Претражи Живе Речи Утехе

Ми не идемо на Небо не зато што грешимо. Знајте да је једини безгрешан био Христос и нико други. Не идемо на Небо не зато што чинимо грехе. Све док смо живи и док су нам очи отворене, грешимо. Отићи ћемо на Небо, јер дајемо све од себе да постанемо оно што Христос жели да будемо, и такав напор ће нас спасити. Да ли можемо победити искушење греха или не, то не зависи од нас, него од Божје милости. Морамо молити Господа да нам пошаље Своју благодат. Ако нам Он пошаље Своју благодат, нећемо се љутити, починити прељубу, красти и тако даље. Ако Бог не пошаље Своју благодат, нећемо бити у стању да превазиђемо своје грехе. То не значи да ми нисмо оно што Христос жели да будемо. Боримо се, ратујемо против својих греха. Видимо своје грехе и мислимо да ако престанемо да их чинимо, нећемо грешити ни разумом, ни очима, ни ушима… Не смемо пасти у очај и рећи: „Ја увек упадам у замку истог греха. Тако да нећу моћи ништа постићи: не радим ништа!“ Много радимо: исповедамо се, смирујемо се, кајемо се… То је оно што нас спасава, а не врлина у којој смо успели. Ђаво такође поседује врлине. Једном, учинивши нешто добро, отишао сам да кажем старцу о томе. Тада сам био искушеник. Кад ме је угледао, одмах је схватио у чему је ствар и, пре него што сам могао да кажем неку реч, рекао је: „Дете моје, зашто бисмо се хвалили и били поносни? Тиме што постимо? Никада не можемо постити више од ђавола, јер он никада ништа не једе. Он је највећи посник. Или зато што смо будни и мало спавамо? Не можемо остати будни више од лукавог, јер он никад не спава. Да ли се уздржавамо, остајемо целомудрени због љубави према Христу? Имамо ли ту врлину? Али никада нећемо постати целомудренији од ђавола, јер он не жели телесна задовољства: не требају му јер нема тело.“ Био сам шокиран! Без обзира колико врлина имамо, никада нећемо моћи стећи оне које ђаво поседује. Али да ли ће ове врлине спасити ђавола? Не; ни нас оне неће спасити. Шта хоћу овим да кажем? Да не треба да будемо пуни врлина? Не. Борићемо се за стицање врлина. Прави хришћанин је увек добродетељан, али није свака добродетељна особа обавезно хришћанин. Међу будистима, хиндусима, Јеврејима, протестантима постоје добродетељни људи. Али врлине саме по себи не спасавају. Бићемо спасени покајањем и смирењем. Смирењем нашег ума. Али смирење није само у изговарању празних речи као што су: „Шта сам? Ја нисам ништа!“ и претварању да си несрећан само зато да би ти људи рекли: „Не, не, ти си добродетељан; гледај, имаш такве и такве врлине…“. Претварајући се да смо смирени, терамо друге да нас хвале. Право смирење није само изговарање смирених речи, већ бити смиреномудра особа, имати смирен дух и не мислити да смо бољи од других, јер се свако зло рађа првенствено у нашим умовима. Ако духовно паднемо поново и поново, не треба очајавати. Постоји свештеник, постоји његов епитрахиљ, постоји покајање… То ће нас спасити – и ништа више. Покајање и смирење ће нас спасити. Ђаво се тога боји. Он има пуно врлина, али недостаје му једна – смирење, а то је створило пакао и донело духовну пустош. Како би показао снагу смирења, како каже Свето Писмо, Христос је сишао с Неба на земљу, понизио се и био послушан до смрти (Фил 2, 8). Смирио се до тачке у којој је пристао да буде разапет. Овакво смирење нам је потребно за наше спасење. Трудимо се да не паднемо у грех, али Бог намерно дозвољава да паднемо како бисмо стекли смирење, и док плачемо због греха који смо починили, Бог нас крунише смирењем због наше борбе са грехом. Стога никада не смемо очајавати. Поставите себи правило да више не понављате своје грехе говорећи: „Нећу се више љутити, нећу радити ово или оно… “ А онда реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И приклоните главу под епитрахиљ свештеника. Шта смо заиста стекли, схватићемо када дође време да се представимо Богу. Човек мери ствари на један начин, али Бог мери на други начин. Никада не треба очајавати. Ако нешто нисте постигли, то не значи да нисте успели. Нема греха који је већи од љубави Божје; нема греха који се Божјом љубављу не може надвладати. Исповедајте се, причешћујте се и не повлачите се из Цркве. Боље је бити грешник у Цркви, него добродетељна особа изван ње. Боље је бити хулиган, и бити са Христом, него бити добар момак, и бити са ђаволом. Наша доброта нас неће спасити, али спасиће нас љубав коју имамо према Христу и духовна борба коју водимо ради Њега. Једном је неки монах заспао током богослужења. Монашки живот је оштар, душа може тежити висинама, али тело понекад нема снаге да је следи. Служба се завршила и напустили смо цркву. Док смо чекали да будемо позвани у трпезарију, други монах, како би задиркивао свог брата, у шали му је рекао: „Оче, видео сам како си заспао у цркви.“ А он је одговорио: „Боље је спавати у Нојевој барци, него бити будан изван ње!“ Боље је да вас Христос спаси, чак и ако заспите у цркви, него да се током поплаве пробудите на улици. Покајање је оно што ће нас спасити, а не нешто друго. Због тога се морамо стално кајати. Зашто је то тако? Зато што стално грешимо и што не треба да будемо везани за грехе које чинимо. Свети Доротеј каже да чак можете некога узнемирити начином на који га гледате и тако починити грех. Па, шта онда да радимо? Да се сакријемо у јаму и непомично чекамо тамо док не умремо? Чим ујутро отворите очи, реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ и „Слава Богу!“. Радећи тако, отићи ћете на Небо, не сумњајте у то. Јер када особа каже: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, то показује да жели бити са Христом, да неће грешити по својој вољи, а ако греши, онда ће то бити против њене воље. Као што каже Свети апостол Павле: Али видим други закон у удима својима, који се супротни закону ума мојега, и заробљава ме законом грјеховнијем који је у удима мојима. Ја несрећни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим 7,23-24)? А ако видимо да ни Свети апостол Павле – онај који је могао васкрсавати мртве – није могао победити грех, хоћемо ли га ми победити? Не. Како ћемо се онда спасити? Бићемо спасени молећи се речима: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ И смирењем. Често када нешто тражимо од Бога, Он нам то не даје само да бисмо наставили да се молимо, а кад коначно примимо оно што смо тражили, испоставља се да смо имали више користи од молитви које смо упутили Богу него од онога што нам је дао. Зато Господ понекад одгађа да нам пружи оно што од Њега више пута тражимо. Често нас доводи у тешке ситуације или нам шаље патње – на пример, болест – како би нас спречио да грешимо. Да смо уместо тога завршили у другачијој ситуацији, били бисмо задовољни и сагрешили бисмо. Како кажу, „нико није срећан тамо где је…“. Игуман НИКОН Атонски https://svetosavlje.org/nema-greha-koji-je-veci-od-ljubavi-bozje/

Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Што више живимо у Цркви тим више почињемо да схватамо да се број разних питања не смањује већ их је сваки дан све више и више. При чему се питања умножавају независно од степена нашег духовног или светског образовања, она су као снежна лопта – што се даље котрља постаје све већа и непредвидива. Међутим од стања наше спремности да примимо сложеније ствари зависи и наша спремност да улажемо напоре за формирање хришћанина у самом себи. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Али како мењати и шта мењати – разумевање тога не долази одмах. И овде постоје одређени разлози. За хришћанина почетника у вери главни проблем је сагласност сопственог спољашњег облика том унутрашњем себи задатом идеалу, коме сви треба да тежимо. То је једна од најболнијих тема за људе који себе сматрају верницима. Заиста, живимо у свету који се препознаје по одећи, али се не може увек по њему и живети. И од те болести не болују само атеисти – добар део наше црквене заједнице сматра најважнијним борбу са спољашњим човековим омотачем, заборављаљући да је спољашњост врло често варљива. Наравно не треба мислити да спољашња страна није уопште важна. Али у прво време нашег црквеног живота она заиста ни о чему не говори, и треба сачекати сасвим мало када ће све стати на своје место и човеку ће постати јасно да црква није место за демонстрацију модног пирсинга и татуа. Исто као и сваки човек који је решио да се озбиљно бави спортом схвата раније или касније да мора да научи и поштује правила игре уколико жели да заиста постане прави спортиста. Али ако се наша пажња сваки пут зауставља само на томе онда је то опасност јер ће то спољашње остати за нас најважније у целом нашем црквеном животу. Тактичност је важна увек и у свему. А посебно је важна у тако префињеној области духовног живота, посебно када себе сматрамо зналцима и не презамо од тога да дајемо савете, како онима који нас питају, тако и у вези са нашом унутрашњом потребом да поделимо оно што несумњиво знамо. И много грана се ломи управо у овој фази. Када човек тек почиње да прави прве кораке ка Цркви, за њега је као никад у животу важно да осети раме, али не оно које ће га гурнути, већ оно на које може да се ослони. У Цркви увек делују антиноми. С једне стране треба потпуно да верујемо Њеном опиту. С друге – треба самостално да распознајемо где је заиста опит Цркве, а где његов фалсификат. И тај опит распознавања се даје само онима који улажу напор, а можемо да улажемо само своје сопствене напоре, и тада ће нам Бог помагати и указивати на који начин треба да поступамо. Понекад млади хришћанин може да каже да воли Бога а Бог њега – не. Али то лажно тврдјење се појављује само због тога што нам је веома тешко да одмах одвојимо зрно од плеве и схватимо у чему је заиста Божији Промисао, а у чему само људско мудровање. Али то схватање се не задобија одмах. То је то схватање на које смо позвани да стичемо током свог овоземаљског живота. Главна аксиома хришћанског живота се састоји у томе да Бог “жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине” (1 Тим. 2, 4). Остаје само да се одазовемо на Божији позив и почнемо и сами да се трудимо. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=164

Са званичне интернет странице Епархије горњокарловачке, доносимо интервју са Његовим Преосвештенством Епископом горњокарловачким г. Герасимом. *Како се одвија обнова земљотресом погођених српских домаћинстава на подручју Петриња и шта је оно што је тренутно најпотребније у савладавању последица земљотреса? Источни део Епархије горњокарловачке погођени су серијом разорних земљотреса далекосежне моћи услед чега су оштећени бројни храмови, стамбени и пословни објекти, а многе породице су остале су без крова над главом. Нажалост, неки су међу њима остали без својих најмилијих. Епархија горњокарловачка је одмах након првих најјачих потреса покушала свом снагом да буде уз свој народ којима је помоћ најпотребнија. Свесни смо потпуно да је реч о првој помоћи и да прави истински ангажмани тек предстоје. Уз помоћ добрих људи који се непрестано јављају и упућују средства, сачинили смо фонд са намером да нашем становништву у времену које је пред нама помогнемо у обнови домова и домаћинстава. Морамо да имамо на уму да је у периоду од 28. децембра 2020. године до 10. марта ове године забележен број од 931. земљотреса јачине од 2 до 6,2 по Рихтеру. До сада је у државним институцијама пријављено 37.500 оштећења на објектима, а од 31.550 објеката колико је прегледано више од 4.000 је означено са црвеном ознаком, док са жутом ознаком има више од 6.900. Такође, треба напоменути да је из тих крајева своја огњишта напустило 2.861 становника, а од тога 1.388 само из Петриње. Свако време носи своје бреме, а Господ нам говори „Јарам је мој благ и бреме је моје лако“ (Мат.11,28-30). Свесни смо економске кризе и тренутног стања са последицама пандемије Ковида-19, али се уздамо у Божију милост, као и у помоћ добрих људи, јер само тако ћемо обновити живот у Петрињи, али и на читавој Банији. Заједничким напорима уз Божији благослов успећемо да очувамо још једном у историји духовну и културну баштину нашег народа у овим крајевима. *Колико очување српске културне баштине значи за обједињавање заједничких националних интереса у земљама региона у којима живе Срби? Без обзира на националну или верску опредељеност, свако културно добро – било да је наслеђено од предходних генерација или настаје у садашњости, има специфичну вредност за творца тог доба и свакако треба да буде сачувано за будућа покољења. Културна баштина једног народа представља његов идентитет, његову личну карту и можемо слободно рећи визу за будућност. Градити на темељима наших предака јесте изузетна одговорност али и част што су нам омогућили, можемо слободно рећи, здраве и јаке темеље, не само нама, него и шире. Говорећи о очувању српске културне баштине али и идентитета српског народа у данашњим земљама региона, пре свега треба поћи од историјских чињеница. Неоспорна је чињеница да су Срби још од организовања српске државе под Немањићима, али и раније, насељавали територије не само данашње Србије, већ и Црне Горе, Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске. Као већински народ на тим просторима Срби су иза себе остављали небројена културна блага чији смо ми данас наследници. Стицајем историјских околности границе Немањићке државе су се драстично сузиле, тј. геополитичка слика региона се кроз векове променила. Последња ратна збивања на просторима бивше Југославије су имала кобне последице како по Србе, тако и по културну баштину српског народа које се још увек нажалост осећају. Данас у региону на којем се некада простирала српска држава имамо државе и националности које су се у међувремену изградиле као такве. У данашње време, више него икада, потребан нам је свима мир, а не може бити мира тамо где има сукоба. Једно са другим никако не иде. На жалост, културна баштина је такође предмет сукоба. Сматрам да свако, пре него се усуди да било шта говори, треба добро проучити историју, те се трудити да објективно сагледа историјске чињенице, колико год то било тешко, а у појединим случајевима и болно. Само тако ћемо успети да наше заједничке националне интересе објединимо под истином која не треба да нас раздваја већ спаја. Опште је познато да одређено обједињавање, тј. груписање у сврху остваривања појединих циљева, заправо заједници даје снагу, рецимо у повезивању и јачању везе са матицом што њој свакако даје већу могућност да се позиционира и издигне у односу на регион и шире. Није узалуд мисао „Што јача дијаспора, сигурнија матица“. Тај пут управо представља очување и јесте очување културне баштине нашег народа. *Како се супротставити кампањи ширења лажних вести о пореклу српске културне баштине? У одговору на прошло питање напоменуо сам да требамо историјске чињенице сагледавати објективно, онако како заиста она јесте. Међутим, субјективност влада свима нама јер свако од нас чињенице прихвата на основу неког свог предубеђења или искуства. И то није проблем јер свако има права на сопствену интерпретацију, све док се не појаве „зли језици“ који реч истине изврћу можда и несвесни да то чине на сопствену пропаст. Због чега неко изврће истину? Рекао бих због тога што сâм није сигуран ко је и шта је. Требамо бити свесни да лаж, као одсуство истине, не може опстати на дуге стазе, свакако не у оном дану када сву твар прожме Истина. Тада ће нестати све што је лажно. Тако и по питању српске културне баштине постоји јака кампања ширења лажи о њеном пореклу. Опет ни ту не требамо улазити у грубе сукобе са онима који то износе, већ само смирено говорити и сведочити истину. Наравно, напада у том случају је са свих страна, али лаж се другачије не може победити осим истином. *Како унапредити информативно-образовне понуде у интернет информационом простору о српској културној баштини и српском културном простору? Наше доба, које је доба технолошко-информативног напретка, пружа нам доста могућности да објављујемо истину. Као што исту технологију користе они који шире лажи, требамо користити и ми за ширење истине. Ту је свакако потребно доста ангажовања. Ријеч је о комплексном и доста тешком послу према којем не можете приступити површински, те је зато и његова појава у електронском свету спора, но информатика напредује те верујемо да ће и то ићи брже, јер тамо где има воље има и начина. *Како утицати на опште подизање свести о изванредном богатству српске културе код грађана српског порекла, посебно младих, узраста 10-27 година? Само оно семе које се усади у децу док су мала може касније да донесе плодове. С тим у вези сматрам да је потребно развијати код деце патриотизам (не национализам!), тј. родољубље од малих ногу. У томе главну улогу има здрава породица. Волети своје, а не мрзети туђе, то треба бити основно полазиште за било какво развијање и подизање свести. Пласирање здравог садржаја је од велике важности за опште подизање свести о нашим културним богатствима. Да би смо нешто штитили морамо то исто најпре и упознати. Мислим да ми веома мало знамо какво благо имамо. На тај начин губимо свој идентитет. Како да волимо нешто што не познајемо? У том непознавању и недостатку љубави често и сами постајемо они који мрзимо и нападамо туђе. Да ли то значи да полако али сигурно заборављамо ко смо те се понашамо слично онима који шире лажи о нама?! Или смо пак индиферентни према сопственом наслеђу? Од два зла не зна се које је горе. Данас су млади поприлично активни на интернет мрежама па би се подизање свести о богатству српске културе могло остварити управо преко тих мрежа, као и у средствима информисања. Потакнувши тако младе да истражују о свом пореклу, о себи заправо, већ смо начинили велики корак ка очувању блага српског народа. Наравно, велика одговорност лежи и на Цркви будући да у државама региона Црква на једном месту окупља све Србе. Црква је и одржала свих ових година идентитет српског народа, па чак и онда када су притисци били најјачи. И данас она не сме да попусти у тој својој мисији проповедајући праштање, мир и љубав, али и не дозвољавајући да падне у заборав свето наслеђе наших светих предака који су за то своју крв пролили. Друштво треба данас омогућити већи приступ и утицај Цркви у креирању образовног програма код младих, нарочито у периоду адолесценције, јер само тако се могу сачувати код младих праве вредности како културног, тако и духовног блага. *Како да пробудимо интересовање код младе српске популације (школског узраста), ма где живели, за очување свог идентитета? Као што сам већ напоменуо, и на ово питање одговор јесте у васпитавању деце у самој породици. Свест о националном идентитету је добра све док је у границама нормале, тј. док у другом не види непријатеља и противника, те и сама не подстиче човека на сукоб. Блаженопочивши патријарх Павле је тумачећи речи Христове „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“ говорио да смо ми као овце међу вуковима. У таквом окружењу морамо бити мудри као змије да не би били поједени од вукова, али и безазлени као голубови да не би и сами постали вукови. Такође, Црква је Црква свих, не једне одређене нације. Било је у историји Цркве случајева када је национални моменат узимао маха, али је то осуђено као етнофилетизам. Тако дакле требамо настојати да идентитет очувамо у границама патриотизма. То у практичном смислу значи да децу треба пре свега учити вери наших предака која је вера љубави, мира, слоге, заједништва, не-насиља, не-мржње, не-зависти, не-рата. Већ у следећем кораку треба радити на предаји знања из историје које ће млада особа, утемељена у вери, правилно и здраворазумски усвајати. Тако ће се у младима утврдити једна свест о идентитету која неће бити преградни зид између њих и других, већ ће они моћи, знајући ко су и шта су, слободније деловати у друштву у ком су. Господ је казао: „Пустите децу и не браните им да долазе к мени“. (Мт, 19, 14), а често родитељи данас своју децу заокупљују и умарају разним небитним стваримо, и нажалост то користе као изговор што их не доводе у Цркву. Црква је понављам, несумњиво васпитач и чувар идентитета, тј. сваког човека у његовој целини. Кад знаш ко си и шта си, и то не скриваш, све веће су могућности очувања свога идентитета. Лично поздрављам све напоре које Српска православна црква, као и остале помесне цркве како у земљама региона, тако и у читавом свету, да сачувају своју духовну и културну баштину и оквиру Цркве попут разних менифестација, школства, креативних радионица, фолклорних група, чувајући тиме свој вишевековни идентитет.

Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије синоћ је гостовао у емисији ТВ Нови “У жижи” и одговарао на актиелна питања из живота СПЦ и црквено-народног живота у Црној Гори. Уредник и водитељ емисије: Перица Ђаковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Литургија је служена поводом Сабора Светог архангела Гаврила на Превлаци гдје већ четврт вијека Манастир Михољска Превлака и Братство православне омладина Црне Горе организују Сабор православне омладине. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је рођењем Христовим човјек постао већи и узвишеније од анђела тиме што се удостојио части и достојанства кога се ни анђели небески не удостојавају. Његова природа кроз личност Исуса Христа Сина Божијег је сјела са десне стране Бога и Оца. „То је тајна коју Црква Божија Христова – тијело Његово – чува у својим Њедрима и преноси с покољења на покољење. То свето свједочанство, запечаћено Силаском Духа Светога на прву Цркву Божију на Гори Сионској, се наставља кроз вјекове на разним мјестима. Свако мјесто гдје се призива Дух Свети постаје Гора Сионска а једно од таквих мјеста јесте и ово на коме се сабирамо вјековима које је посвећено Пресветој Тројици, Светим архангелима Михаилу и Гаврилу“, истакао је Митрополит и додао: „Ова светиња не само да је свједок Христа Бога него и свједок свега онога што се са њим догодило. Он се и рађа овдје и препорађа читава покољења, непрекидно распиње и разапиње, па зато није чудо да је ова светиња, која се родила од времена Цара Константина, Христолика и Боголика и као Христос разапет тако је и она распињана, али увијек остаје да буде свједок Христа Васкрслога и Вазнесенога на небеса.“ Нагласио је да је и ово данашње, 25 сабрање на Превлаци, наставак оног Сабора који је трајао од 4. вијека и да се њиме потврђује да су сви земаљски народи призвани да постану заједничари тога Светога сабора. То потврђује присуство браће и сестре не само из Црне Горе већ и шире, као и оца Игнатија (Миринда) и попадије из Гватемале (Епархије буеносајреско-јужноцентралноамеричке). Подсјећајући да је ове године на Сабору и владика пакрачко-славонски Јован, кога је изњедрила ова светиња, и нови архијереј, владика диоклијски Методије, Високопреосвећени је казао да и сама титула Епископ диоклијски свједочи живи континуитет Цркве Божије на овим просторима од времена цара Констатина. „Обнављајући титулу Епископа диоклијскога ми потврђујемо да Црква Христова православна Божија овдје постоји од трећег- четвртог вијека не само у Диоклији по којој је овај Епископ добио и добија име, него и по овом мјесту јер овдје је нађена крстионица из времена цара Констатина“ рекао је Митрополит и додао да су овдје у трећем слоју храма пронађене мошти једног од древних хришћанских мученика који је највероватније пострадао за вријеме цара Диклицијана кога је народ запамтио као проклетога цара Дукљанина. „Те мошти свједоче тај живи континуитет ове светиње кроз вјекове, то живо сабрање до наших времена. Само Господ зна колико се њих сабирало и сабрало овдје кроз вјекове, уздижући се на небеса са десне стране Бога и Оца, тамо гдје је престо и трон Јагњета закланога за живот свијета у новом Јерусалиму граду у кога се уграђују сви земаљски народи и светиње сабирајући се око Јагњета .“ Владика је подсјетио на предстојећу прославу 800-годишњице аутокефалности Српске православне цркве и изразио наду да ће се ова сабрања наставити и у будућа времена и да ће, као што се Сабор обновио и васкрсао, и ова светиња обновити. „Ми се трудимо свих ових година, а посебно ове године да васкрсне ова светиња и ја се надам да ће Бог уразумити и оне који су задужени за чување културног наслеђа Црне Гора и да ће помоћи не само да се очува камење, остаци ове грађевине, него да се обнови овај свети храм“, рекао је Митрополит и нагласио да је та обнова већ почела, обновом манастирског братства на челу са оцем Бенедиктом. Говорећи о том јубилеју Митрополит црногорско-приморски је казао да да је Митрополија један живи – живоносни изданак те Жичке архиепископије-светосавске и Пећке патријаршије. „Надамо се да ће 2020. године овдје бити велики сабор приликом освећења обновљеног храма Светих архангела Михаила и Гаврила. Тиме ћемо обиљежити и прославити 800-годишњицу која ће се прославити свуда у нашој Цркви, и у Жичи, и у Пећи, и у Београду и широм васељене“, рекао је Високопреосвећени и додао да се Црква светосавска раширила на свих пет континената. „То Тијело и крв Христова су живо, опипљиво свједочанство живога наставка и продужетка Цркве Христове и ширења Његовог присуства на свих 5 континената у ово наше вријеме послије великих распећа и страдања Цркве Божије које се наставља и овдје код нас и широм свијета, али по ријечима Ловћенскога Тајновидца Васкрсења не бива без смрти, тако без распећа нема Васкрсења“закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије пререзан је славски колач а богатим програмом је настављен Сабор Светог архангела Гаврила на Превлаци који је почео јуче Трибином о наталитету. Извор: Митрополија црногорско-приморска