Претражи Живе Речи Утехе

У среду 23.03.2022. на Правном факултету у Београду, одржана је трибина под називом „Савремени приступ проблематици сектног и манипулативног деловања“. На позив студентског клуба Правног факултета и координатора за трибине, Драгане Томић, трибину су водили еминентни стручњаци: др Златко Матић – професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду Зоран Луковић – Полицијски инспектор у пензији и члан ФЕЦРИС-а, Димитрије Пастуовић – Председник Удружења за стабилизацију омладине „ЗИД“ Протојереј Иван Цветковић – стални члан Мисионарског одељења СПЦ Имајући у виду да су секте и њихово манипулативно и деструктивно деловање један од највећих безбедносних изазова са којим се сусреће савремено друштво, неопходно је ову проблематику сагледати мултидисциплинарно и емпиријски. Да подсетимо, „секта“ потиче од латинског глагола сецаре, што значи “одвојити” а због природе организовања и деловања, узима се и реч сеqуи, што значи следити, пратити. Али то није довољно да би смо схватили зашто су заиста опасне. Свака бранша са свог аспекта може дефинисати овај феномен, па секте могу имати различите дефиниције, али је суштина иста и своди се на манипулативно и сектно деловање различитим методама и техникама од стране затворених група, а данас све чешће и (моћних) појединаца усмерено против традиције и породице као основне ћелије друштва, у циљу противправног прибављања материјалне и финансијске користи, увећања моћи, угледа, са деструктивним ефектима на жртве који се огледају у деградирању или тоталном уништењу њиховог идентитета, дигнитета, интегритета (физичког, моралног, менталног, духовног и материјалног). То значи да последице могу имати следећи епилог – убиства, самоубиства, агресију и отуђење, конзумацију наркотика, бављење проституцијом и друго. Секте се могу класификовати према последицама њиховог деловања на: деструктивне и недеструктивне и према опсегу деловања на: глобалне, регионалне и локалне. Интересантно је да се у свету формирају тимови за истраживање и праћење секти управо због њихове деструктивности, како би се помогло свим оним људима који си постали жртве. Под том деструктивношћу подразумева се нарушени брачни, породични, партнерски односи, финансијски пехови и материјални губици, злочини, убиства. ФЕЦРИС је дефнисао сектно деловање као „преварно злоупотребљавање стања, незнања, слабости појединаца“, а резултују од губитка имања до губитка живота. Kако је др Златко Матић истакао, „Секташи манипулишу неукорењеним јединкама“, где је безнадежност појединца кључ за манипулацију. Обично су мете усамљени, неформирани, неостварени људи који се регрутују за њихове редове, а како је нагласио Зоран Луковић, данас је “породица као основна ћелија друштва на удару секти“, и то је данас круцијални проблем у глобалном друштву и Србији. Kако истиче Димитрије Пастуовић, данас су групације секте заменили моћни појединци. На удару су најчешће деца од 12 до 15 година која се условно речено користе као средство за постизање секташког циља (новац) уводећи их у проституцију, наркоманију и други безнадежан и зависан положај како би се наставило са манипулацијом. Пастуовић је нагласио да је Неw Аге, односно нови сведски поредак најопаснија секта јер директно „удара на цркву и породицу“, а циљ је „да се све религије света синкретизују у једну“. Томе у многоме доприноси најопаснија карактеристика сектног деловања, а то је, како је Луковић изнео инфилтрирање у политички, јавни и културни живот, дакле у све структуре функционисања јер су то кључни канали утицаја и деловања. Због тога данас имамо изузетно велики проблем – „најезду секти“ које се неконтролисано умножавају посредством социјалних медија. Протојереј Иван Цветковић је упозорио да је “интернет главно средство за пропагирање сектног и манипулативног садржаја“. Само на територији Србије има преко 3000 појединаца који се јавно тиме баве, користећи блогове, yоутубе и друге канале. Протојереј је такође указао колико је опасно лајковање верског садржаја на социјалним медијима, попут фацебоок – а, инстаграма и других јер на тај начин таргетирамо сами себе. Циљају се срећне и имућне породице, а данас су друштвене мреже одличан канал за селекцију жртава будући на количину информација које људи добровољно пласирају о себи. Текст: ЛИНК View full Странице

Еколошке теме стоје данас више него икад на дневном реду екуменског покрета. Чврсто се надамо да данас први пут постоји екуменска сагласност у томе како „знаке времена“ – што је, на пример, криза коју доживљавају људски род и ова земља – тумачити у хришћанској заједници и како им удовољити еда би се спречиле страхотне последице по „заједнички дом“. Овога су показатељи, с једне стране, ставови 10. скупштине Светског савета цркава (ССЦ) одржане у Бусану, у Кореји, 2013. године, а с друге, апостолско писмо Evangelii Gaudium и енцикликаLaudato si': О бризи за заједнички дом папе Фрање. Почев од 70-их година прошлога века хришћанска заједница се почела бавити питањем да ли је могуће стати на пут донекле катастрофалном светском поретку. У историји екуменског покрета Православна црква као чланица ССЦ и Конференције европских цркава (КЕЦ) није учествовала у историјским преломима и друштвено-политичким питањима наших дана, али је на подручју екологије својом „евхаристијском визијом“ одлучно доприносила јединству Цркве и света тиме што је њено богословље о творевини обухватало и свест о човековој средини. Тако је тема очувања творевине унета у списак тема које се обрађују за Свети и велики сабор Православне цркве 2016. г., и њен наслов гласи „Допринос Православне цркве остварењу мира, правде, слободе, братства и љубави међу народима као и укидању расне и сваке друге дискриминације“. Мора се истаћи да се тема творевине у почетку налазила на ободу екуменског и теолошког разматрања из разлога што су биле занемариване космолошке димензије дејства Светога Духа. С обзиром на актуелне богословске проблеме, на 6. скупштини ССЦ у Ванкуверу, у Канади, 1983. г. назначен је главни циљ екуменског призива у оквиру теме „Концилијарни процес ка правди, миру и очувању творевине“.1 Уз учешће скоро свих помесних православних Цркава, на 3. скупштини ССЦ у Њу Делхију 1961. године проширена је богословска основица овог међуцрквеног екуменског тела, и од сада је она утемељена на тријадологији, нарочито на пневматологији; неке „христо-монистичке“ тенденције западне теологије ревидиране су и препознато је дотадање занемаривање пневматологије. На овај начин боље је развијено поимање односа Бога и света и продубљено је схватање божанске икономије спасења свеукупне твари. Космичка димензија православног богословља2 Тријадологија : Космичка саборна димензија православног богословља и еклисиологије не умањује божанску икономију спасења у човечанској историји, него је види у односу на историју све творевине. Црква не живи само у заједништву с људима, него и са свом творевином. Православно богословље, свете тајне, иконе и Литургија одсликавају јединство неба и земље, Бога и створеног света, и наглашавају руководећу и животодавну стварност дејства Светога Духа у сваком виду саздане стварности. Православно богословље поставља христологију у тријадологију, и на свеукупно Христово дело спасења гледа као на неодвојиво од дејства Светога Духа. На основу овога темељног начела за православно богословље , на спасење се гледа као на „дело“ (програм) Свете Тројице намењено свој твари. Царство Божје није само унутарњи покрет и коначни циљ сваког људског подухвата, него је и целокупна динамика васељене. Есхатолошко остварење „синова и кћери Божјих“ (Римљанима 8,19) није одвојиво од искупљења целога света. Евхаристијско заједништво: Евхаристијско сабрање, које Свети Дух изграђује и утврђује, и које живи од непрестаног сећања на стварање и спасење, приноси евхаристију у свако доба и на сваком месту, не само за Цркву, него и за сву твар. Сходно православној еклисиологији, евхаристија и чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може с Христом принети творевину њеном Творцу: „Приносимо Твоје од Твојих свуда и за све“, како се каже у Божанској литургији. Твар се приноси као хлеб и вино, који се човеку враћају као Тело и Крв Христова – као божанска благодат за истински, целовити и вечни живот. Ово се постиже призивом Светога Духа (епиклезом), пошто једино Свети Дух може одржати твар Телом Христовим, тиме што ће је поново сјединити с Богом као извором живота. Ово свеукупно светотајинство названо је кинонијом, заједничарењем. Еколошки етос: Приношењем твари Богу објављује се да свет није више нека ствар која се може употребити и злоупотребити, поседовати и израбљивати. Она постаје нешто саздано, изграђено, „дом“ (оикос), грађевина (оикодоми), у којем човек учествује као „верни и мудри управитељ“ (Лука 12,42). Човек није постављен да врши насиље над природом као да је он њен поседник, него му је поверено да поступа као њен управитељ, да је с љубављу обделава и Богу с благодарношћу приноси. Из овог разлога Православље наглашава да људски род има да води једноставан живот, да врши стално и изнова аскетски подвиг спасавања твари. Овај аскетски етос стоји насупрот конзумерству и усмерава се на љубав према лепоти (филокалија), а не према утилитаризму. Овакав став, који у основи има евхаристијску раздеобу, може се per se схватити као еколошки принцип: евхаристија се раздељује на једнаке делове свима и свакоме од онога што се ту већ налази, од принетих дарова, од онога што је подарено као поклон свакоме у истој мери. Једнако заједничко суделовање у евхаристији истовремено наглашава да нико није господар и власник природних добара, него да је свако од нас гост који има дужност да заблагодари домаћину на дару. Значај „твари“ Очигледан је утицај космичке димензије православног богословља на поимање твари како је изложено на 6. скупштини ССЦ у Ванкуверу, а на наредној скупштини у Канбери подробније изражено. Несумњиво је да израз „целовитост творевине“ обухвата питања човекове средине. Међутим, превазилази та питања и препоручује да се створени живот у свету посматра као целина. Отуда тај израз нема посла само са заштитом природе или природне средине као такве, него обухвата и правду и мир – другим речима: заштиту историје свих живих бића од утицаја човекове историје насиља.5 У овој перспективи је грчки израз за Литургију,leitourgia (јавно дело, јавна служба), како га православни схватају, у свом општем значењу веома многозначан: он означава добар и исправан (“здрав“) начин живота сваког бића понаособ, сваког живог створа, све творевине Божје. За Православну цркву искупљење претпоставља да људи живе здраво и безбедно у целовитом и здравом универзуму. Овакво схватање спасења исказује унутарњу повезаност целовитости творевине, правде и мира, и може се поистоветити с библијским схватањем shalom-а, који појам такође указује на неког који остаје читав, здрав и целовит. Уска повезаност правде, мира и екологије претпоставља се, уз то, и у Новом завету као тема. Наиме, у Новом завету израз okonomia - икономија у основи потиче од истог корена, првог дела сложенице (oikos), као иoikologia – екологија.4 Оба израза имају, дакле, у основи исту реч за означавање домаћинства (oikos), као нормалног управљања имањем и његовим обделавањем (Лука 12,42). Ови изрази означавају познавање узајамног односа и зависности између свих бића и њиховог околног света, укратко: апеловање на то да се има живети заједно. Оба појма потичу од истог етимолошког значења: њихов заједнички префикс еко- потиче од грчке речи oikos (кућа, стан), која не доводи у везу значењски само појмове oikonomia, oikoumeni и oikologia, него и појамoikodomi, одн. свестан напор на изградњи „животног дома“ да би се он заштитио и препустио Божјем милосрдном старању (Јован 6,51).5 Oikodomi, схваћена као Богом саздана и обделавана Божја грађевина, не односи се само на људски род, него обухвата и свеукупну творевину. Сагледавање православног доприноса еколошким питањима Значајан допринос Православне цркве теми творевине увелико је признат у екуменским круговима. Бивши генерални секретар Светског савета цркава др Конрад Рајзер је истакао да је православни литургијски и духовни опит својим посебним еколошким осећајем дао замаха богословљу о творевини.6 Темељни православни богословски ставови садржани су у многим студијама и текстовима писаним на екуменске инцијативе, на пример, у документу „Концилијарни процес ка правди, миру и очувању творевине“, у студијама ССЦ посвећеним „Теологији живота“7, у документу ССЦ „Алтернативна глобализација у служби људи и земље“ (АГАПЕ).8 Исто тако, значајне изјаве и иновативна служба патријарха Вартоломеја као првог међу једнакима у православном свету признати су у целом свету. Ниједан други поглавар Цркве у историји није до те мере ставио у средиште пажње интересовање за свет у глобалу, што је подухват који му је донео звање „Зелени патријарх“.9Његова гледишта су наишла на одјек у важним програмима и инцијативама екуменског покрета, нарочито у иницијативи АГАПЕ. У њему употребљени израз „еколошка правда“ кључни је појам у патријарховом речнику. Поред тога, од изузетног је значаја то што се папа Фрања у својој последњој енциклици Laudato si'(§§ 7, 8, 9) изричито позива на допринос патријарха Вартоломеја као на најупечатљивији образац старања о човековој средини поред Римокаточичке цркве. Стилијанос Цомпанидис Из Religion und Gesellschaft in Ost und West, 11/2015, стр. 10-11, превео протођаконРадомир Ракић *** Белешке: Vgl. dazu Tsompanidis, Stylianos: Orthodoxie und Okumene. Gemeinsam auf dem Weg zu Gerechtigkeit, Frieden und Bewahrung der Schöpfung (Ökumenische Studien 10). Münster 1999,S. 132ff. und S. 152f.; Bedford-Strohm, Heinrich: Die Fntdeckung der Ökologie in der Ökumene. In: Link, Hans-Georg; Müller-Fahrenholz, Geiko (Hg.): Hoffnungswege. Wegweisende Impulse des Ökumenischen Rates der Kirchcn aus sechs Jahrzehnten. Frankfurt/M. 2008, S.321-347. Limouris, Gennadios (ed.): Justice, Peace and Integrity of Creation. Insights from Orthodoxy. Genf 1990; Limouris, Gennadios, (ed.): Orthodox Visions of Ecumenism: State­ments, Messages and Reports on the Ecumenical Movement, 1902-1992. Genf 1994. Raiser, Konrad: Ökumene im Übergang. Paradigmenwechsel in der ökumenischen Bewegung?. München 1989, S. 110. George, K. M.: Towards a Eucharistic Ecology. In: Limouris, Justice, Peace and Integrity of Creation (Anm.2), S.46f. Vgl. Bartholomaios (Ökumenischer Patriarch): Encountering the Mystery: Understanding Orthodox Christianity Today. New York 2008, S. 109 and 154f. Raiser, Konrad: Vorwort. In: Limouris, Orthodox Visions of Ecumenism (Anm. 2), S. ix. Vgl. Rasmussen, Larry: Theology of life and Ecumenical Ethics. In: Hallman, David G. (ed.), Ecotheology. Genf 1994, S. 112-129. www.oikoumene.org/de/resources/documents/assembly/2006-porto-alegre/3-preparatory-and-background-documents/alternative-globalization-addressing-people-and-earth-agape?set-language=de. Chryssavgis, John (ed.): On Earth as in Heaven: Ecological Vision and Initiatives of Ecumenical Patriarch Bartholomew. New York 2012. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У недељу, 29. априла 2018. године, у оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ђакон Петар Дабић, кардиолог и сабрат при храму Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду, одржао је предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: „Потпомогнута репродукција – православни приступ“. НА ВИДЕО И ЗВУЧНОМ ЗАПИСУ ПРЕДАВАЊА БЛАГОДАРИМО РАДИЈУ БЕСЕДА! View full Странице

У екслузивној краткој изјави за данашњу Политику Свјатејши патријарх господин Иринеј нагласио је (тог дела има само у штампаном издању листа) да је српска страна незадовољна што јој није омогућен, како је било обећано, увид у ватиканску грађу везану за улогу надбискупа Алојзија Степинца у Другом светском рату. Ако се опструкција настави, СПЦ ће се обратити директно папи Франциску. У даљем тексту Политика се позива на наводе познаваоца дијалога о Степинцу, католичког теолога Драга Плисела из његовог ауторског чланка на сајту аутограф.хр: Могу ли кардинал Бозанић и епископ Ћулибрк заједно плакати? који преносимо у целини. Патријарх Иринеј за „Политику” Ватикан крије документе о Степинцу Аутор: Јелена Попадићсреда, 26.04.2017. (Фо­то Жељко Јовановић) Комисија ради свој посао и он још није завршен. Надамо се да ћемо успети да кажемо не само своју већ реалну истину о деловању надбискупа Степинца током Другог светског рата. Наше је да прикупимо доказе, а не знамо како ће друга страна на то реаговати, изјавио је за „Политику” патријарх српски господин Иринеј, поводом окончања четврте седнице комисије коју чине представници Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве. Ова комисија формирана је у јулу прошле године, са задатком да расветли улогу кардинала Алојзија Степинца током и након Другог светског рата. Папа Фрања је процес проглашења Степинца за свеца зауставио до окончања рада комисије. Mogu li kardinal Bozanić i episkop Ćulibrk zajedno plakati? Autor: Drago Pilsel / 24.04.2017. Komemoracija u povodu proboja logoraša u Jasenovcu, mislim ona istinska, koju su održali Savez antifašista, Antifašistička liga i Srpsko narodno vijeće u subotu 22. travnja (Židovi na nju nisu mogli doći na šabat, pa je održavaju u ponedjeljak 24. travnja, a Romi se pak drže uz vlast, onu istu Plenovićevu vlast kojoj treba godinu dana rada ”eksperata” da joj se pojasni što znači i što predstavlja ustaški pozdrav ”Za dom – spremni!”) meni je, a toga istoga dana sam pustio suzu i na pravoslavnoj liturgiji u Mlaki, rasparala srce. Bio je to pretežak dan koji je završio još teže, gledanjem izuzetno bolnog, ali važnog filma ”Zaveštanje” o sudbini djece s Kozare, premijerno prikazanog u amfiteatru pravoslavne gimnazije na Svetome Duhu u Zagrebu. Ova kolumna ima samo jedan cilj: potaknuti vas da razmislite jesmo li sposobni vrednovati, osjetiti ili ćutjeti ogromnu bol koja živi u drugim ljudima, u onima koji su na bilo koji način povezani s tragedijama koje su se dogodile na južnoslavenskim prostorima. Veliko pitanje i nakon 4. susreta mješovite Komisije o Stepincu, održanog 20. i 21. travnja u Slavonskoj Požegi, ostaje da li se uzdizanjem Stepinčeva antikomunizma i položaja komunističke žrtve pokušava prikriti, odnosno skrenuti pažnja sa stvarne priče iz Drugog svjetskog rata? Jer vam kao teolog moram kazati: tko ne zna pojmiti bol drugoga, tko ne zna pokazati suosjećanje i solidarnost, taj se sasvim sigurno ne zna moliti Bogu i u potpunosti tu molitvu promašuje. Ne znam da li Bog može čuti takvu molitvu. Dira li ga. Hajde da vam ovo pitanje pojasnim kroz aktualnu temu. U Požegi se u četvrtak 20. i u petak 21. travnja održala četvrta po redu sjednica mješovite katoličko-pravoslavne Komisije koja ima zadatak donijeti pred Papu zaključke o djelovanju zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca prije, za trajanja i nakon Drugog svjetskog rata. Tema te sjednice koju je kao ekumenski i inače dijaloški raspoloženi biskup, domaćin mons. Antun Škvorčević trebao učiniti što manje napetom, je Stepinčev odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Srbima za vrijeme trajanja tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Kako sam saznao, izuzetnu je pažnju izazvalo predavanje (za ovu priliku dopunjeno) dr. Radmile Radić s Instituta za noviju istoriju Srbije u Beogradu (doktorirala je 1992. disertacijom ”Država i vjerske zajednice u NR Srbiji 1945. – 1953.)” kojeg je već izlagala pred katoličkim biskupima, teolozima i povjesničarima na temu Stepinca. Kako postoji dogovor članova Komisije i gostiju da se ne komentiraju istupi sa sjednica Komisije, moram se referirati na zaključke predavanja dr. Radmile Radić sa znanstvenog skupa ”Nadbiskup Stepinac i Srbi u Hrvatskoj u kontekstu Drugog svjetskog rata i poraća”, koji je održan u Zagrebu 23. i 24. studenog 2015., i uzimam u obzir njene zaključke da je ”Alojzije Stepinac bio antikomunist, protivnik Jugoslavije, te bilo kog oblika zajedničkog života sa Srbima i pravoslavlja!”. Da je ”branio u prvom redu interese Rimokatoličke crkve i hrvatske nacije, ali i da je bio vrhovni crkveni velikodostojnik u državi u kojoj su se dogodila ubistva i progoni stotina hiljada ljudi i koji je propustio da to javno osudi i da se jasno i principijelno odredi kao protivnik ustaškog režima, onako kako će to kasnije učiniti u odnosu na komunistički režim”. Ključno se čini da je na raspravi u Požegi bilo pitanje da li je antikomunizmom i brigom za interese crkve i nacije tijekom Drugog svjetskog rata moguće umanjivati Stepinčevu odgovornost ”za ćutanje o zločinima koji su se dogodili u NDH?” Pa i ovo: da li se uzdizanjem njegovog antikomunizma i položaja komunističke žrtve ”pokušava prikriti, odnosno skrenuti pažnja sa stvarne priče iz Drugog svjetskog rata?” Dakle, pretpostavimo da se to dogodi, da jedna i druga strana ”budu zadovoljne” raspravom, postiže li se cilj? Ne. Znate li zašto ne? Jer bi cilj rada Komisije imao biti, kako je to zamislio papa Franjo i kako je državni tajnik Pietro Parolin pojasnio članovima hrvatskog episkopata u pismu predsjedniku HBK Želimiru Puljiću, da se postigne duhovno stanje koje bi omogućilo ”zajedničko čitanje povijesti”, ”čišćenje memorije” i ”pomirenje” Kako bi se na ta pitanja moglo odgovoriti, sasvim sigurno ne samo nakon susreta u Požegi nego tijekom cijelog rada Komisije, od izuzetne je važnosti da predstavnik Svete Stolice i moderator Komisije, francuski redovnik o. Bernard Ardura, ispuni zadanu riječ i omogući srpskim istražiteljima uvid u sve zatražene dokumente i arhive Svete Stolice. A riječ je o fundamentalnim stvarima jer se tiču temeljnih primjedbi koje su na račun Stepinca, najprije papi Benediktu XVI. (koji je to pismo ignorirao), a zatim papi Franji iznijeli članovi Svetog sinoda SPC-a (nakon čega je papa Franjo stopirao Stepinčevu kanonizaciju i predložio osnivanje Komisije). I tu leži problem jer, kako saznajem, izgleda da o. Ardura provodi tihi bojkot i onemogućava dobronamjernim istražiteljima i pojedinim dužnosnicima vatikanskih arhiva da se dobiju vrlo važni dokumenti (neki su kazali da se nalaze ”između čekića i nakovlja”, da su ”onemogućeni”). Takvi su dokumenti npr. pismohrana papina legata u NDH opata Ramira Marconea (koji je živio na Kaptolu zajedno sa Stepincem), osobito njegovi izvještaji državnom tajniku Svete Stolice. Na primjer, srpska je strana dobila nekim kanalima dokument iz arhive kardinala Luigija Maglionea u kojem se kaže da je iz NDH (dio Hrvatske) potjerano preko stotinu pravoslavnih svećenika te da je to donijelo ”povoljan učinak”, jer da se nakon toga pravoslavni vjernici lakše i brže odlučuju za prijelaz u Katoličku crkvu. Podrazumijeva se da takvo nešto i sve što bi bilo nepovoljno po Stepinca i po Katoličku crkvu treba provjeriti i u potpunosti razbistriti da se zna je li ustaška politika masovnog pokatoličenja imala ili nije imala podršku Svete Stolice, odnosno do koje je zaista mjere imala odobravanje, trpljenje kao nužno zlo (dok traje ludilo rata) ili osudu od strane Stepinca. Elem, u mnoge druge arhive će trebati zaviriti. U arhive poput onog kardinala Eugène Tisseranta za kojeg postoji opravdana sumnja da je bio ključni vatikanski operativac (u dogovorima s argentinskim kardinalom Antoniom Caggianom) u prebacivanju ustaša i nacista iz Europe u Južnu Ameriku nakon rata, itd. Hoće se kazati: mogu srpski historičari do savršenstva prikazati drugu stranu predmeta i pritom briljirati, ali bez dubokog uvida u vatikanske arhive sve će ostati manje-više kao dobra predstava, a članovi Komisije kojima je stalo do istine tapkat će u mraku. Istina treba doći na vidjelo. Član hrvatskog dijela Komisije dr. Jure Krišto priznaje da je Stepinac o Srbima i srpskom pravoslavlju izrekao (zapisao) ”vrlo opore riječi” te da se nije sustezao državnom tajniku kardinalu Maglioneu napisati kako “Srbi neće prestati optuživati niti mrziti Katoličku Crkvu, bez obzira kakvo će držanje Crkve prema njima biti”. Napisao mu je također: “Katolička Crkva ne bi preživjela razdoblje okrutnog mučeništva, kad bi Hrvatska makar i jedan dan došla pod srpsku vlast” Iz toga je razloga, kako saznajem, srpska strana u Požegi zaoštrila diskurs i pokazala stanovito negodovanje politikom o. Ardura. Ne pomogne li to, nastavili se ili čak produbi bojkot, srpskim članovima Komisije, zaključujem, neće ostati drugi izlaz nego se izravno obratiti Papi, a to ne bi moglo proći bez međunarodnog skandala i novih rana i podjela. Istina treba doći na vidjelo. Član hrvatskog dijela Komisije dr. Jure Krišto priznaje da je Stepinac o Srbima i srpskom pravoslavlju izrekao (zapisao) ”vrlo opore riječi”, te da se nije sustezao državnom tajniku kardinalu Maglioneu napisati kako “Srbi neće prestati optuživati niti mrziti Katoličku Crkvu, bez obzira kakvo će držanje Crkve prema njima biti”. Napisao mu je također: “Katolička Crkva ne bi preživjela razdoblje okrutnog mučeništva, kad bi Hrvatska makar i jedan dan došla pod srpsku vlast”. Sve to treba ispitati, arhive otvoriti i sve raščistiti. Pitali su me više puta kolege novinari mislim li da će u Vatikanu ispuniti obavezu? Moraju, obećali su. Pretpostavimo da sve odjednom krene kako treba, da rasprave budu iskrene, da se konačno počne raditi na temelju dokumenata. Usput budi rečeno, u potpunosti sam siguran da je sve ovo što se događa u prvoj godini rada Komisije tek uvodnoga karaktera; naime, tek se ”otvaraju” teme, te sam siguran da će na jesen krenuti pravi posao, jer srpska strana neće prihvatiti da Komisija završi radom, kako priželjkuju katolici u njoj, samo komornom i neobaveznom, pa i površnom raspravom, nego će od Pape zatražiti da se istinski uđe u predmet. Dakle, pretpostavimo da se to dogodi, da jedna i druga strana ”budu zadovoljne” raspravom, postiže li se cilj? Ne. Znate zašto ne? Jer bi cilj rada Komisije, kako je to zamislio papa Franjo i kako je državni tajnik Pietro Parolin pojasnio članovima hrvatskog episkopata u pismu predsjedniku HBK Želimiru Puljiću, trebao biti da se postigne duhovno stanje koje bi omogućilo ”zajedničko čitanje povijesti”, ”čišćenje memorije” i ”pomirenje”. Siguran sam da će na jesen krenuti pravi posao, jer srpska strana neće prihvatiti da Komisija završi radom, kako priželjkuju katolici u njoj, samo komornom i neobaveznom, pa i površnom raspravom, nego će od Pape zatražiti da se istinski uđe u predmet A to se ne može dogoditi bez empatije, bez sposobnost da se zaviri u golemu tugu drugoga, da ga se zagrli, a da se pritom na umu nemaju politički, nacionalni ili bilo koji drugi interesi. Recimo i ovako: može li i je li kardinal Josip Bozanić sposoban kao brata zagrliti episkopa pakračkog gospodina Jovana Ćulibrka i kazati da mu je žao što su ustaše gotovo zaklali njegovu majku kada je bila malena? Mogu li se ta dva čovjeka zagrliti kao dva brata i zajedno zaplakati? Vraćao sam se iz Jasenovca i iz Mlake u Zagreb, gledao sam pustu zemlju oko sebe, razmišljao o preostalim Srbima u tim krajevima i imao sam knedlu u grlu sve do sada. I neću je se riješiti tako skoro. O, Bože, daj nam milost da uđemo u cipele drugoga, da gledamo njegovim očima, da govorimo njegovim jezikom. View full Странице

Процењујући да је овај чланак, нажалост, сувише "тежак" за данашње читаоце дневне штампе, а да проблеми изнети у њему изискују ширу пажњу наше јавности, професор Зоран Радовановић, је пожелео да се текст појави на сајту поуке.орг. Редакција, с топлом благодарношћу професору, препоручује чланак нашим, за полемике и нове информације, увек расположеним читаоцима. С обзиром, на више пута поновљен, у ранијим навратима, професоров агностички став, утолико радије објављујемо његов чланак на Недељу о митару и фарисеју. Meдиjи су током претходних седмица били прeплaвљeни економским и политичким дeтaљимa са Свeтскoг eкoнoмскoг фoрума у Дaвoсу, aли je пaжњи ширe jaвнoсти прoмaклo дo сaдa нajaмбициoзниje суoчaвaњe сa прeтњoм oд зaрaзних бoлeсти нa глoбaлнoм нивoу. Рeч je o тaмo устaнoвљeнoj Кoaлициjи зa инoвaтивну прoтивeпидeмиjску припрeмљeнoст, кao пaртнeрскoj сaрaдњи вишe oд 80 jaвних, привaтних, мeђувлaдиних, нeвлaдиних, филaнтрoпских и других oргaнизaциja, уз учeшћe прeкo 200 утицajних пojeдинaцa. Нa чeлу oвoг oпсeжнoг пoдухвaтa су њeни oснивaчи, влaдe Нoрвeшкe и Индиje, Свeтски eкoнoмски фoрум, труст Вeлкaм и Фoндaциja Билa и Meлиндe Гejтс. Oни су сe oбaвeзaли дa дo крaja гoдинe прикупe импoзaнтну суму oд милиjaрду дoлaрa и тoкoм нaрeдних пeт гoдинa усмeрe je прoнaлaску и тeстирaњу вaкцинa прoтив бoлeсти кoje прeдстaвљajу мoгућу глoбaлну прeтњу зa нaрoднo здрaвљe. Идeja сe зaчeлa joш прe мнoгo гoдинa, a дoбилa je нa снaзи тoкoм eпидeмиje eбoлe у зaпaднoj Aфрици 2013-2016, кaдa су хиљaдe људи умрлe зaтo штo ниje билo спрeмнe вaкцинe. Ипaк je срeћa штo сe вeћ рaдилo нa вaкцини, пa je трeбaлo сaмo (или „сaмo“) 9-12 мeсeци дa сe, прe мaсoвнe примeнe, нa људимa прoвeрe њeни бeзбeднoст и дeлoтвoрнoст. Исти прoблeм пoстojи и зa низ других зaрaзa: нa унивeрзитeтимa и нaучним институтимa прoнaлaзe сe и нa живoтињaмa тeстирajу рaзнe вaкцинe, aли свe oстaje нa aкaдeмскoм нивoу, jeр нe пoстojи интeрeс дa сe приступи кључнoj фaзи – слoжeнoм и врлo скупoм испитивaњу eфeкaтa нoвих вaкцинa нa људe. Oдсуствo финaнсиjeрa je рaзумљивo jeр би прoпaлa кoмпaниja спрeмнa дa улoжи мнoгe милиoнe дoлaрa нa изучaвaњe вaкцинa кoje би мoглe дa сe прoдajу тeк укoликo би искрслa eпидeмиja oдгoвaрajућe бoлeсти. Упрaвo тaj jaз измeђу бaзичних и примeњeних истрaживaњa кoмeрциjaлнo нeпрoфитaбилних прeпaрaтa, прeвaсхoднo вaкцинa, aли и диjaгнoстичких и тeрaпиjских пoступaкa, трeбa дa прeвлaдa нoвoствoрeнa кoaлициja. Oнa je пoшлa oд листe пoтeнциjaлних прeтњи кoje je, кao хитнe, oзнaчилa Свeтскa здрaвствeнa oргaнизaциja, aли вeћ прaви и сoпствeнe приoритeтe. Meђу њимa je нa првoм мeсту вaкцинa прoтив вируснe бoлeсти нипaх, oдгoвoрнe зa зaпaљeњe мoзгa и плућa, сa дo сaдa прoцeњeнoм смртнoшћу измeђу 40 и 75 oдстo. Oвa зaрaзa je први пут oписaнa мeђу свињaмa у Maлeзиjи 1999, a истe гoдинe су зaбeлeжeнe eпидeмиje, мaхoм мeђу свињaримa, у Maлeзиjи и Сингaпуру. Двe гoдинe кaсниje у Бaнглaдeшу и Индиjи сe пoкaзaлo дa сe вирус прeнoси хрaнoм, прeкo слeпих мишeвa кao дoмaћинa кojи сaми нe oбoлeвajу, тe дa je мoгућe и интeрхумaнo зaрaжaвaњe кaпљицaмa, бeз живoтињa кao пoсрeдникa. Другa прeтпoстaвљeнa oпaснoст je блискoистoчни рeспирaтoрни синдрoм. Oд њeгoвe пojaвe 2012. гoдинe, жртвe су му пo прaвилу билe дирeктнo или индирeктнo вeзaнe нa Блиски истoк. Умирe oкo 36 oдстo приjaвљeних бoлeсникa, aли je нeсумњивo дa брojнe зaрaжeнe oсoбe с блaжoм клиничкoм сликoм oстajу нeпрeпoзнaтe и, слeдствeнo, нeприjaвљeнe. Пoпут oстaлих нoвoискрслих инфeкциja, у питaњу je примaрнo бoлeст живoтињa. Вeруje сe дa пoтичe oд слeпих мишeвa, a дa кaмилe имajу вaжну улoгу у прeнoшeњу вирусa нa људe. Пoсeбну пaжњу нa oву зaрaзу скрeнулo je нeприjaтнo искуствo с њeнoм eпидeмиjoм у Jужнoj Кoрejи 2015, сaвлaдaнoj тeк пoслe вишe мeсeци. Вирус лaсa грoзницe, кao трeћи пo приoритeту издвojeни ризик зa глoбaлнo нaрoднo здрaвљe, кoд 80 oдстo зaрaжeних нe дoвoди дo испoљeних знaкoвa и симптoмa бoлeсти или су oни врлo блaги. Meђутим, aкo сe jaвe крвaвљeњa и чoвeк дoспe у бoлницу, смртнoст je oкo 15 oдстo. Рeзeрвoaри зaрaзe су глoдaри у пoдручjу трoпскe зaпaднe Aфрикe. Прeнoс инфeкциje мeђу људимa oствaруje сe прeкo тeлeсних тeчнoсти и излучeвинa. Рaчунa сe дa би три нaвeдeнe бoлeсти у дoглeднoj будућнoсти мoглe дa изaзoву eпидeмиje дo кaквих су нeдaвнo дoвeли вируси eбoлe, зикe и тeшкoг aкутнoг рeспирaтoрнoг синдрoмa (aнглoсaксoнски aкрoним je СAРС). Свe њих трeбa дoчeкaти сa спрeмним вaкцинaмa, a пo вaжнoсти oдмaх зa њимa слeдe Кримскa-Кoнгo хeмoрaгиjскa грoзницa, кojу и у нaшeм дeлу свeтa прeнoсe крпeљи, мaрбуршкa бoлeст, кoja сe дaнaс пoсмaтрa у склoпу сa eбoлoм, a свeт je зa њу сaзнao 1967, кaдa сe сa зeлeних мajмунa прeнeлa нa 31 грaђaнинa у Maрбургу и Бeoгрaду, итд. У Дaвoсу пoстигнути кoнсeнзус o jaвнo-привaтнoj сaрaдњи у прoтивeпидeмиjскoj бoрби, уз нoви мoдeл финaнсирaњa из вишe oбeзбeђeних извoрa, тe aутoритeт и пoсвeћeнoст aнгaжoвaних стручњaкa, дajу oснoвa зa oптимизaм. Jeднo je сигурнo: никaдa дo сaдa ниje oствaрeнa тaквa кoнцeнтрaциja снaгa и срeдстaвa рaди oствaрeњa oписaних циљeвa. Аутор је прoфeсoр унивeрзитeтa, eпидeмиолог View full Странице