Претражи Живе Речи Утехе

Како хоћете да људи чине вама, чините и ви њима (Лука 6:31). Другим речима, уради оно што би желео да други раде теби. Такав однос је, у ствари, први одлучујући корак који морамо предузети ако желимо да напредујемо у хришћанском животу. Такав став није само правило лепог понашања или нека формалност; то није само оквир који гарантује да ће наши међуљудски односи бити изграђени на основу реципроцитета и правде. Реципроцитет златног правила (ради како би волео да се према теби поступа) јасно предвиђа правду, али није ограничен само на то. Овде се поставља питање: како у овим Христовим речима заповест љубави, која се протеже до љубави према својим непријатељима, може постојати заједно са правдом? Интеракција између љубави и правде не превазилази сукоб између њих. Без правде, људски односи постају окрутни и бешћутни. Без љубави постају загушљиви и брутални. Љубав не уклања правду нити је замењује, већ је држи на правом путу и показује јој правац којим треба да иде. То је та трајна сила укорењена у Богу. Дакле, када тражимо доброту, разумевање и љубав од других, то значи да их видимо у дубини њиховог сопственог бића. Овде се види да је свако од нас жива слика Божија, и да колико год да смо укаљани и унакажени, ипак имамо највишу цену. На тај начин природно и нежно почињемо да волимо. За нас, верне, љубав је испуњење закона, суштина хришћанске вере и живота, срж хришћанског откривења. Љубав је плод Духа Светога, она је ризница и скровиште наше вере. Љубав је обухвата све људе без изузетка. Када волимо само оне који нас воле, када чинимо добро само онима који нам чине добро, када помажемо само онима који помажу нама, онда је наша љубав лажна и себична. Такво понашање је за осуду са становишта Христових речи, јер је мотивисано сопственим интересом. Други људи су или постају наши непријатељи: ми их одбацујемо, гледамо их са висине, избегавамо их, а понекад се окрећемо против њих и сукобљавамо се са њима са невероватном љутњом. Међутим, они који стоје пред нама нису наш пакао, они су наш рај. Они се претварају у наш пакао, када ми нећемо да постанемо њихов рај. Ако је егоизам уништавање лика Божијег у нама, онда је окретање другим људима оно што уништава егоизам и враћа нас у здраво духовно стање пред Богом. Што нам се други чине горим и презривијим, то више наше отварање срца за њих лечи нашу сопствену болест. Један мудри митрополит пише: „Ниједан облик љубави није слободнији и ниједна слобода није ближа љубави од оне коју имамо према својим непријатељима (...). Љубав која не очекује никакву накнаду (...) је права милост, то је слобода (...). Само када се љубав сједини са слободом, долази до исцељења“. Св. Јован Златоусти је прокоментарисао ово јеванђелско читање речима: „Јер није рекао: не мрзи, него љуби“. Када се лоше понашају према нама, не треба да узвратимо. Нити треба да мрзимо људе који су нас повредили; уместо тога треба да их волимо. И још више: треба им чинити добро и молити се Богу за њих. Потребно је много труда и велике борбе да се дође до тог духовног стања, али нам савест неће дати да се одморимо, док љубав не доживимо као дар и чудо од Бога. архимандрит Никанор Карајанис https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/samo-koga-ljubovta-kje-se-soedini-so-slobodata-ima-duhovno-iscelenie/

У десету недељу по Духовима, када наша Света Црква молитвено прославља Нерукотворени образ Господа нашег Исуса Христа, Светог Јевстатија другог Архиепископа српског преподобног Романа и преподобног Рафаила банатско Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријаха српског Г. Порфирија служио је Свету Архијерејску Литургију у храму који је посвећен Нерукотвореном образу Господа нашег Исуса Христа у Зуцама. Преосвећеном Епископу Јеротеју саслуживао је изабрани Епископ мрачански Г. Сава и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. У својој поучној беседи после прочитаног Светог Јеванђеља, изабрани Епископ Сава је између осталог рекао, без Христа ништа не бива, без обзира на нашу вољу и напоре које улажемо, без Христа благодат не делује ни код Апостола ни у Цркви, само са Христом може да се деси чудо исцељења духовних и телесних рана. Извор: Телевизија Храм

Чудне и Орвеловске сцене данас харају по медијски слуђеној Србији. Мегамаркети пуни. Београд на води не стаје са радом. Кучићи се редовно шетају. Аутобуси са радницима крцати. Народ најчешће закатанчен. Једини проблем српским и иним атеистима је Света Црква и Света Литургија. Изгледа да по мишљењу атеиста и нехришћана Корона успева само у Светој Цркви и на Светој Литургији, а да су мегамаркети и Београд на води извори исцељења. Да су мини и ини аутобуси препуни радника источници здравља?! Само је Црква Христова трн у оку атеистима. Једино Она нема никаква права па чак ни за Васкрс! Први пут у историји Србије неће се прославити Васкрс са народом Божијим. Иако су вековима управо у Цркви Христовој и на Светој Литургији све болести ишчезавале Божијом Силом а на пијацама и трговима се шириле и бујале. Нико никада, од кад је света и века, није ишао да исцељење од заразних болести тражи градећи плочнике и зграде тргова, љубећи зидове нових станова, клечећи пред тезгама или гурајући се по продавницама, радничким аутобусима и пијацама. Од кад се зна за заразне болести људи су лек од њих и сваке друге пошасти тражили и добијали управо клечећи пред светим иконама и целивајући их у Храму Божијем. Тражили су и добијали исцељења у Светој Чаши Пречистог Тела и Пресвете Крви Христове. Исцељивали се масовним Светим Литијама, освећењем воде и молитвом. Није ли тако било и 2009. године са најмасовнијом Литијом у историји Београда, када је милион људи у сред епидемије, целивало руку и гроб светог Патријарха Павла? Зар цела епидемија свињског грипа и вирус већ сутрадан по сахрани светог Патријарха Павла нису били побеђени? У данашњем времену атеистичког слепали и медијских лажи само што још нису Правослвану Цркву са њеним светим храмовима прогласили извором заразе, иако и птице на гранама знају да је ова епидемија избила у нехришћанском и атеистичком Вухану. На његовим трговима и пијацама. Али то вам је тако кад вам је главни доктор и стратег битке против Короне у Србији нехришћанин и упорни вакцинопромотер др. Кон, који по сваки Божији дан хули на Бога и Цркву Господа нашега Исуса Христа. И онда ће нам исти тај доктор Кон, иначе духовно слеп човек, уместо Пречистог Тела и Пресвете Крви Христове, као и пре десетак година са вирусом свињског грипа, препоручити вакцине. Да Бог Велики да, па да др. Кон и сада буде Богом посрамљен и побеђен молитвама светог Патријарха Павла, те да са вакцинама које спрема западни лоби прође као и тада - општим презиром. Да Бог Силни да, па да милион људи, као онда на сахрани Патријарха Павла, у сред епидемије свињског грипа, целива његову руку бар на икони, и пољуби његов свети гроб, те овај вирус, као и онај тада, оде на сметлиште историје. Амин. игуман Петар (Драгојловић)

Чудо исцељења крвоточиве жене и васкрсења преминуле кћери старешине синагоге, које Господ Христос чини током Свог земаљског живота, описани су у Светом јеванђељу по Луки, зачало 39. Гост емисије „Сведочења“ који је протумачио садржај ове приче био је протојереј – ставрофор Тома Павловић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву. Извор: Радио Источник

За званичне интернет странице храма Вазнесења Господњег на Жаркову доносимо звучни запис беседе пречасног презвитера др Оливера Суботића, коју је изговорио на литургијском сабрању у двадесет трећу недељу по Педесетници, 4. новембра ове године. Звучни запис беседе

Отворимо Му наш духовни Витлејем: срце и душу и цело тело, односно цело наше биће, да се испуни Сунцем одозго, да Сам Христос, како веле Свети Оци, узме обличје у нама. Или како рече Свети Апостол Павле: А не живим више ја него Христос живи у мени (Гал.2,20). Отворимо ли себе Христу Богу отворићемо се и нашим ближњима. Приближимo ли се Христу, приближићемо се више једни другима. Живимо у друштву где су људи све више и више туђи једни другима. Чак и толико да су им и њихови најближи по крви страни као и ови њима. Бог је пак показао Својим оваплоћењем колико нам је близак и колико нас воли. Сваки долазак детета у свет није само људски чин него је пре свега дело Божије љубави. Оно најпре припада Њему па онда родитељима. Оно се усињује Богу у Цркви Његовој кроз свету тајну крштења. Облачи се у Христа (Гал.3,27), постајући Христос у малом. Начелно, Рођење Христово показује нам да постајемо наследници и сунаследници у Царству Његовом (Гал.4,7) . Постајемо царско свештенство, народ свети (1Петр.2,9). Божић је нарочито дечји празник. А колико има деце која неће осетити божићну радост? Напуштена су и остављена сама себи. А колико има и родитеља које су деца напустила и данас би се обрадовали да им неко закуца на врата и рече: Мир Божји - Христос се роди! Божић је празник исцељења човека од усамљености и свих душевних болести. То је дељење радости са свима људима, а поготово са онима који су једно с нама у вери. У нашем времену губи се права породична радост. Зашто? Зато што се изгубио прави појам брака и породице. Ако хоћемо да будемо прави православни верници морамо се држати библијског појма брака и породице. Иначе на путу смо погибли и пропасти, како физичке тако и духовне. Дај Боже, да се наш род сложи, обожи и умножи! Из Божићне поруке Епископа канадског Митрофана Извор: Српска Православна Црква

Усред ратног вихора, 1944. године из манастира Тројице под врхом Овчара у манастир Вујан пристижу тројица искушеника. За једног од њих, Гојка, лекари су проценили да му је остало још три месеца живота. Тешко оболелом од туберкулозе, да не би заразио сабраћу, било је забрањено да улази у богомољу, осим када је манастир празан, и то само до улазног дела, где се налази гроб вујанског светитеља и где је једино могао да се моли. Није му било дозвољено да улази у централни део храма како не би заразио друге целивајући иконе. Храну му је достављао отац Јулијан на прагу од келије и брзо би се удаљавао, јер је Гојку, такође по препоруци лекарa, било забрањено да обедује заједно са братијом. То је трајало две године, а онда је Гојко, упркос предвиђању лекара, без икаквог лека у тешко ратно време доживео исцељење. У знак захвалности, пошто није имао никакве имовине, вештим покретима бритвице изрезбарио је и приложио манастиру дрвени крст са распећем. На полеђини је урезао: „Манастиру Вујну, по исцеленију, приложи раб Божји Гојко, 1946. године“. Потом је замонашен у Благовештењу. Tако су црква и народ добили Патријарха Павла. Овај, мање познати детаљ из живота патријарха Павла, открива ми др Слободан М. Радуловић, доктор економских наука, дугогодишњи сарадник новина Српске патријаршије „Православље” и аутор књиге „Вујански крст патријарха Павла”. Радуловић се са патријархом Павлом интензивно дружио од средине деведесетих година до његовог упокојења. Радуловић се добро сећа како му је једном приликом игуман Вујна Јован, уздахнувши и прекрстивши се, онако, више за себе, рекао: „Кад би само некако Вујански крст Патријарха Павла стигао до народа”. Убрзо, у пролеће 2016. године, у манастир су дошли су прота Миро Милетић, књиговезац Стево Ђуровић и графички дизајнер Владе Мандић. Желели су да направе верну копију вујанског крста патријарха Павла. Дошли су по благослов и кренули у манастирску шуму. Игуман је врхом бритвице урезао крст у јавор, очитао кратку молитву и прелио дрво црвеним вином. Планином су се разлегли ударци секира. – Дрво је сушено годину дана. Ђуровић је направио кутију и пресвукао је црвеним плишем са златотиском. Кад се отвори следећа, дрвена кутија, са леве стране је портрет патријарха Павла на црној кожи, а са десне стране је урезано место у којем је верна копија крста од јавора, плод осмочасовног дуборезања – каже Радуловић. Крст је освештан, а приложници су предложили да они плате рад и материјал, а да игуман задржи за манастир новац који добије за крст. Игуман је то одбио. Од добијеног прилога накнадиће им материјал, а разлика ће бити прилог манастиру. Тих неколико освештаних крстова месечно, колико је могуће направити, ако буде купаца-приложника, биће приход манастира. Тако је низ случајности допринео да сазнамо више о патријарховом крсту и манастиру Вујну, који се налази на предивном пропланку у подножју истоимене планине, на средини пута између Горњег Милановца и Чачка. Ово тихо и пријатно, скровито место било је насељено калуђерима који су живели усмамљеничким животом још од доба Светог Саве. У близини планинског извора, под врхом планине, калуђери – усамљеници у испосницама били су први, необични „приложници“. – На почетку Првог српског устанка, на темељима скромне капелице, вожд Карађорђе, газда Никола Милићевић – Луњевица и његов кум, кнез Милан Обреновић, старији полубрат кнеза Милоша, одлучили су да подигну манастир. Лако су уклоњени остаци неколико гробова из средњег века, а онда је дошао ред да се премести и гроб непознатог вујанског подвижника. Али, из клесарских длета севале су варнице и овај гроб просто није било могуће померити, а кад су га отворили, нашли су потпуно очувано, мироточиво тело непознатог по имену вујанског светитеља – каже Радуловић. Градитељи су одлучили да само тај гроб оставе у манастиру, десно крај улаза. Ктитор Никола Луњевица, ручни девер на свадби Књаза Милоша и Љубице Вукомановић, оставио је аманет да буде сахрањен у Вујну. Након пуних шездесет година, 1902. године, његова унука, краљица Драга Обреновић испунила је жељу свога деде и пренела из порте његове посмртне остатке, претходно подигавши веома леп споменик у унутрашњости манастира. Вујан тако постаје јединствено место сусрета трију династија - Немањића, Обреновића и Карађорђевића. Занимљиво је да је овде и место вечног починка браће краљице Драге, Николе и Никодија, стрељаних током преврата у мају 1903. године. И није ту крај случајностима. Патријарх Павле се, дакле, исцелио у Вујну, а замонашио у Благовештењу, манастиру удаљеном двадесетак километара. Човек који нам је испричао ову причу, др Радуловић, родом је из Соколића који се налазе тачно између Вујна и Благовештења. Соколићи су, узгред, родно место дугогодишњег игумана благовештењског Василија који је био нераздвојни пријатељ патријарха Павла. Василије је као старешина Благовештења примио у манастир Гојка Стојчевића. Фотографију последњег боравка патријарха Павла у месту свог монашења, која до сада није објављена, др Радуловић је уступио „Политици”. На фотографији је снимљен патријарх Павле у манастиру Благовештењу, 10. септембра 2006. године, како целива икону Богородице приликом почетка празничног бденија, уочи свог рођендана, 11. септембра. Тада је Павле последњи пут боравио у месту свог монашења. Започели смо причу о вујанском крсту, а завршавамо је причом о драгоценој фотографији. Неко би рекао да се догодило још једно чудо из древног манастира, а неко да је све ово само обичан – стицај околности. Александар Апостоловски „Политика“, 24. септембар 2017, стр. 9. Извор: Српска Православна Црква