Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'балкану'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. 18. мај 2023. 08.53 → 19.16 | Извор: Танјуг и ВАШИНГТОН - Будућност земаља Западног Балкана је приоритет америчке администрације, али велика препрека просперитету тог региона је однос Србије и тзв. Косова, рекли су данас специјални саветник Стејт департмента Дерек Шоле и изасланик за Западни Балкан Габријел Ескобар током саслушања пред Одбором за спољне послове америчког Сената. Шоле је на саслушању "Процена политике САД према Западном Балкану", рекао да је политика Вашингтона у Европи базирана на миру и просперитету, али да је Западни Балкан део слагалице који недостаје. Извор: Илустрација Истакао је да процес евроинтеграција није лак, али да су земље у региону прешле дугачак пут и да им је потребна помоћ Сједињених Америчких Држава. Говорећи о односу Београда и Приштине, Шоле је рекао да је тзв. Косово један од најближих савезника Вашингтона, као и да САД подржавају његово пуноправно чланство у међународним организацијама. "Косово је суверена, независна и демократска држава", тврди Шоле. Истовремено, навео је да САД желе да продубе партнерство са Србијом, али да то раде отворених очију због "широко распрострањене корупције, руских дезинформација и тешких историјских односа" две земље. Шоле је додао да је у америчком интересу да Србија схвати свој пун потенцијал и да буде у ближим односима са САД и Европском унијом. Он је истакао да је неопходна имплементација овогодишњег споразума из Брисела и његовог анекса, али је навео да је за тако нешто потребна политичка храброст. "Споразум је правно-обавезујући. То смо рекли и Вучићу који то није негирао", рекао је Шоле. Он је, међутим, рекао да ни Београд, ни Приштина не раде претерано на имплементацији, као и да одговорност није само на једној страни. Истакао је да ће због тога бити појачана дипломатска активност САД и ЕУ. Са друге стране, истакао је да има напретка када је реч о имплементацији, јер су у мају почели преговори о формирању Заједнице српских општина, али и да је усвојена Декларација о несталим особама. Поручио је да САД неће прихватити ништа што на било који начин подсећа на Републику Српску у БиХ. Он је додао да утицај Русије у Србији наставља да успорава пут земље ка Европској унији. Одговарајући на питање о писању Њујорк тајмса о председнику Србије Александру Вучићу и криминалу у Србији, Дерек Шоле је рекао да је реч о "кредибилном тексту", као и да "амерички званичници Вучићу указују на проблем са корупцијом". Међутим, Шоле је истакао да корупција није проблем само у Србији, већ у читавом региону Западног Балкана и да управо због корупције земље региона не напредују на путу ка Европској унији. Изасланик за Западни Балкан Габријел Ескобар је рекао да САД морају да раде са европским партнерима како би врата трансатлантских институција остала отворена за земље региона. Он је додао да државе морају да спроведу реформе, да се изборе са корупцијом, али и дезинформацијама и малигним утицајима. Ескобар је такође указао на неопходност имплементације постигнутог Бриселског споразума и додао да би његова примена представљала велики корак ка миру. На питање о томе да ли би Заједница српских општина могла да постане нова Република Српска, Ескобар је рекао да је формирање ЗСО обавеза Приштине из Бриселског споразума, али да ће САД помоћи да се она претвори у нешто што ће личити на европске моделе. Поручио је да формирање Заједнице не представља уступак Србији, већ да ће она бити формирана у складу са "косовским уставом", тако да ће Срби на КиМ бити подведени под "косовски правни систем". Коментаришући чињеницу да пет земаља чланица Европске уније нису признале независност тзв. Косова, амерички званичници су рекли да настављају да раде са земљама непризнавачима. Ескобар је истакао да чак и те земље траже пуну имплементацију споразума о нормализацији, као и да би његова примена могла да буде кључна за њихово признање тзв. Косова. Амерички званичници су подржали "Отворени Балкан", као и све напоре, у складу са европским стандардима, којим се јача отворено тржиште. Додали су да је реч о доброј иницијативи која ће довести до много ефикасније сарадње земаља чланица. Када је реч о Босни и Херцеговини, обојица званичника су указала на висок степен корупције, али и "сецесионистичку и антидемократску" политику председника Републике Српске Милорада Додика. Како су навели, САД се противе сваком виду поткопавања територијалног интегритета и суверенитета Босне и Херцеговине. Додали су да ће Вашингтон наставити да уводи санкције онима који раде против интегритета БиХ и који поткопавају Дејтонски споразум. Обојица званичника, међутим, истакла су да је важна чињеница та да је у Босни и Херцеговини и даље мир. Амерички званичници су задовољни начином на који су организовани избори у Црној Гори који су, како тврде, показали да су грађани те земље спремни да превазиђу различитости и да иду ка Европској унији. Указали су да и у Црној Гори и даље постоји велики проблем када је реч о корупцији. Истовремено, навели су да се надају да слободним и поштеним парламентарним изборима, али и да ће нови црногорски лидери спровести реформе које ће им помоћи да напредују на путу ка Европској унији. Северна Македонија и Албанија су НАТО савезници Вашингтона и партнери на путу ка нормализацији односа Београда и Приштине, рекли су Шоле и Ескобар. Истакли су да подржавају чланство две земље у Европској унији, али да Северна Македонија мора да спроведе уставне реформе које се односе на статус бугарске националне мањине. Са друге стране, указали су на иранске сајбер нападе на Албанију због чега су САД већ издвојиле 50 милиона долара за заштиту сајбер простора у тој земљи. Током саслушања у Сенату разговарало се о и утицају Кине на Западном Балкану. Габријел Ескобар истакао је да претња од кинеског "малигног утицаја" постоји у читавом региону, али да је у Србији забрињавајућа и да САД охрабрују власти у Србији да се окрену алтернативама. Због тога се, како је рекао, све више америчких компанија отвара у Србији. Он је додао да је Кина финансира велики број пројеката, преко којих врши и политички утицај, а да САД морају да буду агресивније у ширењу свог интереса који подразумева да Србија буде ближа ЕУ и САД.
  2. У интервјуу агенцији ТАСС, датом Павелу Бушујеву, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је да би покушај Васељенске патријаршије да понови украјински сценарио на Балкану значио објаву рата Српској православној цркви. „Не вјерујем да би модел украјинског раскола могао да се понови на Балкану или у Црној Гори. Дедеић је рашчињен од васељенског патријарха. Што се тиче Македоније, послије свих догађаја у Украјини, не очекујем да својим дејствима Цариград објави рат Српској православној цркви, а то би била објава рата Српској православној цркви. Послије Украјине је могуће све очекивати, али надам се да до тога неће доћи“, рекао је Митрополит. Митрополит Амфилохије је изразио жаљење што на васељенског патријарха утицај, да иде у одређеном правцу, врши група не најдостојнијих младих митрополита, амбициозних људи. „Разговарао сам са озбиљним људима из Грчке и другима, нећу их сада именовати, који су, такође, незадовољни тим утицајем на васељенског Патријарха. Он је чојвек у годинама и труди се да учврсти своје првенство, али у самој ствари доводи позицију своје Патријаршије под велику опасност. У то нема никакве сумње. На цариградском престолу били су велики јерарси као Свети Јован Златоусти или Свети Григорије Богослов, али било је и јеретика; непогрешивих у Цркви нема“, подвукао је Митрополит Амфилохије. Митрополит је даље говорио како је историјска улога Цариградске патријаршије везана за Константинопољ као пријестоницу империје. Касније, до 1918, император је био у Русији. Сада се Црква враћа у предконстантиновски период, у коме једину власт у Цркви може да има Васељенски сабор. „Константинопољски патријарх једини може да сазове Васељенски сабор, али ако настави са оваквим дјеловањем, изгубиће и ту част“, сматра Митрополит. Митрополит је поновио своје гледиште да се мајком свих цркава не може сматрати ни Рим, ни Константинопољ, већ Јерусалимска црква која је породила све цркве. Ситуација у Црној Гори Власт у Црној Гори покушава да усвоји закон о вјерским слободама који предвиђа одузимање црквене имовине од Српске православне цркве. Ријеч је о више од 650 светиња, укључујући такве манастире у православном свијету као што је Острог. Предсједник Србије Александар Вучић у вези с тим затражио је од Владе Црне Горе да још једном размотри прикладност таквог закона који ће „неминовно погоршати добре односе Београда и Подгорице“. Као одговор из Подгорице стигао је оштар коментар у коме се Београд подсјећа на црногорску независност, указујући да Влада Црне Горе самостално формира свој законодавни систем и да неће дозволити никоме да утиче на тај процес. Раније је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић оптужио Српску православну цркву да покушава да држи вјерски монопол у земљи. Казао је да ће тражити аутокефалност над тзв. „црногорском црквом“ по узору на Украјину. Архијереј Српске православне цркве Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, коментаришући Ђукановићеве иступе, примјетио је да предсједник „покушава да буде глава цркве“, што је „први пут у историји да атеиста ствара цркву“. Превод: Портал МЦП Извор: https://tass.ru/obschestvo/
  3. Објављена су научна дела ђакона др Александра Прашчевића под насловом Дијалог између православних хришћана и муслимана у три књиге: 1. Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958-1990), 2. Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997), 3. Допринос Патријарха српског Павла дијалогу са муслиманима (1998-2009), у издању Епархије рашко-призренске, а под покровитељством Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. У наставку следе рецензије професорâ. Професор др Дарко Танасковић - С обзиром на то да је патријарх Павле стајао на челу Српске Православне Цркве у једном од најтежих раздобља наше новије историје, кад су се над њу, а и над васколики српски народ, поред егзистенцијалних, са више страна надвиле и не мање опасне сенке пропагандне хајке и клеветничког опадања, аргументовано подсећање на начин на који је он водио и усмеравао своју Цркву, паству и пук има и знатно шири и далекосежнији значај. А управо томе циљу, постављању чињеничних темеља за стабилну грађевину нашег познавања најближе сопствене (незавршене) прошлости, разложне самоспознаје и поштеног представљања другима, а и као незаобилазно полазиште разноврсним даљим изучавањима, драгоцено ће послужити ова друга књига Александра Прашчевића, посвећена доприносу патријарха Павла односима Српске Православне Цркве са нашим муслиманима, а и са исламом, односно муслиманским светом уопште, у периоду од 1998. до 2009. године. Нова Прашчевићева књига, која је јамачно, као и прва, плод претходних истраживања за његову будућу постдокторску радњу у Солуну, обухвата послератно раздобље, све до упокојења патријарха Павла. Иста концепција и методологија препознају се и у овом другом тому објективно јединствене монографије, што је и разумљиво и логично, поготово с обзиром на веома уверљиво и успешно спроведен поступак у првој књизи. Ваља, пре свега, истаћи документарну исцрпност Прашчевићевог дела. Црпећи податке из свих расположивих примарних и секундарних извора, од архива, преко деловодника и одлука црквених тела и институција, до периодичних и засебних публикација и штампаних медија, као и малобројних постојећих ауторских студија, овај приљежни истраживач савесно прикупља, систематизује и предочава сву грађу релевантну за целовито сагледавање доприноса патријарха Павла дијалогу или, пре, животним везама са муслиманима. Уједно, то је и исцрпни и свобухватни преглед православно-муслиманских институционалних контаката, и то у њиховој хронологији и динамици, из чега је могуће сагледати једну битну, а прилично скривену димензију друштвене и верске интеракције у Србији, на простору бивше Југославије, а и на ширем плану међурелигијског дијалога, где је СПЦ била неупоредиво присутнија и активнија но што се то обично претпоставља. Прашчевићев допринос познавању ове проблематике јесте од темељног и суштинског реда, јер успоставља чврсту фактографску базу, као досад непостојећи предуслов за свако њено озбиљно даље разматрање. Он практично читаву једну занемарену и скривену, а важну област живота и општења наше Цркве са окружењем и светом изводи из нелагодности немуштог подразумевања и несигурног самопреиспитивања, које није лишено извесне дозе превентивне и самозаштитне хипокризије. Далеко од тога да треба самозатајно и наивно хрлити у загрљај исламу и муслиманима само зато да би се отклониле често злонамерно изрицане критике због наводне затворености и одбојности наше Цркве, јер би то било бесмислено и контрапродуктивно, па стога и штетно, како по православље тако и по перспективу успостављања оне реално могуће и пожељне мере узајамности са муслиманима, са којима нам је судбински задат исти животни и друштвени простор. Оне мере на коју је мислио архиепископ Анастасије и у коју је истрајно веровао наш патријарх Павле, делом својим то до последњег даха и доказујући. Иако би се површним односом према тексту нове Прашчевићеве монографије могао стећи утисак да је она примарно, па и готово искључиво документарно информативна, што свакако јесте, то би значило да њен епистемолошки и сазнајни потенцијал није читалачки и интелектуално до краја препознат и валоризован. Аутор, наиме, уз сву скромност и свест да служи теми о којој нас чињенично и објективно извештава, успева да, условно речено, кратким коментарима и констатацијама ненаметљиво усмери читаочеву пажњу и сажето наговести сопствени вредносни суд на који чињенице упућују. Новина и корисност двеју књига Александра Прашчевића доћи ће до пуног изражаја тек онда кад се, као незаобилазна ставка, почну јављати у библиографијама радова будућих проучавалаца, до чега, надајмо се, неће проћи много времена. У сваком случају, са нестрпљењем чекамо увиде које ће овај млади, а већ зрели истраживач саопштити у својој солунској постдокторској студији "Допринос Српске Православне Цркве дијалогу са муслиманима". Прашчевић је том дијалогу значајан допринос већ остварио. Протојереј-ставрофор професор др Радомир Поповић - Пред читаоцем је књига младог истраживача ђакона Александра Прашчевића посвећена духовном лику и делу блажене успомене патријарха српског Павла. Од свих аспеката сагледавања архипастирске делатности патријарха Павла изабрао је оно што је било највећа насушна потреба турбулентног времена крајем деведесетих прошлог и првих година нашег века: ратни сукоби на просторима бивше Југославије, који су имали верско-конфесионалну димензију. Мултиетнички и мултиконфесионални простори на којима су православни Срби, и ако већина, били углавном највеће жртве и сносили су највећу одговорност. За нашу помесну Цркву била је велика срећа да је, свакако по Божијем допуштењу и благослову, кормило Српске Цркве водио управо добри, јеванђелски пастир патријарх Павле. Као поглавар Цркве имао је и највећу духовну одговорност за Цркву свога народа, и био је, више него било ко други, одговоран, како у домаћој, тако и у међународној јавности да заступа инетересе свог народа. Аутор ове студије, то је срећна околност, имао је на располагању изворе из прве руке — документа похрањена у Кабинету Патријарха српског, у архиву Светог архијерејског синода и појединих наших Епископија. То је архивска грађа новијег датума, није лако доступна обичним истраживачима, али је с друге стране драгоцена јер кроз ову студију уводи читаоца у све појединости веома сложених међуконфесионалних и међурелигијских односа на нашим просторима у току најновијих ратних сукоба. Драгоцено је што наш писац поједина круцијална документа која осветљавају ово време, поготово духовни лик патријарха Павла, доноси интегрално, у целини. Овакав начин излагања и презентације омогућава и другим истраживачима који се интересују за ову проблематику да могу ова документа користити као валидне и аутентичне, не само историјске, изворе. Јеромонах професор Исидор (Јагодић) - Међусобни односи православних и муслимана нису били, а нису ни сада идеални, те за то није потребно тражити много примера. Некада на то утичу жеље да се другоме наметну лична гледишта, а не жеља да се са другим подели визија. Ови односи личе на један мозаик у изради, који када се посматра изблиза делује да неке коцкице у том уметничком делу не изгледају као да су на свом месту. Шта више, чини нам се да оне никако не могу да се ту налазе, да су превише контрасне боји основе, да сметају и да руже лепоту мозаика. Некада је обрнуто, па оне коцкице које нам се чине да се идеално уклапају, баш кваре и руже лепоту овога рада јер се утапају у позадину и са њом чине безобличан део. Међутим, мозаик се може лепо сагледати и у њему уживати само ако се довољно удаљите од њега и ако га посматрате као целину. Тада се чини да баш све оне коцкице, ма колико оне изблиза биле контрасне и нескладне, чине једну величанствену целину. Такав је овај дивни свет - креација Свеуметника Бога, пун различитости. У овој књизи представљене су ”различите коцкице” за сагледавање ”мозаика” односа православних и муслимана. Тек ће неке будући радови, настали на основу сведочанстава изнетих у овој књизи, помоћи да се ове ”коцкице” уклопе у једно велико уметничко дело. Тада ће се открити колико и како се делало на основу онога што живимо, а колико се говорило само на основу онога што се сматрало да знамо. За нас који данас градимо односе са другима и другачијима, важно је да сведочимо оно што јесмо – деца Божија, те да са свима и за све градимо мир ”колико до нас стоји” (Рим. 12,18). Професор др Бранко Ракић - Јавност је, чак и она најшира, а поготову она заинтересованија и информисанија, упозната са чињеницом да је Патријарх Павле огромне напоре улагао да би зло које је завладало овим простором било мање, посебно се трудећи да одржава и гради мостове са свештенством из других религијских скупина и да буди човекољубље и богољубље код Срба. Међутим, чини се да смо недовољно информисани о стварној мери те ангажованости нашег сада благопочившег Патријарха на овом плану, која се састојала од готово свакодневних активности на комуникацији са верским великодостојницима, апелима за спречавање а касније и за обустављање непријатељстава, дипломатским контактима, помагању у пружању хуманитарне помоћи и слично, а све са циљем олакшавања патњи грађана свих вероисповести и повратка мира и слоге на ове просторе. Међу ангажманима Патријарха Павла на грађењу међуверске толеранције, сарадње и блискости посебно су били значајни они који су се односили на муслимане, верску групацију са чијим припадницима и великодостојницима је имао вишедеценијско искуство позитивног прожимања из времена када је био Епископ рашко-призренски. Књига ђакона Александра Прашчевића под насловом „Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997)“ управо нас детаљно упућује на наведени племенити ангажман Патријарха Павла у првих седам година последње деценије ХХ века. Др Прашчевић је, иако веома млад, као стручњак за православно-муслиманске односе који завршава већ треће постдокторске студије и као човек који, будући да тренутно обавља дужност секретара Канцеларије Патријарха српског, добро познаје начине израде и чувања докумената који сведоче о активностима једног патријарха, био свакако једна од најпозванијих особа да српској и светској јавности представи миротворачке активности Патријарха Павла, на првом месту оне које су се односиле на дијалог и стварање позитивних веза са муслиманима. И др Прашчевић је тај задатак обавио на најбољи могући начин. У књизи су хронолошким редом представљане активности Патријарха Павла на плану о коме је реч и изнети су бројни цитати из докумената који сведоче о тим активностима, а вештим и ненаметљивим вођењем читаоца кроз догађаје и документе и умешним и умесним коментарима, оценама и закључцима, др Прашчевић готово физички уводи читаоца у време и догађаје којима се бави и приближава му личност и дело Патријарха Павла дотле да може, читајући, да осети топлину његове душе. Виши научни сарадник др Александар Раковић - С обзиром на тему, Прашчевићев рад је ексклузиван и пионирски јер се нико пре њега није изричито бавио истраживањем односа Патријарха српског Павла према муслиманима како у општем контексту тако и у контексту сукоба и спорова на простору некадашње Југославије. У опсегу којим се бави ова књига, реч је понајпре о Босни и Херцеговини. Ширину овој теми, која превазилази југословенски а улази у светски контекст, дају подаци о сусретима Патријарха Павла са државницима, амбасадорима и дипломатама западних и муслиманских земаља, представницима Исламске заједнице, Ватикана и Јеврејске заједнице, међународних организација, који су се тицали односа православних, римокатолика и муслимана на простору некадашње Југославије и улоге Српске Православне Цркве у успостављању мира на ратом захваћеним просторима. Поруке које је Патријарх Павле пружао сугерисале су да је православнима и муслиманима на југословенском простору потребан миран саживот, темељно разумевање и недвосмислени опстанак. Прашчевићево тумачење ових извора, у које је преко архивске грађе имао увид, доказује миротворну улогу Српске Православне Цркве и непрестано пружање руке муслиманима. Муфтија професор др Мевлуд ефендија Дудић - Један од првих у иницирању дијалога јесте српски патријарх Герман који је недвосмислено радио на зближавању, разумијевању и поштовању православних хршћана са припадницима ислама - муслиманима. Попут правог пастира, показујући одговорност према чињеници да је челник највеће вјерске организације у тадашњој заједничкој држави, патријарх Герман први исказује практичну активност на међувјерском уважавању, дијалогу и поштивању у бившој заједничкој држави. То се може виђети и у самом наслову ове књиге гдје нам уважени ђакон др Александар Прашчевић показује да већ устоличењем патријарха Германа 1958. године почиње интензивни међувјерски дијалог између хршћана и муслимана. Овај дијалог се водио на нивоу највиших вјерских поглавара - српског патријарха Германа и реису-л-улеме рахметли Сулејмана еф. Кемуре. Колико је Патријарх уважавао и поштовао муслимане, а посебно њихове вјерске вође, показује и његово присуство на џенази - сахрани реису-л-улеме рахметли Сулејмана еф. Кемуре 22. јануара 1975. године у Сарајеву. Патријарх је, том приликом, посјетио и Стару цркву у Сарајеву. Аутор Прашчевић нам, у казивању о овој посјети, доноси и диван говор старјешине тога храма протојереја Душана Веселиновића који је рекао: „Иако је посјета Ваше Светости ненадана, а услиједила је због смрти старјешине Исламске заједнице, Његове Преузвишености реису-л-улеме Кемуре, наша радост, ради посјете Ваше Светости, не само да није умањена, већ је тиме и већа, јер ће се јеванђељска љубав коју проповиједамо и овом приликом манифестовати као реалност нашег убјеђења...” Само присуство патријарха Германа на џенази Реису-л-улеме утицало је позитивно на актере тадашњег вјерског живота - православне и католичке хршћане и муслимане. Извор: Српска Православна Црква
  4. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Епископ Рашкопризренски Теодосије јуче је обавестио представнике Европске уније, ОЕБС-а и КФОР-а да је косовска влада започела незаконите радове на магистралном путу Дечани-Плав (Црна Гора) у заштићеној зони око манастира Високи Дечани. Изградња оваквих путева у заштићеним зонама најстроже је забрањена законом о Специјалним заштићеним зонама које је усвојила Скупштина Косова и кршење овога закона, поред упорног одбијања регистрације дечанске земље по одлуци Уставног суда Косова од пре две године, представља још један флагрантан пример институционалног безакоња који се спроводи од стране самих косовских институција. Заштићену зону данас су такође посетили и представници ОЕБС-овог мониторинг тима и евидентирали штету која се наноси радом багера и уништавањем природне средине простора који, поред тога што је заштићена зона припада и Националном парку Проклетије. О путу Дечани – Плав разговарано је више пута на седницама Комисије за заштићене зоне коју чине највиши представници ЕУ канцеларије на Косову, Мисије ОЕБС-а, косовски министри просторног планирања и културе, као и Епископ Рашко-призренски. Иницијатива за изградњу магистралног пута је благовремено заустављена 2014. године када је тадашњи премијер Косова Хашим Тачи отворио почетак радова на заобилазници која иде око заштићене зоне манастира. Епархија Рашко-призренска је редовно наглашавала да наша Црква није против градње путева али да изградња магистралног пута непосредно поред најзначајнијег УНЕСКО споменика светске културне баштине на овом простору представља не само кршење постојећег закона, већ анти-цивилизацијски чин који ће нанети велику штету манастиру Високи Дечани. Пут ће довести до повећања саобраћаја, проласка тешких возила, додатног загађења и буке који ће простору око манастира као једној од ретко сачуваних оаза мира и тишине нанети непоправљиву штету. Захваљујући чврстом међународном ставу и спремности тадашње косовске владе заобилазница је започета и свечано отворена уз присуство градоначелника Дечана и Плава. Али радови су убрзо заустављени и иницијативу за градњу пута поред манастира крајем прошле године обнавља садашњи косовски премијер Рамуш Харадинај. Очигледно институционалног континуитета на овом простору нема. Комисија за специјалне зоне је већ одржала два састанка на којима су презентоване правне анализе тимова ЕУ канцеларије и мисије ОЕБС-а које стоје, као уосталом и представници земаља Квинте у Приштини, на чврстом ставу да је градња овог магистралног пута противзаконита и да наноси штету Косову. Овај став је више пута поновљен косовском премијеру од највиших међународних представника на Косову и Метохији. Министарство инфраструктуре је чак првобитно прихватило идеју да се ради обилазница али је данас и ова одлука прекршена почетком интензивних радова на проширењу постојећег макадама и уништавањем вегетације. На само 400 метара од манастира постављена је табла са називом пројекта иза кога стоји Министарство инфраструктуре Косова. По путу се могу видети тешке машине и багери који убрзано усецају пут у брдо мењајући слику пејзажа који је вековима био сачуван. Треба поменути да Европска унија финансира нови магистрални пут између Пећи и Црне Горе у вишим деоницама Руговске клисуре (довољно удаљено од Пећке Патријаршије). Овај скупи пројекат је у склопу европског програма повезивања простора Западног Балкана па је несхватљиво зашто влада Косова инсистира на изградњи другог магистралног пута само 17 километара јужније и то непосредно поред манастира Високи Дечани у директној супротности са законом о специјалним заштићеним зонама око најзначајнијих културно-историјских споменика. Овај најновији потез косовских институција дубоко нарушава било какво институционално поверење и поштовање у примену постојећих закона као и одлука косовских судова, који очигледно не важе на просторима општине Дечани. Истовремено, овим се де факто блокира рад мешовите Комисије за заштићене зоне јер се радови одвијају противно закону по правном тумачењу канцеларије ЕУ и ОЕБС-а. Манастир Високи Дечани је већ 20 година под војном заштитом због четири оружана напада након 1999 године и покушаја терористичког напада 2016 године од стране групе наоружаних косовских исламиста, које је косовска полиција пустила на слободу наредног дана са условном казном због незаконитог поседовања оружја. Лоша безбедносна ситуација, одсуство владавине права и закона, етничка дискриминација и непоштовање сопствених закона наносе штету не само грађанима општине Дечани, већ и свим грађанима на Косову и Метохији. Уколико се што пре не прекине градња ове спорне саобраћајнице и не поправи начињена штета начињена уништавањем вегетације и терена, Епархија Рашко-призренска ће морати да констатује да косовски закони који се тичу заштите културне баштине више не вреде јер их руши сама влада Косова која је изабрана да би их чувала и примењивала. дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске 26. маја 2018. године Призрен-Грачаница Прилог: Косовски закон о специјалним заштићеним зонама http://www.gazetazyrtare.com/e-gov/index.php?option=com_content&task=view&id=146&Itemid=56&lang=bh Обратити пажњу на члан бр. 3 који се односи на циљеве закона о специјалним заштићеним зонама и Члан бр 5 у коме се међу забрањеним активностима у зонама наводи изградња транзитних путева. За разлику од ограничених активности које се могу договорити, забрањене активности су аутоматски противзаконите. Твит америчког амбасадора у Приштини Грега Делавија који је још пре неколико дана упозорио да је градња овог пута незаконита и да је питање затворено 2014. године. Амбасадор је упозорио да треба поштовати закон. Због четири оружана напада екстремиста након оружаног конфликта на КиМ од 1999 и покушаја терористичког напада 2016. године, али и због правног и институционалног безакоња које влада на овом простору Манастир Високи Дечани је уврштен у листу 54 најугроженија светска споменика културе УНЕСКО на свету https://whc.unesco.org/en/danger/ ФОТОГАЛЕРИЈАФотографије приказују радове на магистралном путу који се убрзано настављају и таблу са ознаком да се исте обављају преко косовског министарства инфраструктуре. Ознака за рад на магистралном путу налази се само пар стотина метара од манастира.
  5. Поводом почетка радова на магистралном путу Дечани Плав кроз заштићену зону манастира Високи Дечани, противно косовском закону и стандардима УНЕСКО, влада Косова на најгрубљи начин угрожава један од најзначајнијих УНЕСКО споменика на Балкану. Тим поводом Епархија Рашко-призренска данас се огласила следећим саопштењем за јавност: САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Епископ Рашкопризренски Теодосије јуче је обавестио представнике Европске уније, ОЕБС-а и КФОР-а да је косовска влада започела незаконите радове на магистралном путу Дечани-Плав (Црна Гора) у заштићеној зони око манастира Високи Дечани. Изградња оваквих путева у заштићеним зонама најстроже је забрањена законом о Специјалним заштићеним зонама које је усвојила Скупштина Косова и кршење овога закона, поред упорног одбијања регистрације дечанске земље по одлуци Уставног суда Косова од пре две године, представља још један флагрантан пример институционалног безакоња који се спроводи од стране самих косовских институција. Заштићену зону данас су такође посетили и представници ОЕБС-овог мониторинг тима и евидентирали штету која се наноси радом багера и уништавањем природне средине простора који, поред тога што је заштићена зона припада и Националном парку Проклетије. О путу Дечани – Плав разговарано је више пута на седницама Комисије за заштићене зоне коју чине највиши представници ЕУ канцеларије на Косову, Мисије ОЕБС-а, косовски министри просторног планирања и културе, као и Епископ Рашко-призренски. Иницијатива за изградњу магистралног пута је благовремено заустављена 2014. године када је тадашњи премијер Косова Хашим Тачи отворио почетак радова на заобилазници која иде око заштићене зоне манастира. Епархија Рашко-призренска је редовно наглашавала да наша Црква није против градње путева али да изградња магистралног пута непосредно поред најзначајнијег УНЕСКО споменика светске културне баштине на овом простору представља не само кршење постојећег закона, већ анти-цивилизацијски чин који ће нанети велику штету манастиру Високи Дечани. Пут ће довести до повећања саобраћаја, проласка тешких возила, додатног загађења и буке који ће простору око манастира као једној од ретко сачуваних оаза мира и тишине нанети непоправљиву штету. Захваљујући чврстом међународном ставу и спремности тадашње косовске владе заобилазница је започета и свечано отворена уз присуство градоначелника Дечана и Плава. Али радови су убрзо заустављени и иницијативу за градњу пута поред манастира крајем прошле године обнавља садашњи косовски премијер Рамуш Харадинај. Очигледно институционалног континуитета на овом простору нема. Комисија за специјалне зоне је већ одржала два састанка на којима су презентоване правне анализе тимова ЕУ канцеларије и мисије ОЕБС-а које стоје, као уосталом и представници земаља Квинте у Приштини, на чврстом ставу да је градња овог магистралног пута противзаконита и да наноси штету Косову. Овај став је више пута поновљен косовском премијеру од највиших међународних представника на Косову и Метохији. Министарство инфраструктуре је чак првобитно прихватило идеју да се ради обилазница али је данас и ова одлука прекршена почетком интензивних радова на проширењу постојећег макадама и уништавањем вегетације. На само 400 метара од манастира постављена је табла са називом пројекта иза кога стоји Министарство инфраструктуре Косова. По путу се могу видети тешке машине и багери који убрзано усецају пут у брдо мењајући слику пејзажа који је вековима био сачуван. Треба поменути да Европска унија финансира нови магистрални пут између Пећи и Црне Горе у вишим деоницама Руговске клисуре (довољно удаљено од Пећке Патријаршије). Овај скупи пројекат је у склопу европског програма повезивања простора Западног Балкана па је несхватљиво зашто влада Косова инсистира на изградњи другог магистралног пута само 17 километара јужније и то непосредно поред манастира Високи Дечани у директној супротности са законом о специјалним заштићеним зонама око најзначајнијих културно-историјских споменика. Овај најновији потез косовских институција дубоко нарушава било какво институционално поверење и поштовање у примену постојећих закона као и одлука косовских судова, који очигледно не важе на просторима општине Дечани. Истовремено, овим се де факто блокира рад мешовите Комисије за заштићене зоне јер се радови одвијају противно закону по правном тумачењу канцеларије ЕУ и ОЕБС-а. Манастир Високи Дечани је већ 20 година под војном заштитом због четири оружана напада након 1999 године и покушаја терористичког напада 2016 године од стране групе наоружаних косовских исламиста, које је косовска полиција пустила на слободу наредног дана са условном казном због незаконитог поседовања оружја. Лоша безбедносна ситуација, одсуство владавине права и закона, етничка дискриминација и непоштовање сопствених закона наносе штету не само грађанима општине Дечани, већ и свим грађанима на Косову и Метохији. Уколико се што пре не прекине градња ове спорне саобраћајнице и не поправи начињена штета начињена уништавањем вегетације и терена, Епархија Рашко-призренска ће морати да констатује да косовски закони који се тичу заштите културне баштине више не вреде јер их руши сама влада Косова која је изабрана да би их чувала и примењивала. дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске 26. маја 2018. године Призрен-Грачаница Прилог: Косовски закон о специјалним заштићеним зонама http://www.gazetazyrtare.com/e-gov/index.php?option=com_content&task=view&id=146&Itemid=56&lang=bh Обратити пажњу на члан бр. 3 који се односи на циљеве закона о специјалним заштићеним зонама и Члан бр 5 у коме се међу забрањеним активностима у зонама наводи изградња транзитних путева. За разлику од ограничених активности које се могу договорити, забрањене активности су аутоматски противзаконите. Твит америчког амбасадора у Приштини Грега Делавија који је још пре неколико дана упозорио да је градња овог пута незаконита и да је питање затворено 2014. године. Амбасадор је упозорио да треба поштовати закон. Због четири оружана напада екстремиста након оружаног конфликта на КиМ од 1999 и покушаја терористичког напада 2016. године, али и због правног и институционалног безакоња које влада на овом простору Манастир Високи Дечани је уврштен у листу 54 најугроженија светска споменика културе УНЕСКО на свету https://whc.unesco.org/en/danger/ ФОТОГАЛЕРИЈАФотографије приказују радове на магистралном путу који се убрзано настављају и таблу са ознаком да се исте обављају преко косовског министарства инфраструктуре. Ознака за рад на магистралном путу налази се само пар стотина метара од манастира. View full Странице
  6. Сада на Западу постаје активнија перцепција Русије као непријатеља, "центра светског зла", који се мора довести до послушности. За ту сврху САД постепено повећава груписање трупа на граници са Русијом, а такође уводе и различите економске санкције против ње. Истовремено, руска спољна политика ни на који начин не може бити названа агресивној и не има својој циљу борбу против Запада. Под тренутним условима Москва жели само да постигне максималну стабилност не у одређеној области својих интереса, већ уопште. Један од важних фактора у овој области је борба против међународног тероризма. Није тајна да су Саудијска Арабија и Катар главни спонзори ових организација, који сада раде широм света. Разне ћелије Исламске државе и Ал Каиде активно функционишу не само у Палестини, Авганистану и Ираку, већ иу таквим егзотичним земљама као што су Јемен, Филипини, Либан и земље Европе. Али, захваљујући помоћи за легално изабране владе Филипина и Сирије, ситуација у овим земљама је све више близу стабилне. САД и њени западни савезници играли су своје политичке комбинације на овој територији, претварајући локалне званичнике у своје лутке, док је Русија помогла само да се врати у ред и закон без увођења ових земаља у своје политичке интересе. Једнако важно је и питање одржавања мултиполарности света и очувања услова за постојање потпуно независних држава. Током 90-их година чинило се да нико не може да се одупре моћи Сједињених Држава. Међутим, сада, након неуспјешних кампања НАТО-а у Ираку и Авганистану, неуспјеха у Сомалији и варварског хуманитарног бомбардовања из 1999. године, Вашингтон се суочио с колапсом свог Pax Americana. У контексту догађаја, порасла је улога нових регионалних сила, попут Индије и Кине, који су у могућности да спроведе своју независну спољну политику. И у овим условима, Москва преговара са њима као равноправан партнер, успостављајући економску сарадњу. На сваки начин подржавајући мултиполарни вектор развоја, Русија активно сарађује са различитим земљама, а да их не укључи у орбиту сложених синдиката и државних дугова, већ дјелујући под равноправним условима са њима у корист заједничког просперитета. Историјски развијени братски руско-српски односи помажу да се развију не само економски, већ и одбрамбени потенцијали Београда. Већ снажни друштвени односи између две државе су интензивира. Међутим, Москва не заборавља на становнике Црне Горе, инвестирајући у привреду туристичке земље. Поред тога, захваљујући акцијама Москве на Балканском полуострву, политичка стабилност остаје у погледу имплементације косовског питања. Упркос добро познатом мишљењу грађана Србије, САД и Немачка подржавају брзо решавање овог проблема и желе присилити Србе да напусте своју историјску територију. Такве акције Запада су усмерене само на ослобађање нове рунде оружаног сукоба, на који се Русија успешно отпорна.
  7. Односи се конкретно на БиХ, али дефинитивно важи за све овде
  8. Генетска слика Лепенског Вира и Винче У последњих неколико година, са напретком технологије и последично све бржим развојем популационе генетике и археогенетике, истраживање и разумевање археолошких култура добило је сасвим нову димензију. Наиме, данас је могуће изоловати и анализирати генетски материјал из скелета старих и до неколико десетина хиљада година, и поређењем са генетиком савременог становништва доносити много сигурније закључке о настанку, развоју и кретању праисторијског становништва него што је то било могуће само уз помоћ археологије и антропологије. Иако је већ објављен велики број узорака из различитих периода прошлости, из разних делова Европе, па и из неких нама суседних држава, до сада нису биле рађене анализе узорака са територије Србије. Пре неколико дана, у великој студији Mathieson et al. – The Genomic History Of Southeastern Europe, коначно смо добили и резултате првих анализираних скелета са територије Србије, и то из три вероватно најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе, Лепенског Вира, Старчева и Винче. Додуше, од 39 анализираних узорака, само 1 припада Старчевачкој култури, 3 су из периода Винчанске културе, са налазишта Гомолава код Руме, а чак 35 узорака је са четири локалитета културе Лепенски Вир: Власца, Падине, Хајдучке Воденице и епонимног налазишта Лепенски Вир. Анализом су обухваћени ипсилон хромозом, који се наслеђује искључиво по мушкој линији, митохондријална ДНК, која се наслеђује само по женској линији, као и укупна (аутозомална) генетика, која обухвата анализу свих хромозома осим полних. Пре преласка на резултате анализираних узорака ваљало би се подсетити каква је генетска слика данашњег становништва Србије. Гледано по мушкој линији (ипсилон хромозому), Срби су доминантно потомци Словена. Ипсилон хаплогрупе које представљају генетски сигнал Словена, I2a-CTS10228 (позната још и као I2a-Динарик), R1a-Z280 и R1a-M458 носи преко половине Срба (I2a-CTS10228 ~ 34%, R1a (Z280+M458) ~ 17%). Хаплогрупе које се могу везати за предсловенско становништво Балкана (Илире, Трачане, Келте итд.) носи приближно 35% мушких становника (E-V13, J2-M172, R1b-Z2103, R1b-P312, G2a-L497). Око 10% порекло по мушкој линији вуче од разних германских племена, пре свега Гота, Нормана и Саса (хаплогрупе I1-М253, R1b-U106, I2a2a-M223), док остатак чине неке мање заступљене хаплогрупе (N2-Y6503, J1-M267, Q-M242), чије порекло у нашем народу још увек није до краја разјашњено. Када су у питању митохондријалне хаплогрупе, слика је много шаренија, као и у већини европских земаља, па се тим бројкама нећемо претерано замарати. Гледајући укупну (аутозомалну) генетику, Срби у приближно једнаким процентима (50-50) носе генетику предсловенског становништва Балкана са једне, и Словена, Германа и неких других касније придошлих народа са друге стране. Култура Лепенског Вира је једна од најзначајнијих и најсложенијих праисторијских култура у Европи. Њено матично подручје обухватало је простор Ђердапске клисуре, а радиокарбонским мерењима установљено је да је овај простор био насељен скоро 4000 година без прекида, од отприлике 9500. до 5500. године п.н.е. Локалитет Лепенски Вир је откривен 1960. године, а прва истраживања су вођена у периоду 1965-1970. под вођством професора др Драгослава Срејовића, археолога, академика и професора Универзитета у Београду. Скоријим истраживањима у периоду 2006-2009. руководио је професор Душан Борић. Најзначајније насеобине ове културе су, са српске стране Дунава, Лепенски Вир, Падина, Стубица, Власац и Хајдучка Воденица, а са румунске стране Алибег, Икоана, Разврата, Скела Кладовеи и Островул Корбулуи. Душан Борић је на основу истраживања локалитета Лепенски Вир предложио поделу културе на четири фазе: 1. 9500-7300 п.н.е. рани и средњи мезолит – Прото-Лепенски Вир I-II 2. 7300-6200 п.н.е. касни мезолит (у овој фази нису забележени трагови окупације на локалитету Лепенски Вир, али је фаза добро репрезентована налазима са Власца, Падине и Хајдучке Воденице) 3. 6150-5950 п.н.е. трансформациони/рани неолит – Лепенски Вир I-II 4. 5950-5500 п.н.е. средњи неолит – Лепенски Вир III Археолошки локалитети са којих потичу анализирани узорци из ове студије Анализа узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира показује нам да су њени становници носили ипсилон (I+R1b=100%) и митохондријалне хаплогрупе (U5+U4+U8=80%) које су и раније налажене код палеолитских и мезолитских ловаца-сакупљача широм Европе. Оно по чему су се разликовали од њих управо је присуство неких митохондријалних хаплогрупа (K1+H+J2=20%) чије се даље порекло везује за Блиски Исток, и за које се сматра или да су дошле директно са најранијим неолитским земљорадницима из Анадолије, или да су биле присутне међу ловцима-сакупљачима југоисточног Балкана и Анадолије, који су међу првима апсорбовани у најраније неолитско становништво по његовом доласку на Балкан. Другој теорији у прилог иде и чињеница да је хаплогрупа K1 такође пронађена и код два грчка мезолитска узорка из Тесалије. И по аутозомалној генетици носиоци културе Лепенског Вира били су, поготово у старијој мезолитској фази, јако слични ловцима-сакупљачима из западне и централне Европе. Два узорка из Лепенског Вира (I4665 и I4666), који се датирају у период раног неолита – Лепенски Вир I-II, су по аутозомалној генетици скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине (I5232) из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца-сакупљача и неолитских земљорадника. Индикативно је да су сва три узорка са значајним уделом генетике неолитских земљорадника такође били носиоци неолитских митохондријалних хаплогрупа које нису присутне код ловаца-сакупљача из ранијих периода. Све ово нам говори да је Ђердапска клисура била један од региона где је дошло до успостављања најранијих контаката, како културних тако и генетских, између мезолитских ловаца-сакупљача и раних неолитских земљорадника. Ови налази подупиру раније археолошке доказе, који су указивали да је у периоду раног неолита дошло до одређених промена у материјалној култури (појава керамике, сахрањивање покојника у згрченом положају), узрокованих приливом новог становништва. Анализе изотопа стронцијума су такође показале да су многе индивидуе сахрањене после 6100. п.н.е. у Лепенском Виру (укључујући и узорак I4665) биле нелокалног порекла, односно да нису биле оригинално из региона Ђердапске клисуре. Још једна занимљива чињеница која се може извући из ових резултата је да су првобитни контакти две популације по свој прилици били једносмерни, тј. да су земљорадничке придошлице биле великим делом или у потпуности женског пола, јер ни у једном узорку нису пронађене ипсилон хаплогрупе карактеристичне за најраније неолитске земљораднике (G2a2, H2, C1a2, I2c, J2, T1a). Сада ћемо се мало детаљније позабавити ипсилон хаплогрупама, пошто су оне најкорисније за интерпретацију кретања становништва у далекој прошлости. Од 17 мушких узорака из ове студије, 10 је припадало хаплогрупи I, чији носиоци су били једни од најранијих модерних људи који су населили Европу, а 7 хаплогрупи R1b-L754 (сви осим једног xP297), што значи да нису представљали предачку популацију за више од 99% данашњих носилаца ове хаплогрупе у Европи, који припадају грани P297>M269. Поменућемо да један узорак са локалитета Падина припада грани I2a1-P37, дакле линији која је, између осталих, предачка и за грану I2a-CTS10228 која је доминантна међу Србима. Нажалост, код овог узорка није утврђена ниједна дубља подграна, a гране P37 и CTS10228 дели више од 13000 година, па на основу њега не можемо доносити никакве битне закључке, а нагађањем се нећемо бавити. Сви остали узорци са утврђеним дубљим подгранама припадају грани I2a2a-M223, која нам такође, сама по себи не би претерано значила, међутим чињеница да је за неколико припадајућих јој узорака утврђена још дубља подграна Z161 значајно мења ствар. Ова грана је данас, у облику своје најбројније подгране L801, најзаступљенија код германских народа, а највеће проценте бележи у Данској, северној Немачкој, Холандији и Белгији, Енглеској и северозападној Сицилији (последица насељавања Нормана), а у мањем проценту је заступљена у скоро свим деловима Европе (изузетак су западни Балкан, северна Украјина и јужна Белорусија, Финска и централна Шпанија. Гледајући мапу њеног распростирања чини се да је била заступљена код већине германских племена која су у различитим периодима насељавала наведене територије (Гота, Франака, Свева, Ломбарда, данских Викинга и шведских Варјага). Поставља се питање на који начин је ова грана доспела међу Германе. Пошто је ова грана пронађена код још неких узорака из каснијих периода и археолошких култура, покушаћемо дати одговор када и којим путем су се њени носиоци могли кретати у далекој прошлости. Дакле, најстарији носиоци ове гране откривени су управо у култури Лепенског Вира. Ова култура престаје да постоји око 5500. године п.н.е, а свега неколико стотина година касније наилазимо у источној Мађарској на каснонеолитски узорак који је тестиран као I2a2a1b-CTS10057 (xL701), што у преводу значи да је скоро сигурно припадао грани Z161, јер осим L701 и Z161 нема других грана испод CTS10057. Можемо замислити ситуацију где је део становништва последњих фаза културе Лепенског Вира из неког разлога напустио своја станишта, и кретао се узводно уз Дунав и Тису до равница источне Мађарске. Још један CTS10057 (xL701) узорак је пронађен на истој територији, у наредној енеолитској Тисаполгарској култури (4500-4000 п.н.е.). Следеће појављивање гране Z161 је међу узорцима Културе кугластих амфора (Globular Amphora Culture, 3200-2600 п.н.е.), која се простирала на територији данашње западне Украјине, Пољске и североисточне Немачке. Опет можемо замислити ситуацију где се део носилаца ове гране кретао из источне Мађарске на север уз Тису, и учествовао у формирању Културе кугластих амфора. Овде треба напоменути да су лингвистички стручњаци одавно утврдили да у германским језицима постоји неиндоевропски супстрат, за који се сматра да је последица мешања дела индоевропских племена из црноморских степа (носилаца данас најкарактеристичније германске хаплогрупе R1b-U106) са каснонеолитским становништвом централне Европе, на које су наишли у својим сеобама на запад. Каснонеолитско становништво Културе кугластих амфора (које је по свој прилици имало значајан, ако не и доминантан удео хаплогрупе Z161) би се савршено уклопило у ту причу, тим пре што и U106 и Z161 имају пангермански карактер, и показују недвосмислену корелацију са данашњим германским народима. Ова пре-прото-германско становништво се касније кретало на запад и север, и највероватније у јужној Скандинавији помешало са становништвом Културе бојних секира (2900-2200 п.н.е.), које је и само било мешавина друге две данас пангерманске хаплогрупе (I1-M253 и R1a-Z284), што је представљало први ступањ у формирању прото-германских племена. Када су у питању узорци који су тестирани као R1b1a-L754 (xP297), постоје две основне могућности. Прва је да су припадали некој реткој грани (L754* или L389*), која се временом угасила, а друга, вероватнија варијанта је да су припадали грани R1b1a2-V88, која се данас може наћи широм Европе у изузетно малом проценту, с тим да је нешто значајније заступљена у јужној Европи, пре свега на Апенинском и Иберијском полуострву. Нешто значајнији проценат (до 4%) ова грана бележи у региону Леванта, међу Либанцима, Друзима и Јеврејима, а највеће фреквенције достиже међу појединим народима северне Африке, суданским Коптима (15%), Берберима из граничне регије Египта и Либије (23%), Хауса народом из Судана (40%), Фулани народима Нигера и Камеруна (54%), док код неких чадских племенасеверног Камеруна и Нигерије достиже и невероватних 95%. Готово сви припадници гране V88 у Африци и Блиском Истоку припадају подграни Y7771, и високи проценти међу наведеним афрчким народима последица су наглог демографског ширења ове подгране у последњих 6000-7000 година. Грана V88 је међу древним узорцима до сада пронађена код једног мезолитског ловца-сакупљача из Украјине, и код једног неолитског земљорадника из Шпаније, па се као најлогичније извориште ове гране намеће управо подручје Балкана и култура Лепенског Вира, одакле су се касније носиоци ове гране расељавали у разним правцима. Винчанска култура (око 5400-4500 п.н.е.) је била најзначајнија и технолошки најнапреднија култура средњег и касног неолита на Балкану. Обухватала је скоро целокупну територију данашње Србије, као и делове према Србији граничних подручја свих околних земаља. На том подручју је наследила старију Старчевачку културу (6000-5400 п.н.е.), али по свој прилици није представљала њеног „природног“ наследника, јер је новијим истраживањима установљено да је винчанска популација највероватније представљала нови талас земљорадничког становништва, који је дошао из правца југа и југоистока, долинама Вардара, Јужне и Велике Мораве. На Винчанском налазишту Беловоде код Петровца на Млави пронађени су најранији докази металургије бакра из око 5400 п.н.е, а симболи урезани на грнчарији и фигуринама винчанске културе раније су по појединим археолозима сматрани за трагове најстаријег писма на свету, међутим та теорија је данас напуштена. Најзначајнији локалитети ове културе су Винча-Бело Брдо, Гомолава, Плочник, Градац, Беловоде и Рудна Глава. Становници Винчанске културе били су у генетском смислу класични неолитски земљорадници, носили су и ипсилон (G2a2a-PF3147), и митохондријалне хаплогрупе (K1a, HV, H) карактеристичне за неолитско становништво Анадолије и Европе. И по аутозомалној генетици били су готово идентични најранијим анадолским, и нешто каснијим европским земљорадницима Старчевачке и Културе линеарнотракасте керамике. Конкретно, грана G2a2a-PF3147, којој припадају сва три узорка са Гомолаве, је уз своју сестринску грану G2a2b-L30 била најбројнија међу неолитским земљорадницима, пронађена је у скоро свим неолитским културама, између осталих и међу раније објављеним резултатима Винчанске културе из јужне Мађарске. Овој грани припадао је и чувени „ледени човек“ Оци. Данас је заступљена скоро искључиво у Европи, а највеће проценте бележи међу становништвом Корзике (11%) и Сардиније (6%), док у остатку Европе ретко где прелази 1%. Да закључимо, ова студија је дефинитивно доказала да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Ово је пре свега уочљиво код мушких линија, јер хаплогрупе пронађене у праисторијским становницима Лепенског Вира и Винче не прелазе ни 1% код савременог српског становништва, а и тај мали проценат без сумње потиче од становништва досељеног у каснијим периодима. Наравно, овакав закључак не треба да чуди, јер је то било јасно и пре ове студије, али дужан сам нагласити, јер и данас често чујемо приче да су Срби непосредни наследници и потомци становништва Лепенског Вира и Винче, и да су на овим просторима хиљадама година, што једноставно није тачно. Знамо сви колико је „прометан“ био овај део Балкана током забележене историје, и какве турбулентне промене су се дешавале само у последњих 2000 година, па би било крајње сулудо очекивати да је становништво остало непромењено током целог тог периода. Одређени континуитет неолитског становништва можда би се могао очекивати у планинским областима западног Балкана (Динаридима), где је неприступачнији рељеф често представљао препреку многим освајачима кроз историју, и пружао колику-толику заштиту старом становништву, али за потврду тога мораћемо да сачекамо неку нову студију. Неки ће се можда запитати, како то нисмо директни потомци становништва Лепенског Вира и Винче, када Срби и данас имају приближно једнак удео предсловенске и словенске аутозомалне генетике, а митохондријалне хаплогрупе присутне код праисторијског становништва Лепенског Вира и Винче заступљене су и данас међу Србима? То јесу чињенице, али оне и даље нису доказ хиљада година континуитета становништва на истом простору. Да појасним на једном практичном примеру. Код Срба је и данас у малом проценту заступљена хаплогрупа I2a2a-M223>Z161, пронађена код становника културе Лепенског Вира, али сви њени носиоци припадају још дубљој подграни L801, и сви они потичу од једног јединог претка, који је живео пре око 4000 година. Као што смо раније поменули, ова грана се сасвим јасно може повезати са германским народима, што значи да је њено присуство код Срба последица досељавања германских народа током касне антике (Гота) и/или током средњег века (Нормани, Саси), а не њеног континуираног развоја на овим просторима од Лепенског Вира до данас. Аутор: Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац (Извор текста)
×
×
  • Креирај ново...