор је водила сарадница Радија Слово љубве, Наталија Лисинац: Цео разговор са Архимандритом Нектаријем (Серфесом) Инстаграм (Instagram Radio Slovo ljubve) Радија Слово љубве. Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и викарног Епископа новобрдског г. Илариона , председника Одбора за верску наставу АЕМ СПЦ, вероучитељ Предраг Ђукнић испред овог Одбора организује свечани добротворни концерт ученика средњих школа Косова и Метохије и Београда. Уз позив да се саберемо у свечаној сали Руског дома (улица Краљице Наталије 33) у петак 28. априла 2023. године у 19 часова, како бисмо заједно подржали ученике из Станишора и сакупили прилог за обнову дома породице Миловановић из Јасеновика код Новог Брда, г. Ђукнић говори и о важности организовања оваквих догађаја и чвршћем повезивању деце из јужне Покрајине са другим крајевима Србије. Разговор са Предрагом Ђукнићем: У Руском дому ће у петак 28. априла од 19 часова наступити ученици Музичке школе „Стеван Христић“ из места Станишор у општини Гњилане, затим Балетска школа „Лујо Давичо“ из Београда, као и ученици Економске школе „Нада Димић“ и других београдских школа. Гости вечери су историчар проф. др Милош Ковић и музички састав "Београдски синдикат", а цена улазнице за овај догађај је 450 динара. Сви су позвани да према својим могућностима оставе и већи прилог, како би породични дом Миловановића из Јасеновика код Новог Брда што пре добио обновљену столарију за наредну зиму. Извор: Радио "Слово љубве"

Меморандумом из 2003. године наглашава се да Црква Христова у Српском народу, дијели судбину свога народа кроз читаво његово историјско, културно и духовно трајање и да се показује и данас као најпоузданији свједок његових искушења, која су, како се истиче у уводу, погубнија сада можда но икада. – На Косову и Метохоји био сам епископ 34. године и сматрам да може, ако будемо људи као што треба, да се настави живот тамо гдје је прије рата прекинут, казао је 2005. године блаженопочивши Патријарх Павле који је заступао Меморандум о Косову и Метохији у којем се стриктно наводи да нико нема право да се одрекне Косова и Метохије као неотуђивог дијела територије Српског народа, Српске државе и Цркве МЕМОРАНДУМОМ из 2003. године наглашава се да Црква Христова у Српском народу, дијели судбину свога народа кроз читаво његово историјско, културно и духовно трајање и да се показује и данас као најпоузданији свједок његових искушења, која су, како се истиче у уводу, погубнија сада можда но икада. У првом члану истиче се да нико нема право да се одрекне Косова и Метохије као неотуђивог дијела територије Српског народа, Српске државе и Цркве, као и да се мора испоштовати принцип неповредивости и непомјеривости државних граница, гарантованих међународно државноправним актима и Резолуцијом Савјета Безбједности бр. 1244, која, како се истиче даље, гарантује цјеловитост и суверенитет државе Србије на Косову и Метохији. Патријарх Павле, заједно са другим заступницима, овим документом 2003. године упутио је апел српској држави и међународној заједници да подржи све истакнуте чланове који указују на апсолутну неотуђивост КиМ од Србије. Он је, заједно са другим заступницима, кроз овај документ тражио од домаћих и страних ауторитета следеће: – Да се смјеста заустави страдање и етничка дискриминација Српског православног народа на Косову и Метохији и омогући безбједан и достојанствен живот за све становнике Покрајине без обзира на њихово поријекло. – Да се омогући повратак свих прогнаника и расељених лица, посебно 230000 Срба који већ четири године не могу да се врате својим домовима, као и свих оних који су под разним притисцима били принуђени да напусте своје домове након Другог свјетског рата, а желе да се врате на своја огњишта. – Да се заштити српска имовина од даље узурпације или уништавања и омогући законитим власницима да остваре своја имовинска права, као и да се спријечи распродаја српске имовине под притиском. – Да се заустави варварско рушење и скрнављење православних цркава и гробља на Косову и Метохији и да се Српској Православној Цркви омогући обнова порушених и оштећених светиња и манастира и несметан духовни и пастирски рад свештенства. – Да се заштити од неконтролисане приватизације земља која је тренутно у друштвеном власништву, а која је незаконито и без накнаде одузета Српској Православној Цркви након Другог свјетског рата, као и да се покрене процес реституције одузете земље или одговарајуће компензације. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У потрази за бољим животом све је више оних који напуштају руралне средине. У Царевцу, селу у близини Косовске Каменице, пет породица још увек одолева свим недаћама, а, како кажу, све би лакше поднели када би имали пут. Пет породица у три махале још увек живи у Царевцу. Међу њима су и Ђорђевићи. Трајан и Сања имају троје деце. Једна плата није довољна за подмиривање свих потреба. На сву срећу, обоје су вредни, а земље има довољно. „Највише производимо домаћи сир, сокове, кад буде зимница то све сама радим, али не може ништа да се прода, све за себе. Не исплати се ништа да чуваш кад немаш где да продаш“, каже Сања Ђорђевић. Радили би и више, да их није задесио пех, на сву срећу, ту су добре комшије да припомогну. „Имам око 4 хектара обрадиве земље, радим, чувам стоку. Имао сам више крава, али сам смањио због крађа и имам две. Пшеницу сам засејао по пола са комшијом, пошто ми је трактор неисправан, то кошта, тренутно немамо услове за то. Од механизације немамо ништа, све радимо ручно“, објашњава Трајан Ђорђевић. Слога ово мало породица држи на окупу, деле исту судбину. Њихова прича је мање више идентична причама многих српских породица на Косову. „Видите какав је пут, нема ко да нас посети, нико не долази, добро је што сте и ви дошли да видите где и како живимо, ужас. Посла нема, два сина не раде, живим од минималца. Барем да дође неко, да нам каже, да нам обећа“, јада се Звонко Сентић. Ником од мештана Царевца није лако, па ни малом Виктору, који нема никог од вршњака. Дружење са њима је заменио игром са животињама, од којих му је, по свему судећи, најдражи голуб. Царевце је од Каменице удаљено свега седам километра. Од 24 породице у махалама необичних имена – Мозговци, Старинци и Огњанци, остало је свега пет. У махали Огњанци тренутно сама живи Митра Симић. „Продавницу немамо, лекара немамо, барем једном у седам дана да дође, да прегледа људе у селу, ништа… 55 година сам овде, 53 сам живела с мужем – умро је пре две године. Било је пуно људи, али боље им је у Смедереву, Јагодини, Крушевцу, где хоће да иду и купују… куће су овде оставили”, каже Митра Симић. Надлежнима у Општини Ново Брдо познати су проблеми Царевчана, наводе да ће њихово решавање започети ускоро. „Ми смо прошле године радили један део пута Јасеновик -Царевце, тако да ћемо ове године у сарадњи са ресорним министарствима да покушамо да асфалтирамо тај пут, пре свега да наспемо и да поправимо оштећења које је вода направила, тако да ћемо прво то поправити и спремити за асфалтирање. Уколико буде средстава, а надамо се да ће их бити, да асфалтирамо тај пут…Што се тиче јавног превоза, знате да је то проблем на читавом Косову, тако да без уређене инфраструктуре превозници имају потешкоће да све то испоштују. Надамо се да ћемо им у скорије време средити инфраструктуру, да им олакшамо комуникацију са већим местима, да могу да оду до доктора, да купе намирнице“, рекао је потпредседник Општине Ново Брдо, Синиша Димић. Извор: Телевизија Храм

У организацији Српске православне цркве, Епархија рашко-призренске и диселдорфске и немачке и Удружења ,,Метохија за младе“, тридесет петоро верника из Берлина је у викенду за нама посетило Косово и Метохију. Србе, али и православне Немце из Берлина, предводио је свештеник берлински Радомир Колунџић, а у манастиру Грачаници топао дочек им је приредио домаћин – Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Владика Теодосије је у разговору са гостима исказао велику захвалност за ову посету, али и за несебичну материјалну и моралну помоћ коју Срби из Берлина са својим владиком, константно, пружају народу српском на Косову и Метохији. Отац Радомир Колунџић је рекао да је циљ ових ходочашћа повезивање нашег народа који живи у Берлину, у Немачкој, и народа који је остао на Косову и Метохији. – Дошли смо да видимо како наш народ овде живи, како негује своје обичаје, културу, националност. Идеја је потекла из цркве и после посете владике рашко-призренског г. Теодосија Берлину. У Берлину су имали наступе призренски богослови и Косовски божури и ево ми имамо наше вернике који долазе у походе светињама Косова и Метохије и да тако добијемо преглед какав је живот нашег народа и наше Цркве на КиМ. Владика Теодосије нас је дочекао у Грачаници, са великом љубављу и пажњом и ми смо благодарни да је одвојио време да се сусретне са нама. Свако ће понети неке своје личне утиске, осећања, али понеће и тај доживљај како су нас у манастирима и у српским срединама, посебно у Великој Хочи примили. Видели смо на терену да је потребна и материјална помоћ, али овим људима пуно значи осећај да нису заборављени, да ми ову земљу нисмо заборавили. Ми ћемо наставити колико год је у нашим могућностима да им покажемо да нису сами – рекао је отац Радомир. Са поклоницима је на ово путовање пошла и етно група ,, Гора“ из Берлина коју води Сандра Ступар, пореклом из Републике Српске. Као етно састав састављен од осам младих девојака које су рођене у Немачкој, ,,Гора“ проноси песмом истину о Косову и Метохији широм Немачке. Како то чине ове вредне девојке, показале су и својим наступима за публику у Великој Хочи и Грачаници. Одушевљење пријемом домаћина и светињама Косова и Метохије са нама је поделила Сандра Ступар, са којом у етно саставу наступају и две њене ћерке, а на ово ходочашће по Косову и Метохији пошли су и њен супруг Горан Ступар, некадашњи рукометаш Борца, Партизана и репрезентативац Југославије. – Ми долазимо из Берлина где има 30 000 Срба, где има две цркве и два црквена хора, и ми смо певајући у црквеном хору дошли на идеју да убацимо и етно програм уз црквене песме. Тако смо основали и ову етно групу 2013. године, са циљем да у дијаспори очувамо дух и традицију српску кроз песму са Косова и Метохије. На тај начин чувамо и језик и своје корене, јер ова деца која са нама певају су рођена у Немачкој, а одлично говоре српски језик и негују ћирилицу. На нашем репертоару је пуно песама са Косова и Метохије и ово ходочашће је дивно искуство за нас. Велики је доживљај и велика част да смо могли певати у Великој Хочи и Грачаници, да смо се дружили са децом и са нашим људима, да смо упознали све те светиње о којима смо слушали и певали. И ја сад другачије осећам те песме, јер много је другачије кад се све то види и доживи. И биће нам лакше и да песму преносимо по Немачкој и да је што више Немаца чује, јер су и они заинтересовани за нашу песму- усхићено је рекла Ступарова. Милош и Марија из Берлина за своје прво брачно путовање одабрали Косово и Метохију За двоје младих људи, Милоша и Марију Лукић, ово путовање је било нарочито важно и значајно. Они су се само неколико дана пре поласка на Косово и Метохију венчали у цркви у Берлину, а за своје прво брачно путовање, одабрали су баш Косово и Метохију. Готово једномислено, младенци су са нама поделили своје утиске са путовања. – Много смо слушали о Косову и Метохији, а никада нисмо били јер су наши родитељи из Републике Српске. За ова три дана ми смо видели наше светиње и сјајну дечицу у Великој Хочи, која су певала, сусрели се са монахињама, монасима, свештеницима, народом… Предивно је! Прелеп је осећај и толико пуно емоција, утисака и немогуће их је описати речима- радосно прича Марија која у Берлину ради са децом у једном вртићу. Милош се надовезије на њене речи и додаје: – Кад смо сви заједно дошли у Велику Хочу видели смо дивну дечицу, сјајне домаћине и осетили љубав, срећу, радост сусрета и ми смо захвални што смо овде и када би поново требали да бирамо где бисмо на прво брачно путовање, опет бисмо овамо дошли. Младенцима се придружила и младина сестра Кристина Гачић, која је одушевљена посетом упутила поруку српском народу на Косову и Метохији: – Желим да поручим мом народу овде да се држи, да се бори, а ми ћемо да молимо Бога да се сви једног дана вратимо. Ми се у нашем храму у Берлину молимо за вас, за наш народ овде и позваћемо и друге наше људе који тамо живе да дођу, да обиђу светиње и људе и да се заједно боримо јер једино ако се држимо заједно, Бог ће бити на нашој страни. Извор: Митрополија црногорско-приморска