Претражи Живе Речи Утехе

По речима Светитеља Игњатија (Брјанчанинова), изговарање Исусове молитве је општехришћанско дело. «Молите се без престанка» (1 Сол. 5: 17) – те речи је апостол Павле упутио свим хришћанима, без обзира да ли је неко монах или мирјанин. Светитељ Игњатије је познавао мирјане, своје савременике, који су кроз Исусову молитву достизали значајне успехе. Разлог је очигледан: у његово време људи су водили активне духовне животе и могли су да ступе у додир са истинским духовницима, који су се подвизавали Исусовом молитвом, и који су могли да их науче, на почетку, како правилно да се моле, а затим и како да то чине непрестано. Разуме се, да су духовни молитвени центри и школе били манастири. Из њих је молитвена наука долазила у свет, а њу су упијали и усавршавали најбољи хришћани. Наше доба је другачије, оно је унело значајне особености и промене у живот Цркве. Главна промена је уништење традиције духовног живота. Ми, савремени хришћани, смо у већини случајева тек почетници на путу духовности. Многи напори, од којих су најважнији – живот по савету духовника, покајање за грехе, ношење крста, ограничење своје воље и, наравно, молитва – су за нас сложени и грешке су неизбежне. Али не смемо се уплашити потешкоћа, јер тако ништа нећемо постићи. Пробаћемо да пружимо неколико савета на тему Исусове молитве, не толико из личног искуства, кога ни нема код већине нас, колико из духовних савета наших славних отаца и стараца. 1. «Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти» (Дап. 4: 12). На тим речима лежи наша вера у велику благодатну силу имена Исусовог. Тим именом, по речима Преподобног Јована Лествичника, треба надвладавати сваку снагу наших непријатеља и супостата. Конкретност и реалност духовне борбе, неопходност Божије помоћи за наше спасење, упућују сваког хришћанина ка Исусовој молитви. 2. Увежбавање Исусове молитве је продужетак општег молитвеног труда. «На почетку научите да се молите правилно, – учи нас Игњатије (Брјанчанинов), – а када научите правилно да се молите, чините то стално». Без молитве не може бити никаквог духовног живота. Молитва увек представља труд и присиљавање себе самог. Молитва се као дар Божији, даје само ономе ко се моли. Кроз одређено време, стање досаде и хладноће срца, биће замењено бодрошћу и жељом за молитвом. Благодатна и приљежна молитва, доћи ће само ономе ко смирено и стрпљиво чита молитвено правило, чији део мора бити и молитва Исусова. 3. Корисно је одредити за себе мало времена за Исусову молитву, или одређену количину молитава, за шта можемо користити бројаницу. Можемо једанпут недељно заменити јутарње и вечерње молитве на 15 минута Исусове молитве, ујутру и увече. 4. Најважније у Исусовој молитви, није квантитет, већ квалитет. Подсетимо се да ум треба везивати са речима молитве, а срце морамо држати у стању покајања и плача због греха. Уколико допустимо да нас заведе спољни молитвени подвиг, можемо пасти у опасно стање, блиско прелести. Свети оци то називају «мњењем». 5. Неки се боје да упадну у прелест читајући Исусову молитву. Прелест је усуд гордих и својевољних људи. «Сви смо ми у прелести», – тако мисли скрушени човек и обраћа се Богу покајничким молитвеним плачем. Кротак човек не може пасти у канџе прелесним злим духовима. 6. Изврсна потпора Исусовој молитви је акатист Преслатком Господу нашему Исусу Христу. Обавезно га треба читати 2-3 пута недељно. 7. За мирјане, Исусова молитва је, ипак, велико помагало, али не и основни молитвени труд. Та молитва може и треба да буде увек уз нас. Њена драгоценост је у њеној сажетости, њу можете изговарати и усмено, ако то околности дозвољавају, али и у себи. Мирјани много времена проводе у превозу, на путу, у редовима, шетњама, обављајући кућне послове. У датим напорима не треба траћити скупоцено време, већ је боље испуњавати своје обавезе и истовремено изговарати Исусову молитву. Овде су најважнији пракса и труд. 8. И, вероватно, најважније. То је повезаност Исусове молитве са нашим животом. Како живимо, тако се и молимо, и како се молимо, тако и живимо. Онај ко се моли Исусовом молитвом треба да води посебан живот, ако то разумемо на добар начин, строг живот. Главне препреке при молитви јесу расејаност и животна ужурбаност. Неће се научити молитви Исусовој, онај који је привезан за ТВ и интернет, онај који стално слуша музику и не скида се са друштвених мрежа, онај који воли весело друштво и празне приче. Овде је за многе потребна пауза: превише је снажна привезаност материјалном свету и ужитку. Све то препуњава наш ум и срце и не дозвољава нам да се правилно и усредсређено обратимо Богу молитвом. Разумно мењајмо свој живот, терајмо из њега све оно што је празно и непотребно, како бисмо се духовно развијали и дорасли до плодотворне молитве. протојереј Андреј Овчиников https://srpska.pravoslavie.ru/102662.html

Бог је љубав и створио је овај свет и нас у њему из љубави. Ако Бога гледамо као уметника и сву творевину Божију посматрамо као уметничко дело, могло би се рећи да је главна тема тог уметничког дела – љубав. Могао је Бог створити овај свет и на много других начина, на пример могао је створити људе да буду потпуно једнаки у свему и да сваки човек буде сам себи довољан, тј да буде у потпуности способан да задовољи све своје потребе. У том случају би главна тема уметничког дела било нешто друго а не љубав, можда рецимо једнакост и симетрија. Али, будући и сам љубав, Бог је створио овај свет тако да љубав буде у сваком ма и најмањем делићу главни састојак, главни чинилац. Отуда су сви људи међусобно различити. Не постоје два потпуно иста човека. Чак се и близанци међусобно разликују. Не само да се разликујемо по изгледу, него смо различити и по даровима које нам Бог даје. Неко се роди да буде научник, неко да буде руководилац, неко да буде уметник, неко да буде лекар, неко да буде рудар, неко да буде пастир, неко да буде војник, а неко да буде војсковођа. Неко се родио у богатој породици, а неко се родио од сиромашних родитеља. Неко се родио здрав и снажан, а неко се родио са неком урођеном болешћу. И не само да се разликујемо по месту и условима у којима смо рођени, него су различити услови у којима свако од нас расте и развија се док не постане самостална личност. Све ове разлике површном посматрачу могу личити на неправду. Демони се веома труде да такав став и такву мисао наметну што већем броју људи. Али никакве неправде ту нема. Коме је више дао Бог, од њега ће више и тражити. Било је кроз историју многих покушаја да се створи једнакост међу људима, али сваки покушај да се створи нека спољашња једнакост, једнакост у смислу постигнутих резултата, тј да сви људи имају подједнаку имовину, подједнак углед, подједнаку славу, подједнак утицај на друштво, неминовно води у тоталитарни друштвени поредак, у репресију. Истинску једнакост међу људима не треба тражити у тим спољашњим стварима, већ пре свега у томе да сваки човек има подједнаке шансе и слободу да се сам по својој слободној вољи користи тим шансама. На пример, било би неправедно забранити неком детету да једног дана постане лекар, ако је то његова жеља. Али би било сасвим погрешно и да му се ради неке друштвене статистике наметне да буде лекар само зато што је друштву потребно тачно толико и толико лекара или зато што се родио у лекарској породици. Књижевност је препуна јунака којима нека сила, неки закон, неки друштвени поредак намеће шта морају да буду, док су у њима самима жеље за нечим другим. Од царевића који жели да се игра у прашини и буде слободан као просјак, преко заљубљених којима родитељи бране ту љубав, па до рецимо осуђеника који је након изласка из затвора решио да живи поштено, али га друштво и даље третира као криминалца и не пружа му прилику да свој живот промени. То је универзална тема људске драме. Уместо да се силом намеће једнакост, Бог нас призива на нешто много узвишеније. Пред Богом смо сви једнаки. Коме је више дао, од њега више и тражи, а коме је мање дао, од њега мање очекује. Шансе за успех су нам свима подједнаке. Свако може постати светитељ ако то жели, без обзира на то где се и у каквим условима, и од каквих родитеља родио. Имамо примере светитеља који су били владари, имамо светитеље који су се родили у сиромаштву, имамо светитеља међу најученијим људима свог времена, као и међу пастирима. Имамо светитеље који су синови и кћери светих људи, а имамо и оних светитеља чији су родитељи били гонитељи хришћана. Свакоме од нас пружена је иста шанса и свакоме од нас је Бог дао слободу да искористимо своје шансе онако како желимо. Шта ће ко од нас постићи са даровима које је примио од Бога, зависи само од нас самих. Бог нас је позвао да те међусобне разлике љубављу надомештамо. Да своје вишкове делимо са онима којима недостаје како би свако своје потребе могао да задовољи. У том смислу треба разумети речи Светог апостола Павла: „Носите бремена једни другима и тако испуните закон Христов“. Или на другоме месту каже: „Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других“. Ово наравно не треба разумети да свако треба да се петља у туђе послове и да гура свој нос тамо где му није место. Него кад видиш да се неко труди да нешто постигне, да чезне за нечим, онда колико до тебе стоји учини све да му помогнеш да то постигне. Наравно, под условом да се ради о некој ствари која није зла сама по себи. Ако видиш да се неко бори са неком невољом, онда ћеш понети његово бреме, ако му помогнеш да је савлада. Ако видиш човека увређеног и пониженог у чијем се срцу зачиње мржња и жеља за осветом, и ако му благом речју и утехом олакшаш да своје срце излечи од мржње и злопамћења, онда си понео његово бреме. Ако видиш некога обасутог славом и богатством како се заборавља и како из његове душе полако ишчезава смирење, самилост и доброта, па га речју или каквим примером тргнеш из духовног сна и у њему пробудиш поново она племенита осећања, онда си понео његово бреме. Ако си здрав, помози болесном. Ако си учен, помози неуком. Ако си богат, помози сиротом. Ако си моћан, помози нејаком. Ако си славан, помози презреном. Ако имаш какав дар Божији, помози онима којима тај дар недостаје. У житију светог Петра Милостивог читамо интересантан догађај. Наиме Петар је испрва био веома немилостив цариник. Градски просјаци су једног дана стали између себе да разговарају о њему и дошли до закључка да ни један од њих никада ништа није добио од Петра. Тада један од њих рече: „ја ћу од њега нешто испросити“. Једног дана када је Петар возио товар хлебова за кнеза, овај просјак изађе пред њега и стаде га толико упорно молити, да се Петру на крају досади и желећи да га се отараси он замахну једним хлебом на просјака с гневом гађајући га векном хлеба уместо камена јер му ништа друго није било при руци. Нешто касније Петар се разболе и паде у занос и виде себе на суду. Виде теразије где на једну страну ставише све његове грехе, а на другој страни се испрва не нађе ни једно добро дело тако да се теразије сасвим нагнуше на једну страну. У том тренутку на оној другој страни се нађе онај хлеб којим је гађао просјака и он претеже. Тргнувши се из тог виђења, и опоравивши се од болести, Петар је из корена променио свој начин живота и постао је најмилостивији човек у свој околини, тако да је и добио надимак Милостиви. Из тог житија видимо да је могуће и ономе ко је од Бога добио дар сиромаштва, да помогне ономе ко је добио дар богатства. Јер и богатство и сиромаштво су дарови Божији. У оним даровима у којима изобилујеш, старај се да помогнеш онима којима ти дарови недостају, да би и други људи који имају дарове који теби недостају, помогли теби. Бог нас је баш зато и створио неједнаком, како би смо имали више прилика да покажемо своју љубав. Ако пак, видиш човека да се упиње да нешто постигне, па се у теби појави завист према његовим успесима и уместо да му помогнеш да постигне свој циљ, ти му још додатно ставиш препреку на пут, како би га спречио, онда не само да ниси понео његово бреме, него си га још више обременио. Ако видиш пониженог и увређеног, па му доливаш уље на ватру својим речима и у њему утврђујеш мржњу према увредиоцу и жељу за осветом, онда не само да ниси понео његово бреме него си га додатно обременио. Понети бреме другом човеку, значи разумети његове жеље и потребе и према својим могућностима му помоћи да их оствари и задовољи. У свему томе треба да будеш опрезан и да пазиш и на самог себе. Некад видиш код некога само једну потребу, али у њему има више међусобно испреплетаних потреба и можда та коју видиш није највећа и најважнија. На пример видиш човека сиротињски обучена и помислиш његова највећа потреба је новац за храну и одело. Те су потребе сасвим очигледне. Међутим, можда он у себи не осећа толику тескобу што је гладан, нити му је хладно због рђавог одела. Можда је у њему куд и камо већа потреба да га неко уважи, и да га не гледају с висине. Ти му пружиш новац, али без довољно пажње и такта, и тиме си можда ублажио те његове очигледне потребе, али си на њега натоварио два пута веће бреме само тиме што се у твом гесту назирао презир или гађење. Да би избегао ту замку, старај се да у себи о другим људима размишљаш на следећи начин. Бог те је обдарио неким даровима и сви људи којима ти твоји дарови могу бити од помоћи су као неки Божији службеници у некој небеској банци. Једини начин да задобијеш спасење то је да те дарове које си од Бога примио уложиш у небеску банку преко одређених службеника. Током живота наилазићеш на те службенике и твој задатак је да их препознаш кад их сретнеш и да им својим даровима послужиш, тј да преко њих те дарове уложиш на прави начин. Ако их правилно уложиш, преко службеника које ти Бог пошаље, на страшном суду ћеш бити похваљен и наследићеш вечни живот. Ако пак не препознаш те Божије службенике и пропустиш прилику да им послужиш својим даровима, онда си попут оног слуге из јеванђелске приче о талантима, који је закопао свој талант и чућеш страшан прекор на суду. Ако тако будеш гледао на све људе око себе, као на потенцијалне службенике које ти сам Бог шаље као прилику да паметно употребиш своје дарове, као на људе од којих зависи твоје сопствено спасење, онда ти неће промаћи ни оне њихове потребе које су можда мање очигледне, али које су за њих можда куд и камо важније од оних очигледних потреба које имају. Настој дакле да добро сагледаш све потребе људи које сусрећеш, како оне очигледне тако и оне скривене и онда се постарај да им колико год више можеш, олакшаш, даровима које си примио од Бога, пазећи да том приликом на њих не натовариш неко ново бреме. Тако ћеш људима који те окружују, олакшати да носе своје бреме, а то значи да ћеш ти понети део њиховог бремена. То је најбољи могући начин да употребиш дарове које ти је Бог поверио. Зато Свети Јован Златоусти и каже да је то најспасоноснији начин живота. https://www.tvhram.rs/odgovor-duhovnika/odgovor-duhovnika/3836/odgovor-duhovnika-nositi-breme-drugoga

Бог је љубав и створио је овај свет и нас у њему из љубави. Ако Бога гледамо као уметника и сву творевину Божију посматрамо као уметничко дело, могло би се рећи да је главна тема тог уметничког дела – љубав. Могао је Бог створити овај свет и на много других начина, на пример могао је створити људе да буду потпуно једнаки у свему и да сваки човек буде сам себи довољан, тј да буде у потпуности способан да задовољи све своје потребе. У том случају би главна тема уметничког дела било нешто друго а не љубав, можда рецимо једнакост и симетрија. Али, будући и сам љубав, Бог је створио овај свет тако да љубав буде у сваком ма и најмањем делићу главни састојак, главни чинилац. Отуда су сви људи међусобно различити. Не постоје два потпуно иста човека. Чак се и близанци међусобно разликују. Не само да се разликујемо по изгледу, него смо различити и по даровима које нам Бог даје. Неко се роди да буде научник, неко да буде руководилац, неко да буде уметник, неко да буде лекар, неко да буде рудар, неко да буде пастир, неко да буде војник, а неко да буде војсковођа. Неко се родио у богатој породици, а неко се родио од сиромашних родитеља. Неко се родио здрав и снажан, а неко се родио са неком урођеном болешћу. И не само да се разликујемо по месту и условима у којима смо рођени, него су различити услови у којима свако од нас расте и развија се док не постане самостална личност. Све ове разлике површном посматрачу могу личити на неправду. Демони се веома труде да такав став и такву мисао наметну што већем броју људи. Али никакве неправде ту нема. Коме је више дао Бог, од њега ће више и тражити. Било је кроз историју многих покушаја да се створи једнакост међу људима, али сваки покушај да се створи нека спољашња једнакост, једнакост у смислу постигнутих резултата, тј да сви људи имају подједнаку имовину, подједнак углед, подједнаку славу, подједнак утицај на друштво, неминовно води у тоталитарни друштвени поредак, у репресију. Истинску једнакост међу људима не треба тражити у тим спољашњим стварима, већ пре свега у томе да сваки човек има подједнаке шансе и слободу да се сам по својој слободној вољи користи тим шансама. На пример, било би неправедно забранити неком детету да једног дана постане лекар, ако је то његова жеља. Али би било сасвим погрешно и да му се ради неке друштвене статистике наметне да буде лекар само зато што је друштву потребно тачно толико и толико лекара или зато што се родио у лекарској породици. Књижевност је препуна јунака којима нека сила, неки закон, неки друштвени поредак намеће шта морају да буду, док су у њима самима жеље за нечим другим. Од царевића који жели да се игра у прашини и буде слободан као просјак, преко заљубљених којима родитељи бране ту љубав, па до рецимо осуђеника који је након изласка из затвора решио да живи поштено, али га друштво и даље третира као криминалца и не пружа му прилику да свој живот промени. То је универзална тема људске драме. Уместо да се силом намеће једнакост, Бог нас призива на нешто много узвишеније. Пред Богом смо сви једнаки. Коме је више дао, од њега више и тражи, а коме је мање дао, од њега мање очекује. Шансе за успех су нам свима подједнаке. Свако може постати светитељ ако то жели, без обзира на то где се и у каквим условима, и од каквих родитеља родио. Имамо примере светитеља који су били владари, имамо светитеље који су се родили у сиромаштву, имамо светитеља међу најученијим људима свог времена, као и међу пастирима. Имамо светитеље који су синови и кћери светих људи, а имамо и оних светитеља чији су родитељи били гонитељи хришћана. Свакоме од нас пружена је иста шанса и свакоме од нас је Бог дао слободу да искористимо своје шансе онако како желимо. Шта ће ко од нас постићи са даровима које је примио од Бога, зависи само од нас самих. Бог нас је позвао да те међусобне разлике љубављу надомештамо. Да своје вишкове делимо са онима којима недостаје како би свако своје потребе могао да задовољи. У том смислу треба разумети речи Светог апостола Павла: „Носите бремена једни другима и тако испуните закон Христов“. Или на другоме месту каже: „Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других“. Ово наравно не треба разумети да свако треба да се петља у туђе послове и да гура свој нос тамо где му није место. Него кад видиш да се неко труди да нешто постигне, да чезне за нечим, онда колико до тебе стоји учини све да му помогнеш да то постигне. Наравно, под условом да се ради о некој ствари која није зла сама по себи. Ако видиш да се неко бори са неком невољом, онда ћеш понети његово бреме, ако му помогнеш да је савлада. Ако видиш човека увређеног и пониженог у чијем се срцу зачиње мржња и жеља за осветом, и ако му благом речју и утехом олакшаш да своје срце излечи од мржње и злопамћења, онда си понео његово бреме. Ако видиш некога обасутог славом и богатством како се заборавља и како из његове душе полако ишчезава смирење, самилост и доброта, па га речју или каквим примером тргнеш из духовног сна и у њему пробудиш поново она племенита осећања, онда си понео његово бреме. Ако си здрав, помози болесном. Ако си учен, помози неуком. Ако си богат, помози сиротом. Ако си моћан, помози нејаком. Ако си славан, помози презреном. Ако имаш какав дар Божији, помози онима којима тај дар недостаје. У житију светог Петра Милостивог читамо интересантан догађај. Наиме Петар је испрва био веома немилостив цариник. Градски просјаци су једног дана стали између себе да разговарају о њему и дошли до закључка да ни један од њих никада ништа није добио од Петра. Тада један од њих рече: „ја ћу од њега нешто испросити“. Једног дана када је Петар возио товар хлебова за кнеза, овај просјак изађе пред њега и стаде га толико упорно молити, да се Петру на крају досади и желећи да га се отараси он замахну једним хлебом на просјака с гневом гађајући га векном хлеба уместо камена јер му ништа друго није било при руци. Нешто касније Петар се разболе и паде у занос и виде себе на суду. Виде теразије где на једну страну ставише све његове грехе, а на другој страни се испрва не нађе ни једно добро дело тако да се теразије сасвим нагнуше на једну страну. У том тренутку на оној другој страни се нађе онај хлеб којим је гађао просјака и он претеже. Тргнувши се из тог виђења, и опоравивши се од болести, Петар је из корена променио свој начин живота и постао је најмилостивији човек у свој околини, тако да је и добио надимак Милостиви. Из тог житија видимо да је могуће и ономе ко је од Бога добио дар сиромаштва, да помогне ономе ко је добио дар богатства. Јер и богатство и сиромаштво су дарови Божији. У оним даровима у којима изобилујеш, старај се да помогнеш онима којима ти дарови недостају, да би и други људи који имају дарове који теби недостају, помогли теби. Бог нас је баш зато и створио неједнаком, како би смо имали више прилика да покажемо своју љубав. Ако пак, видиш човека да се упиње да нешто постигне, па се у теби појави завист према његовим успесима и уместо да му помогнеш да постигне свој циљ, ти му још додатно ставиш препреку на пут, како би га спречио, онда не само да ниси понео његово бреме, него си га још више обременио. Ако видиш пониженог и увређеног, па му доливаш уље на ватру својим речима и у њему утврђујеш мржњу према увредиоцу и жељу за осветом, онда не само да ниси понео његово бреме него си га додатно обременио. Понети бреме другом човеку, значи разумети његове жеље и потребе и према својим могућностима му помоћи да их оствари и задовољи. У свему томе треба да будеш опрезан и да пазиш и на самог себе. Некад видиш код некога само једну потребу, али у њему има више међусобно испреплетаних потреба и можда та коју видиш није највећа и најважнија. На пример видиш човека сиротињски обучена и помислиш његова највећа потреба је новац за храну и одело. Те су потребе сасвим очигледне. Међутим, можда он у себи не осећа толику тескобу што је гладан, нити му је хладно због рђавог одела. Можда је у њему куд и камо већа потреба да га неко уважи, и да га не гледају с висине. Ти му пружиш новац, али без довољно пажње и такта, и тиме си можда ублажио те његове очигледне потребе, али си на њега натоварио два пута веће бреме само тиме што се у твом гесту назирао презир или гађење. Да би избегао ту замку, старај се да у себи о другим људима размишљаш на следећи начин. Бог те је обдарио неким даровима и сви људи којима ти твоји дарови могу бити од помоћи су као неки Божији службеници у некој небеској банци. Једини начин да задобијеш спасење то је да те дарове које си од Бога примио уложиш у небеску банку преко одређених службеника. Током живота наилазићеш на те службенике и твој задатак је да их препознаш кад их сретнеш и да им својим даровима послужиш, тј да преко њих те дарове уложиш на прави начин. Ако их правилно уложиш, преко службеника које ти Бог пошаље, на страшном суду ћеш бити похваљен и наследићеш вечни живот. Ако пак не препознаш те Божије службенике и пропустиш прилику да им послужиш својим даровима, онда си попут оног слуге из јеванђелске приче о талантима, који је закопао свој талант и чућеш страшан прекор на суду. Ако тако будеш гледао на све људе око себе, као на потенцијалне службенике које ти сам Бог шаље као прилику да паметно употребиш своје дарове, као на људе од којих зависи твоје сопствено спасење, онда ти неће промаћи ни оне њихове потребе које су можда мање очигледне, али које су за њих можда куд и камо важније од оних очигледних потреба које имају. Настој дакле да добро сагледаш све потребе људи које сусрећеш, како оне очигледне тако и оне скривене и онда се постарај да им колико год више можеш, олакшаш, даровима које си примио од Бога, пазећи да том приликом на њих не натовариш неко ново бреме. Тако ћеш људима који те окружују, олакшати да носе своје бреме, а то значи да ћеш ти понети део њиховог бремена. То је најбољи могући начин да употребиш дарове које ти је Бог поверио. Зато Свети Јован Златоусти и каже да је то најспасоноснији начин живота. https://www.tvhram.rs/odgovor-duhovnika/odgovor-duhovnika/3836/odgovor-duhovnika-nositi-breme-drugoga

Бремена других људи нису само њихове спољне несреће, већ и њихови дубоко укорењени недостаци карактера: слабе тачке, болести зависности, предрасуде, заблуде, себичност, и тако даље. Ја сам позвана да понесем та „бремена“ других људи, баш као и ја, и други у мом животу, носе моје. Исто као што Христос носи моје и како их је са собом и на крст понео. Имам прилику да понесем туђа „бремена“ и да испуним закон Христов, закона крста, кад год туђи его крочи на мој сопствени. Ја пропуштам ову прилику сваки пут када се фокусирам на сопствена „бремена“; уколико дозволим себи да се осећам повређено, занемарено или бедно. И моја „бремена“, можда иронично, постају лакша ношењем туђих. Она нису тешка кад их прихватам као своја. Као што је неко једном рекао: „Он није тежак. Он ми је брат!“

Четврта недјеља по Духовима литургијски и молитвено прослављена је у манастиру Савина. У недјељу 5. јула јеромонах Макарије Игуман савинске Свете обитељи началствовао је Светом литургијом у манастиру Савина у Херцег Новом. Звучни запис беседе Отац Макарије је вјернике сабране на светом богослужењу поучио је ријечима литургијске проповиједи, у којој је говорио о жртвеној љубави монахиње Јелене (Каравајеве), некада познате умјетнице, која је, крајем прошлог вијека у Француској, својим животом платила цијену живота осуђенице на смрт која је имала дијете. “Човјек жтрвујући се за другога и живећи по Јеванђељу може задобити вјечни живот, јер Хришћанство није философија. Кроз мала дјела чине се и она велика, док свако од нас, на оном мјесту на коме се затекне показује да ли је у маломе вјеран свом Господу“- казао је отац Макарије, додајући да у сваком времену има живих примјера да је Свето Јеванђеље живо и да је наш Бог, живи Бог Који је увијек ту. “Господ никада не одлази од нас, само је питање да ли ми хоћемо да Га примимо у своје срца, а примамо Га чињењем јеванђелских дјела и то је једини пут, док је све ван тога пакао и промашај, празнина у којој нема суштинског односа и сусрета Бога и човјека“, -рекао је отац Макарије. Савински Игуман је казао да само човјек који се срео са Богом може чинити јеванђелска дјела. Само Богом човјек може бити истински милосрдан, а не сујетан и горд, док само мисли о себи да је милосрдан. “Танка је линија која раздваја истинског човјека, истински живот, истинско Царство Божије од царства лажи, прелести и мрака. Сваки човјек који дође на овај свијет мора да полаже тај истит. Мора да изабере или истинску свјетлост или одлазак у таму. Истинска свјетлост је Господ Исус Христос, са Којим сусрет доноси истинску свјетост, истинску радост и благовијест живог Светог јеванђеља. Ми смо позвани да, у сваком времену и догађају, свједочимо Господа и зато немамо оправдања ако не живимо по Његовом заповијестима. Није Бог Тај Који прави разлике међу људима. Ми смо ти који бирамо, да ли ћемо живјети свјетлошћу Јеванђеља и видјевши, кроз покајање, своје немоћи, истински завапити Господу, добивши тако силу благодати Духа Светога да можемо да испуњавамо Свето Јенанђеље и да по њему живимо. Само животом по Јеванђељу можемо осјетити истинску радост и поред свих тешкоћа, које нас сналазе. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигор

У суботу, 8. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Барајеву. Владику је дочекао верни народ са децом. Епископу су саслуживали: игуман ћелијски Доситеј Хиландарац, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јереј Рашко Стјепановић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Дамјан Божић, ђакон Филип Милованчевић и ђакон Зоран Станковић. На богослужењу су појали “Србски православни појци”. Звучни запис беседе Владика се после прочитаног Јеванђеља обратио верном народу беседом о светој Литургији као Царству Небеском. Епископ је нагласио да се Царство Небеско задобија већ у овом свету. “Ми долазимо на овај свет вољом Божијом и сваки је човек одговоран за време у које долази на овај свет. Господ свакога од нас позива понаособ, а човек често загуши себе када о себи високо мисли. Човек не треба себе да представља да је виши од других. Треба нам пристојан живот”, истакао је владика. У наставку беседе епископ је говорио о јеванђељској теми о причи о неправедном судији који је безосећајан човек. “Ако не осећамо другога као самога себе, онда смо човек који се Бога не боји и људи не стиди. Шта човеку вреди који има све у овом свету а нема човечности. Овај судија поступа из пркоса према особи којој је потребна помоћ. Такав човек је сав обзидан у самога себе и никоме не дозвољава да уђе у њега. Такав човек је празан, али је у исто време и пун гордости. Он не слуша ни другога човека, али ни Бога. Непрестано истиче себе и понижава другога. Такав је човек пун хвале за себе, а истинска похвала је у Господа”. Говорећи о човеку владика је поменуо псалмопевца Давида који кроз своје песме доживљава истинско покајање. У својим пемама цар Давид је описао човека који је добио славу од Бога и ту епископ наглашава да смо од Господа све добили и позвани смо да Бога непрестано славимо јер Бог верује у човека и позива да и човек верује у Њега. “Ми често изговарамо реч човек, а она нам заиста много значи. Свето писмо и свети оци нам наглашавају да је човек икона Божија, и када грешимо ми помрачујемо лик Божији у нама. Ми хришћани знамо да је Бог постао човек и баш због тога треба да водимо рачуна како је узвишено бити човек. Често чујемо како човек устаје на човека и човек је у опасности. Међутим, човек је у највећој опасности од самога себе. Он када пропада за собом вуче и другога и то је велика опасност. Зато имајмо стида и будимо људи као што нас учи наш патријарх Павле”, закључио је Епископ Јован. У току литургије одржан је и помен за упокојене, а после причешћа епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа. После тога епископ је дао даља упутства за наставак фрескописа у светониколајевском храму. Сабрање је настављено трпезом љубави у парохијском дому барајевског светосавског храма. Извор: Епархија шумадијска

Иако жанровски сасвим разнородне, све три књиге јесу величанствена свједочанства не толико и не само о „узвишености свештеничког достојанства“ колико о животном путу, прохођењу кроз живот онога који одлучи да на себе узме бреме свештеничког свједочења. Заправо: годинама сам сматрао да оне код младог човјека препуног идеала, испуњеног треперавом свјетлошћу љубави према лику идеалног свештеника (врло често унапријед виђеног у своме лику у мантији, пред огледалом) могу да изазову отрјежњујући ефекат, суочење са одговорношћу, замишљеност над стварним ликом свештенослужитеља. Данас, када најчешће пред собом видим младог човјека чврсто и непоколебљиво одлучног да постане свештеник, али најчешће човјека без погледа у коме би се назрео екстатични ерос, чак ни без сањивог погледа самозаљубљености у пројекцију идеалног свештеничког себе, препоручујем исте наведене књиге онима који се спремају да служе. Као и сва вриједна читалачка штива, Златоустове књиге, Лебедевљева студија и Сегењев роман нису само раз-утопије, писане само да нам кажу шта конкретно значи носити Крст, већ су уједно књиге непрекидног подсјећања да свештенослужење и те како има смисла, да се тај смисао налази увијек негдје другдје или, још тачније: у неком Другом, и да се кроз живот не може ићи ни само идеалима који се не обазиру на стварност, али још мање – прагматизмом лишеним идеала. Ниједна од тих књига није написана у замишљеном вакууму идеалног бивствовања, него у друштву и историји, у животу који свештеник мора живјети како би могао да га у пуноћи дијели са другима. Заправо, управо је та смјештеност у конкретан живот оно најљековитије у сваком од ових дијела: свакоме од њих она придаје помало опорог укуса и оне тако животне горчине: али прво што млади свештеник учи јесте да окуси и горчину живота, не огорчивши ни себе ни друге… Тешко да је историја само учитељица живота. Прошли животи немају само педагошку вриједност: историја јесте живот, живот постаје историја… Живот звани историја нам казује много више од онога што је данас, наводно, „историјској свијести“ досљедна теологија спремна да види. Зато Лебедевљева књига у највећој мери ослобађа илузија: она нас упућује на толико пута превиђену чињеницу да црквене службе нису саморазумљиве стварности, надсвјетски одбљесци неких космосу непричасних реалија, метафизичка стања сасвим небеских бића, него историјске појаве. Штавише: оне су историјски процеси и догађаји унутар којих се већ вијековима много тога сложило да би службе постале управо онаквим какве јесу. Све службе Цркве потичу из Њеног бића, не упркос Њеној историји или игноришући је, већ управо због историје Цркве. Службе јесу у бићу Цркве, јер јесу у историји и стварности Цркве. Међутим, већина историјских перспектива које нам казују како је нека црквена служба настала или постала то што јесте зауставља се на опису те и других служби у Цркви, и то само до једног момента у историји. Тако се утемељује једна метафизика црквене службе која послије заснивања у историји у суштини престаје бити историјска, те умјесто описне (дескриптивне), постаје прописна (нормативна): из описа настанка службе ми сазнајемо шта је њен садржај и претпостављамо да се тај садржај напросто протеже кроз историју, да постоји „епископ“, „свештеник“, „ђакон“ или „лаик“, који је увијек и свугдје исти. Црквене службе тако постају поља непрестане истости, неисторијског и непросторног идентитета, досљедности замишљеном сопственом лику. Али, да ли је једини садржај црквених служби непрекидно репродуковање сопственог садржаја, дуплирање и понављање кроз историју вјечите истости? У чему су оне утемељене: у себи, у истости или у нечему и некоме Другом? Садржај сваке од црквених служби образлаже се увијек иконично-литургијски: службе иконизују есхатолошко сабрање у Царству Божијем. Али језик иконе је двосмислен. Он је – и у томе је сва трагедија данашњих црквених служби – схваћен тако да иконични карактер доноси визуелни, али не и егзистенцијални садржај Прволика, тако да Црква и њене службе првенствено личе на Царство а не да јесу Царство. Разлика је танана и готово непримјетна, али она одређује толико тога битног у нашем данашњем црквеном животу. Ако су Свјетлост и Љубав, бесконачно окупљање око Богочовјека садржај (а не само слика) Царства, онда је свака Евхаристија и цјелокупна стварност Цркве позвана да иконизује овај садржај, да живи(мо) Љубав и Свјетлост и Близину Богочовјека. Да ли је то оно што видимо? Ако епископ иконизује Христа – откуда толико нервозе, толико неуротичних (христоликих?) испада? Откуда тежина, ужасни трептај архијерејске литургије, клецај кољена свештенства, снебивање народа пред нервозом онога „на мјесту Христовом“? Ако свештеник иконизује Апостоле – откуда такво пренебрегавање тумачења ријечи Јеванђеља, откуда толико нехајног односа према Бесједи на гори, како то да су литургијске појединости потиснуле ријеч и праксу Царства објављеног у Јеванђељу? Није ли презвитер рукоположен управо да одушевљава вјерне Ријечју и Стварношћу Царства, а не да опомиње младе богослове да је „теологија једно а пракса друго“? Откуд капитулација богословља Царства у свештенству Царства? Да ли је једино иконично у ђаконској служби, једино што их чини да „херувиме тајанствено изображавају“ – дубоки глас и театрални наступ? Није ли припадање Новом Израиљу, Народу Божијем обавезујуће: да би иконизовао Царство, лаик, вјерник, припадник тога Народа позван је да живи богословље, а не ритуалистику, позван да прониче у Недокучиво, а не да се задовољава повременим „присуством“ у литургијском театру и конзумирањем пригодних садржаја, потпуно истих на сваком религијском тржишту? Није ли иконични карактер служби опомена да садржај службе никада није у истрајавању у једном визуелном, очекиваном „имиџу“ и „позицији“, у ономе што епископ/свештеник/ђакон/лаик јесте по „позицијским очекивањима“, него увијек – у ономе ко јесмо. Ми јесмо тиме што постојимо овдје и сада за друге, овдје и сада погођени и промијењени Царством Божијим. Докле год смо се службом претплатили, а не обавезали да иконизујемо Царство – још увијек нисмо почели да живимо служење, да живимо Царство. Позвани смо да Царство испуни нас, а не да својим недостацима замаглимо одраз Царства, да свједочимо Присуство Бога у свијету у коме се Његово одсуство сваког дана објављује у сваком трагичном искуству свијета и човјека. Литургијско заснивање има смисла једино ако оно није идеолошко образложење, попут марксистичког прокламовања „како ће бити послије побједе свјетске револуције“, него уколико може бити релевантно као стварност Цркве. Литургијско заснивање сваке службе јесте позив да смо пред лицем Христа Чију Парусију чекамо одговорни за сваког човјека. Литургијско заснивање црквених служби није заснивање официрске субординације, структурисање једне слике опадајуће моћи, него опомена да служење (у) Цркви јесте одрицање (од) моћи. То је својеврстан парадокс Цркве: (хи)јерархија служења. Притом, то не би смјела да буде имитација служења, тј. одрицање на једној степеници, да би се задобило на другој. Бога је немогуће преварити. Са Богом се свађа и мири, али са Богом се не тргује. Да ли је данас литургијско заснивање служби оно што видимо, оно што Црква живи? Литургијско утемељење плијени својом видљивошћу: Кавасилиним очима Цркву увијек можемо видјети не као литургију или у литургији – видјети Цркву значи видјети литургију. Не постоји видљивија Црква од оне сабране „на исто мјесто“, нити ће је до Парусије бити. Па како је онда уопште могуће литургијски објаснити структурисање моћи унутар Тијела Христовог? Како је могуће да постоји толико „историјских случајности“ спрам којих је Стварност Царства потпуно ирелевантна, а због којих овдје и сада „људи у Цркви“ губе душе и главе и губили су их миленијумима. Из перспективе Царства не постоје патријарси, митрополити, архиепископи, митроносни и крстоносни протојереји, пуначки архиђакони ни напрсни крстови докторски, са сузама и без суза, не постоје црвени и плави појасеви, мјеста у првим редовима за политичаре, сталне стасидије закупљене вијековима, несмјењиви црквењаци и вјечити предсједници црквених одбора. Као да смо као Хришћани, као Црква заборавили да смо сви овдје Ecclesia in statu viatoris, Сабрање страника на путу, да земља под нашим ногама, читав космос у коме постојимо ни сам није оно што тек треба да буде. Заборавили да се све мјери Небеским Јерусалимом. Све су то неминовности историје. Можда неизбјежне. Али толико оптерећујуће, тешке за ношење, претешке. И не би уопште биле трагичне, када се не бисмо гледали и препознавали кроз њих, када се шест свештеника који се нађу на некој црквеној слави – у том саставу можда први и последњи пут – не би „редали“ по одликовањима и датумима рукоположења, намјесничким „позицијама“ и неформалним моћима. Ако су одликовања данак плаћен „систему“ – онда би бар пред Трпезом требало да се разликујемо од официра и масона, да потонемо у Стварност Изнад Нас. Докле год се будемо молили „да нас помене Господ Бог у Царству своме“ у неколико колона – мале су шансе да ћемо се тамо наћи заједно. У Царство се не улази сам, не улази разврстан по чиновима, него по препознавању Христа у „једном од ових најмањих“. Пред вратима Царства – онога које је у нама – већ овдје и сада морамо да оставимо своја „архи“ и „прото“. Јер ће први бити посљедњи и посљедњи први. Моћ је страна бићу Цркве: осим силе Крста, силе служења, не постоји ниједна моћ која би извирала из самог бића Цркве. Управо супротно: сваки пут када се сусретну „моћ“ и Царство Божије, једно мора устукнути. Најбољи примјер јесте архијерејска литургија: она бива иконом Царства, само ако Архијереј који је служи кенотички остави „моћ“ над животом свештенства које му саслужује (оне пословичне и врло реалне „нож и погачу“). У свим осталим случајевима моћ ће бити једини садржај који ћемо гледати, она ће се чути у дрхтавом и несигурном гласу сваког возгласа, у неспретном покрету сваког свештеника, пренијеће се врло вјероватно и на окупљени народ. Моћ било кога осим Христа престаје тамо гдје почиње Црква. Језик моћи највећа је пријетња бићу Цркве. Језик моћи свагда пријети да уништи Цркву, да од ње начини само још једну „структуру“, институцију попут сваке друге, да је том истошћу са било којом институцијом изнутра испразни и обесмисли. Моћ не може остати неиспољена: моћ тражи да постане свеобухватна стварност у Тијелу у којем би требало да јесте и пребива већ Једна Свеобухватна Стварност, Алфа и Омега, Распети и Васкрсли, Јагње Божије. Моћ – чак и када је историјски неопходна – тражи жртву. Сјетимо се само односа Св. Василија Великог и Св. Григорија Богослова!) Докле год постоји свијест о насилности власти, о моћи као нужном злу – (Бого)човјечност у односима не мора да се изгуби: сваку наредбу може да оправда очинска љубав, уколико је са љубављу изречена. Али када моћ постане једини садржај, када стварност Цркве постане низ наредби а деценије међуљудских односа свједоче недостатак обзирности (а не љубави) – онда су „врата Адова“ близу и још остаје само нада у скори Долазак Јагњета. Тада је свака опомена на то да смо у Цркви да бисмо били послушни у љубави, а не потчињени у страху – крик јуродивога. Јер моћ увијек сугерише: ја сам свеобухватна Стварност. Она паралише страхом, она плијени ако јој се човјек преда. Она је од много ког монаха који је стремио паламитском созерцању начинила Кардинала Ришељеа, од много кога преданог свештеника „попа“ Владу Зечевића. Моћ је заразна. Она тражи цијелога човјека. Она представља језик комуникације. Она одузима разум, рационализујући само саму себе. Зато се нико и не усуђује да је изазове: рећи „предстојатељ сам превелике Епархије/парохије“ у језику моћи само значи показати слабост, а слабост јесте јерес језика моћи. Из перспективе вјечности не постоје велике и мале епархије, велике и мале парохије. Из перспективе језика моћи једино што јесте битно јесте „величина“: веће је боље, веће је „моћније“. Моћ је сама по себи садржај и то такав да празни све остале садржаје. Зато је толико људи спремно да се одрекне било каквог садржаја личности, да би моћ постала њихов једини садржај. То је најтужнија појава, ту смо на самој ивици пораза Цркве: толико људи који су читав живот служили литургију, схвата, примера ради, пензију као крај „каријере“, коначно „одузимање моћи“ практично као крај живота, иако мировина не подразумијева забрану свештенослужења. Мировина је за сваког човјека који је себе несебичо давао 50 година – награда, могућност да остане оно најбоље што је био, сада само без тешког бремена обавеза. Она је пораз само са позиције моћи. Сличном феномену присуствујемо и сваки пут када се започну расправе о причешћивању вјерних и причешћивању свештенослужитеља. Свако ко воли Цркву желио би да оних који учествују у њеном бићу буде више. Само са позиције моћи, тог осјећаја (незаслужене) супериорности могућа је тужна илузија да никад сузбијени его, оно на спасење претплаћено „ја“ располаже(м) Христом, да причешћујем или не причешћујем кад и како се мени хоће. Отуда се иза много реторике „вјерности Предању“ крије само једно: страх од губитка моћи, од губитка формацијске супериорности… А језик моћи каже да постоји само бинарна стварност: пуковник/покојник и никада покајник. Туга је то. Као у Чеховљевом Архијереју: Епископ остаје „Његово Преосвештенство“ до саме смрти, иако и његово унутрашње биће, биће човјека истински оданог Цркви, живи у једном другачијем регистру стварности. Тек мајчин поглед и самртнички ропац враћају Преосвећеног назад у оно најаутентичније и најтоплије, прво и посљедње: пред нама се појављује Павлуша. У Цркви смо се родили управо да би нас Христос препознао као Павлушу, оно најбоље и исконско у нама. Потражили смо Цркву да нас загрљајем Богочовјека чува и када смо слаби, рањени и рањиви, када смо рањени, јер смо друге повриједили, када нам је потребна утјеха… Какве везе са том руком коју тражимо имају сви ови односи у којима смо окружени људима који се радују нашим падовима и слабостима, људима који не само да не плачу са нама – него са подсмијехом гледају наше сузе? Гдје се то изгубио простор у Цркви у коме бих потрчао да исповједим свој гријех, да крикнем своју тугу? Не знам. Некада, када би био опхрван, хришћанин је тражио Сабрање Цркве. Данас, када је опхрван животом, човјек тражи тишину Цркве. Међу толиким људима „у Цркви“, рањени човјек се осјећа сам. Зато се српске цркве увијек попуњавају од посљедњих редова ка напријед. Од тишине ка олтару. Рањени Епископ, рањени свештеник, биће без могућности да стане у посљедњи ред: двоструко сам. Од свештеника друштво очекује само један пожељни имиџ, читав низ у суштини квази-естетских и визуелних садржаја: да се облачи и шиша на одређени начин, да говори на одређени начин, да му породица такође изгледа на одређени начин. Чак и оно што се чини нешто апстрактнијим и налик на вриједности – питање материјалне скромности његовог живота – одређено је једним визуелним естетским (не)укусом, а не запитаношћу над суштином свештенства. Садржај свештеничког служења у суштини је визуелизован. Можда најбољи примјер ове визуелизације јесте толико хваљена наша везаност за Патријарха Павла и његову једноставну поруку „будимо људи“ за коју уопште не можемо видјети да је преобразила друштво које ју је, наводно цијенило: немамо било каквог показатеља да смо тих деведесетих година били људи или да смо данас спремни да жал за патријархом доживимо као завјет да будемо људи. „Будимо људи“ значи „будимо бољи људи“, а не просто „будимо то што већ јесмо“. Колико нас Срба данас жели да се мијења на боље? На друштвеном тржишту које „религији“ даје увијек само једну нишу, чак ни најбољи међу свештенослужитељима не може добити више пажње од моралистичке и лажне сјете за великим човјеком, али тај „жал за патријархом“ у суштини не урушава први закон „религијског тржишта“ а то је: свештенство постоји не да бисмо сви били бољи, него да би они били бољи за све нас. За хришћански лаос – свештенослужитељ је онај који пред-стоји, чак и пред-води: за квази-хришћанско друштво свештенослужитељ је онај ко живи замишљеним животом од кога ја унапријед одустајем. По том квази-хришћанском сценарију свештеник би требало да буде „носилац вриједности“ управо зато да ја не бих морао да живим било коју од „вриједности“ до којих ми је, наводно, стало. И за лицемјерје је углавном потребно двоје. Иако се српско друштво лако да саблазнити о „недостојност“ Цркве, ова саблажњеност у суштини јесте лицемјерна колико и сами примјери недостојности: бивају „разочаране“ масе које никада нису биле очаране било чим у стварности или догађају Цркве. Ова визуелизација, имиџизација садржаја свештенослужитељства погађа и само свештенство. Суочен са захтијевима „религијског тржишта“, са потребом да, да би био „добар“ прилагоди свој изглед и понашање ономе очекиваном, свештеник неминовно живи два живота: онај пожељни и очекивани, и онај „свој“ када скине мантију. Није чудно што је мантија, тј. подрасник углавном схваћена као неки вид униформе. А свака униформа се носи искључиво у „службеним приликама“. Са скидањем униформе углавном престаје „службена дужност“. А може ли се престати бити оцем и када се скине „униформа“? Када се то завршава наша „службена дужност“? Са друге стране, свештеник је човјек са толико породичних и друштвених улога, које се не исцрпљују у томе да пасивно постоји и униформисано изгледа. Шта онда да чини(мо)? Да избјегавамо свадбе наше дјеце и рођака, све оне „ситнице“ које живот значе, одласке на утакмице са синовима, на пробе са кћерима? Да избјегавамо игру са дјецом или и да њу учинимо „визуелно прихватљивом“ терору идеолошког укуса и очекивања – да у парковима пикамо лопту у мантијама и са напрсним крстовима? Или да појмимо и прихватимо да се не престаје бити служитељем Тајне, нити у једном тренутку, ни у једној друштвеној ситуацији, обучен за спорт или за свадбу. Нажалост, „имиџизацији“ свештенства није допринијело само хришћански непросвећено друштво, она је плод и неопатристичког комесарског духа, оног вишедеценијског презира према старим протама са шеширом, жеље да се напречац и одједном све визуелно „оправослави“. Испоставило се да масовно облачење свештенства у расе, подраснике и камилавке неће од њих (тј. нас) учинити светогорске Оце, управо као што облачење у херцеговачке или црногорске народне ношње не би од нас начинило сердаре и војводе. Јер, како ми је увијек говорио блажене успомене Отац (мада никад свештеник) Милан Радуловић: „Дарко, мантија је као кожа. Не можеш је обући и свући.“ Тако јесте. „Мантија“ је свештенослужење: не може се бити и не бити „отац“, бринути и не бринути за ближње, носити и не носити бреме другога. Свештеник није „експерт“ који у одређеном времену одржава привид савршенства. Он је човјек, врло често слаб и проблемима опхрван човјек, који док дише носи бреме другог човјека. Уз своје слабости – и слабости сваког човјека. Отуда је можда најуспјелији лик српског свештеника у нашој кинематографији онај кажњени свештеник кога тумачи покојни Небојша Глоговац у Мом рођаку са села. Скоро све до тада свештеник је увијек карикатурално представљан у „комичном“ нескладу између визуелног идентитета мантије, камилавке и епитрахиља са једне и његове непристојности са друге стране, сходно идеолошким матрицама које су обликовале културна кретања у српској умјетности послије 1945. Међутим Павловић и Глоговац нам не нуде идеализованог суперхероја: отац Милутин лијечи парадоксалном спознајом да је човјек слаб и да га треба најприје вољети, он лијечи и када на самрти пјева. Свештеник је биће за другога. Он тек почиње да служи када се испразни од било чега свога на шта би се позвао: истинско достојанство свештеника јесте његова „моћ“ да своје слабости учини начином на које схвата слабости других, способност да слабости другог схвати као дио свога бића. Свештенослужитељ је биће које не располаже спасењем, него које и само иште спасења. Нико се не спасава сам. Сви ми чекамо руку Христову, пружену праоцу Адаму, чекамо спасење. Спасење долази кроз кенозу: спасење почиње (са) Богом, кеноза – човјеком, у мени. Свако тужно запажање, драматичну примједбу коју написах упућујем најприје самом себи. Извор: Теологија.нет