Претражи Живе Речи Утехе

Катихета Иван Костић одржао је предавање 24. новембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Катихета Иван је говорио на тему Васељенски протојереј Георгије Флоровски. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У чему ћемо тражити корист од поштовања бестелесних сила? Очигледно, у заштити од другог дела бестелесних бића која, за разлику од Михаила и његове војске, уопште не воле Бога и желе оно што Му је супротно. Заиста је тако. Али не само то. Један грех не чини једну штету, већ се и грех и штета разливају на различите стране. Такође, нема једне користи од једног доброг дела, већ се као кругови на површини воде разилазе добра од једне добре мисли, од једног доброг дела. Опевајући најчистије небеске служитеље Божије боље можемо да схватимо колико је велика, и чиста, и славна Мајка Божија. Јер истинито је називамо Часнијом од Херувима и Неупоредиво славнијом од Серафима. И од схватања славе Херувима и Серафима у мислима можемо прећи на Дјеву Марију и још више Је заволети дивећи се Њеној слави. За Херувиме први пут чујемо у причи о изгнању из Раја. „И изагнав човека постави пред вртом едемским херувима с пламеним мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота“ (1 Мојс. 3, 24). Овог Херувима с огњеним мачем са уласка у Рај склонила је Дјева Марија – родивши Исуса Христа. Рај је за нас поново отворен у Исусу захваљујући Његовој Мајци. Она је заиста Часнија од Херувима. Име Херувима поново чујемо приликом изградње скиније. Бог заповеда Мојсију да направи ковчег, да у њега стави ману, Аронов процветали штап и таблице Завета, а изнад њега – „херувиме славе, који осењаваху очистилиште“ (Јевр. 9, 5). Херувими су изнад ковчега, а мана, и таблице, и штап су унутра. Сви ови предмети указују на Мајку Божију. Златна посуда с маном је слика Дјеве Марије, јер је Христос истинска мана, Он је небески Хлеб Који је сишао с неба, а Она је Она Која Га је примила. Суви штап који је дао плод представља слику Њене девствености, која је без обзира на то родила. Таблице су написане заповести, а Христос је Жива Реч која више није написана на каменим плочама, већ у живој утроби Дјеве. Зато је оно што се односи на Богородицу остаје у ковчегу, а Херувими су споља, они га осењују као да стражаре. Она је заиста изнад њих, Она је Часнија од Херувима. Они сами су такви да њихов опис човек не може да чита без страха. У првој глави књиге Језекиља налази се њихов опис. Тамо видимо (уп. Јез. 1 гл.) нешто налик на четири животиње, од којих свака има по четири лица и по четворо крила, и људске руке испод крила. Сваки има лице човечије, лавовско, и орловско и волујско. И обличје као угаљ који гори, и ватра је између животиња, и сјај, и муња. Они сами су се као муња кретали тамо-овамо. Биле су још и кочије које иду на своје четири стране и паоци точкова су били пуни очију. Кад су животиње ишле точкови су ишли поред њих. „Куда иђаше дух, онамо иђаху“ (Јез. 1, 20). И „дух животиња је био у точковима.“ „Кад иђаху као да беше хука велике воде, као глас Свемогућег и као граја у логору; и кад стајаху, спуштаху крила“ (Јез. 1, 24). Очигледно да људска реч нема снаге да опише виђење и да се обичним речима не може описати оно што су виделе речи пророка. Зато је и сам изнемогао. „И кад видех, падох на лице своје“ (Јез. 1, 2). Ето какви су Херувими. А каква је Она Која је изнад њих? Кротка, ћутљива, покорна Богу, Која никога није могла и није желела да уплаши својим изгледом. Јер ко се икад плашио Девојке? Сва у једноставности, сва у чистоти, сва у „непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено“ (1 Петр. 3, 4). Такву Маму је Сам одгајио у људском роду и Сам је за Себе изабрао Господ и Спаситељ. Дивно је то што је нижи страшан, а Највиша није; служитељ изазива трепет, а Царица – умиљење. Нешто слично је схватио и осетио Илија кад је пред њим прошао „пред Господом јак ветар који брда разваљиваше и стене разламаше али Господ не беше у ветру; а иза ветра дође трус; али Господ не беше у трусу; а иза труса дође огањ; али Господ не беше у огњу“. Напослетку – „дође глас тих и танак“ (уп. 1 Царств. 19, 11-12). Исто тако су страшни Херувими, али Господ није до краја с њима. Тиха је од Бога изабрана Девојка, али је до краја, и потпуности, и заувек с Њом Господ. „Зашто завидите горе богате, гори на којој изволе Бог да обитава на њој? Јер ће се Господ настанити (на њој) до краја“ (Пс. 67, 17). Божија гора, велика гора јесте Она Која је у Својим мислима најсмернија од свих. Страшни су Херувими, а чудни су и Серафими. „Сваки имаше шест крила: двама заклањаше лице своје и двама заклањаше ноге своје, а двама летеше“ (Ис. 6, 2). Њихово име значи „огњени“ – због ватрене љубави према Ономе Кога славе кличући „Свет, Свет, Свет је Господ над војскама!“ А крила с раширили као знак Крста! И молитва њихових уста је славословљење Тројице! Међутим, они су ван Господа, а Господ је у Дјеви-Мајци! И истину говори Црква кад каже да је Она Неупоредиво славнија од Серафима! Сакупљајући у сећању све ово понећемо од празника Бестелесних Сила веру да у нашем роду, у људском роду постоји Једна Која је изнад свих. Која је приступачна за молбе као истинска Мајка и Која је кротка као Јагње. Након овога можемо се сетити многих других ствари. И тога како се Арханђео Михаил јавио Исусу Навину у близини Јерихона; како је Арханђео Гедеону заповедио да избави Израиље од Мадијаћана (све се то увече чита на паримејама). И то како је Јелисеј, опкољен непријатељима рекао уплашеном слуги: „Оних који су с нама има више од оних који су против нас“ (Царств. 6, 16), имајући у виду невидљиву анђеоску војску Божијих људи. И то што је Анђео Божији погубио безбројно мноштво непријатеља код зидина Јерусалима за време Исаије. Све Писмо сваки пут Анђеле помиње са захвалношћу, али и са страхом. И напокон, опет ћемо се у мислима пренети у колибу у Назарету, у коју је обузет трепетом долетео велики Гаврило како би младој Дјеви рекао: „Радуј се, Благодатна! Господ је с Тобом!“ (Лк. 1, 28). А отуда ћемо чути и Анђеле који поју изнад Витлејема: „Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ (Лк. 2, 14). Извор: Православие.ру

Ова тема је поникла из разговора са једном мојом познаницом која перфектно зна немачки језик. Бавећи се превођењем овог језика зарађивала је себи за хлеб. Некако кроз разговор дотакли смо се појма „савести“. Питам ја њу: „А како се на немачком каже савест “? Неочекивано, она се спетљала у одговору. Тога дана немачка савест јој није пала на памет. Наредни дан поново смо се срели и она је радосно повикала ко из топа: „GEWISSEN!“ Дакле савест је на немачком „GEWISSEN“. Али не ради се само о томе, поента је у нечему другом. Ради се о томе да, како сам тада први пут схватио, људи који добро баратају страним језицима, често не владају лексиком повезаном са моралношћу, са духовним животом. „Ја плешем“, „Ми плешемо“ – то знамо. „Ја се молим“, „Ми се молимо“ – то не знамо. Та теза је касније била потврђена у више наврата у разговору са другим људима. Девојчица, вршњакиња мог сина, живела је неколико година у Француској. Парла француски боље од наставнице. И њу питам исто: „Како се на француском каже савест?“ Ћути. „А стид“? „А милосрђе?“ Ћути. „Колико кошта?“ , „Како да дођем до...?“ , „Колико је сати?“ – то све зна. А на пример, фразу типа „увредила сам маму и сад ме је срамота“ не уме да каже. Фали лексике. То нису само лични недостаци у образовању код појединаца, то је принцип грешке усађен у наше образовање, у овом случају филолошко. Учење језика представља усвајање новог погледа на свет или превођење свог становиштва на други језик. Заједнички дух наше епохе се у потпуности одражава на страницама било ког приручника за конверзацију. На пример руско-турског или руско-немачког. Тамо ћете наћи одељке са фразама које вам могу затребати приликом одседања у хотел, при одласку у продавницу, када мењате новчану валуту, када се изненада разболите. И још много сличних страница о јелу, времену, „Како се зовете“ итд. То је све у реду. Без тога не можемо никуда. Међутим, није у реду то што у таквим приручницима (част изузецима) нећете наћи речи које би вам помогле да се код мештана распитате о њиховом духовном животу или да ви њима испричате о свом. О томе нигде ништа није написано, као да цркве, манастири, постови, недељне службе не постоје у природи, већ само фризерски салони, аутобуске станице и спа салони. То иде до те мере, да чак и васпитаници православних гимназија, када у току распуста посете своје другаре у иностранству, не могу ништа да кажу о себи као о православним људима. Једна таква група је посетила Ирску. Испоставило се да најпростије фразе попут „дан почињемо јутарњом молитвом“ или „проучавамо закон Божији“ или „за време празника уместо предавања имамо литургију“, деца не знају ни да бекну. Чак и термини католичке цркве, који се често подударају са нашим (свештеник, монах, благослов, миса, вечерње, исповест) су им непознати. То је једноставно једна велика и упадљива мрља у образовању. Тако нас и уче. Тако су састављени школски приручници. Како написати писмо другу, како испричати догађаје са летњег распуста, како коментарисати фудбалску утакмицу... За све постоји одговор у савременим, шареним, паметним и модерним уџбеницима. Тамо само нема ничега што говори о томе да човек има и душу, да он чини не само грешке, већ и грехе. Разлика је важна, с обзиром на то да грешке морамо исправљати, а грехе окајати. Речи грешка и исправљати ћемо лако наћи, а речи грех и покајање нећемо наћи у уџбеницима. Само у академском речнику. Премда је код старијих ученика са гресима „све у реду“, у смислу да греси већ постоје. И реч љубав ћемо наћи, а верност кунем вам се, нећемо. Ни свећом да кренемо да тражимо. Притом верност је свима неопходна. Свако дете жели да му се родитељи слажу и да не одбацују једно друго. Одакле онда узимамо ту верност, кад се таква реч не спомиње у уџбеницима? На овакав начин ми постајемо таоци безбожничког модела образовања са којим стоји раме уз раме „мрачни средњи век“ у ком немамо шта да тражимо, а ту је и „светла будућност“ ка којој неодложно стремимо. То није ништа страно, као ни простачки стид једног модерног кицоша од свог старог родитеља. Савремено безбожништво се стиди своје хришћанске прошлости и упорно ућуткује све што се тиче родног гнезда. Морал је, веле, траг прошлости, а све што је повезано са бајкама и сновима објасниће нам Фројд. Ето какав је савремени поглед на свет. Отуда та једнострана лексика у учењу страних језиика и атеистички цензурисани уџбеници. У току курса проучавања једне земље и њене културе, које је неопходно приликом учења било ког језика, с дететом брзо-најбрже пројуре поред замака, витезова, монаха, ходочасника, витража, статуа, крсташких похода, Пимена са летописима и одвлаче га право ка Ајфеловој кули као да је од ње настао свет. Упознавање Париза неће кренути од Геновеве или Хлодовеха, већ одмах од Мопасана или чак Сартра. Ако је то Ирска, нећемо кренути од Патрика, већ одмах Џојс. У Чешкој ће бити Гашек или Кафка, уместо Свети Вацлав. И тако се упознајемо и са Италијом, Немачком и многим другим земљама. Зашто је то тако? Испоставило се да је проучавање арапског језика без упознавања са Кураном немогуће, а проучавање енглеског или француског без Библије је могуће? О чему се ту ради? Дозволите, да вас подсетим на једну свету баналану чињеницу: сва раскош сложеног европског света је поникла из Витлејемске пећине. Све оно чиме се један Европејац поноси је све „оно што долази после“, као што каже Пастернак у „Божићној звезди“. Ено, магарци иду с планине тамо где се родио Богомладенац, иза њих на камилама носе дарове. И идући за овим караваном, као фатаморгана назире се „све оно што долази после“: Све вековне мисли, сва маштања, сви светови, Сва будућност галерија и музеја, Све враголије вила, сва дела чаробњака, Све јелке на свету, сви снови дечурлије. Сав дрхтај запаљених свећа, сви окови, Сва узвишеност лажног сјаја... ...сво зло и сву свирепост је одувао ветар из степе... ...све јабуке, све шарене балоне. „Све вековне мисли, сва маштања, сви светови“ потичу од Речи Божије. А галерије и музеји ћуте пред онима којима су библијски сижеи непознати. Неписменост у религиозном животу прети да постане оригинално дивљаштво, и слагаћемо ако кажемо да се знаци тог дивљаштва већ не виде. Још како су видни. Строге забране совјетског времена брзо су смењене не мање опасним прећуткивањем, ипак суштина рата против бесмртности душе се не мења. И као што је говорио Николај Српски да се „на школу без молитве неизоставно наслања политика без савести и брак без верности“. То су повезане ствари и немојмо их раздвајати. Ипак, завршићемо не констатацијом проблема и набрајањем опасности, већ конкретним предлогом. Нека сви који знају језике (или мисле да знају) провере себе из духовно-моралног и историјског познавања лексике. Нека свако проба, на пример, да исприча о Ускрсу или Божићу на том језику који зна. Нека свако проба да на страном језику исприча о градњи и уређењу православног храма, о светињама које су нам надохват руке. Укратко, можемо да пустимо машти на вољу и да смислимо још неколико таквих сличних задатака. Сваки од њих ће бити користан и што је најважније необичан, будући да нас још нико није „оптерећивао“ сличном делатношћу. Вреди ли спомињати да предавачи страног језика морају да се овим позабаве пре свега? Извор: Православие.ру

Да ли концепт уређивачке политике нешто значи, или се он користи само као еуфемизам за интересе крупног капитала, трговину утицајем и формирањем јавног мњења? Ових дана, као и годинама уназад, сведоци смо да се у домаћем јавном дискурсу све више говори о проблему слободе медијa. Новинари и уредници разних штампаних и електронских медија све чешће се појављују у неким од „слободних“ и „независних“ новина и телевизија с темом дефицита медијске слободе у Србији. Нисам стручњак за медије нити социолошке феномене и не знам узроке наведеног дефицита, али сам уверен да у нашој земљи, каква год она била, не постоји човек који ће негирати било чије право на слободу, а поготову право на слободу штампе и медијa уопште или слободу мишљења и говора. Или, ако такав човек можда постоји, онда је тешко замислити да би своје ставове изнео јавно, без страха да ће од стране целокупне јавности бити одбачен на маргину друштва. С друге стране, не знам ни колико je процената наших обичних грађана способно да из свог угла, односно с позиције свакодневног корисника медијa, препозна разне аспекте проблема медијских слобода или поштовања људских права уопште, макар када је реч о земљи у којој живимо. СВИ СУ ИСТИ Ако су за слободу медијa или њено ускраћивање по правилу најодговорнији они који су на власти – „режим“ или „позиција“, како је коме драго – за очекивање је да опозиција, када дође на власт и постане позиција, подари највеће медијске слободе и широм отвори врата слободном мишљењу и говору. У нашем искуству је ситуација потпуно другачија. За све пропусте и (не)дела за која критикује режим, по освајању власти, опозиција и сама бива критикована. Дакле, овако посматрана ситуација јасно показује да решење проблема медијских слобода није искључиво у промени власти јер, рекли бисмо, сви су они исти. Мене више занима улога самих медија у креирању медијског простора и ослобађању истог од контаминираних идеја које се противе основама демократског друштва, као, например, да је слобода човека ограничена слободом другога човека. Ако овај аксиом применимо на медије и појединца, долазимо до мноштва питања на која би медијски посленици и власници медијa требало да дају одговор. Пођимо редом! Да ли се у ограничење медијских слобода убраја и чињеница да уредници неретко мењају садржаје текстова новинарa и прилагођавају их тренутној уређивачкој политици? И ко уопште креира ту уређивачку политику? Да ли се за све пита уредник, чија креативност и ауторитет, искуство и поштење, треба да буду неупитни, или коначну реч о уређивачкој политици доноси капитал? Да ли концепт уређивачке политике нешто значи, или се он користи само као еуфемизам за интересе крупног капитала, трговину утицајем и формирањем јавног мњења? ЈАВНИ ЛИНЧ Поред ове јасно видљиве провалије између медијa и истине, појављује се још једна, много већа, која би се могла описати термином одобреног или пожељног насиља – јавног линча. О чему је реч? Ако верујемо да је слобода човека ограничена слободом другога човека и да би то требало да буде полазна тачка сваког активизма, онда је необјашњива чињеница да се врло лако допушта или, боље рећи, одобрава својеврсни јавни линч појединаца или група, па чак и великог дела друштва у којем живимо, без икаквих последица по починиоце. Ако је свако невин док се на суду не докаже супротно, ко даје право медијима да унапред оптужују и пресуђују, а када се покаже да истина није на њиховој страни, да наставе свој линч као да је судска пресуда у складу с њиховим раније донетим судом? Где је ту истина и где је објективност? Како је могуће да медији у име својих права на слободу изражавања и мишљења могу несметано да својим неистинитим информисањем или манипулисањем полуистинитим информацијама (спиновањем) унапред оклеветају људе и унапред их прогласе кривим, а да за то не поседују никакве озбиљне аргументе или материјалне доказе? Зар и њихова слобода није ограничена слободом другога човека? Ко је дозволио да се у име слободе говора угрожава туђе право на слободу и одбрану свог достојанства? Није ли такво поступање медијa заправо укидање слободе појединца, па и читавог друштва? Зар се тиме не наноси штета свима – и онима о којима се пише и онима који такве текстове читају? Да ли медијске слободе припадају само медијима или се оне тичу читавог друштва и сваког појединца као корисника медијских услуга? Простије речено: да ли они медији којима истина није на врху пера имају одговорност и према својим читаоцима и гледаоцима којима на тај начин манипулишу? ПРЕСУДА „БЛИЦУ“ Један од добрих примера за постављена питања јесте недавни епилог судског процеса који је Епископ бачки г. Иринеј водио против дневних новина Блиц за неистине објављене уочи почетка Светог Архијерејског Сабора прошле године. Пресудом Вишег суда у Београду потврђени су сви наводи из тужбе епископа Иринеја, а Блицу је наложено да објави текст пресуде. Уреднику Блица и аутору неистинa није пало на памет да упуте јавно извињење за своја писанија и тиме покажу макар минимум људскости, достојанства, поштовања цивилизацијских норми и новинарске етике. Изгледа да им то није део уређивачке политике. Уместо да, у складу са судском пресудом, одговор eпископа Иринеја објаве на истој страни и у истом формату као и свој неистинити текст, објавили су непотпуни текст пресуде суда, и то на дну 18. стране, у рубрици Хроника (црна), испод текста с великим насловом језивог садржаја који се односио на убиство старице из Земуна. Али оно што је најгоре у свему и због чега наводим овај пример јесте чињеница да се Блиц није извинио ни својим читаоцима које је изманипулисао, слагао и довео у заблуду. И ту, нажалост, није крај. Наставак кампање против Српске Православне Цркве и њеног Патријарха, Светог Синода и портпарола траје без престанка и верујем да ће оваквих пресуда бити још више. Верујем и да све те тужбе и пресуде неће зауставити и променити систем који нам је наметнут од стране медијa. Када затреба, неко ће своје писаније започети истим „аргументима“ које је суд већ показао као неистине и клевете, али то неће бити важно, јер пропагандна машина мора да иде даље ка своме циљу. По правилу, свако се позива на писање неког пре њега и тако се редом синхронизују хорско лагање и клеветање. Исто је и у другим случајевима разних појединаца који по потреби уређивачке политике заврше на насловним странама и у ударним телевизијским терминима. Блиц и њему слични не трагају за истином него за сензационализмом, а за себе тврде да су дневне новине! У самом старту је суштинска неистина. Нису ту да би нас истинито информисали него да би нас дезинформисали, а ко ће бити мета њихове обраде одлучиће такозвана уређивачка политика у складу с интересима и геополитичким циљевима власникa крупног капитала. Зато су такви медији неопходни у процесу разбијања друштва, његовом раслојавању и атомизирању, и, на крају, међусобном супротстављању његових чинилаца. Зато, за успех тог деструктивног процеса, и када не постоји реалан проблем, нешто се мора измислити јер се од нечега мора почети. Овим не желим да аболирам од одговорности све друге субјекте у овој ствари, поготову не власт, без обзира на то ко је у питању, јер су на данашњој политичкој сцени мање-више сви они који су макар једном у некој инстанци били на власти. Али да су медијски посленици остали на висини своје професије и задатка, да су одбили да пузе зарад личне користи и да су се држали истине, Истина би нас ослободила и не бисмо живели у медијском мраку на који се тако гласно жале. Разумем да у посртању свих слојева нашег друштва ни медији нису могли остати усправни, али барем нису морали и не морају да буду део машинерије која нас гура све дубље у пропаст. Није кључно питање да ли постоји медијски мрак у Србији, јер свако по свом осећању и мишљењу може да закључи да ли живи у мраку или не. Треба питати: ко је угасио светло и одбија да га упали јер му је лакше да ради у тами? Ако најодговорнији медијски посленици (част ретким изузецима) не знају, онда нека одговор потраже у огледалу. Протојереј Владан Симић (текст објављен у листу Печат, 8. новембра 2019. године) Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Шта је то рај? Какав је био човек у рају? Да ли у нашем садашњем животу постоје стања која би могла да нам дају представу о рају? Драги пријатељи, вероватно знате да је створени човек имао за свој живот једно слатко место. Место где је све било лепо, где је све цветало. Жене, обратите пажњу, на пример, на декорацију својих стољњака: најпре су то цветићи. На принтове на завесама: тамо су највероватније цветићи или листићи. И на шаре на одећи; на хаљинама, огртачима: тамо су, највероватније, цветићи, туфнице, и разноразни листићи. Генерално, обратите пажњу на декорацију која нас окружује, и на све чиме се украшава људски живот: свугде цртамо листиће и цветиће. То нас подсећа да је испрва требало да живимо у врту. Мислим да чак и евенки, чукчи, камчадали, који проводе по девет месеци у години у снегу и само ретко-ретко кад примете каква трава ниче из земље, осликавају, наравно, своје бунде и кожне капуте јеленима, али осликавају, вероватно, и цветићима и листићима. Јер је човеку природно да живи међу цветићима и листићима — створен је у рају и створен је за рај. Човек је живео у рају. Не сећам чије су ове тако чудесно лепе речи: „ Адам је био у рају, и у Адаму је био рај“. То јест, не смемо живети у рају спољашње, и да се унутар себе налазимо у аду— да завидимо и мрзимо. Немогуће је бити у рају споља, а унутра се копрцати у паклу: потребно је да и споља и унутра буде рај. То је врло важна ствар. Адам је био у рају. Постоји још неколико стања која нам дају могућност да делимично спознамо, осетимо предукус тадашњег пребивања наших праотаца — праотаца и прамајки — у рају. То је детињство: царство невиности, царство без казни, некажњиво, царство безбрижно. Од тебе се ништа не тражи, хране те, носе на рукама, љубе, мазе по глави, облаче и ти апсолутно ни на шта не утичеш и ничега се не бојиш. Само да је мама ту. Када је нема, ти: „Мама, мама!“ — паника настаје онда када поред нису они који те воле. А иначе, у принципу само: „Хоћу ово, хоћу оно“ — теби ће дати све што тражиш. Све што ти је потребно, даће ти: обући ће те, окупати, сместити у кревет, пољубити, прошетати, још једном нахранити, у свему ти удовољити.. Детињство у нормалној породици је нека копија невиности, такве безбрижности, јер још увек ни за шта не одговараш.. И ако тада почињеш да грешиш, а то већ знамо по паду. Дечије искуство греха — то је већ искуство изласка из раја. А пребивање у рају, заштићеност, нега и комфор таквог живота — то је заиста искуство неког малог раја у нормалној породици. Несрећа је и туга, када је човек лишен тог раја, када живи у дому за незбринуту децу, међу грубим васпитачима, када се старији пријатељи над њим иживљавају, када су влажне простирке и хладна пшенична каша, — то је, наравно, већ кошмар. Али тамо где је нормално детињство, тамо постоји неки осећај раја. Уз то, Адама и Еву је Бог венчао у рају. Ева тада још није имала име, она је била само жена: „иша“. „Иш“ — муж, „иша“ — жена. Али муж је имао име, дато од Бога. Зато је већ муж назвао своју жену „Хава“ — „живот“, — када му је родила прво дете. Значи, када се венчавају људи, тада они као да улазе у кожу Адама и Еве. Они који су у браку, муж и жена, младожења и млада, жених и невеста, у суштини, налазе се у рају и добијају благослов на супружнички живот исто онако и оним речима којима је Господ Бог благословио првог човека и његову жену да владају земљом, да се размножавају и на даљи живот у царском достојанству на земљи. Дакле, два стања нас подсећају на рај — најмање два: то је искуство срећног детињства — заштићеног, ситог, без бомби, без рата, без насиља — и искуство љубави под венцем на венчању у храму. По свој прилици, о рају нам говори уметност, јер је Адам био, без сумње, генијалан. Он је музикално било генијалнији од Моцарта, и архитектонски од Растрелија, и математички генијалнији од било ког математичара, а ако бисмо му дали у руке шах, био би бољи од Ласкера и Алехина. Он је био генијалан, имао је чист ум. Знао је Бога, слушао је Његов глас. Сваки разговор са Богом, свака уметност, свако познање света који нас окружује и радост за тај свет док га спознајемо — и то је неки повратак у рај. Зато је наука — та позитивна радозналост, молитва и богопознање — то је повратак човека у рај. До греховног пада, наравно, јер ако се вратимо после пада у рај, мораћемо да плачемо. Адам је проплакао много столећа, због себе и жене. Зато Силуан Атонски говори да је Адамов плач природно стање човека, који је схватио,шта чини грех, какав се кошмар рађа због греха. Али оно невино рајско стање може у човеку да се поново роди ако се налази тамо где је што мање трагова људских руку. Руке човечије увек носе печат греховне делатности. Интересантно је да су се Божији храмови градили од неотесаног камена, то јест каменорезац није тесао камен, није требало да површина буде глатка, већ да се сачува нека природна грубоћа камена, да људска рука не би обрађивала Божију творевину. То је врло важно, јер се Бог може осетити тамо где нема дела људских руку. У планинама боље осећаш Божије присуство него у граду. Или, на пример, на обали реке и мора Бога осећаш боље него, ја се извињавам, у позоришту или продавници. Или у шуми — није важно да ли цвета у пролеће или јој лишће опада у јесен, да ли је у зеленилу или у снегу. Осећаш Бога у храму боље него што Га осећаш, да кажемо, док улазиш или излазиш из метроа. Тамо где нема руку човечијих, тамо где нема људског метежа, а има Божије, — тамо такође постоји могућност да се осети рука Ствараоца и, по суштини, да се врати у рај на кратко, макар на тренутак, макар на пола минута. Дакле: детињство, супружништво, природа, стваралаштво и молитва — то су неке тачке ослонца у којима човек може да осети шта је било у рају, а шта је било даровано, шта смо тако брзо изгубили. Јер, човек није дуго био у рају, врло брзо га је изгубио — није успео да се реализује, није успео да се развије. Он је, на пример, добио благослов на брак у рају, али га је реализовао већ изван оквира раја. Сагрешили — испали из раја и тек тада родили децу. А благослов на рођење деце добили су у рају, и све је могло бити другачије, да су успели да се расплоде у рају, размноже, роде и васпитају децу и даље да живе. Али нису успели — успели су да преваре, да сагреше и зато су већ иза рајских оквира испунили Божији благослов. Зато ми можемо само делимично осетити, наравно, само делимично — сладост рајског живота. Да поновим: детињство, брак, молитва, уметност, уживање у природи. Не знам шта још можемо додати. Вероватно да бисмо могли додати још нешто, али ту већ употребите сопствену креативну снагу, фантазију и уобразиљу. Али ми можемо — можемо! — да осетимо да би живот могао бити другачије изграђен и све би могло бити другачије. Знате, то је као када разбијете сасуд: „Ах!“ „А срећа је била тако могућа!“ — говори Оњегин на крају познатог дела, када му је љубав исклизнула из руку. И заиста, исклизнула је из руку људских сасвим друга реалност, и само по остатку укуса, по деловима, могуће је обновити неки осећај онога што смо имали и шта смо изгубили. Изгубили су потпуно блаженство, изгубили могућност вечног стваралаштва, изгубили могућност вечне радости и труда без греха. Молим вас да размислите о томе, са ове тачке гледишта, да бисмо схватили ко смо, зашто ми, шта нас чека и шта смо изгубили. То је врло важно да би смо се смирили и завапили Господу. Извор: Православие.ру

Теоријско убиство И безбожник има потребу за вером. У нешто. На пример, у вечност материје. То је догма. Понекад мора да направи мисаони салто и да очигледно мртвој материји припише способност да рађа живот. И премда ниједна жена на свету није зачела од трупа, безбожник верује у то да је мртво способно да рађа. И не само да рађа, већ судећи по богатству живота који нас окружује, просто да избацује струје бесконачно разноврсних живих форми у виду фонтане. Жалац пчелице који је савијен у цевчицу (о чему је говорио Василије Велики), систем крвотока најситнијег инсекта (што је чудило Паскала), дужица ока (којој се и сам Дарвнин чудио) за безбожника је подједнако створила материја која ништа не осећа, ништа не схвата и ништа не жели. Материју баш брига шта је створила. Она не зна ништа о ономе што ствара. Отприлике тако. И то је, наравно, бунило, али је просечан атеиста сасвим задовољан овим бунилом. Вера Божија јасно учи да је Живот (Бог) прво, а Смрт (после пада у грех) се појавила касније. Еволуционисти уче да је Смрт (хладна, нежива и слепа материја) прво, а живот (и то случајно) је настао касније. Опет, вера учи да је Смрт само за неко време, а Живот (после васкрсења мртвих) је заувек. Еволуционисти човекову душу сатиру мрачним учењем о томе да је живот само за кратко време, али је зато Смрт заувек. И на фону ове, по њиховом мишљењу, вечне смрти, сам живот се претвара у мехур од сапунице и зао подсмех. Ово су вам милијарде година у мртвој васељени, а ово је ваше 70-годишње праћакање пред вечни нестанак. Лепа слика! Атеизам и еволуционизам у суштини представљају убиство људи. Теоријско убиство које отвара врата за очигледно злостављање људске природе. Људи никад нису били тако окрутни и цинични као кад су их потпуно заокупиле безбожне идеје. Седамдесет година владавине совјетске власти биле су време владавине дарвиниста и материјалиста. Види Бог да обичан човек на земљи никад није био тако подло, организовано, непринципијелно и нечовечно угњетаван. Концентрациони логори, абортуси и друге радости „социјалистичког живота“ су плодови управо социјалног дарвинизма. Пошто је теоретски лишен бесмртне душе и вечног живота човек је лако лишен и достојанства и слободе. Из догматике увек израста пракса. А пракса безбожне догматике је ужасна. Човек неће и не може да греши „просто онако“. У сопственим очима он не жели да изгледа као грешник и подлац, већ као поборник истине и јунак. Због тога је греху увек потребна теорија. И човек прво одвраћа поглед од Бога, а затим, оборивши га на земљу, тражи у њеној дубини или на површини аргументе за своје понашање. Грех који је поткрепљен било каквом теоријом стиче крила и шири се. И следећа генерација људи који су већ рођени у атмосфери безбожне догматике грешиће све слободније и мирније правдајући се „науком“ и мноштвом примера око себе. Вера у то да је човек настао од животиње је врло стара. Она има назив – тотемизам. На језику једног од северноамеричких племена „тотем“ је назив за природну појаву, најчешће животињу, с којом људи повезују своје порекло. Једно племе може сматрати да је у сродничким односима с речном водом, а друго да је у сродству с плодовима дрвећа. Међутим, древни људи су најчешће прародитеље видели у орлу, или вуку, или леопарду. Индуси са својим односом према крави представљају очигледан пример и дан-данас. Преостаје нам само да се чудимо зашто се Европљанин из XIX века окренуо од светле религије Васкрсења и зашто је у својству тотема изабрао најближег рођака и прародитеља мајмуна. Наука која вечито тврди да напредује у овом случају је просто-напросто одбацила човека ка колибама древних насеобина и првобитне митологије. Сваки филозофски речник, укључујући и оне који су издати у совјетско време, рећи ће вам да је „материја апстрактан појам“. Ви, наравно, опипавате столицу, али столица није материја, већ је само њен најситнији део. Ви лижете сладолед, али то није материја, већ опет њен најситнији део. Никад нећете моћи да лизнете, омиришете и опипате материју као такву. О материји се може само размишљати и сви наши атеисти и материјалисти су велики теоретичари који се држе лажних основа. Материја у целини није доступна чулном доживљају и искуству, она се може схватити само умом. О њој човек може да размишља улажући напор уобразиље. Код безбожника се ова апстракција која се може појмити умом узводи у апсолут с циљем да из свести потисне идеју Бога. Био је Бог – постала је материја. Биле су заповести – постали су инстинкти. И нема више никакве одговорности. Читав трик је ради овог подметања. Притом материја атеисте треба да буде покретна. Сила за коју се не зна одакле се појавила и кретање (аналог Духа Светог у глави безбожника) претварају материју у „слепог чудотворца“. Чудо у које верује материјалиста је настанак ствари, тела и душа из хаотичног мртвила које ништа не зна и које је према свему равнодушно. Хаос рађа хармонију, леш рађа живот не умејући да осети чак ни сенку љубави према свом породу. Управо за овакав апсурд је способна свест атеисте који нас прекорева за то да је наша свест митологична. Многе људске науке су постале бескрајно сложене не дошавши до истине. Познавалац економије ће уколико то пожели превести жедног преко воде, односно преварити сваког непосвећеног човека помоћу стотина сложених термина и шема. Законодавац или правник ће исто то учинити с обичним човеком у својој области. Исте талмудске шикаре лажне мудрости могу нас чекати и кад се ради о питању порекла живота. Безбожни научник је у стању да баци такву терминолошку маглу на обичну душу да су ретки људи који ће притом избећи унутрашње негодовање. Али истина није само бездана. Она је још и проста. Истина се може показати на прост и свима приступачан начин. Мени се чини да сваки музички инструмент, свака кутија шибица или упаљач, и свака векна хлеба јасно говоре човеку о томе да су на свет дошли из Божијих руку, а не из мртве и равнодушне материје. Он је другачији Ниједној животињи није потребна ватра. Њихова тела су мудро прилагођена подношењу атмосферских промена. Њихови органи за варење се задовољавају сировом храном и немају потребе за куваном или прженом. И само човек из читавог животињског царства не може да живи без ватре. Огњиште за грејање и за припремање хране налазимо свуда где постоји човек. Пепео од ватре оставља трагове само на човековом путу. Ових трагова нема на путевима животиња. Осим тога, све животиње се плаше ватре. За њих је страшна ватра на коју нису навикли и која им није потреба. Само је човек савладавши страх и употребивши разум који му је Бог дао успео да припитоми ватру. Упаљач у џепу или кутија шибица на полици камина јаче од свих дарвинистичких проповедника говоре о томе да човек не може стати у исти ред са животињама. Човек излази из овог реда као цар. Он је другачији. Завређује пажњу то што су древни људи митом о Прометеју јасно показали своје схватање човекове посебне природе. Ватра у човековим рукама представља једнакост с боговима и излазак из бесловесног робовања стихијама. Ватра која је украдена од становника неба. И онда није јасно шта се морало десити у душама Европљана (углавном они болују), па да се врате тотему у виду мајмуна и да се одрекну своје искључивости од почетка, ставши у врсту са свим животињама чији је циљ да служе човеку, а уопште не да буду на истој степеници с њима. „За разлику од животиња човек испољава скоро безграничну способност прилагођавања. Он може да једе скоро се, може да живи практично у свим климатским условима и да им се прилагођава. И тешко да ће се наћи психичко стање које он не би могао да поднесе и у којем не би био у стању да живи.“ Ово је цитат из дела Е. Фрома. Он даље пише (књига „Здраво друштво“) да је човек у стању да буде миран становник и војник; слободан или роб... „Тешко да постоји психичко стање у којем човек не би могао да живи и тешко да постоји нешто што се с човеком не би могло учинити или за шта се он не би могао искористити.“ Мислите шта хоћете, али пред вама је карактеристика бића које се очигледно не може сместити у категорије „животињског“ и „еволуционог порекла“. Мајмун не живи иза поларног круга, птица не плива под водом. И само су људи од почетка „другачији“. Они све могу и сва земља је територија њихове владавине. Човек је „Бог у блату“, то је „принц у циганској черги“, али то нипошто није животиња која је израсла из бесконачног низа нижих животиња. Тако тежак хлеб Постоји литванска бајка о вуку и пастиру. У овој бајци се гладни вук, смирен глађу, довукао до пастира с молбом да му да нешто да једе. Пастир је вуку дао парче хлеба. Он је прогутао поклон и рекао: – Како ви, људи, имате укусну храну! Кад бисмо ми имали такву храну, зар бисмо клали ваше овце?! Молим те, реци ми, како долазите до хране. И пастир поче да прича: – Прво треба поорати земљу. Вук: – Па може да се једе? Пастир: – Не. Треба засејати земљу. Вук: – Па може да се једе? Пастир: – Не. Треба чекати изданке и молити се. После тога расте оно што је засејано. Вук: – Па може да се једе? Пастир: – Не. Треба прикупити летину. И даље ће, као што сте већ схватили, пастир причати дугу причу о томе како се пшенично зрно претвара у векну хлеба, а вук ће га сваки пут прекидати неумесним питањем: „Па може да се једе?“ На крају ће вук рећи: – Ви, људи, имате укусну храну, али се тешко долази до ње. Пре ће бити да ћемо ми, вукови, и даље да вам крадемо овце. Зато што је тешко јести људску храну! Тако нам обична бајка каже: људски живот није просто животињски живот. Људски живот је укуснији и тежи. Све што нас окружује је истовремено укусно (лепо, удобно...) и тешко. То превазилази снагу животиња. Њима то (осим кућним мачкама које скоро да једу људску храну) није ни доступно, ни потребно. Само је људски свет истовремено сложен и укусан. То је зато што се људски свет не налази у природи. Он је у једнаком мери природан и натприродан. Отуда потиче сва његова сложеност и пријатан укус. Тако смо дошли до хлеба. Његово сложено порекло (орати, сејати, чекати, жети, вејати, сушити, млатити, млети, пећи) никако не одговара примату. Убрао – појео. Ископао – појео. Узео – појео. То су његове природне реакције. И апсолутно је немогуће замислити навалентно проницање гладног мајмуна у тајне природе тако да овај мајмун пооре поље, посеје жито и дуго чека на летину. А затим (Ко би га надахнуо?) да самеље жито у брашно, да умеси тесто, да стави тесто на ватру и да чека да се појави прва векна. Веровање у ову слику је много апсурдније од веровања у стварање света ни из чега силом Свемогућег Бога. Тако нам атеисти свуда цртају сличице у које човек просто не може да верује ако има савест и аналитичко мишљење. Осећај за вечност Време је да кажемо пар речи о виолини или о музици уопште. Али треба рећи нешто о гробљима. Животиње их немају. Животиње умиру као и људи, али немају гробља као људи. Очигледно, њихова смрт и њихов однос према смрти су другачији од нашег. Животиње не знају за тугу за покојником. Такође, нема животиња које би имале сећање на умрле и ритуал који би им био посвећен. нико од њих нема гробље. Само човек, једини у васељени не жели да се помири са смрћу и жуди за тим да је превлада. Природу смо савладали помоћу ватре. Власт над смрћу треба да освојимо помоћу обнављања везе с Богом коју смо изгубили. Такве су две основне линије општељудске историје. Немојте тражити више линија. Нема их више. Загосподарити природом и савладати смрт – то је сав човек у првобитној замисли о њему. Ево зашто неандерталци свуда у гробовима леже у пози фетуса. Ноге су им у коленима савијене тако да се дотичу браде, глава је повијена. Тако изгледа ембрион. И наш далеки предак је овим изгледом покојног тела говорио да верује у буђење и вечни живот. Он верује у васкрсење. На неко време је ушао у утробу Земље како би се касније родио за још један живот. Без писмености и кошуља од батиста овај древни човек је био много паметнији од данашњег Европљанина. Вечни живот је за њега био очекивана реалност и ниједно живо биће на свету не може се изједначити с човеком по овом осећају за вечност. Сасвим је могуће да ни калорична векна у кутији за хлеб, ни сећање на почивше сроднике, ни уобичајена ватра на роштиљу или у огњишту неће моћи да вас убеде да вас је створио Бог и да нисте случајно настали од случајних животиња. Овде нема места за спор, јер се човек не ограничава аргументима разума. Он је потпуно мистичан (што још једном доказује његово божанско пор9екло). Можеш спорити док не промукнеш и сто пута дневно потући саговорника неспорним аргументима, човек ће свеједно изабрати оно на шта га наводи његово тајанствено срце. Оно је склоно нечему због разлога који самом човеку нису јасни. Мене лично и бели хлеб и кутија шибица у довољној мери убеђују у то да се разликујем од других створења, као и у то да имам посебну одговорност пред мојим Богом. Одговорност о којој мишеви и мачке немају појма. Подозревам да људи смишљају теорије које нас чине сроднима с царством живих бића, лишених савести управо зато да би избегли посебну одговорност. Али рећи ћу нешто о музици. Чак нећу говорити о Баху којег кад слуша само прави мајмун може остати веран свом дарвинизму. Рећи ћу нешто о обичном соло певању младе девојке или о невештом свирању виолине детета које људи подстичу на каријеру познатог музичара. Зар ви, који сте то видели или чули крајем уха, нећете признати да је то чудо? Од најтананијих дашчица (за дно се користи јавор, за гласњачу јела) прави се врло сложено оруђе се четири струне. За врат је потребно дрво друго дрво изузетне чврстоће, па још специјални лакови, чија се производња у средњем веку чувала као тајна. Због нечега је потребан колофонијум без којег се не чује гудало и још стотину премудрости како би се на свету појавила виолина. И за вежбање треба потрошити добро туце година како би се затим окупио огроман број таквих делатника и како би се после годину проба зачуо један од Вивалдијевих концерата. Тако стоје ствари с музиком у врло поједностављеном и шематизованом виду. И да ли све то ради мајмун? Ма молим вас! Па шта ће му све то? Тако компликована делатност је потпуно лишена овоземаљске користи. Она уопште не води ка прилагођавању организма спољашњој средини. Ове делатности су штетне или бар бескорисне с тачке гледишта опстанка, акумулације животних снага итд. Мајмуну није потребна виолина! Не само то, виолина смета мајмуну. Ето зашто сви револуционари поједностављују историју трудећи се да истерају из живота све што не схватају својим мајмунским умом. Ако вам је тешко да размишљате о виолинама и мајмунима рећи ћу вам још простије. Или ћу чак поставити реторско питање: шта ће кози хармоника? Сами знате: кози не треба хармоника. Ни Моцарт није потребан павијану с црвеном задњицом. Павијану је потребан Дарвин, а не Моцарт. Потребан му је да би лоповски прескочио из животињског царства у људско царство које му није својствено и како би насупрот томе, срозао човека до свог нивоа, до примате. Управо тако су поступали бандар-логови у Киплинговим џунглама. Учите да се молите! Непријатељи високог чела ће вас вући у царство високопарних апстракција. Причаће вам о милијардама годинама, о фосилима чудовишта, о рибама које су изашле на копно, о томе да се живот сам зачео и др. Слушајте их као што бисте причали баку Арину кад она мудро прича о Вањечки који је попио воду из баре и претворио се у јаренце. Што се каже, нека дете ради шта хоће, само да не плаче... Али кад ваш живот дође до вреле границе преласка, кад вам вечност, а не ветар, замрси косу, да се нисте усудили да се играте синантропа и аустралопитека. Тада се молите Богу Живом и Његовом Сину – Исусу Христу да се спасите од вечног кошмара и да уђете у истински живот. Тада ће вас оставити сви брбљивци и антрополози, сви еволуционисти и дарвинисти. Они ће се једноставно окренути од вас у најважнијем тренутку кад се страшна стварност приближи вашој души отрованој лажним учењима. Управо тада се молите ако умете. Молите се из све снаге ако будете могли. Ако сте у току обичног живота уопште учили да се молите. А тога дана ћемо и ви и ја све схватити без сугестија. Страшно ће бити само то што ништа нећемо моћи да променимо. Биће касно. Зато би било добро да пре Страшног дана препознамо себе као разумно Божије створење, а не као случајну мајмунску промену. Мени у томе да то схватим помажу једноставне и обичне стари као што су шибице, фрула и ђевреци. Или: виолина, хлеб и упаљач. Моцарт, двопек од ражаног хлеба и ватра у камину. Извор: Православие.ру

О томе шта је свет око нас, о творевини руку људских и руку Божијих, о привременом и вечном. И о томе, како човек да склони поглед са привременог и, напокон, угледа вечно. Исповедамо да свет има Творца. Творца неба и земље. „Творац“ на грчком је „песник“ Који је створио небо и земљу, и све што је у њима (Пс. 145, 6). Он је Творац и поред тога је Стваралац. Та мисао је врло важна за човека, јер ће човек живети у два света. Човек живи у свету природе и у свету друге природе, то јест у цивилизацији. Ма где човек да дође, он гради себи дом, производи оружје за рад, риболов и лов, шије одећу, подређује себи неког из животињског света: јелене, псе, слонове и друге. То је почетак цивилизацијских напора. Људи живе у две природе. По једној природи, ми ходамо по земљи, од земље се хранимо и у земљу се враћамо. А по другој природи, људској, живимо у цивилизацији. Људи имају много плодова цивилизације: вишеспратнице, асфалтни путеви, или просто кована монета, присуство власти — цара, кнеза, велможе, начелника, полицајца... — закони. Ето та друга природа засењује прву: цивилизација потискује природност. И ако би нас преселили, избацили у природу, под чисто небо, под дрвеће, уплашили бисмо се. Потребне су нам камене куће, кредитне картице, топли радијатори. Већ се бојимо да живимо са природом, јер смо људи цивилизације. Друга природа замењује прву — одатле једна интересантна ствар: верујемо у цивилизацију, али не верујемо у Творца неба и земље. Ми Га одбацујемо од себе цивилизацијом: каменим зградама, транспортним средствима, телекомуникационим средствима, геџетима... Потискујемо из свог сазнања веру у Оног Који је створио воду и све што живи у води, ваздух и све што лети у ваздуху, земљу, небо, море, звезде и друго. Природни човек сасвим природно верује у то да је свет прекрасан, да је свет Божанствен, чудесан и да он може имати чудесног и Божанственог Творца. А савремени човек који је окружен делима својих руку, то јест каменом, бетоном, стаклом, пластиком, верује у то да је он све створио. Верује свемогућој науци, верује у разне технологије и то засењује најпростију истину. Једна од главних истина састоји се у томе да свет има Творца, и ако цео свет умре, ја се извињавам, својеручно га нећеш створити: нећеш оплодити, размножити и нећеш обновити све. Ако изненада све птице стропоштају на земљу и цркну, човек ништа неће урадити. Уопште, треба бити свестан да једна мува има више талента, памети, снаге и премудрости од било ког „боинга“, или „спејс шатла“, „“Бурана“, било ког „Титаника“. Сваки брод, водени или свемирски, није раван премудрости једне живе муве, једног живог мрава, или комарца. Ми то заборављамо, јер смо се удубили у цивилизацију, и дела руку људских нас терају да сумњамо у дела руку Божијих. Ми, хришћани, исповедамо да постоји Бог, да постоји Творац неба и земље, свега видљивог и невидљивог, да постоје бактерије, молекули, атоми... Све: и оно што око види, и оно што се види само уз помоћ микроскопа или компликованих инструмената. Значи, Он је Творац свега. Али то заснивамо на вери у људска дела. Морамо да се смиримо, да бисмо се вратили на простоту и схватање таквих простих и очигледних истина. Изађи до реке, забаци удицу на изласку сунца, погледај како вода трепери, како риба игра, како се сунце буди. Схвати да је људско привремено. Да ће се бетон окрњити, асфалт ће напући, а живо ће остати, и живо није од човека, оно је од Бога. Дакле, свет има Творца. Јевреји су имали заповест о суботи. Имали су закон да празнују суботу, како не би заборавили да је свет створен. Створила га је Личност, Бог, Који је благ и мудар, и то треба памтити. Смисао празновања суботе се састоји у простој ствари: свет је створен, свет има Творца, и све је већ урађено — смири се! Празновање суботе било је јеврејима као подсећање да не пројављују никакву власт над светом. Зашто јевреји не смеју да пале ватру суботом? Јер је паљење ватре нешто прометејевско, украдено од Бога. Зашто не смеју да носе обућу са ексерима на ђоновима? Јер не смеју да показују своју власт над васељеном. У суботу се треба примирити. Треба имати на уму да је Бог створио свет. Бог је све већ урадио. Ништа нећеш додати. Ништа нећеш изнети из света и ништа нећеш унети у свет. У томе је смисао поштовања суботе. Скренуо бих вашу пажњу, драги хришћани, да православци такође празнују суботу — уз недељу. Недељу, свакако, више — то је дан искупљења. Субота је спомен на стварање. Јер свет има Творца, Премудрог Творца, а ти се немој гордити, врати се на своје место. Јер ако се дете роди, то није твојом снагом, већ Божијом; ако трава расте, то није твојом мудрошћу, већ Божијим благословом. Ако Ти, Господе, одједном не дозволиш, неће се ни дете родити, ни трава израсти, ни хлеб проклијати, ни кише неће бити, и ово ће бити и оно ће бити. Јер Бог командује светом. Свет има Творца, Господ Му је име. Та најпростија мисао тражи да буде дубого усвојена у свест савременог човека. Ипак, човек се противи тој мисли. Он се моли Богу, али је заправо сигуран да је он сам власник живота. То је лаж. Власник живота је Господ. Косу на глави не смемо направити белу или црну без Његове дозволе и сагласности. И све што имамо, све је Његово. Нокат расте Његовом снагом, дете одраста, пролазећи разне стадијуме у одрастању — све је Његова премудрост и Његов благослов. Тако да ми, говорећи о томе да је Господ створио свет, неизоставно говоримо о смирењу савременог човека. Наши летови у ваздух, наше пловидбе по морима, наше размене мисли уз помоћ телефона ништа не значе, јер како смо били слабашни, такви ћемо и остати. Прорачунато наше дисање, тако ће и остати прорачунато. Како је од Бога зависио сваки гутљај наше пљувачке, тако и сад зависи. Ево Јов говори Богу: „Када ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?“ (ср. Иов 7, 19) — то јест, ја ни пљувачку не могу да прогутам без Божијег допуштења. Или ћу се загрцнути њом, или ће грло пресушити, ако Он тако зажели. Савремени човек треба да се присети најпростијег: свет има Творца, и овај свет је чудесан само зато што је Творац његов чудесан. Изучавајте створења Божија и препознајте руку Ствараоца. Ево слике. Гледаш: то је Васнецов, ово Суриков, а ово Ајвазовски. Одмах можеш погодити: Ајвазовски је насликао море. А ово је „Девојчица са бресквама“, Серов. А ова „Незнанка“, Крамској. Руку уметника препознајемо по непроцењивим платнима. Али зашто не препознајемо по непроцењивим платнима света Божијег, по свему ономе што је створио, Уметника? Постоји Уметник, пољубите Његову руку. Свети Јован Кронштатски се ујутру молио у свом врту и целивао цвеће. Док је целивао цвеће, говорио је: „Љубим руку која вас је створила“. Велика рука Господња, та искусна рука, којом је Он много створио. Није ваљда да човек неће да схвати да овај огроман свет има Творца, и рука је Његова достојна да је целивамо? Спознајте Бога у Његовој творевини и немојте сумњати да постоји Бог и да свет има Творца, име му је Господ. Извор: Православие.ру

Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује. Беседа друга У прошлој беседи смо разговарали о Богу, о томе зашто човек треба да размишља о Њему. А ко је човек? За шта га је Бог створио? Који је главни задатак у његовом животу? На питање које се тиче човековог животног задатка, одговор је једноставан: Царство Небеско. Са питањем „ко је човек?“ је теже. Гаврило Романович Державин је написао оду „Бог“, у којој је покушао да поетски да одговор — у својој суштини црквени одговор — на питање ко смо, и зашто смо овде. Он пише, обраћајући се Богу: Где одредио си крај тварима телесним, Где задао почетак духовима небесним, И Мноме везао свих бића нит... Ето шта је пре свега човек: он представља карику која везује целу васељену. Сам Господ је тако желео и тако је Он учинио. Тако и јесте: човек спаја видљиви свет са невидљивим. Зато што је човек биће које истовремено живи у два света. Он живи у свету мисли и идеја, у свету молитве, свету морала, који се не могу прстима опипати — и при томе он живи у апсолутно конкретном, тродимензионалном свету, који зна за горе и доле, лево и десно. Он живи у времену. Али, умом својим је ван времена и срцем ван времена живи. О томе — познати пасаж Державина: „Цар сам —роб сам — црв сам — Бог сам!“ Ја сам све, обједињујем у себи неспојиво, подједнако сам велики и ништаван. Али одакле сам, „тако чудесан“ проистекао? Одакле проистекох? — незнан; Сам од себе нисам мог'о. Створење твоје сам, о Створитељу Твоје премудрости твар, Живота извор си, доброте Даритељу Душа моје душе и цар. Ти јеси, Ти си ме створио, а значи и ја јесам. Державин ломи атеистичку логику, јер атеизам говори: ја постојим, и ја измишљам богове. Не! Ти, Господе, постојиш, а значи да и ја постојим. Ако Ти постојиш, постоји и човек. Ради правде твоје неопходно било, Да би смртну бездан препловило Бесмртно биће моје; Да дух мој у смртност одевен буде, Да кроз смрт обновљен будем, Оче! – у бесмртно Твоје; Човек је парадоксално биће. О човеку можемо говорити само у парадоксу. Ради се о лику који сам себе не разуме. Он је самом себи вечна загонетка. Заиста, ко сам ја: да ли сам просто животиња или сам цар животиња? Или уопште нисам одавде, али сам због нечег ту? То је вечити проблем. Човека треба посматрати као проблем — пре свега због човека као таквог. Треба посматрати као на лик који сам себе оцењује — и као на неку свепланетарну појаву. Вољен је јер је последњи; вољен је јер управо он веза између видљивог и невидљивог. Анђеоско постојање нам је блиско, и стога певамо псалме, певамо „Алилуја“ и говоримо: „Свјат Господ Саваоф“ — исто као серафими и херувими. Међутим, разумемо и животиње, јер су сисари и могу рађати, или само воле живот, пливају у водама, лете у ваздуху...Све њих можемо разумети, можемо да крекећемо са паткама, пливамо са делфинима, стилом делфина... Благодарећи снази ума можемо да летимо у ваздуху авионом, можемо да се молимо са анђелима на литургији... Можемо све. Поред свега тога, човек је најслабије живинче, ако га посматрамо као део животињског света. Дуг је процес претварања у самосталног прегаоца. Ждребе, када се роди од кобиле, истог трена стаје на ноге. Оно је слабо, пада, али се само креће и тражи виме. Колико само бесаних ноћи мајка проведе поред кревеца, док новорођенче не прохода! Човек је најслабији. Ништа не види, не прича, ништа не разуме... Нема ни панцир, ни канџе, рогове, ни крила— ништа. Он је најслабије биће на свету. Без обзира на то — он је домаћин света. Испоставља се да је слабост залог његове власти над светом, и како видимо, сви слушају човека. Велики во дозвољава да њиме управљају. Паметни коњ са мудрим очима и напрегнутим мишићима, смирава се пред јахачем. Крава нам даје млеко, пас нас брани зубима, овца даје крзно, пчела — мед и жаоку. Подредили смо себи свет зато што нам је Бог једном тако рекао. Он је рекао да ми, људи, треба да живимо у овом свету, управљамо и владамо њиме. То и чинимо. Човек је цар, али нејаки. Слаб је докле год се узда у сопствену снагу, и врло је моћан, када је са Богом. Интересантно је да је у шаху најслабија фигура краљ. Али, дати мат краљу значи крај шаховске игре. Убиство краља је крај, иако је краљ најмање борбена фигура на шаховској табли. Имамо топове, ловце, пешадију, коње — они ратују, разне стратегије се разрађују. Најозбиљнија фигура је краљица, она ради шта пожели. А краљ је најслабији, али његов пораз представља крај партије и потпуну предају. Човек је попут тог слабог краља, физички слабог, али умно врло моћног, који може да натера овцу да да крзно, пса да га чува зубима, коња да служи мишићима; који покреће цео свет око себе, како је и речено: „Ти си цар света, царствуј овде! Буди цар и домаћин. Имаш мој Лик, Ја сам Цар, дакле и ти си цар. Цар овог видљивог света. Командуј, управљај њиме.“ Човек је вољено биће, једини који спаја неспојиве ствари — духовно и телесно; у коме је хармонично оваплоћен живот, вегетативни и духовни. Вегетативни— то су нокти и коса: сечеш их, ништа не боли. То је нека вегетација, лишена осећаја. Вегетативни живот се манифестује у томе што човек мора да једе, расте, да се размножава; при томе он је савршени сисар, мора да зна свој род, да се доји, рађа потомство...Човек је истовремено и анђео, дух. Може да се моли, може да пренебрегава физичко зарад духовног, ради пнеуматике. У њему је све. Може бити и биљка, и дрво и баобаб. Делимично су индуси у праву, зато што заиста човек може бити шта год пожели. Камен, дрво, бизон, свиња, анђео, звезда, брилијант, грумен прљавштине... Човек у себи садржи све. Он је микрокосмос. И Господ га воли. Господ је ставио неки улог на човека. Господ нас једноставно воли као Своја створења. Он воли и Себе у нама, јер се Он одражава у нама. „Себе у мени одражава, / као Сунце у малој капи воде“, — пише Державин. Али Он је ставио још већи улог на нас, јер морамо да оправдамо Његово име испред Васељене, испред сваког живог бића. Морамо да посрамимо ђавола. Ево књиге о Јову. Јов није само праведник који страда, и то је тачка у којој се спајају сва енергетска поља духовне борбе. „Јеси ли видио слугу мојега Јова? Нема онакога човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се од зла“ (Јов 2, 3). Такав треба сваки човек да буде. Човек који зна за Бога и који се удаљава од зла, разоткрива ђавола , трпи све, прославља Бога и задобија вечност, — то је човек по Божијој замисли. Такав треба да буде човек. Ми једноставно још увек не знамо ко смо. Како светитељ Јован Богослов обазриво говори: „Децо, не знамо ко ћемо постати. Знамо само да ћемо видети Њега, онаквог какав је“. Не знамо ко смо и шта ћемо постати. Заиста, загонетни смо сами себи. Процват психологије, на пример, или антрополошке филозофије у вези је са тим што је човек неисцран. Много је интересантније комуницирати са човеком, него са звездама. Са човеком, а не са морским дубинама. Са човеком, а не са ветром, олујама. Јер је у свету све усмерено на човека. Шта замислиш, то ће бити. Како кажеш, тако ће се догодити. Како сагрешиш, тако ће бити. За шта се помолиш, то ћеш добити. На примерима светитеља то видимо. Видимо како се стихија смирује, како су животиње послушне пред њима. То јест, светитељи нам показују огољено какав човек треба да буде. Човек не треба да буде онакав каквим га видимо. Наш саговорник, сапутник, особа до нас у транспорту, на улици, у телевизору — нису онакви какви би требало да буду. Човек треба да буде другачији. Црква нам говори: то још увек није човек, то је нека могућност човека. Човек се не рађа као „готов производ“, већ као могућност. Ако бисмо неку особу након рођења отргли из породице, од људи, она неће одрасти и бити као родитељи. У руској породици се роди дечак, ми га узмемо од родитеља и сместимо га у породицу индуса, где се разговара на хинди језику — дете руски језик никада неће препознати, говориће на хиндију. Ако бисмо га дали у јерменску породицу, било би јерменско дете. Васпитаваће се у оним оквирима, језичким принципима и животним традицијама које му ми задамо. А ако бисмо га узели од људи и дали, на пример, мајмунима? На ком би језику говорио? Ни на једном. Уколико човек до треће године не чује људску реч, него живи са мајмунима, вуцима, псима, са ким год, он ће се чешати ногом за уво, јешће са пода преврнувши чинију, лајаће на звезде и ни на једном језику неће говорити. Такав је човек — не чињеница, већ могућност. Човек се још мора и васпитати. Није довољно само зачети и родити, треба направити човека, омогућити му да схвати појам добра и зла, усадити навике — говорне, социјалне, научити га да се труди, зарађује, поштује рад, итд. Према томе, човек је велика, благословена загонетка, откривена Богу. Чини ми се да је чак и Њему интересантно шта се са нама збива. Ми нисмо дефинитивна и крајња појава. Ми смо појава са знаком питања, и у зависно од тога да ли знамо за Бога или не, развијамо се у потпуно различитим правцима. Ово можемо рећи о човеку у савременом свету. Извор: Православие.ру

Постоји жанр у историјској црквеној књижевности под називом егземпла, односно пример. То је средњовековни књижевни жанр који се састоји од мноштва животних примера који имају за циљ да код слушалаца изазову радост или одвратност, одушевљење или ужас, у зависности од говорниковог циља. Упечатљиво и кратко испричана прича могла је боље и делотворније да утиче на душе обичних слушалаца него дуга размишљања поучног верског карактера. Разуме се, егземплее су долазиле из уста путујућих проповедника или парохијских патера. Егземпла која је у прво време била усмено оружје фрањеваца и доминиканаца временом је забележена на папиру и претворила се у зборник текстова. У богословији је зборник оваквих средњовековних поучних прича ишао из руке у руку и за њим је владала велика потражња међу ученицима који су волели да читају још нешто осим уџбеника. Добро се сећам једне приче. Забринут због тога што људи нерадо и у малом броју долазе у свој храм свештеник је одлучио да их продрма. Једне недеље је објавио парохијанима да ће им на следећој служби показати правог ђавола. Разуме се, идуће недеље дошло је огромно мноштво народа на молитву. Храм је био пун и сви су ишчекивали оно што им је обећано. Патер на проповеди рече: – Дошли сте да видите ђавола? Јасно. Иначе вас човек више не може намамити у храм. Добро, погледајте са своје десне и леве стране. Погледајте једни друге. Управо ви сте ђаволи! Од чега се састоји ваш живот? Од гордости, свађа у кући, од зависти и проклетстава, од срамотних песама, од међусобних увреда. Ваш живот се састоји од истих ствари као и ђаволов. Могу да се кладим да нисте бољи од њега. И тако даље у истом стилу. Нема сумње да су људи били зачуђени, уплашени и увређени, али да су се делимично опаметили. Истина, црква је следеће недеље опет била празна. Не треба очекивати да се људи брзо промене, а не жели баш свако да поново слуша о својим греховима. Ефекат свештеникове досетке је био делимичан и краткотрајан. Ми смо се смејали овим примерима замишљајући како бисмо могли да их остваримо у данашње време. Тешко је замислити овакво „нетолерантно“ и разобличавајуће понашање у нашем раслабљеном веку свеопштег појачаног самољубља. Међутим, били смо у заблуди мислећи да су сличне ствари потпуно немогуће. За време перестројке у једној од бивших балтичких република на сличан начин је поступио један угледни патер. Он је у совјетско време претрпео прогоне због вере и чини ми се да је био у затвору. Народ га је волео, а он је у односима према пастви био тих и предусретљив. Кад су после перестројке у читавом Совјетском Савезу у храмове похрлиле огромне масе људи (од којих су се неки заиста кајали, а други су долазили да им праве друштво) он је на служби рекао: „Зашто сте дошли овамо? Овде се људи моле Богу, а ево вашег бога!“ Рекавши ово просуо је на мермерни под цркве звонку прегршт ситних новчића показујући на тај начин да људи ногама стоје у храму, али њихово срце не признаје друге богове осим новца. Ко хоће може да ме грди због примера преузетих од католика, а ја ћу и даље узимати разноразне примере од свих чим их спазим. Ако видим код древних незнабожаца, преузећу од њих. Нећу се гнушати ни примера из живота будиста или атеиста, а не само протестаната или католика, зато што онај ко жели да учи – учи од свих, а о онима који то не желе довољно је речено у Соломоновим књигама. Уосталом, навешћу вам пример једног свеца који је наше вере. Док је светитељ Николај Жички служио на Охриду био је потресен и потиштен због равнодушности мештана према молитви и црквеној служби. Људи су постали себични и сујетни. Ништа свето их није занимало. Једном је светитељ узјахао магарца наопако и пројахао по читавом Охриду. Притом је светитељ био бос и гологлав. Људи су почели да се дошаптавају, веле, човек је полудео. Много је читао, много је размишљао, па је полудео. И следеће недеље је већ читав град био на литургији. Чекали су да Николај још нешто „испали“. А владика је служио као обично и после службе је рекао: – Шта сте дошли да видите? Лудог Николу? Другачије више не могу да вас намамим у цркву? Никад немате времена. То вас више не занима. Друга је ствар ако треба да причате о моди, или о политици, или о цивилизацији. О томе да смо Европљани. А шта је наследила данашња Европа? Европа која је само у последњем рату истребила више људи него цела Азија за хиљаду година (ово је било речено 1920-их година, убрзо после завршетка Првог светског рата)?! Ах, браћо моја, зар ништа не видите? Владичина проповед је оставила дубок утисак на паству, каже Николајево житије, али (наставља) није могла да заустави свеопште одступање од вере. Свеци не могу да зауставе масовно одступништво од вере! Зар то није најстрашнија несрећа?! Жалост срца појединих праведника не ублажава свеопшту окамењеност. Ако је то закон, с њим се треба помирити, без обзира на његову суровост. Али да ли нешто ипак може да промени људска срца? О, да. Слушајте. Исти овај свети владика Николај у књижици „Сто речи о чудима“ каже: „Кад Бог жели да уразуми народ казном и да га духовно пробуди Он чешће користи безбожнике и мучитеље него праведнике и свеце.“ Затим се укратко сећа историје Израиља која је пуна заслуженог кажњавања Јевреја због гажења закона Божијих и савести. Долазили су пророци, али их нису слушали. Међу грешницима су живели праведници, али су им се смејали. Колико год чудно звучало може се рећи: „Јеремија није поправио људе. Ни Исаија их није поправио. А Навуходоносор их је поправио.“ После вавилонског ропства Јевреји су се поправили као никада пре тога. Више није било забрањених бракова и служења идолима. Пророци нису могли да убеде народ. Успела је да их убеди вавилонска шиба. Праведници га нису научили. Научило их је тешко ропство. Ето, то је једина ствар која преостаје Богу од мера за утицање на народ, кад људи више не слушају ни свеце, ни праведнике. Још више чуди што управо овај, већ покајани народ, који је добио историјске лекције, није препознао Спаситеља и што је старим греховима додао нечувено – одбацивање Месије. Али то говори само о тешкој оштећености људске природе, која се не исцељује козметичким поправкама, већ захтева потпуно преуређење. У сваком случају, Николајеве речи и историја Јевреја подижу крајичак (не откривају у потпуности већ само подижу крајичак) покрова тајне над страхотама историје наше отаџбине. Постоји сетва, а постоји жетва. И ако се сеје ветар жање се бура (уп. Ос. 8, 7). Кошмарна жетва наше недавне историје повезана је са сетвом из старије прошлости. Желели бисмо да поправимо наш народ литургијом и проповеђу, литијама и свенародним постом, речју Божијом и међусобним праштањем. Али можда су трудбеници на овој њиви малобројни и неискусни, или је сам народ добровољно глув и тврдоглав, па се грех и даље лагано шири. А то значи да предстојеће невоље попримају карактер неизбежних. Јер је то последња ствар која је највише у стању да продрма и очисти човека и да га, окренутог наглавачке, врати на ноге. Онај ко се поправља добровољно у мирно време бољи је од хиљада оних који се буду кајали под бомбама или у гладним данима. Онај ко има савест и веру не чека невоље и несреће да би се повио у покорности и заплакао пред Господом. И млади кромпир треба само мало огулити да би се очистио за спремање јела. А стари прво даје своју огрубелу црну кору ножу – па тек онда постаје чист. Управо о томе говори владика Николај. Способност за покајање и промену набоље представља главни нерв светске историје. Недостатак ове способности или одсуство жеље да се она гаји у себи објашњава велико море невоља које не напуштају човечанство. Једном од Анђела Откровења је речено нешто слично: „Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећњак твој с места његова ако се не покајеш“ (Откр. 2, 5). Тамо се често понавља: „Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама“ (Откр. 2, 17). Извор: Православие.ру

У недјељу петнаесту по Педесетници и у Недјељу по Крстовдану, 29. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин а којему су саслуживали: протојереј-ставрофор Драган Митровић, протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и хор Саборног храма - Свети Апостол и Јеванђелиста Марко. Након прочитаних зачала из Јеванђеља свима сабранима се надахнутом пастирском бесједом обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин. Звучни запис беседе Он је овом приликом говорио о љубави према Богу и ближњима, наводећи да су у тој заповјести садржане све заповјести, сав Закон и пророци: ,,Господ је богомудро сажео и одговорио на сва та правила из Старога Завјета у двије заповјести. Господ је у заповјести о љубави према Богу и према ближњима сажео практично цијело Јеванђеље и још је Господ рекао да су у тој заповјести сав Закон и пророци." Он је у свом даљем обраћању говорио и о тајни Часног и Животоворног Крста Господњег, будући да се управо у Крсту Часном открива и да је садржана вертикала љубави према Богу и хоризонтала - љубав према ближњем, јер онај који не спозна љубав према Богу не може ни имати љубав према ближњем: ,,А шта је то друго до тајна Часнога и Животворног Крста? Вертикала крста је љубав према Богу, а хоризонтала његова је љубав према ближњима. А кроз то се открива да ближњега не можеми вољети, ако Бога не волимо. А зашто је то тако? Зато што онај који не спозна љубав Божију, ако не спозна Бога који јесте љубав, не може ни знати шта је љубав! Не може такав неко ни имати праву, истинску љубав, зато што није у заједници са Богом љубави. А како јасно видимо да је Бог љубав? Бог је љубав првенствено зато што је Он вјечна заједница три личности: Оца, Сина и Духа Светога. И још због тога што се та љубав Божија излива на Његову творевину, баш зато што је Бог из љубави створио свијет, и зато што је створио човјека - као круну својега стварања, зато што нас је Он даровао постојањем - животом, зато што нас је извео из мрака небића у свјетлост бића, живота и постојања и зато што нас Господ Бог свакога дана Бог обдарује благодаћу својом." - нагласио отац Мирчета. У наставку своје пастирске бесједе отац Мирчета наводи да самим тим кад волимо Бога истински, то не показујемо ни ријечју ни мишљу, већ искључиво дјелима, а онда како је даље образложио, правила и заповјести дате од Бога, нећемо испуњавати ни ради правила ни ради заповјести, већ љубави ради коју смо и стекли и у којој узрастамо из живог односа са живим Богом, из односа двије личности, наше и конкретно Божије: ,,Кад препознамо, осјетимо, живимо Божијом љубављу, онда је природно и онда је могуће да волимо ближњега свога и да га волимо као себе самога. А да волимо Бога, показујемо не оним што говоримо, не показујемо ни оним што мислимо, него тиме шта чинимо. А ако Бога заволимо и ако је Он центар живота нашега - онда, све оно што је Бог говорио биће наш живот. У ствари, све оно што нам је рекао, све заповјести ми ћемо чинити, али чинићемо те заповјести зато што волимо Бога, а не зато што су заповјести." ,,А зашто је Господ надоградио и испунио Закон и правила у Старом Завјету дајући толики акценат на заповјиест љубави, уздижући је изнад свих осталих заповијести? Зато што испуњавање заповијести ако није подстакнуто љубављу према Богу, може да не значи ништа. А може да нам буде чак и на пропаст - да поткрањује нашу гордост, сујету па да помислимо да смо бољи од других, да мислимо да смо неко и нешто, а да они који то не испуњавају су ништа. Зато је Христос и нагласио, зато је сажео све заповјести у ове двије заповјести, јер су оне извор живота, јер су оне извор спасења, зато што нас сједињују са Богом, зато што нас враћају Богу и зато само надахнути Божанском љубављу и ми можемо истински вољети и себе и ближњега." - појаснио је он. ,,А каквога себе ми треба то да волимо? Треба да волимо себе онакве какве нас је Бог замислио да будемо - таква љубав самог себе је оправдана и на ту љубав мисли Христос! А какве нас је Он то створио? Створио нас је да личимо на Њега и да своје испуњење поново у Њему имамо. Створени смо по лику Божијем, а позвани да испунимо подобје Божије које у нама. А то је такође одраз Божије љубави и свједочанства да је Бог љубав. Е такве себе можемо и требамо да волимо, као оне који носе лик Божији, али, ако себе такве волимо онда је логично да желимо да напредујемо, да се мијењамо, да се проебражавамо, да бивамо бољи." - закључује отац Мирчета. Отац Мирчета се и осврнуо на надахнуће Божије љубави, којом кад смо испуњени заиста је могуће вољети ближње без обзира на разлике, гријехе, увреде, указујући на веома важну чињеницу, а то је да сваки човјек без разлике и остатка носи Божији лик у себи, у свом бићу, наглашавајући притом, да људе око себе треба да гледамо не онако какви су они сада, већ какви могу и треба да узрасту и постану, баш као и сваки човјек, будући да је оно што је уписано у тајну Часног Крста управо призвање човјека на светост: ,,Треба ближње, брата свога да волимо онаквог какав јесте. Јер често можемо чути оправдање да не можемо вољети оне који нас вријеђају и ко лоше ради. Међутим, треба се удубити како у свој тако и у живот свакога човјека и да волимо у човјеку оно што је најдубље, што је увијек вриједно, оно што је увијек истинито, а то је Божија слика у човјеку! Јер сваки од нас на Бога личи, сваки човјек на овоме свијету носи лик Божији. И ако тако човјека гледамо и ако га дубински посматрамо онда не можемо да не волимо ближњега ма какав био, зато што носи слику Божију, а самим тим што тако будемо радили ми ћемо личити на Бога, јер Бог управо свакога од нас тако на такав начин гледа. Не гледа нас кроз оно какви јесмо сада, а то је да смо често слаби, лоши и никакви, него нас види и гледа онако какви треба и какви можемо да будемо, а можемо да будемо свети људи. Такве нас је Бог створио и замислио, да будемо свети људи, то је испуњење смисла човјековог живота и то је оно што је уписано у тајни Часнога Крста." - закључио је тиме своје обраћање отац Мирчета. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

Дуго су Јоаким и Ана били неплодни. Тако каже Предање. Шта значи та неплодност нама је тешко разумјети, али потрудимо се! Неплодност утробе је нека дуготрајна субота. У Старом Завјету субота се тицала не само непосредственог рада, него и односа према робовима, према земљи. Волови су били поштеђени рада у суботу, земља која је била спремна за обраду мировала је у суботу. Утроба Ане је такође мировала у суботу, није могла зачети. А сада, удаљимо се од ових ријечи и пређимо на друге. Када су Господа Исуса убили, када је Он умро на срамном Крсту, приближавала се субота. Скинули су у журби тијело Христово са оружја казне и положили у нови гроб „да не би остала тијела на крсту у суботу, јер бјеше велики дан та субота". А жене -мироносице, које су се налазиле под јармом Закона, морале су такође чекати да прође субота, да би у зору првог дана пошле до гроба са миром у рукама. Тај суботњи покој ( мировање), за жене-мироносице био је највјероватније најтежи суботњи дан у историји Израиља. Једна ствар је када ти одмараш. Али сасвим друга је када си спреман трчати, чупати косу с главе своје, плакати, ићи било гдје, није важно куда - а ти мораш сјести и сједити на једном мјесту дан и ноћ. О! То су били веома дугачки дан и ноћ тешког нерада. Нерад је , да вам кажем, веома тежак. Можда ви мислите да је већина људи уморна од сујете и ужурбаности ,да машта о покоју (мировању). Ни мало нисте у праву! Људи не могу другачије да живе него у сујети и покрету. Ставите их у тишину и након неког времена ће почети лупати главом у зид, да их пустите тамо гдје је бучни телевизор, гдје трепте рекаламе , гдје причају приче и трачеве. Нисте то знали? Онда ви не разумијете смисао суботњег покоја. Господ је заповиједио, наредио свом народу упражњавати ћутање и мировање. За непотребно увијек имамо снаге. А мирно и тихо сједити ми не можемо. Нарочито је тешко сједити без дјела када се нешто велико дешава. " Како то да прође без мене"? "Како то да ја не видим"? Види сви одоше а мени субота не дозвољава! Да, то је мука. Субота је мука за сујетног човјека. А ако је субота за утробу? Ако ми хоћемо дјецу а утроба не задржава сјеме? Савремени човјек нема стрпљења. Он у служби свог егоизма има свремену медицину и техничка достигнућа. Не можемо имати дјецу – снађимо се. Узмимо туђе сјеме. Изнајмимо сурогат-мајку. Спремни смо измислити свашта , али сједити сложених руку, не, не можемо. Зар није тако? А Јоаким и Ана су чекали да прође субота. Утроба је била неплодна и ништа осим молитве нису предузимали остарјели праведници. Потребно је осјетити ту разлику између таквог схватања и овог нашег. И на крају стрпљење се награђује ! Усуђујем се на миг завирити у собу за одмор родитеља Богомајке, само да бих могао рећи : Било је чудо! Страсти тјелесне због старости већ није било, али жеља да се роди дијете је остала. И код умртвљених тијела појавило се узајамно супружанско привлачење, и била је света блискост остарјелих праведника, и осјетише "тежину испод срца". Субота се завршила. Завршило се стрпљиво очекивање милости и окончан је свештени нерад. Наступи период недеље (васкрсења) то јест, првог дана недеље, који ће послије тога, врло брзо добити такво име. Такав вијенац добива свештено празновање. Постоји празновање грешно, које је рођено из љености и очајања. А постоји и празновање свештено, које се рађа размишљањем о томе , да не зависи све од мене у овоме свијет. Све је већ урађено. Ја сам дужан умирити се и не умарати се оним што од мене не зависи. Овакав нерад је плод вјере и храбрости пред Оним , Који све чини баш како треба. Значи , вријеме да се и ми учимо свештеном нераду. Поједине је потребно убјеђивати да раде до седмог зноја, али зато што су лијени, али многима морамо наметнути идеју ћутања и очекивања, идеју ћутања и свештеног нерада у ишчекивању одговора Божијег, Коме и приносимо своје молбе. Јоаким и Ана - дуго су били неплодни. Јоаким и Ана на крају добише дијете. Јоаким и Ана мироваше суботу у неплодности али дочекаше васкрсење , родивши Матер Божију. Да и нама дође духовна плодност после многих година константне неплодности. Нека буде тако- како Бог хоће, када ми будемо спремни. Извор: Православие.ру

Христа можемо волети као што цара воли верни поданик који живи иза седам гора и седам мора. Никад није видео како изгледа, није га погледао у очи, али га воли срцем. Окачио је на зид исечак с портретом из часописа и одбија да ради у царске дане. А цареву мајку можемо волети само ако имамо приступ унутрашњим царским одајама и ако смо блиски животу скривеном од туђих очију, не само цара, већ и цареве породице. Треба да будемо рођени цару да бисмо волели његову мајку и друге сроднике. Ове речи су речене да бисмо се полако приближили теми поштовања Богородице. Да бисмо по аналогији, као по нити, дошли до ове истине. Поштовање Богородице је породична архива, породично сећање, породично предање. Онај ко поштује Жену обучену у сунце, Која је послужила Тајни Оваплоћења Бога не поштује Господа из даљине, већ Му се веома приближава. Ми нисмо робови који издалека узвикују хвалу, већ смо деца Божије породице кад указујемо поштовање Богомајци. Њени празници су скривени. О њима можемо говорити на ухо, а посебно о Успењу. Вероватно због тога монаси толико воле овај празник. Приближавање светлим тајнама је налик на приближавање огњу који чисти, и време је да се сетимо Мојсија који је заклонио лице кад се приближио купини која је горела (2 Мојс. 3: 6). Тако и кондак празника Успења каже: „Заштити моје помисли, Христе мој, јер се усуђујем да опевам бедем света, Твоју чисту Мајку. Учврсти ме на стубу речи и заступи се за мене у тешким мислима...“ Заступи се за мене у тешким мислима... Монаси то боље разумеју него мирјани. *** На дан Успења говоримо о томе да је умрла Мајка Светлости. Изговоримо још једном ову реченицу и ставимо на њеном крају тачку по свим граматичким правилима. „Богородица и Мајка Светлости је умрла.“ *** После ових речи и ове тачке празник је могућ само у случају да се десило још „нешто“. Иначе не би било посебног празника. Наставили бисмо да славимо Ваведење у храм, Благовести и Рођење. Поштовали бисмо Њене многобројне иконе. Али Успење не би доспело на овај светли списак. Сећали бисмо га се заједно с данима спомена на упокојене праведнике, апостоле и мученике. Сећали бисмо се као што се, на пример, сећамо страдалничке смрти и славних имена Петра и Павла. Сви свети који су се растали од тела очекују васкрсење мртвих. Они се већ веселе пред лицем Божијим и не плаше се будућности која за њих не крије ништа страшно, већ само васкрсење тела, умножавање славе и потпуни улазак у Царство. Сви они се веселе, али само душом. Не наставља да живи цео човек и док се не успостави јединство душе с телом којем предстоји да васкрсне, то још увек „није цело весеље“ и „није цела радост“. Тако би било и кад је реч о Богомајци да после тачке у реченици о Њеној смрти не стоји више ништа. Међутим, празник постоји и ако је велики, то је зато што је гроб који није дуго чувао тело Богородице, празан. Петар и Павле чекају васкрсење мртвих. Васкрсење чекају сви свети. Али Богомајка више ништа не чека за Себе. Њен гроб је празан истом оном светом празнином којом је обележен гроб Њеног Сина – Христа Спаситеља. *** Желудац је сит кад је пун. Кућа је богата кад је пуна разноразних добара. А гроб је свет кад је празан. Али не кад је празан од руку лопова, светогрдника и копача гробова, већ од непобедиве силе Васкрсења! Управо тако је празан Христов гроб, овај извор свеопштег васкрсења. Празан је и гроб Христове Мајке. Зато је Њен празник Успења велик. Он није назван даном умирања, већ даном Успења, пошто овај смртни сан није дуго трајао. *** Она је била васпитана на посебан начин и њена душа је рано, врло рано осетила жељу да се ни за јоту не одваја од Бога у мислима. Кроз уска врата подвижништва невидљивог за људске очи Она је ушла у пространство тајни које се откривају. Њој је била подарена сласт посебног Материнства. Њој је подарено то да за живота буде непозната и да се налази у сенци Божанског Сина. На Њена плећа је стављена тежина мајчинске бриге о Њему и немог корачања за Њим. Њено срце је било растрзано од свег оног кошмара који је уткан у појам Страсне седмице. Она је била неизрециво обрадована вешћу о томе да је Њено Најслађе Чедо живо! Зар Она да не буде обележена посебном судбином у тренутку сусрета са хладноћом смрти? Поред све Своје скромне незапажености на страницама Јеванђеља Она – Марија је у свему другачија. Ево цареви и велики људи света многима могу изгледати скоро као становници неба или земаљски богови, премда заправо воде живот обичног грешника. Они сплеткаре, плаше се, лажу, чине разврат и клевећу. Умиру не знајући шта их чека у будућности и спомен на многе од њих нестаје подједнако брзо као што се с асфалта спира прашина из гуменог црева. Њена истинска величина је заоденута у једноставност и непознатост. „Јер Ми учини величину Силни, и свето је име Његово,“ – запевала је Марија тек зачевши Христа од Духа. „Силни“ јој је „учинио величину“ и у данима Њене смрти. С једне стране, Она је умрла у свему, као ми. Али с друге стране, у свему је другачија, није остављена у гробу. Син Ју је повео са Собом. Очигледно, таква је Његова љубав, да није желео да над искупљенима царује другачије осим заједно с Оном Која је највише послужила тајни Искупљења. *** Предање о празнику обилује детаљима о Гаврилу, о апостолу Томи, о извесном дрском Јеврејину Атонији. Предање чак наводи псалам који је запевао апостол Петар на челу погребне поворке која је носила тело Богородице. Све то постоји у песмама празника и иконографији. Али ми не треба увек да наводимо ове драгоцене цртице и јоте великог догађаја. Понекад се треба усредсредити на главно. Главно је то да је Двер кроз Коју је Свевишњи ушао у свет отишла од нас кроз врата смрти. Прво је отишла душом, као што и доликује смртнима, али Ју је затим Син васкрснуо и Она је напустила земљу и телесно. Њен гроб је празан! Отишла је, али нас није оставила. И тропар празника нас сваки пут изнова подсећа на ову истину: „У Рођењу си девственост сачувала / У Успењу ниси оставила свет, Богородице.“ Ми, заједно с милионима других крштених људи, подижемо свој поглед ка Њој и узносимо Јој молитве. Људи који Је воле има на стотине хиљада, па чак и милиона. Тешко да се могу избројати људи спасени Њеним заступништвом. На крају, и ми ћемо умрети. Не треба да очекујемо да овог дана до наше постеље дође арханђео Гаврило. Али треба да се молимо Богомајци. Постеља човека на умору је слична постељи породиље, пошто се душа човека који умире с болом рађа у други живот. Покрај оба ова одра често се налази наша Небеска Мати како би донела олакшање и помоћ. Молебни канон за човека који умире у тешким мукама упућен је управо Богомајци. Тако да је празник Њеног Успења уједно и празник наше заједничке наде у Њену будућу помоћ у оном страшном часу кад нико други не буде могао да нам помогне. У тропару се то и каже: „Преставила си се Животу, Ти Која си Мајка истинског Живота) и Твојим молитвама избављаш од смрти наше душе.“ Извор: Православие.ру

Свештеник је позван у школу да поразговара с децом. И док су кроз ходник ишли у учионицу педагог моли свештеника: «Реците им да се лепо понашају, да не пуше на одморима, да не шаљу sms-поруке на часовима, да у тоалетима не цртају фломастером гадости на плочицама.» Свештеник је позван у војску. И док је преко полигона ишао с дежурним официром у слушаоницу, официр је замолио свештеника: «Реците им да наредбе командира извршавају без роптања, да опрезно рукују оружјем, да не беже у село по вотку без дозволе, да старији не вређају много гуштере.» Довели су родитељи дете први пут на исповест. Кажу му: «Обавезно реци свештенику да не слушаш тату и маму.» А свештенику кажу: «Баш га изгрдите да не буде тако горопадан, да једе оно што му дамо, да се не препире с нама, да слуша.» Где год свештеник да дође и кога год да му доведу, сви пре свега желе да на свету има више послушања. Не говоре о томе да се умножи молитва и да се роди богопознање. Главно је – дај нам послушање. Архимеду је била потребна полуга и тачка ослонца да би преокренуо свет. Начелници и командири свих врста у свештенику виде полугу за преокретање мозгова потчињених у правцу послушања. То је неправилно. Неки Цркву из времена пре револуције прекоревају за то да је била превише повезана с монархистичким режимом, да се претворила у један од његових главних ослонаца. И после је, веле, тако тешко пострадала због пада режима који је подупирала и подржавала. Можда и јесте тако, али данас од Цркве људи желе исто то – да подупире и да подржава. У Цркви не траже Цркву, већ неке њене функције, које узгред речено, ни из далека нису главне. Свака власт наилази на саблазан потрошачког односа према Цркви у својој држави. «Помозите нам да се боримо против наркоманије, реците народу да се не буни, помозите сиромашнима да стрпљиво дочекају смрт и да се нисте усудили да нас учите како ми сами да поступамо.» Робовласници су били демонски прозорљиви мисионари. Свесно су крстили робове како би чича Тома смирено живео у колиби од сламе, смишљајући још један „спиричуел“ и како би нож узимао у руке само за сечење плодова приликом жетве. Можда је Руска Црква пре револуције и била крива, али у том случају не треба заборавити да се свим Црквама у свим хришћанским народима прети опасност да се нађу у таквом стању. Бога не треба волети за оно што Он даје. Бога треба волети као Бога, а не као спонзора. Најбољи синови Израиља су пре Христовог доласка схватили да Тору не треба читати и проучавати «ради» нечега, већ због сласти саме Торе. Познате су Христове речи из Јеванђеља: Милости хоћу, а не прилога (Мт. 9, 13). Ове речи су цитат из књиге пророка Осије, и имају наставак: Јер је Мени милост мила, а не жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница (Ос. 6, 6). Богопознање је познавање Бога, сећање на Њега које тежи ка томе да постане непрестано, учење Његових речи и испуњавање заповести. Послушање млађих старијима и потчињенима – начелницима, милосрђе, праведност у судовима, верност у браку – само су плодови богопознања. Не можемо тражити плодове ако нисмо окопавали и заливали корен. Кад се умноже греси Господ је спреман да у гневу суди становницима земље и с људима се суди, јер нема истине ни милости ни знања за Бога у земљи (Ос. 4, 1). Сви пророци говоре о Месији, чак и ако не видимо и не разумемо то увек. И сви пророци као да једним устима и једним срцем говоре: Тада ћемо познати Господа и све ћемо Га више познавати; јер Му је излазак уређен као зора, и доћи ће нам као дажд, као позни дажд који натапа земљу (Ос. 6, 3). Не треба мислити да је овај ватрени усклик упућен само старозаветним људима. Не треба мислити да ми, који верујемо у Христа, људи Новог Завета, више немамо шта да спознајемо и да треба да смо мирни ако читамо Символ вере. Сви који знају да Бог постоји дужни су да спознају Господа, да Га траже од раног јутра до касне вечери. Не само то, синови Јеванђеља треба да осећају још већу жудњу за благодаћу од синова Закона. Исаијине и Осијине речи треба да буду ближе нама него савременицима пророка. Историја хришћанског света је историја драматичних односа између Бога и Његових нових људи. Господ је бирао и подизао до тада непознате народе који су седели у историјској тами. Господ им је даровао Себе и било им је добро док је Он био њихово главно богатство. А кад су хтели да претворе Његову благодат у своју приватну својину или кад су почињали да се хвале Његовим даровима као својим заслугама, Он је окретао Своје Лице. Такође је могао да се гневи на људе кад су више времена посвећивали религиозној уметности: каменорезачким радовима, црквеном злату, складном појању, китњастом богословљу – и кад су заборављали на Бога као на Центар, на срце, на Извор. Кад су волели зраке и заборављали сунце – може се рећи укратко. То није било богопознње већ културна обмана у цвату, која је порасла на месту бившег богопознања. Тада су се испуњавале речи: Изгибе народ Мој, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не вршиш службе свештеничке (Ос. 4, 6) Све је то било код Јевреја, али не само код њих. Само што се на њиховој историји ови процеси виде као на матрици. Касније су се више пута испољавали у историји различитих народа, који су спознали Бога, укључујући и наш нрод. Кад свештеника зову у школу или у војску то је већ добро. И није страшно што га моле да утиче на потчињене како би се побољшала њихова дисциплина. Нека моле. А свештеник нека ипак својим главним задатком сматра разговор с људима о Богу. Побољшавање дисциплине ће бити пратећи производ светлих знања о Господу Исусу Христу. И преношење ових светих знања је главни задатак свештеника, јер усне свештеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његових уста, јер је анђео Господа над војскама (Мал. 2, 7). Један мудри мисионар је рекао: «Кад разговараш с јеретком, немој говорити против њега, већ изнад њега.» Говорећи против ништа нећемо постићи, пошто ће човек, већ због самог инстинкта самоодржања спорити, бранити се, неће се слагати. Али ако смо у недрима наше црквене свести богати оним што немају и што не могу имати они који су отпали од Цркве, треба да знамо да им покажемо оне висине о којима још нису ни размишљали, да им покажемо блага која ису видели. Исто је и с обичним слушаоцима. Мало је смисла у прежвакавању наредби с речцом «не»: «немојте се свађати, не пушите, не грешите, не тугујте». Ми смо диригенти. Не смемо да говоримо «не фалширајте» - треба да им дамо чист почетни тон. Осим негативне речце «не» у проповеди треба да постоји позитиван позив: «Спознајте Истину, и Истина ће вас ослободити. Тражите Бога и жива ће бити душа ваша.» Другим речима, «хајдемо код Њега, а не код Његових дарова; код Њега Самог, а не код Његових својстава; хајдемо увис и престаћемо да се растачемо по површини». Извор: Православие.ру

Обављајући проскомидију свештеник у средиште дискоса ставља део хлеба који се зове Агнец. То је онај хлеб који постаје Христово Тело као резултат службе и освећења, услед додира Духа. Око овог хлеба се по специјалном редоследу ређају честице у част Богородице, Претече и свих светих, а затим – свих живих и преминулих. Тако је на дискосу видљиво представљено сабрање око Христа целог човечанства које је спасено и које се спасава. Исто тако видимо како Христос на дан Преображења окупља око Себе на гори живе и умрле. С тројицом земаљских сапутника и ученика Господ се пење на гору, а тамо је до зрака Његове славе која је заблистала из царства мртвих дошао Мојсије, а с неба – Илија. И остварило се оно за шта ће Павле после извесног времена рећи: „Њега Бог високо уздиже, и дарова му Име које је изнад свакога имена. Да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом“ (Фил. 2: 9-10). „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним“ (Мт. 5: 17). Тако је Спаситељ говорио проповедајући. И да би потврдили ове речи код њега су дошла двојица најславнијих синова Старог Завета. Као и пре на Синај и Хорив, опет су дошли на гору. Она се зове Тавор. У Мојсију се Христу поклонио закон. У Илији су с Њим разговарали пророци. Обојица су својом појавом показала да је Христос давалац закона и испуњење пророчанстава. *** Мојсију је једном у току великих и тешко објашњивих догађаја Бог рекао: „Али нећеш моћи видети лице Моје, јер не може човек Мене видети и остати жив“ (2 Мојс. 33: 20). Међутим, прошао је дуги низ година, многи нараштаји су се променили. Казне и благослови које је Мојсије предсказао су наизменично силазили на главе синова Израиљевих. На крају је „дошла пуноћа времена“ (Гал. 4: 4) и на земљу је дошао оваплоћени Син Божији. Сад је Мојсије могао да види Његово лице. Мојсије се више није плашио да ће умрети од овог призора, и не само зато што је његово тело одавно лежало у земљи, а само душа се наслађивала гледањем Истине, већ и зато што Јагње Божије Које је дошло да узме на Себе грехове света, не убија, већ греје; не сакати, већ животвори. Апостоли су били у страху. Ако су нешто и говорили, то је било тепање људи који сами себе не разумеју (В.: Лк. 9: 33). Међутим, гости из других светова се нису тако понашали. Двојица највећих пророка су беседила с Месијом. Они „говораху о исходу Његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму“ (Лк. 9: 31). Одбацивање Христа од стране старешина, Његова осуда на смрт, распеће и Васкрсење, били су предмет њиховог разговора. Много, врло много је било откривено Мојсију и Илији у време земаљског живота. Вероватно нису рекли све што су знали. Међутим, још више су имали прилике да виде, да чују и да сазнају овде – на Таворској гори – у присуству тројице уплашених Исусових ученика. Мојсије је толико пута чуо Божији глас! Чуо га је и ушима, и срцем, јер је Господ с њим разговарао као с другом – лично. Сад је видео Онога Који је раније био невидљив и на људском језику нема речи које би описале оно што је осећао. Међутим, Илија је другачије гледао Христа. Илија није умро. Његов повратак на земљу су синови Закона очекивали с огромном напетошћу. Јер, последњи пророк је рекао: „Ево, Ја ћу вам послати Илију пророка пре него дође велики и страшни дан Господњи“ (Мал. 4: 5). Илија, по мишљењу мудраца, треба да дође и, како уче књижевници, „да уреди све“, односно, да помаже и зацари месију. Зато Јудејци кад је Јован дошао у духу и сили Илијиној да проповеда покајање, „послаше из Јерусалима свештенике и левите да га запитају: Ко си ти?“ (Јн. 1: 19). И међу главним питањима је било: Да ли си ти Илија? Јован је тада рекао: „нисам“, зато што он није Илија, већ „глас вапијућег у пустињи“. Дошао је да припреми људе за веру кроз проповед покајања. Он је претеча првог доласка, смиреног доласка искупљења. А Илији предстоји да буде пророк и претеча другог Христовог доласка. Све су то тајне које су се криле од премудрих и разумних, али које су касније откривене деци. А сад Илија с љубављу гледа Цара Израиљевог, Који је уједно и Јагње – невино и које треба да буде заклано. *** Тамо где живи Илија време протиче на другачији начин. На земљи теку године и преплићу се векови. А саговорници анђела – Енох и Илија – не морају да их примећују, пошто живе у близини Бога за Којег је хиљаду година као један дан. Међутим, наступиће време кад ће човечанство представљати једну грешну целину попут испреплетеног змијског клупка. Биће то бескрајно гордо и бескрајно развратно човечанство. Оно ће одбити да се клања Истини и заволеће лаж. Из овог неизлечиво болесног човечанства као горки плод отровног дрвета појавиће се човек који ће волети себе толико снажно као што отац лажи – сатана – воли себе. Овај човек ће се упоредити са Христом и већина људи неће бити у стању да разликује ову грубу лаж од истине. И тада ће Илија прекинути своје непрестане молитве и доћи ће међу људе како би посведочио Истину. „Истински Месија је већ долазио, – рећи ће он народу Израиља. – Онај кога ви узносите и у којег се уздате је преварант.“ Илија се неће плашити да каже истину. Неће се плашити ни да умре за истину, попут Јована који је дошао да проповеда покајање у истом духу као што је Илијин. А сад гледа Христово лице које блиста попут сунца, Његову одећу која је постала заслепљујуће бела и будућност се његовом пророчком оку открива јасније него што се обичан човек сећа прошлости. *** Шта се то десило тамо на гори? То је било Царство Божије које је дошло у сили. Тако је Христос рекао пре Преображења: „Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили“ (Мк. 9: 1). Христос Који сија као сунце. Људи који Му се клањају. Слава Божија која освећује праведнике. Управо то је Царство Божије које је накратко показано малом броју изабраних, али које на крају векова и времена очекује све оне који су записани у Књизи Живота. Један од људи који су били на гори тог дана – Јован – ће временом видети још више дивних откровења. Он ће видети Небески Јерусалим за који ће рећи да „град не потребује сунца ни месеца да му светле, јер га слава Божија осветли, и светлост је његова Јагње“ (Откр. 21: 23). Тако ће Јагње Које је постало светилник на Тавору за петорицу изабраних постати извор светлости за велико мноштво људи који поју: „Нека буде светлост Господа Бога нашег на нама!“, „У светлости Твојој видећемо светлост“, „Боже, буди милостив према нама, благослови нас, просветли лице Твоје на нама и смилуј нам се.“ *** Оно што се десило на Тавору је врло драгоцено. Овај догађај нас учи у Кога заправо верујемо и Кога називамо Спаситељем. То није само Човек и Учитељ. То је Бог пророка, Давалац Закона, најслађи Саговорник древних праведника, вечно сијање Очеве славе, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог. То је Онај Ко је изнад Мојсија. Онај пред Ким стоји Илија. Он је Светлост истине Која просвећује сваког човека који долази у свет. И будућу наду обасјава таворски сјај и најављује нам будуће светло Царство. И само обиље плодова које освећујемо тог дана говори нам о сласти и радости, о богатству и лепоти будућег и предстојећег Царства које неће имати крај. Чак је и воће данас извор мисли за радосно и слатко богословље. Јер о Цару је скривено речено: „Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом“ (Песм. 2: 3). Извор: Православие.ру

Одузимање сећања је вероватно најгора од свих врста крађа. Или пљачки. Поред свих својих губитака – људских, оних који се односе на имиџ и ресурсе – руски народ је у ХХ веку пострадао и од овог насиља. Била нам је одузета прошлост. Бољшевици су узурпирали њено тумачење и мрвицу по мрвицу, у паковању које је одговарало узурпаторима, руском човеку су „милостиво изволели“ да сазна нешто о својој историји. Надесно се не сме, налево такође. Сувишна питања не треба постављати. Позивање на Лењина је обавезно. Све у свему, живота пре 1917. године није ни било. Била је само припрема за живот који је у потпуности наступио тек након Априлских теза, колибе у Разливу (колиба у којој се В. И. Лењин крио 1917. године за време прогона од стране привремене владе, прим. прев.) и оклопног воза на Финској станици. Кроз ову мисаону машину за месо на силу је прошло неколико генерација Руса. У периоду информационе слободе ситуација се споро мења. Историја отаџбине је подједнако мало позната. И Рус још увек нема много ствари да воли (у историји), нема чиме да се поноси и нема на кога да се угледа. Овде су му опет оставили само делове Великог отаџбинског рата, као да у великој руској историји немамо ни за ким да плачемо, ни чиме да се надахњујемо. Један прост пример. Дана 24. јула била је једна у низу годишњица такозваног „Напада мртваца“. И прошло је већ 10 година откако је ова прича превазишла оквире ратно-историјске свести и постала симбол непокорности руског духа. Ради се о гарнизону тврђаве Осовјец на територији данашње Пољске коју је у току Првог светског рата руски гарнизон бранио од надмоћних снага противника. Исцрпљени због дуготрајне опсаде и храбрости Руса који су пружали отпор Немци су употребили гас. И кад је непријатељу преостало само да заузме опустеле позиције на њега су у последњи напад кренули жалосни остаци на смрт отрованих бранилаца тврђаве. Подвиг триста Спартанаца заиста није толико упечатљив у поређењу с подвигом војника и официра 226. пешадијског Земљанског пука. То је Брестска тврђава у Брестској тврђави, с њеним „умиремо, али се не предајемо“. То је руско јунаштво без преседана и то још под двоглавим орлом, а не под црвеном заставом. Извор: Православие.ру

Да је Адам имао документ налик на личну карту у рубрици „брачно стање“ било би написано „ожењен“, у рубрици „боравиште“ стајало би „Рај“, а у рубрици „занимање“ могли бисмо да прочитамо реч „баштован“. То је прва професија првог човека. Бог није створио лењивца осуђеног само на задовољства, већ је створио трудбеника који је после пада у грех „у зноју лица“, а пре пада у грех можда без икаквог зноја од самог почетка требало да ради. И то је истакнута особина човекове суштине – потреба да ради. Не да ради само зато да би се прехранио и огрејао. Управо пре пада у грех промене у ваздуху ни на који начин нису представљале опасност по Адама, а природа је без икаквих његових напора давала биљну храну. Требало је да ради да би био човек, односно корисно и одговорно биће. Адаму је предстојало да ступи у дијалог с природом обрађујући је. Од тада се с тачке гледишта суштинских захтева према човеку ништа није променило. Човек је дужан да ради. Само сад више не у облику чистог уживања у делатности, већ и ради покајања. Отуда већ поменути зној и, премда нису поменути, неизбежни жуљеви. Прву професију смо навели. То је баштован. Управо баштован, а не земљорадник. Односно, не онај ко сеје семе у поорану њиву, већ онај ко живи у цвећу и у воћњаку. Која је друга? Историјски, то је антагонистички пар сточарства и земљорадње. Није антагонистички само зато што је орач (Каин) убио пастира (Авеља), већ и зато што су у каснијој историји човечанства орачи стварали цивилизацију стално настањених људи, а сточари – покретну, номадску. И често су се жестоко сукобљавали. Наш сукоб Хорде и Русије је домаћи пример сукоба између пастира и земљорадника. И као освета за Авељеву крв номадски народи су увек били страшни за цивилизованије земљораднике стално настањене на једном месту. Ипак је светост на страни ових првих. Пре него што је изабран за цара Давид је био пастир. Господ Исус Христос назива Себе Пастирем. Пастирима (а не књиговођи или војсковођи) су анђели у ноћи Христовог Рођења јавили да је рођен Месија. Пастири су у огњеном стубу видели Мајку Божију на Почајевској гори. Пастири су у шуми нашли Жировицку икону Богородице. И може се навести велико мноштво ових, сад већ хришћанских примера. Истаћи ћемо да је ова врста делатности на чудан начин повезана с пророчанским служењем и откривањем тајни Божијих. Као наводног родитеља на земљи, у очима људи – оца и васпитача, Исус Христос је имао Јосифа, који је по занимању био дрводеља. Овај занат је наследио и Сам. Очеви су увек и свуда били дужни да науче дете неком занату. И најлакше и најзгодније је било да им пренесу умеће сопственог занимања. Дакле, Христос је био столар. Његове руке су држале тестеру, длето, секиру и блању. Његова рамена и леђа су знала шта значи бол у њима после тешког јучерашњег рада. До Крста су Га леђа болела од рада, а на рукама су Му били жуљеви пре него што су прободене ексерима. „Христос, син Давидов“ – тако људи говоре о Исусу имајући у виду да се у Њему испуњавају месијанска пророчанства. „Дрводеља, син пастира“ – тако звучи име Господа у преводу на језик земаљских занимања. То је довољно да се сви столари благо исправе, а сви пастири осете свој историјски значај. Да, вољени. Научени смо да размишљамо да државни менаџери високог ранга, банкари, лепотице с подијума, глумице и олимпијски шампиони завређују свеопшту пажњу, да су они творци историје и њени главни актери. Али наводимо имена баштована, пастира и дрводеље и – ето чуда! – ове професије уписане у контекст божанских догађаја појављују се у овом светлу и стичу неочекивану лепоту. Додајмо овом списку Павла. Он је правио шаторе (апсолутно неопходна ствар за сваку номадску породицу). Овај апостол се бавио занатом, што је било данак традицији рабина по којој је познавалац Писма морао да зарађује рукама, а не речима Торе. „Не чини, – говорили су – од речи Торе ни златни венац (повод за гордост), ни лопату (средство за зараду).“ Односно, да ли желиш да имаш духовну мудрост и знање? Стеци неко занимање. Да ли можемо заборавити да је Петар, којег се сетимо чим се помене Павле, такође био физички радник? Његове руке су вукле мреже и веслале. Празник апостола Петра и Павла је с тачке гледишта њихових свакодневних послова празник „Рибара и Кројача“. Зар то није повод да другачијим очима погледамо људе који седе за шиваћом машином или гледају пловак? Сви они, ови свети пастири и рибари, баштовани и тесари, уопште нису били несрећни због тога што нису живели од банкарске камате, што нису узимали кредите и нису потписивали важне папире. У томе што су се буквално знојили од посла, односно, што су јели хлеб у зноју свог лица, није била казна, већ благослов. Казна се управо крије у свакој врсти занимања које човеку обезбеђује гарантовани хлеб и путер без икаквог знојења. „Кључ среће није златни, већ француски,“ – говорио је Хенри Форд. Мислим да се она дивна Врата која Петар отвара кључевима које је добио од Господа, лакше отварају пред трудбеницима француског кључа, него пред онима који вечито траже златни. У раду постоји радост за коју лењивац не зна и коју не разуме капиталиста са својим транспортерима и вишком вредности. Човек се развија захваљујући раду уколико то није ропски рад. И обичан сељак који уме да упрегне коња, да помузе краву, да заоре њиву и да направи дрвену кућу је генијално биће. То је скоро потпуно нестали тип свестраног домаћина и домишљатог мудраца којег је тако јаросно и доследно уништавао демон бољшевизма. Исто као и добра домаћица, која не зна за одмор од кућних послова – то је у једној особи и кројачица, и дизајнер ентеријера, и праља, и куварица, и породични психолог, и дечји фризер. Узгред речено, ово ни из далека није потпун списак. Треба човек да ради. Чак и ако је богат и нема потребе за тим. И онда, као фабрикант Абрикосов пре револуције, треба бар једном недељно да стане с радницима у погон и да цео дан од јутра до вечери ради поред њих. Зато што сви треба да раде. Зато што у раду постоји благослов и радост. Зато што Бог не воли лењивце и благодат се не даје лењивцу. Зато што нам данас ово просто знање веома недостаје. „Знам лак начин да вадим воду из бунара, – говорио је један кинески мудрац. – Али је мој тежак начин такође добар. Зато што лакоћу прати лењост. А лењост прате сви пороци“ (В. Бибихин В. Мир). Извор: Православие.ру

Годинама је православну богословију у Њујорку предводио истакнути руски богослов, отац Александар Шмеман. Он је, наравно, често имао прилике да одговара на питања америчких протестаната, који су били збуњени сложеношћу православног богослужења. И он је једном одговорио врло једноставно: „Ја бих могао дуго да вам објашњавам зашто је у нашем храму ово овако, а оно - онако. Могао бих сатима да вам објашњавам смисао сваког детаља наше одежде, смисао сваког геста и речи на Литургији. Али ја ћу рећи само кратко: Деци се то допада!" И још је додао да је сијање митри и икона, кадионица и литургијских сасуда одблесак рајског богатства. Ако, пак, неко у име деце инсистира на томе да је религија деци досадна, штетна, незанимљива, пре него што седне да пише академски чланак на ту тему, нека сврати на недељну Литургију у православни храм и нека погледа ко се гура да стане што ближе олтару. Упознајте децу с Јевађељем Христовим, Жички благовесник, Жичка епархија 2001. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Најстарији опис евхаристијског сабрања налазимо у Првој апологији Светог Јустина Мученика. На почетку Јустин описује крштењску Евхаристију: „Пошто тако буде омивен овај који је поверовао и дао свој пристанак, одводимо га к такозваној браћи на заједничко сабрање, како бисмо са сваким усрђем вршили заједничке молитве… По завршетку молитава поздрављамо једни друге целивима. Затим се предстојатељу братије доноси хлеб и чаша воде и вина. Он, узевши то, узноси именом Сина и Духа Светога хвалу и славу Оцу свега и подробно приноси благодарење за то што нас је Он тога удостојио. Када он сврши молитве и благодарење, сав присутни народ одговара: амин. Амин хебрејска реч – значи: нека буде. После благодарења предстојатеља и оглашавања читавог народа такозвани ђакони сваком присутном дају да се приопшти Хлеба над којим је извршено благодарење, и вина, и воде, и односе то онима који нису били присутни“1. Нешто даље Јустин даје опис недељне Литургије, која се потпуно подудара са крштењском литургијом: „У такозвани „дан сунца“ сакупљају се код нас на једно место сви што живе по градовима и селима; и читају се, колико то време допушта, списи апостолски или пророчки. Затим, када чтец заврши, предстојатељ посредством речи даје поуку и упућује на подражавање тим предивним стварима. Затим сви заједно устајемо и узносимо молитве. А када завршимо молитву, тада се, као што већ казах, приноси хлеб и вино и вода; и предстојатељ такође узноси молитве и благодарења колико му је у моћи. Народ изражава своју сагласност речју – амин, и бива раздавање свакоме и причешћивање Даровима над којима је савршено благодарење, а одсутнима се они шаљу преко ђакона“2. Према Јустиновом сведочанству, новокрштени се одводи онамо где се сакупља братија. У његово доба такво место сабрања, где су се сви окупљали на једно исто (епи то афто), био је римски дом (домус). Захваљујући једној од оних провиђенских случајности на које наилазимо у историји Цркве, римски дом је био погодан за вршење Евхаристије. У давним временима дом није био само место где бораве чланови породице, него и место култа. У таблинуму, где је боравио „патер фамилиас“, место је заузео предстојатељ Цркве, а са његове леве и десне стране, где су се налазила места за најуваженије чланове дома, нашли су се презвитери. Чланови Цркве распоређивали су се у атријуму, где беху места за остале чланове породице. Новокрштени се најпре доводи на евхаристијско сабрање, како би први пут заједно са свима узео учешће у „Трпези Господњој“. До тада је, као оглашени, он бивао удаљен са сабрања верних након читања „апостолских и пророчких списа“ и проповеди предстојатеља Цркве. Он није учествовао ни у каквим црквеним молитвама. Заједничка молитва цркве била је молитва Оцу „у Христу“, а да би се у њој узимало учешће са свима вернима, било је потребно „у Христа се крстити и у Христа се обући“. Само онај ко учествује на евхаристијском сабрању учествује у црквеној молитви, и ко учествује у црквеној молитви, учествује у Евхаристији. За новокрштеног је учешће у црквеној молитви представљало прво свечано признање даје постао „свештеник и цар“ Богу Своме. Иполит Римски, коме ћемо се још вратити, одмах после казивања о миропомазању истиче: „Тек после овога они се (новокрштени) моле са читавим народом; али нека се такви не моле са вернима пре него што ово задобију“3. По свршетку молитве и „целиву мира“, који за новокрштеног представља сведочанство Цркве да је достојан да учествује у Евхаристији, предстојатељу се доноси хлеб и вино помешано са водом. Овај узноси „благодарење“ над њима, а народ ће запечатити ово „благодарење“ изговарањем речи „амин“. Затим се Дарови раздају преко ђакона. Нема никакве сумње да је „предстојатељ“, о коме говори Јустин, заправо епископ, без обзира што у Римској Цркви у Јустиново доба он још није носио такву титулу. Он је предстојатељ због тога што се налази на челу читавог народа Божијег сабраног ради служења Богу. Предстојатељ је још и из разлога што на евахаристијском сабрању заузима оно место које је имао Христос на Тајној вечери. Као предстојатељ Цркве, он свештенодејствује уз помоћ ђакона, који му доносе хлеб и вино и који после „благодарења“ раздају Дарове, или само чашу свима вернима присутним на сабрању, а онима који су у томе били спречени односе Дарове. Међутим, остаје извесна недоумица – где су презвитери? Јустин не само што не указује да презвитери „саслужују“ предстојатељу, него их чак ни не помиње. Поставља се питање:зашто их је Јустин прећутао? Да ли, можда, због тога што у његово доба у Римској Цркви презвитера још није било? Оставимо за извесно време Римску Цркву и поклонимо пажњу другој Цркви, на Истоку, која је после Рима била најзначајнија. 0 њој имамо сведочанство Светог Игњатија Богоносца које се односи на сам почетак II века. Немамо никакве основе за сумњу да су презвитери у то доба постојали у Антиохијској Цркви, пошто Игњатије скоро у свакој посланици помиње презвитеријум, називајући га „синедрионом“ Цркве. Презвитери су, дакле, постојали, и није могуће да их није било, јер сам Игњатије казује да је Црква онде, где поред епископа, постоји презвитеријум и ђакони, али када помиње евхаристијска сабрања, он, као што смо већ видели, говори само о епископу. Пуновредна је само она Евхаристија коју савршава епископ или онај коме то дело епископ повери. Ђакони су „саслужитељи“ епископови, саслужитељи у литургијској сфери, али не и у дужности управљања, коју је обављао епископ са својим сенатом. Предстојатељ код Јустина и епископ код Игњатија савршитељ је Евхаристије уз помоћ ђакона. Слика евхаристијског сабрања, у мери колико можемо да је реконструишемо на основу Игњатијевих посланица, подудара се са Јустиновим описом. Ако је у Антиохији почетком II века било презвитера, онда су они засигурно постојали и у Римској Цркви средином II века. Не заборавимо да је Јустин пореклом био са Истока, а не са Запада, тако да је познавао и праксу западне, и праксу Цркве од Истока, а ми не можемо да претпоставимо да је презвитеријум, који је постојао почетком II века, нестао већ средином истог века. Вратимо се поново Римској Цркви и покушајмо да у њој нађемо елементе који би потврдили нашу претпоставку. Посланица Светог Климента, папе Римског, написана крајем II века, даје категорични одговор о постојању презвитера и у Римској, и у Коринтској Цркви тога доба. Говорећи о томе да се у Цркви мора поштовати поредак, Климент се позива на старозаветно сакрално устројство. За њега је старозаветно храмовно устројство представљало слику новозаветног, иако он још није мислио да поистовећује једно и друго. Штавише, он је и несвесно, што је потпуно природно, у старозаветне термине уносио црквени садржај. “ Првосвештенику су, – писао је Климент , поверена нарочита свештенослужења, свештеницима је назначено особито место и левитима су поверена нарочита служења (идие диаконие)“4. У Климентовом поимању старозаветни првосвештеник био је праобраз епископа, свештеници – презвитера, а левити ђакона. Покушајмо да на основу ових речи одредимо какво је служење епископа, презвитера и ђакона. Епископу је припадало савршавање свештенодејства (литургиа), односно савршавање Евхаристије, пошто у Климентово доба Црква није знала за другу „литургију“ сем Евхаристије5. Презвитерима су, дакле, припадала посебна места на евхаристијском сабрању, а ђаконима нарочито служење (диакониа). Термин „диакониа“ непосредно се односи на служење на евхаристијском сабрању. На ову службу било је постављено „седам освједочених људи“ (Дап. 6, 16). На Тајној Вечери Христос се међу Својим ученицима налазио као слуга: „Јер ко је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга“ (Лк. 22, 27). Ако се сетимо речи Игњатија Богоносца да ђакони врше службу Христову, постаће нам јасно у чему се превасходно састојала њихова служба: на евхаристијском сабрању они бејаху као слуге. Крајем I века у Риму и у другим црквама савршитељ је био само епископ, јер је само њему припадало вршење „евхаристиа“. Помоћници су му били ђакони. Презвитери су седели на особитим почасним местима, али нису „саслуживали“ – како бисмо казали у данашњој терминологији епископу. Сада се наша недоумица у вези са Јустиновим непомињањем презвитера донекле разрешава. Они нису поменути због тога што нису били савршитељи Евхаристије у оном смислу у ком је то био епископ. Због тога, описујући чин Евхаристије, Јустин није имао потребе да на њих посебно указује. Наше недоумице ће коначно бити отклоњене ако обратимо пажњу на учење Иполита Римског. У његовом „Апостолском Предању“, које одражава праксу Римске Цркве с краја II века, која се, вероватно, у основи везује за још далеко древније доба, наћи ћемо најстарији текст „Литургије“. Код њега су, као и код Јустина, дата два описа Евхаристије: један – у вези са постављањем епископа, а други – у вези са Крштењем. У оба случаја епископ се јавља као једини савршитељ Евхаристије. Иполит указује на праксу да ђакони епископу након његове хиротоније доносе хлеб и вино, над којима он врши „благодарење“6. Ђакон узима веће учешће у савршавању Евхаристије него у Јустиново доба: он изговара низ возгласа, обележавајући њима нарочите моменте Евхаристије. Презвитери, међутим, не изговарају нити какве молитве, нити возгласе. Ђаконски возгласи подједнако се односе на њих, као и на остале верне. Изабрани и постављени епископ ступа на своје служење предстојатеља Цркве, за коју је постављен савршавањем прве Евхаристије. Као предстојатељ, он је првосвештеник своје Цркве, а његово првосвештенство састоји се у томе да управо он и нико други, уз то он сам, а не у „саслуживању“ са презвитерима, савршава Евхаристију. Ради овога је он постављен и ради овога су му измољавани Дарови у молитви постављења, како би „могао да напаса свето стадо и служење првосвештенства обавља непорочно“7. Овде ваља обратити пажњу на још један значајан детаљ. Новопостављени епископ предстојатељ је на евхаристијском сабрању непосредно пошто је над њим извршена света тајна постављења (хиротоније). Иполит нам саопштава да су у епископској хиротонији узимали учешћа епископи суседних епархија који су се сакупљали ради тога постављења8, али нико међу њима, чак ни онај који је извршио хиротонију, није председавао на евхаристијском сабрању. Присутни епископи нису „саслуживали“ заједно са постављеним епископом, или, тачније, новопостављени епископ није „саслуживао“ са њима. Искључена је претпоставка да су они напуштали сабрање чим би хиротонисали новог епископа. Овакав гест значио би нарушавање љубави, која је повезивала у једно све Цркве и све њихове предстојатеље. Присутни епископи заузимали су најпочаснија места на евхаристијском сабрању, на којем је предстојатељ био новопостављени архијереј, пошто је он, а не они, био епископ Цркве за коју је постављен. Будући предстојатељ на овом евхаристијском сабрању, он је био предстојатељ не само својим презвитерима и читавом светом стаду повереном му од Бога, него и оним епископима који су учествовали у његовој хиротонији, пошто је на евхаристијском сабрању постојао само један предстојатељ. Нема основа ни за претпоставку да је описана пракса била некаква специфичност „Апостолског Предања“ Иполита Римског. Иполит је, наиме, био конзервативан човек, и тешко да би он уводио било какве новине. Нажалост, историја прва два века сачувала је веома мало података о литургијском животу, али један за нас драгоцен детаљ налазимо код Евсевија. Наиме, Иринеј Лионски писао је папи Виктору следеће: „Када је блажени Поликарп долазио у Рим за Аникитине управе, њих двојица нису много спорили у погледу других предмета, већ су се одмах саглашавали међу собом, а о овом питању (односно, вероватно, о празновању Пасхе) нису ни желели да расправљају: јер ни Аникита није могао да убеди Поликарпа да се не држи онога што је увек чувао, живећи са Јованом, учеником Господа нашега, и имајући везу са другим Апостолима; нити је Поликарп убедио Аникиту да се тога држи, јер је Аникита казивао да је дужан да чува обичај својих претходника међу презвитерима. Али, без обзира на овакво стање ствари, ова двојица налазила су се у узајамном општењу, тако да је Аникита, из уважавања према Поликарпу, допустио овоме да савршава (у својој цркви) Евхаристију; и обојица се растадоше у миру, тачно као што су се у миру са читавом Црквом налазили и они што држаху тај обичај и они што га штоваху“9 . Нама је све ово необично. Ми не бисмо поступили онако како је поступио Аникита: уместо да препустимо Поликарпу вршење Евхаристије, односно предстојатељство на евхаристијском сабрању, предложили бисмо заједничко „саслуживање“, односно заједничко предстојатељство. То што је Поликарпу, епископу Смирнском, било препуштено да буде предстојатељ на сабрању Римске Цркве, представљало је знак општења (заједничења) Цркава, а не личног општења (заједничења) међу епископима кроз заједничко служење, јер Евхаристија није лично општење одређеног, свеједно коликог, броја чланова, него заједничко дејствовање свију сабраних на окупу. Аникита је био епископ Римске Цркве и то је остајао када је Поликарп вршио Евхаристију, не престајући да буде Смирнски епископ; али у моменту док је вршио Евхаристију у Риму, Поликарп је, а не Аникита, био предстојатељ евхаристијског сабрања, док је Аникита, вероватно, заузео место међу својим презвитерима. При савршавању Евхаристије од епископа презвитери су седели на посебним местима. Како наводи Иполит Римски, у молитви која се читала приликом рукополагања презвитера за њега се измољавао „дух благодати и благоразумија, како би он имао свој удео у презвитеријуму и како би управљао народом Божијим у простоти срца“10. За њега се измољавало уделовање у презвитеријуму, а то учешће налазило је одраз у заузимању „места – топос“ међу презвитерима. Ово место није представљало метафору или символ – то је заиста било место које је сваки презвитер заузимао у просторији где су се обављала црквена сабрања. То је место у „таблинуму“ римске куће са обе стране епископа, оно место о коме говори и Климент Римски. Зато су презвитери заједно са епископом били „первосједалници“ („првоседеоци“). Заузимајући место у презвитеријуму, презвитер је делио са епископом дужност управљања народом Божијим на коју је био постављен. Карактеристично је да Иполит уопште не говори да је новопостављени презвитер савршавао Евхаристију или „саслуживао“ епископу. 0 овоме нема помена ни у молитви приликом постављања на чин презвитера. Пре постављења кандидат је на евхаристијском сабрању, чији је челник био епископ, заузимао место међу вернима, уколико још није био клирик, да би након постављења седео међу презвитерима. Располажемо и једним званичним документом који нам даје слику евхаристијског сабрања. То је протокол о „конфискацији“ црквених вредности и књига, сачињен од римских чиновника. Протокол датира из 303. године, а конфискација је спроведена у Кирти (данашњи Константин у Алжиру). Упозорени на долазак римске полиције, клирици Цркве су се са епископом сакупили у просторији где су се одвијала евхаристијска сабрања. Сви су се распоредили онако као што су увек чинили приликом савршавања Евхаристије: епископ је сео на свој трон, који се налазио на крају просторије, са његове леве и десне стране стајали су ђакони, док су седишта са леве и десне стране од епископског трона заузели презвитери. Верни нису били позвани на сабрање, како не би били изложени опасности, и зато су њихова места била празна. Почетком IV века поредак размештаја на евхаристијском сабрању био је, дакле, истоветан пракси с краја I века. I 2. Налазимо се у IV веку. Доба херојске борбе коју су дванаесторица незнаних Хришћана повели против Римске империје било је завршено. Након признања Цркве од римског ћесара отпочиње нова епоха у историји Цркве, не мање тешка, али у другачијем погледу од претходне. Да ли је овај потез значио пораз Римске империје и римског ћесара, то је посебно питање на коме се овде нећемо задржавати, али једно је несумњиво: дуго очекивани мир носио је своје саблазни и своје невоље. Од Никејског сабора, коме је присуствовао римски император, премда још није био хришћанин, отпочиње процес дубоких унутарњих и спољних промена у Цркви, од којих су се неке већ испољиле у доба дуготрајног мира у III веку. Једно од сведочанстава ових промена у црквеној свести и црквеној пракси јесте и 18. правило I Никејског сабора. „Сазнао је свети и велики сабор да у неким местима и градовима ђакони пружају презвитерима Евхаристију, премда ни правилима, ни обичајима није утврђено да они који немају власт приношења предају онима који приносе Тело Христово. Такође је постало знано да се чак неки ђакони дотичу Евхаристије пре епископа. Ово све да буде прекинуто: ђакони треба да пребивају у својој мери, знајући да су служитељи епископови и да су испод презвитера, да Евхаристију примају по поретку, предатом им од епископа или презвитера. Али седети међу презвитерима није допуштено ђаконима…“11. С тачке гледишта наше данашње литургијске праксе у овом правилу све је необично. Нећемо ово правило тумачити у смислу да је Никејски сабор желео да прекине „дрскост и самовољу“ ђакона, као што чине извесни коментатори, и као што је реално желео да учини Трулски сабор (692. године) својим 7. правилом: „Пошто смо се уверили да у неким црквама ђакони имају црквене дужности, те стога поједини међу њима, допустивши себи дрскост и самовољу, да буду испред презвитера…“.12 Тумачење 18. правила Никејског сабора из 325. године у светлости 7. правила Трулског сабора представља анахронизам. Епоха Трулског сабора била је потпуно различита од епохе Никејског сабора. Осим тога, у 7. правилу Трулског сабора говори се о служењу ђакона у области црквеног управљања, што јасно проистиче из самог текста правила, док се у 18. правилу Никејског сабора говори искључиво о њиховим литургијским функцијама. „Самовоља и дрскост“ ђакона у црквеном управљању, са којима је сабор решио да рашчисти, не само што нису уклоњене из црквеног живота, него су се после сабора још јаче испољиле. Све до пада Византије ово правило остало је мртво слово на папиру. Извесни ђакони који су заузимали високе положаје код Константинопољског патријарха, такозвани „ставрофори“, или, како наводи чувени византијски каноничар из XII века Валсамон, кардинали, заузимали су на патријарашким и царским церемонијама места изнад епископа, па чак и митрополита. Другачију је судбину доживело 18. Никејско правило, ушавши постепено готово у потпуности у црквену праксу. У том правилу нема ни говора о „дрскости и самовољи“ ђакона, већ је реч о старој литургијској пракси која је почела да се мења приближно од друге половине III века, или, да прецизирамо, о извесним искривљавањима те праксе. Ако је ова последња претпоставка тачна, онда је сабор, желећи да укине неправилности у старој литургијској пракси, укинуо не само њих него и саму ту праксу. Сабор констатује: 1) да понегде ђакони предају презвитерима Евхаристију, то јест евхаристијске Дарове, и 2) да се неки ђакони чак и пре епископа дотичу евхаристијских Дарова, односно причешћују. У вези са првом тачком Сабор указује да је противно „канону и обичају“ да ђакони предају презвитерима Тело Христово, пошто презвитери власт имају „приносити“ односно савршавати Евхаристију, док ђакони том влашћу не располажу. Прво што ваља уочити јесте нејасност и непрецизност формулације. Познато је да су се правила сабора веома брижљиво редиговала. Зато се сама по себи намеће претпоставка да је поменута непрецизност формулације у извесној мери намерна. Није нам познато који „канон“ је Сабор имао у виду, пошто не располажемо писаним правилом које би се односило на овај предмет. Што се тиче обичаја, заиста ђакони углавном нису пружали презвитерима Тело Христово. У овоме је Сабор у праву, али је сасвим другачије стајала ствар са евхаристијском Чашом. Из Јустинове Апологије ми знамо да су ђакони пружали евхаристијске Дарове свим учесницима евхаристијског сабрања. Уобичајенија пракса била је да епископ пружа евхаристијски Хлеб, а ђакон – Чашу. Код Иполита Римског налазимо нешто другачију праксу. Епископ у крштењској Евхаристији предаје Тело Христово са речима: „Хлеб небесни у Христу Исусу – Панис целестис ин Кристо Језу“, презвитери предају чашу, као и ђакони, уколико нема довољно презвитера13. Тако су, дакле, у Иполитово доба у Риму ђакони у извесној мери били удаљени од раздавања евхаристијских Дарова. Раздавање Хлеба било је поверено епископу, коме су помагали презвитери. Ако презвитери заједно са епископом раздају евхаристијски Хлеб, ђакони га доносе презвитерима на „дискосу“. Могуће је да су у другим крајевима ђакони задржали раздавање Чаше. После ових чињеница требало би да нам буде јасно због чега су презвитери, према 18. правилу Никејског сабора, добијали евхаристијске Дарове из руку ђакона. За време вршења Евхаристије од епископа презвитери су седели на својим местима, а када би долазило до раздавања дарова, ђакони би им прилазили са Даровима, како онима за њих саме, тако и са онима намењеним вернима. Користећи нашу терминологију, могли бисмо да кажемо да се најпре причешћивао епископ који је савршавао Евхаристију, затим ђакони који су му прислуживали, а после њих презвитери. Овај поредак причешћивања даје нам објашњење и одговор на питање како су се ђакони могли „дотицати“ Дарова пре епископа. Овде, наравно, није реч о епископу – предстојатељу евхаристијског сабрања, већ о „гостујућим“ архијерејима, који су, као што смо показали, седели на најпочаснијим местима. Могуће је да се почетком IV века у појединим Црквама усталио обичај да епископ предстојатељ сам пружа евхаристијске Дарове епископима“гостима“, док се у другим Црквама чувала традиција да им евхаристијске Дарове пружају ђакони. Никејски сабор изменио је древни поредак причешћивања, прописавши да ђакони не пружају презвитерима ни евхаристијски Хлеб, ни евхаристијску Чашу. За нас је сада важније да уочимо не толико сам поредак причешћивања, колико чињеницу да је Никејски сабор и даље полазио од основног принципа у складу са којим је само један епископ уз садејство ђакона савршавао Евхаристију. Тако је 18. правило Никејског сабора заправо аутентично сведочанство да је једини савршитељ Евхаристије, и поред низа литургијских измена које су се догодиле, био епископ, те да Оци окупљени на овом сабору нису познавали никакво „саслуживање“ у нашем смислу. Само имајући у виду овај принцип, моћи ћемо да разумемо ово правило. Ако, пак, пренесемо у епоху Никејског сабора наш савремени принцип „саслуживања“, ово правило остаће нам неразумљиво!4. Мењајући поредак причешћивања, сабор ниуколико није имао намеру да дира у основни принцип савршавања Евхаристије од једног епископа, принцип освештан у читавој претходној историји Цркве15. 3. На овоме би наш историјски преглед могао да буде завршен, с обзиром на чињеницу да се наш задатак није састојао у томе да покажемо на који начин је дошло до измене основног принципа савршавања Евхаристије у Православној Цркви, него да утврдимо да је тај принцип представљао једино начело познато Цркви од првих страница њене историје. Свакоме од нас познат је коначни резултат процеса измене принципа савршавања Евхаристије од једног епископа. До те мере смо се навикли на нови принцип вршења Евхаристије, да нам је тешко чак и да замислимо да у старини није било овако као данас. Али немојмо чинити баналну погрешку апсолутизације наше данашње литургијске праксе. Не можемо да одбацимо сведочанство историје, и нарочито, не можемо да преиначимо традицију. Наша литургијска пракса „саслуживања“ при савршавању Евхаристије не само што није исконска, него је по свом карактеру заправо њена суштинска измена. Зато ћемо се ограничити на краће разматрање питања – када је и због чега дошло до ових измена. Веома се много говори о последицама повезаности Цркве и државе у доба цара Константина, међутим, слабо се узимају у обзир утицаји те повезаности на литургијски живот Цркве. Прогоњена Црква задовољавала се унутарњим торжеством, у којем за спољашњи сјај није било места. Земаљска, „војинствујућа“ Црква била је и „торжествујућа“. У преникејском периоду хришћани су се с времена на време суочавали са конфискацијом имовине, мучењима, прогонима, па чак и физичким ликвидирањем, али они су знали да је римски колос немоћан. На сваком евхаристијском сабрању они су дочекивали Господа. „Наш Господ долази“ – такав је био свепобедни, ликујући поклич хришћана. Био је то поклич „победе која победи свет“. Нису прогонитељи, већ прогоњени били победници, пошто су први полагали своју наду у земаљског ћесара, а ови потоњи у Господа (Киризс), Којега је Бог „посадио Себи с десне стране на небесима, изнад свакога началства и власти, и силе, и господства, и изнад свакога имена што се може дати не само у овоме вијеку, него и у будућем; и све покори под ноге Његове и Њега постави изнад свега за главу Цркви“ (Ефес. 1, 2022). Нису у раскоши императорског двора са његовим блиставим церемонијама, већ у скромним домовима у предграђима или у полумраку катакомби хришћани дочекивали јединог Господа и јединог Цара. Пред пресветлим сијањем славе прослављеног Христа на евхаристијском сабрању било каква раскош и торжественост која би представљала дело људских руку била је сувишна. У доникејској ери торжественост беше излишна и епископима, пошто су и без ње, као предстојатељи „Цркве Божије у Христу“, они имали такав ауторитет који се није могао ни са чим упоредити. Из списа о Мученицима познато нам је да је унутарњи ауторитет епископа Мученика био толики да је римске чиновнике доводио у стање крајње збуњености и пометености. Ако се из јетких Оригенових речи обличења може сазнати да су постојали и такви епископи који су се старали да подражавају „кнезове овога века“, ипак, такви су представљали изузетак, али и они су волели раскош око себе изван евхаристијских сабрања, а не на њима. Свечана једноставност није била довољна државној Цркви, тако да се држава није могла задовољити само унутарњим сијањем своје Цркве. Она је захтевала бљесак, раскош и спољашњу свечаност. Поред овога, постојала је и природна потреба, која извираше из срдаца људских, да се литургијски живот заодене у што већу торжественост. Било је то сасвим схватљиво и нормално, особито из разлога што је незнабоштво још дуго након измирења Цркве и државе остајало живо. Људски гениј свецело се предавао служењу Цркви, исто као што је раније био у служби незнабоштва. Да није дошло до овога, не бисмо стекли изванредну уметничку ризницу којом располажемо. Литургијски живот постепено постаје свечан, раскошан, али та свечаност и раскош не продиру у саме основе тога живота. Торжественост се, заправо, зауставља пред олтаром. У овом периоду историје Цркве верни су, као и раније, дочекивали Господа свога у Евхаристији у смиреној једноставности. Међутим, равнотежа између сјаја који је окруживао Цркву и једноставности Евхаристије није се увек поштовала. Та се равнотежа реметила и кривицом државе, али и кривицом самих хришћана. Још пре Миланског едикта у Палмирском царству хришћански епископ постао је један од високих државних чиновника. У посланици којом се осуђује Павле Самосатски, насталој на Антиохијском сабору 268. године, наводи се: „Нећемо помињати ни то колико је мудровао и колико се превазносио, китећи се световним одликовандма и више желећи да га зову дукенаријем него епископом; са каквом је гордошћу, окружен мноштвом копљеносаца пред собом и иза себе, парадирао по јавним трговима, громогласно пред свим народом читајући писма успут, тако да је због његове надмености и разметљивости срца његовог сама вера наша била подвргавана злословљењу и мржњи. Нећемо помињати ни његово разметање на црквеним сабрањима, које је исказивао у свом славољубљу и фантазирању, саблажњавајући на тај начин душе неискусних. Дигао је себи катедру и високи престо попут световних владара, као да није ученик Христов… Песмопевања у славу Господа нашег Исуса Христа избацио је из употребе, тврдећи да су то дела каснијег датума и творевина из новијег доба; међутим, насред цркве, на велику Пасху, заповедао је да се поје њему у част, и за овоје одређивао жене, чије гласове слушати није било могуће без језе и ужаса… Они који појаху у његову част и који га хваљаху у народу јавно су говорили да је нечастиви учитељ њихов анђео који сиђе с неба, а овај гордељиви хвалисавац не само што није забрањивао овакве тврдње, него је и био присутан док су се оне изрицале“16. Ово је само мањи извод из посланице Антиохијског Сабора. Црква је Павла Самосатског осудила и због ових рђавих склоности, и због његовог учења, и успела да га удаљи са катедре уз помоћ римске државне власти, која се руководила својим потребама и принципима. Када је Евсевије писао своју историју, атмосфера у црквеном животу се променила. За примером Павла Самосатског кренуо је немали број епископа, али сама чињеница да је Евсевије нашао за сходно да у свом делу у целости наведе посланицу Антиохијског сабора показује да почетком Никејског периода Црква још није заборавила Павлову осуду. Може се претпоставити даје за Евсевија посланица Антиохијског сабора представљала и својеврсну оптужницу против извесних епископа његовог доба. Постепено у црквени живот улазе начела непозната предникејској Цркви. Под утицајем церемонијала на императорским дворовима осмишљава се свечани церемонијал патријарашких улазака у Цркву, који ће ући у литургијски живот и литургијска чинопоследовања. Низ момената из церемоније постављења државних великодостојника од императора преноси се на хиротонију епископа, да би се задржали и до данас. Торжественост улази у први део Литургије, у такозвани „синаксис“, који приближно одговара нашој данашњој Литургији оглашених. Презвитери почињу да у њој узимају делатно учешће. Па ипак, још дуго је савршитељ „Литургаје верних“ био само епископ или презвитер, уколико је служио у својој цркви. Када је епископ изговарао евхаристијски канон, презвитери су чували потпуно безмолвије (ћутање). . . Рад у целости можете да прочитате на интернет страници: Ризница литургијског богословља и живота

Света Тајна Причешћа је највећа и најсветија Тајна Цркве; то је уствари централна Тајна Цркве у којој се обједињују и врхуне све Тајне и молитвословља и сав живот Цркве, а посебно њене Литургије или Евхаристије као Тајне Христа и Његове Цркве. Свету Тајну Причешћа установио је Господ наш Исус Христос на Тајној вечери: „узевши хлеб у своје свете и пречисте и непорочне руке, заблагодари, благослови, освети, преломи и дадесвојим светим Ученицима и Апостолима, рекавши: Узмите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова. А тако и чашу по вечери, говорећи: Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова", и предао је својим светим ученицима, апостолима, односно, својој Цркви, рекавши: „ово чините у мој спомен". Од времена силаска Духа Светога на Апостоле, па кроза све векове до данас, централна делатност и функција Цркве јесте служење свете Литургије на којој се принесени дарови сабраног народа Божјег - хлеб и вино, призивом и дејством Светога Духа, освећују и претварају у Тело и Крв Христа Господа којим се онда верни причешћују и тако сједињују са Самим Господом. Храна је увек дар Божји и она је увек у суштини светотајинска јер хранећи се њоме ми је у себи претварамо у наше тело и крв и њоме продужавамо наш биолошки живот. У светој Тајни Литургије, међутим, она достиже своје испуњење, своје ново и последње значење; даром љубави Божје она постаје Храна и Пиће вечнога живота. Светој Тајни Причешћа могу приступити само чланови свете Цркве, дакле, само они који су кроз свету Тајну крштења постали чланови Цркве и заједничари Тела Богочовека; и то не сви међу њима, него само они који су се молитвом и постом (у дане када је Црквом одређено време поста) припремили за причешће Телом и Крвљу Христа Господа; јер по речи Светога Писма: „Који недостојно једе и пије, суд себи јед и пије" (1Кор. 12, 25). Нема живота без хране и нема Новога живота без Нове хране, без Хлеба насишног; јер је реч Господња: „Ја сам хлеб живота" (Јн. 6, 48) и „Који једе тело моје и пије крв моју има живот у себи" (Јн. 6, 53). Потребно је, дакле, и неопходно да верници приступају светој Чаши, али је, пре тога и као претпоставка тога, потребно враћати се истинском и делатном врлинском животу у Цркви. Ко се, дакле, крштењем обукао у Христа Господа и постао члан Његове свете Цркве и уложио труд и напор, жртву и молитву, што је, на основу вековног благодатног искуства, Црква одредила као молитвено правило пред свето Причешће, нека са страхом и побожношћу, са вером и љубављу приступи Светињама. Те лепоте и радости сједињења са Господом, које овде и сада предокушамо у Тајни Литургије Цркве, надамо се и молитвено иштемо да будемо још присније удостојени у незалазни дан Царства Божјег. Извор: Српска Православна Црква

Манастирска светост с њеним старцима и праведницима је лик праве Русије. То је посебан тип светости, то су посебне форме усхођења на небо. То је јуродивост. Русија јесте јуродива. Или ради Христа или просто тако. Просто јуродива је и луда. Тражим људе који имају огањ у себи, и не налазим их, ни у политици ни у спорту ни на универзитету. А опомињем, не смемо да спавамо. Ја не могу да спавам. Можда ћемо сутра, размишљам, умрети, и мене боли то што нећемо успети да урадимо нешто важно. Можда ће, плашим се, остати неки човек коме нисмо стигли да кажемо да је Христос васкрсао – говори у разговору за „Печат“ протојереј Андреј Ткачов, проповедник и мисионар чије се књиге широм света читају с највећом пажњом. Из ваших текстова избија не само непатворена истина православља већ и непатворена чистота и лепота словенске душе. Колико је у праву Иларион Троицки кад тврди да словенства ван православља нема? Мислим да је тако. И Достојевски је тврдио да је словенство без православља ништавило. Без православља ми смо страшни. Без православља Рус је страшан човек, а с православљем он је Серафим Саровски. Исто мислим и за Србе. Зато за Словене не видим никакву алтернативу Христу. Не знам, можда су Грци били бољи, а Римљани моћнији без Христа. То не знам, али знам да су Словени без Христа никоговићи. А људи се данас кваре греховима. Раније сам се, кажу, тога стидео, а данас се тим поносим. Словени имају свете људе, пријатеље на небу. Много пријатеља на небу. Kажем: Помози Свети Јустине, и он ми пружа руку. Исто замолим Светог Николаја, и помоћ ми стиже одмах. Имамо пуно светих на небу. То је наш словeнски живот. * Чини се да је тешко данас сачувати национални карактер словенских народа – чедност и искреност – у свету који је не само огрезао у греху већ прогласио грех за норму, и то глобално значајну норму. Национална идеја није у броју бајонета, није у нафти и није у балету у Бољшом театру. Она је у литургији, ма како то чудно звучало за многе уши, између осталог и за уши аутора ове сентенце. Шта ми имамо чега нема на Западу? То је питање које сева у ваздуху као избрушени челик. Ми имамо литургију. Не науку, не космос, не нафту, па не ни књижевност. Тачније, имамо све то, али не као основу већ као додатак главном. А главна је литургија. Ако људи једни друге не једу живе, тајни разлог за то је служење литургије. Гогољ је осетио литургију. Достојевски који је изашао из шињела Николаја Васиљевића осетио је манастирску светост с њеним старцима и праведницима. То је лик праве Русије. То је посебан тип светости, то су посебне форме усхођења на небо. То је јуродивост. Русија јесте јуродива. Или ради Христа или просто тако. Просто јуродива је, луда. Русија ни сама не зна шта има. Она има такво благо. Русија има Христа. Када она сазна за то, када спозна ту истину, цео свет ће се преокренути – пробудићемо великог успаваног џина. Постоји једна бајка о Илији који је лежао у пећини и није могао да устане. Ту су били и свети старци, убожјаци. Они су га благословили да устане. Када је устао, истерани су Татари. Данас су потребни старци да пробуде Илију. Руси су веома снажни, али не знају сви за Христа. Ако литургија постане жива за све масе крштеног народа, овај народ ће из својих дубина, мрачних али живих, произвести такве облике живота да ће свет узвикнути једно гласно „ах“. * Онај део света, мислите, који у Русији види реметилачи фактор? Не треба се чудити мржњи према Русима, писао сам. Руси су непоновљиви и имају мисију. Мржња према Русима траје вековима. Да сте узели новине из 19. века, француске, енглеске, били бисте запањени: То је буквално пресликани „Шарли ебдо“. Тамо су свуда руски медведи, руски страшни цареви, пијанци с некаквим балалајкама на улицама који страшно прете сиротој Европи. А Европа је очешљана, дотерана, лепа девојчица која се игра на улици лепог градића. Руси су медведи који желе све да зграбе. Не мислим да треба расипати снагу на убеђивања и доказе. Треба познавати историју, црквене корене бића, руску светост. Када упознате свету историју ове земље везану за благоверне кнезове, јуродиве мученике и новомученике, спознаћете тајну која се зове Русија. Русија је известан архипелаг, тајанствена васељена. * Где је данас праунук европске хришћанске цивилизације? Човек је постао сваштождер. Ничега се неће уплашити, ни од чега се неће тргнути. Направиће гримасу, али ће појести све што му се понуди, тим пре ако се то снима камером. Рећи ће му: „Ево, овде пољубите, ево, ово придржите, а овде клекните на колена. То је због среће“, и урадиће то. И све то због унутрашње празнине и смањења простора које се зове глобализам. Тако унутар простора који се скупио креће унутрашње празан човек, угледан представник западне цивилизације. Он има више пара и прегршт слободног времена. Овај праунук некадашње хришћанске цивилизације у речнику има исте речи као пре триста година – вера, нада, љубав. Међутим, код њега је то „вера у напредак“, „нада у научна достигнућа“ и љубав према себи. Овај мили човек воли животиње, али само зато што не воли људе, а треба неког волети. Смирење је с поругом назвао понижењем, а гордост врлином. Коначно изгубивши сваки укус за истину, одлучио је да истине уопште нема, а то значи да је свако у праву на свој начин. Ову одвратну мисао назвао је достигнућем и назвао је толерантношћу. * Чини се да онај остали свет, егзотичан, многолик и „нецивилизован“ има своје мишљење о томе? Шта он поручује западном човеку? На многим језицима тај свет се обраћа западном човеку: „Дођи код нас. Лечи се нашим народним средствима. Играј ноћу на нашим плажама. Фотографиши се на рушевинама наших древних храмова. И плати нам за то.“ Они говоре тихо повијене главе четкајући сјајне ципеле белог туристе: „Ускоро ћемо и сами доћи код тебе. Многи наши су већ дошли, али то је тек десант. Живећемо у твојим градовима, школоваћемо се на твојим универзитетима. Улењио си се и навикао на комфор, а ми још увек знамо да радимо. Сто пута ћемо се сагнути до земље, али једном ћемо се ми исправити, а ти ћеш се сагнути. Само што се ти више нећеш исправити. Мрзимо те чак и када се школујемо на твојим универзитетима. Везујемо кравате по твојој моди и мрзимо те. Заједно с језиком своје мајке учимо језике туђих мајки, али само да бисмо те проклели на свим језицима света. Више немаш душу и у твом координатном систему нема друге полазне тачке сем твог егоизма. Кад умреш, чак и чим само паднеш, уморан од разврата, пијанства или сопствене трошности, број људи који ће пожелети да тобом обришу ноге биће тако велики да ћеш се заувек помешати с прахом. Међутим, праунуци хришћанске цивилизације као да не чују ове претње. Не треба да учимо од Запада. Нешто можемо научити и од Оријента. * Где лежи корен снаге и жилавости једног Оријента? На Оријенту је мање неонских светала, али тамо постоји породица. Тамо клинац не подиже глас на старца. Тамо је мушкарац главни, али жену још увек сви воле: и муж и деца и унуци. Тамо сви живе заједно као прсти у песници. Тамо се за савет обраћају онима који су своје унуке већ оженили. * Може ли православна црква да сачува неокрњену и неизмењену истину о којој сведочи а иза које стоји Христос као глава, и да истовремено уђе у свет који не само да је другачији од оног у којем је ширено јаванђеље већ је другачији и од оног у ком смо ми рођени? Мислим да може. Рођен сам у СССР-у. Нико ме није учио да се молим. Тражио сам Бога. Када сам живео у Лавову, тамо је било пуно различитих вера. Где је правда, истина, срећа, питао сам се. Једном сам отишао у католички манастир, и осетио да у мом срцу нема вере и среће. Ако је то вера, помислио сам, могу одмах да се обесим, не могу тако да живим. Тог дана ми је било врло тешко. Те вечери сам доспео у православну цркву. Ту сам осетио да Христос разговара са мном. И од тада се нисам колебао и сумњао. Двадесет година касније служио сам у тој истој цркви. У нама постоји унутрашња жудња и жеђ толико снажна коју нико не може да утоли. Приђеш и питаш ме: Шта желиш, власт? У реду, одговарам, и шта још нудиш? Новац? Аха, добро и новац. Жене? Питам, јел’ то све? А у мени немирно срце. Шта ћеш ми дати да изневерим Христа? Све је то мало. Тако је било и у трећем и у четвртом веку, и данас. Истине су неокрњене и не дају се изменити околностима, географијама или временима. Мислим да су сви људи исти. * Често користите јеванђељске метафоре. Колико су оне разумљиве савременом човеку који нема контакт са земљом? Шта у есхатолошком смислу значи неразумевање јеванђељских појмова? Да ли смо ми исцурили историјско време? Свака ствар је велика прича. Шта човек може да сазна путем телефона? Овде кажеш, а тамо се чује. То је молитва. А шта је воз? Ако закасниш пет минута, све је отишло. Воз, телефон, водовод, то су све приче. Од свега можемо учити чак и ако не копамо земљу и не муземо краве. Ми живимо међу људима. Наши аутомобили, телефони, авиони, све је то прича о Богу. Када летим авионом, размишљам шта би било да је цар Давид летео. Какве би псалме написао? Он би написао величанствене псалме човека који лети авионом. Ништа се није променило. Моје срце, ум, душа све је исто. Нека авиона и аутомобила, хлеб је светиња. Под небом нема ништа ново. Људи кажу ми летимо, пишемо, ми аванзујемо. То су глупости. Хеј-хеј станите. Не, ја сам болестан, ја волим, ја се кајем и молим и ништа ту нема новог. Цивилизација је само дим и магла. Суштина је остала иста. * Леонтјев је у времену много мање глобалистичком говорио да урбанизам не воли аутентичност. Како урбани православац може да сачува аутентичност православља и руски лик? Хришћанство је градска вера. Није то сеоска вера. У граду су епископи, професори, библиотеке, у селу су људи који јесу ближи Богу, али ако им то неко не каже, они не знају. Књиге и образовање су у граду. Изгубили смо рај. Први рај је био врт. А будуће царство је град који силази с неба, нови Јерусалим. Отишли смо из врта и дошли у град. Зато је благодат Божја у граду. Ту је ум, а ум долази до Бога. Град је царство Божје. * Каква је одговорност парохијског свештеника у мегалополису? Парохијски свештеник у мегалополису је Свети Георгије, мученик. То је човек који се бори са страшним греховима, палим духовима, наркоманима, проституткама, лицемерима, убицама. Око њега је милион посрнулих људи. Без Христа он би полудео, убио би се за пола године. Градски свештеници, мислим, најсветији су људи. Они се боре и кад нема рата. И ако они изгубе, наступиће прави рат у којем ће се проливати крв. * Може ли црква да помогне држави да направи један аутохтони систем, да понуди јаку алтернативу овоме што данас имамо на пољу културе и образовања? Потребни су нам људи. Идеологија неће никога спасти. Идеологија мора бити у нама. Узмите ми све, али ја ћу остати ја. Значи, ја имам идеологију. Верујем да је Христос мој Бог, да ћу умрети и да ће ми он судити. О томе ћу увек и свима причати. Ако у мени нема вере, можеш ми дати и књиге и митре и какав је смисао? Нама требају људи који ће горети. Нама је потребан огањ. Шта ми се свиђа код Светог владике Николаја Велимировића? Он вапи: Хеј људи, хееј, немојте да спавате. Устајте. Потребан је огањ. Осећам да старим, и мучи ме једна мисао, да нисам ништа за Бога урадио, и размишљам шта бих још могао урадити, можда нешто отпевати, изградити, записати. Ми смо новозаветни Јевреји. Бог нас је позвао. Прихватимо то, чак и када нам кажу да смо луди, необични и чудни. Могао бих да будем милионер, ђаво ће ми у томе помоћи. Али онда размишљам. Не-не-не, стани. Нећу. Шта ће ми? Желим све да дам за Христа. Мој живот је такав. Бојим се славе и богатства. Такви су сви православни Срби и Руси. Нека, нека је тако. Нека се Хрвати хвале, а Срби воздижу до неба. * Да ли ће Русију и Србију спасти врлина или вештина? Нас ће се спасти вера. Осећам да ми свештеници треба да положимо живот, и да сву снагу уложимо у то да наши људи схвате ко су. Колико је наших људи страдало за Христа а многи то не знају. Треба свима да причамо да смо ми Христос, да је Бог наш краљ и да морамо да му служимо. Очи бих дао да људи схвате да је Христос васкрсао. Када Рус не верује, он није Рус већ чудовиште. Зато сам дошао из Украјине у Русију. То је као да сам рођен у Црној Гори, али сам пожелео да живим у Србији. Желим да свој живот дам да људи схвате да је Бог жив и да нам служи као што ми служимо њему. * Како треба да се односимо према канонима? Да ли су они нама, православним верницима, али и клирицима постали претежак терет? Каноне је лако поштовати. Када вас волим, зашто бих консултовао каноне, зашто би то био грех? Они су смишљени за грешнике. Ствари су много једноставније. Не видим у свету страшни суд, ја трагам за љубављу. Ако вас волим, какви су мени канони потребни? Борба за каноне је знак пада. Николај Велимировић је говорио када човек изгуби љубав, он се бори за праведност, а када изгуби праведност, долази у сукоб с Богом. Љубав је изнад праведности. Она је изнад свега. Она је одраз Божјег присуства. * Какве су, по свеправославну васељену, последице одлуке цариградског патријарха Вартоломеја да да томос украјинским расколницима? Последице његове одлуке су адска провалија, али православље ће све победити. Православље је силно, чудно и неразумљиво, као трава која избија кроз асфалт. Мислим да ће у свеправославном свету последња реч припасти Русима, а ја молим Бога да је они са страхом изговоре. Вартоломеја је ђаво у старим годинама ухватио за ребра. Њему се ближи кончина, али ђаво га је преварио. Он је горд човек. Помислио је да је главни, заборавивши да је први онај ко је најмањи. Код Христа он није главни. Извор: Новости

Света Тајна Причешћа је највећа и најсветија Тајна Цркве; то је уствари централна Тајна Цркве у којој се обједињују и врхуне све Тајне и молитвословља и сав живот Цркве, а посебно њене Литургије или Евхаристије као Тајне Христа и Његове Цркве. Свету Тајну Причешћа установио је Господ наш Исус Христос на Тајној вечери: „узевши хлеб у своје свете и пречисте и непорочне руке, заблагодари, благослови, освети, преломи и дадесвојим светим Ученицима и Апостолима, рекавши: Узмите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова. А тако и чашу по вечери, говорећи: Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова", и предао је својим светим ученицима, апостолима, односно, својој Цркви, рекавши: „ово чините у мој спомен". Од времена силаска Духа Светога на Апостоле, па кроза све векове до данас, централна делатност и функција Цркве јесте служење свете Литургије на којој се принесени дарови сабраног народа Божјег - хлеб и вино, призивом и дејством Светога Духа, освећују и претварају у Тело и Крв Христа Господа којим се онда верни причешћују и тако сједињују са Самим Господом. Храна је увек дар Божји и она је увек у суштини светотајинска јер хранећи се њоме ми је у себи претварамо у наше тело и крв и њоме продужавамо наш биолошки живот. У светој Тајни Литургије, међутим, она достиже своје испуњење, своје ново и последње значење; даром љубави Божје она постаје Храна и Пиће вечнога живота. Светој Тајни Причешћа могу приступити само чланови свете Цркве, дакле, само они који су кроз свету Тајну крштења постали чланови Цркве и заједничари Тела Богочовека; и то не сви међу њима, него само они који су се молитвом и постом (у дане када је Црквом одређено време поста) припремили за причешће Телом и Крвљу Христа Господа; јер по речи Светога Писма: „Који недостојно једе и пије, суд себи јед и пије" (1Кор. 12, 25). Нема живота без хране и нема Новога живота без Нове хране, без Хлеба насишног; јер је реч Господња: „Ја сам хлеб живота" (Јн. 6, 48) и „Који једе тело моје и пије крв моју има живот у себи" (Јн. 6, 53). Потребно је, дакле, и неопходно да верници приступају светој Чаши, али је, пре тога и као претпоставка тога, потребно враћати се истинском и делатном врлинском животу у Цркви. Ко се, дакле, крштењем обукао у Христа Господа и постао члан Његове свете Цркве и уложио труд и напор, жртву и молитву, што је, на основу вековног благодатног искуства, Црква одредила као молитвено правило пред свето Причешће, нека са страхом и побожношћу, са вером и љубављу приступи Светињама. Те лепоте и радости сједињења са Господом, које овде и сада предокушамо у Тајни Литургије Цркве, надамо се и молитвено иштемо да будемо још присније удостојени у незалазни дан Царства Божјег. Извор: Српска Православна Црква

Узнемирени православни мјештани Коника данас су се сабрали на локацији некадашње пијаце у овом подгоричком насељу, која је Детаљним урбанистичким планом, по захтјеву Митрополије црногорско- приморске, предвиђена за изградњу вјерског објекта, протестујући због започетих радова на подизању аутоперионице. Радници које су мјештани том приликом затекли, обуставили су радове, покупили алат и отишли. На том простору, ради духовних потреба грађана – православних вјерника на Конику и у околним насељима, постоји скоро 20 година иницијатива за градњу цркве Светога Василија Острошког. То је затражено и петицијом, коју је потписало неколико хиљада мјештана Коника свих вјера. Протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох конички, казао је да се хиљаде вјерника годинама сабирају да призову Божији благослов на Коник са жељом и молитвом да се ту подигне дом Светог Василија Острошкога. Подсјетио је да гдје год да се подиже дом Светог Василија Острошкога, то је дом љубави, слоге, мира и јединства, духовног здравља и просвећења за све оне који живе на том мјесту. Он је казао да је дугогодишња иницијатива вјерног народа за градњу храма на Конику и званично прије десет година кренула кроз процедуре које су законом предвиђене: „Људи су потписивали петицију, молили Бога и Светог Василија и непрестано ишчекивали да се овдје подигне његов храм. Међутим, ево ово мјесто освештано молитвом и Божјим благословом неко хоће да поруга, да мјесто светиње и благослова Божјега претвори у перионицу аута.“ Отац Мирчета је казао да Црква није упозната са том одлуком, јер је донијета тајно и поручио да није добро играти се са именом Светога оца Василија Острошког и светињом. Позвао је све да се запитају како су прошли они који су ударили на светињу, питајући се ко је тај и коме смета црква Светог Василија Острошкога: „Они који хоће овдје да граде, раде против православног народа који се одавде исељава. Овај чин и акт је још један удар на православне житеље Коника и околних насеља да се убрза њихов одлазак, да одавде нестану. Ко на то има право и ко је тај ко удара на светињу? Коме смета црква Светог Василија Острошкога која нас учи миру и љубави, здрављу духовном и тјелесном? Зашто фирма која ово гради ради против православног живља? Зашто изгони православне људе из овога насеља?“ Отац Мирчета је још једном позвао све именом Светог Василија Острошког Чудотворца да не иду против свога народа и вјере, и Светог Василија, јер како је казао у Подгорици има много локација за аутоперионице. „Мислите ли о вашој будућности, дјеци, мислите ли о своме напретку, народу или само о вашем профиту?! Има ливада и пољана па правите тамо шта год хоћете. Зашто сте намјерили овдје да ударате на светињу и православни народи? И онако смо понижени и ударени са сваке стране и још браћа да нас ударају!“ Изнио је став да фирма,Текон Монтенегро која жели овдје да гради не ради на добро овога народа: „Изгони православне хришћане из овога насеља заједно са крстоломцима из локалне управе који су овдје поругали крст и икону Светог Василија Острошкога прије двије године. Одавде је однесена икона Светог оца Василија и крст. То су урадили крстоломцима из локалне управе искористивши сиротињу Рома који живе овдје, а сад хоће профит одавде да убирају.“ Нагласио је да овом напаћеном народу, треба лијека, оздрављења, духовне подршке, благослова Божјега а перионица их неће излијечити. „Људима треба и духовна помоћ. Немојте људи аман, још једном вас молим, немојте на светињу! Нико ко је на светињу ударио није добро прошао“, казао је отац Мирчета. Додао је да ће православни вјерници морати овдје да се моле много како би неки схватили да на овом мјесту није добро градити ништа осим храма Божјег: „Нека Бог благослови све оне који желе и који се моле да се овдје изгради храм Светога Василија, нека Свети Василије благослови њих и њихове породице дјецу а нека Бог доведе познању, покајању оне који ударају на светиње православља и изгоне православни народ одавде не давши да подигну храм Светог Василија Острошког. Сви други могу да подижу, а нама не дају, и не само да не дају, него оће да нас поругају, да праве перионице на мјесту гдје је се народ вјерни сабирао на молитву које је освештано и планирано за храм“. На крају свог обраћања протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох конички, закључио је да је ова светиња за добро свију, и позвао именом Светог Василија оне који планирају да овдје граде, да то не чине: „Не закопавајте овдје ништа друго него часни крст и храм Светог Василија.“ Један од иницијатора изградње храма Светог Василија Острошког на Конику, мјештанин Ацо Милић је посвједочио да деценијама постоји жеља и воља народа, посебно православног, са подручја овог насеља, да се на овом мјесту изгради саборни храм гдје би се Богу молили, крштавали и вјенчавали: „За изградњу овог храма поднијета је иницијатива и петиција коју је потисало прко 7000 грађана, не само православних већ и других вјерских заједница. Ово мјесто је освештао, благословом Светог Василија Острошког, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.“ По његовим ријечима посебно забрињава што се све то ради тајно и поручио да ће се грађани на овом мјесту сабирати свакодневно: „Молићемо се Светом оцу нашем Василију Острошком да се његовим молитвама људи који су овдје почели да граде уразуме.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

У 6. недјељу по Духовима, 28.јула 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Кирика и Јулиту, Светог Великог кнеза руског Владимира и Свете мученике Величке, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Око моштију Светог Василија сабрало се на стотине вјерника, који су из разних крајева васељене дошли на поклоњење Острошком Чудотворцу. http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/07/Besjeda-o.-Petra-Petrovica-u-Gornjem-Ostrogu-1.mp3 Светом Литургијом на платоу испред Горњег манастира началствовао је протојереј-ставрофор Предраг Видаковић парох бијељско-крушевички, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић архијерејски намјесник барски и протојереј Петар Петровић тиватски парох. После читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу раслабљеног, сабранима се ријечима литургијске бесједе обратио о.Петар који је каза да ријечи Светог писма изнова поучавају. – Господ устаде онога који је раслабљен и рече му ”узми одар свој и ходи”. Ко је раслабљен? Ми. Раслабљени смо од многих гријехова, од неповјерења у Бога, од неповјерења у себе. А они који су посматрали са стране кажу ”каква је то филозофија и шта ови причају”. Живот иде од тачке А до тачке Б, живот се завршава и човјек одлази у ништавило, нема га. Међутим, Христос Бог наш каже ”Ја сам тај који вас васкрсава и који вас лијечи. Ја Син Божији кажем устани раслабљени, узми одар свој и крени ка Царству Божијем” – казао је о. Петар и додао да је дом на који Господ упућује раслабљеног, управо Царство Божије. Ријечи Јеванђеља говоре да је Христос увијек уз нас и Он обитава у овом Светом Путиру, рекао је о.Петар и поручио сабраним вјерницима да су они Тијело Христово и Црква Христова. – На вама почива Дух Свети, ви носите благодат Духа Светога и дужни сте да предате онима који остају иза вас. И ова Црква коју овдје видимо и ове ваше главе су као главе са фресака и са икона, нема разлике. Они исти људи који су осликани на фрескама су били људи као и ми. За њих је Јеванђеље било пут ка истини и животу. Ви сте дужни да у овом времену и простору носите ријеч Божију, да је правилно примите на срце ваше, да живите литургијски и да се волите – казао је о. Петар и нагласио да се дјеца развијају онако какви су родитељи, па да се због тога морају учити послушању и религиозности. Извор: Манастир Острог

Преподобни Нестор нам је у „Повести о давним временима“ испричао како је кнез Владимир изабрао веру. Као пред „Витезом на распућу“ на слици В. Васнецова, пред кнезом су се појавила три пута: хришћанство, ислам и јудаизам. Док је сваки проповедник пред кнезом хвалио своју веру небески свет је замро у напетом ишчекивању. Шта ће привући кнежево срце? У ком правцу ће потећи живот многобројног народа? Царево срце је у рукама Божијим. И Бог често треба да призове једног како би преко њега обратио многе. То се десило с Владимиром. Али није само он био драгоцен у очима Творца. Драгоцен је сваки човек. И док је тада вођа бирао за све своје поданике данас свако бира за себе. У наше време небо свако мало занеми у очекивању, јер се сваког часа негде у свету бира поглед на свет, решавају се питања верског самоопредељења. Навикли смо да на питања вере гледамо као на питања целог народа. Као старозаветни Израиљ размишљамо у категоријама великих бројева: „сав народ је грешан – сав народ је свет“, „сви верују – сви су одступили“. Међутим, ситуација се одавно променила. Многе друштвене споне су се распале. Реч „саборност“ звучи архаично и скоро неразумљиво, зато сви знају шта значи реч „индивидуализам“. На плећа појединца (истаћи ћемо: он најчешће уопште није делија) пала је тежина личног верског избора. Да ли Бог постоји или не?! Ако постоји, у коју заједницу ући, по каквом закону живети, како се молити? Који фактор је одлучујући приликом овог избора: глас крви, ауторитет предака, лично искуство? Ово су више него озбиљна питања. Уколико човек не осећа њихову оштрину то рађа преступну лакомисленост, рађа саблазан да се на лак начин лече дубоке ране. Бојим се вере по навици. У случају да човек верује само због традиције и због порекла, своју непобитну истину имају и пагани, а кнез Владимир је прекршио обичаје отаца. Питање вере је питање истине. Ако традиција противречи истини, такву традицију треба одбацивати због јеванђељске новине, колико год векова да се налази иза ове традиције. Верско самоодређење у нашем свету и у нашој епохи, дакле, захтева пробуђену свест и унутрашњи огањ. Верско самоопредељење се најмање може спојити с миром самозадовољног човека. Наш народ чијих је неколико нараштаја искочило из колосека и нашло се у ватреном виру, добио је реалну прилику да поверује поново, да осети и схвати Цркву као истинску Мајку и Лествицу ка Небу, а не као културно-свакодневни привезак стварности на коју је навикао. Овај поклон је тежак као Мономахова царска капа, као мач Илије Муромца. Бог не даје ове поклоне било коме, већ само онима који су у стању да понесу ову племениту тежину. Враћамо се кући. Али се не враћамо у складним колонама, већ појединачно, као борци који су побегли из заробљеништва или су пробили опсаду. Процес повратка светињама временски се одужио и искомпликовао се хиљадама условности. Све ово захтева већу танкоћутност од пастира и већ уцрквљеног дела народа. Коме од нас није позната чињеница да су многи, врло многи људи пре него што су прекорачили праг и исплакали се пред Распећем или на исповести, обишли на десетине секти, пропустили кроз себе тоне верске литературе и старе хартије? Чињеница је врло добро позната, али је нисмо довољно свесни. Људи се не баве због глупости или лакомислености гимнастиком дисања седећи у чудним позама, не муче се зато дијетом и гладовањем, не читају зато књиге мудровања и не гледају зато с чежњом на Исток замишљајући Рерихове пејзаже. Људска душа тражи дубину. Чини јој се да је Црква окоштала у обреду и сувопарном морализму. Да би се Црква и истина зближиле у човековој свести, да би човек могао да понови речи апостола Павла о томе да је „Црква стуб и утврђење истине“ треба да пређе дуг пут. Док не пређе овај пут црквени живот му изгледа банално. А истина не може бити банална. И тако душа лута. И огледа се час у окултној пракси, час у искуствима развоја дубоких снага и способности у себи. Све је то, у суштини, лутање блудног сина „у далекој земљи“, све је то духовна глад која га тера да напаса свиње и да се храни њиховим жиром. Људи ће се вратити. Треба веровати у то. Треба то да желимо и да се за то молимо. Сачувај нас Боже тога да узмемо на себе лик старијег брата из приче, који није тражио млађег, којем млађи није недостајао, а кад је дошао, није се обрадовао и чак је почео да прекорева оца. Отац чека и воли. Блудни син се каје. И само старији брат злокобно тамни у задњем плану приче. Понекад блудни син и не долази кући само због страха од прекора старијег брата. Човека некад треба изгрдити, човек се може смиравати. Али га прво треба учити. Ако је он, уморан од духовног лутања, дошао сам, не треба га одмах ни учити, ни грдити. Треба се радовати због њега, јер је „био мртав и оживео је; нестао је и пронашао се“. Мистичне дубине Истока ће преварити својом празнином и испоставиће се да су године потрошене на медитацију узалуд проживљене године. Онда ће људи доћи у храм. Доћи ће гладни, чезнући за речи Божијом и за молитвом, жудећи за светим причешћем. Ако се налазимо међу исповедницима истине треба да чекамо ове људе, да извирујемо са прагова наших храмова. Да ли се враћају, да ли иду? И то је минимум наше одговорности, а да не говоримо о томе да им треба и помоћи и пружити руку. Вратиће се и протестанти. Нека се не врате сви, многи хоће. Јер већина их је крштена у детињству и у протестантизму су се обрели само зато што им је неко други, а не православни свештеник, први пут отворио Јеванђеље. Они ће се вратити, а ми ћемо сматрати да су у претходним заједницама били на специјалном курсу за проучавање Светог Писма. Таква је била Божија Промисао. То ћемо записати. Све се то дешава већ данас, али не толико масовно да буде приметно за малограђански, незаинтересовано поглед. Временом, по вољи Васкрслог из мртвих, овај процес ће падати у очи већини људи, и код нас, и у иностранству. Човек временом губи животну снагу. И цело човечанство као јединствени организам постепено се исцрпљује и слаби. Повећава се његов број и оно обраста техником, али ипак закржљава. Дакле, без обзира на ову општељудску ицрпљеност може нас очекивати период, врло налик ономе што је речено у Откровењу: „Ево, отворио сам врата пред тобом која нико не може затворити; јер мало снаге имаш, а одржао си Моју реч, и ниси се одрекао Имена мога“ (Откр. 3: 8). Наша Црква ће временом у својим недрима имати мноштво хришћана који су прошли кроз замисливе и незамисливе духовне саблазни. Ове хришћане више нико и ничим неће саблазнити. Они ће бити способни за сведочење целом свету. Не фантазирам, већ говорим о ономе што је врло могуће и што лично предосећам. А до тада треба спорити, проповедати, читати и говорити. Треба устати, ако си пао, и будити друга ако је он заспао. Треба да прођемо кроз епоху верског колебања да бисмо се на крају опет с правом називали Светом Русијом. Само једно треба додати: свештенство на ове процесе треба да буде спремно боље од свих и пре свих. Извор: Православие.ру