Претражи Живе Речи Утехе

Треће године Своје проповеди на земљи Господ наш Исус Христос, приближујући се добровољном страдању Свом ради спасења нашег поче казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и главара свештеничких и књижевника, и да ће Га убити (Мт. 16, 21). Он то поче говорити ученицима у околини Кесарије Филипове, када Га Петар исповеди као Сина Божјег рекавши: “Ти си Христос, Син Бога живота” (Мт. 16, 13.16). Спасове речи о страдању и смрти силно ожалостише ученике, особито апостола Петра, који стаде одвраћати Господа од тога, говорећи: “Боже сачувај, то неће бити од тебе” (Мт. 16, 22). Приметивши ожалошћеност Својих ученика и желећи да им је олакша, Господ обећа некима од њих показати славу Своју коју ће Он имати по страдању Свом, рекавши: “Имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где иде у царству своме” (Мт. 16, 28). Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од Својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: “Не може човек лице моје видети и жив остати” (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: „Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!“ – При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: „Устаните, не бојте се!“ И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше. Слово на Преображење Господње Дејство Преображења Господњег довољно описаше не само Свети еванђелисти него и учитељи Цркве опширно изложише у многобројним беседама, посвећеним овоме празнику; у њима они објашњавају и значај празника, предлажући на тај начин обилну духовну трпезу за хришћане. И нама, који имамо под руком те поуке и речи Отаца Цркве које нам потпуно објашњавају смисао Преображења Христова, ништа друго не остаје него да пажљиво слушамо готово учење и да се наслађујемо духовном трпезом, пуном богомудрих мисли. А неће бити бескорисно ако ми, користећи се поукама учитеља Цркве, сложимо уједно извесне делове њихових тумачења, као комаће на трпези, и предложимо их у виду објашњења празника онима који то желе. Исус узе Петра и Јакова и Јована брата његова, и изведе их на гору високу саме, и преобрази се пред њима (Мт. 17, 1-2). – Зашто Христос Спаситељ, желећи да пред Своје добровољно страдање и смрт делимично покаже ученицима Својим славу Божанства Свог, не поведе на гору Тавор све ученике? Зато што се међу њима налазио Јуда, недостојан тог божанског виђења. Тако Свети Теофилакт мисли о томе: „Господ Христос не узе са Собом дванаест ученика, пошто Јуда беше недостојан да својим издајничким очима види преображење Христово“. Дивно пева и Свети Дамаскин: „Нечестиви неће видети славу Твоју, Христе Боже“. Али, зар је било немогуће недостојног Јуду оставити под гором, а остале достојне апостоле узети на гору? Разуме се, то је било потпуно могуће Господу: али Господ наш, дуготрпељив и покривајући грехе свих људи, није хтео да изобличи недостојност Јуде, нити да му да повода за веће зло, као што се каже у Светом писму: “Не изобличавај зле, да те не омрзну” (Прич. 9, 8). Јер да је Господ узео са собом све а оставио једино Јуду, онда би се Јуда испунио гњева и мржње не само према Господу него и према свима апостолима, и могао би имати неку врсту извињења за своју издајничку злобу и рећи: зато сам издао Исуса што ме је презирао. – Таквог је мишљења блажени Теофилакт: „Да је Христос оставио под гором једино Јуду, а остале узео са собом, онда би неки људи могли говорити, да је управо то ранило срце Јудино и нагнало га да изда Господа свог“. Није ли Јуда позавидео трима апостолима, узетим на гору? Није позавидео, јер је знао да су отишли на свуноћну молитву, као што пише Свети еванђелист Лука: “Узе Петра и Јована и Јакова и изађе на гору да се помоли Богу” (Лк. 9, 28). Јуда пак био је лењ и желео је да сву ноћ спава под гором и почива; јер лењ и дремљив не мари за подвиге вере. А зашто Господ не узе са собом на гору више од три ученика? Зато, да се збуде оно што је речено у Књизи поновљених закона: “На речима два или три сведока да остаје свака ствар” (5 Мојс. 19, 15). Узевши са собом три апостола, Господ Христос је хтео да узме још и два пророка, Мојсија и Илију, да они буду сведоци живима и мртвима о томе да је Он – Син Божји, послан од Бога Оца на спасење света, и показан гласом с неба. Но због чега присуствују три апостола, када су за сведочанство довољна два човека – два пророка? Мојсије је позван од мртвих, да би мртвима, држаним у аду, сведочио о доласку Христа у свет; Илија, – да би казао Еноху у рају; а три апостола – да би свима у поднебесју проповедали о слави Христовој, виђеној при Преображењу, говорећи: “Видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине” (Јн. 1, 14). И опет: “Јер вам не показасмо силу и долазак Господа нашег Исуса Христа по вешто измишљеним причама, него као они који смо сами видели величанство његово. Јер он прими од Бога Оца част и славу кад дође к њему такав глас: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи. И овај глас ми чусмо где сиђе с неба кад бејасмо с њим на Светој гори” (2 Петр. 1, 16-18). Господу, који у Своме преображењу на Тавору постаде предмет побожног дивљења за анђеле и људе, било је довољно да само три човека од живећих на земљи виде славу Његову и буду њени сведоци: јер та три апостола беху у очима Његовим вредноснији од свих народа и племена. Да један праведник има пред Богом несравњено више вредности него безбројно мноштво грешника, то је сам Господ јасно показао у Старом завету: јер желећи да силом моћи Своје уплаши фараона египатског, Он нареди Мојсију да иде к фараону и каже да га је к њему послао Бог три човека: Бог Авраама, Бог Исака и Бог Јакова. Но како се фараон, цар толиких градова и тако великог народа, могао уплашити Бога који изјављује да је Господ само три човека? И није ли било стидно објављивати пред царем тако велике земље, да Онај што шаље Мојсија влада само над три човека? Није ли било подесније да Мојсије, да би уплашио осуровљено срце фараоново, изјави да га је послао Бог који царује над свима земљама у поднебесју, који влада над свима царствима у васељени? Међутим Господ није хтео да поступи тако, него је желео да се прослави пред фараоном као Господ само трију слугу Својих. Зашто? Несумњиво зато, што су та тројица, угађајући Богу и бринући се само о небеском благу, постали у очима Божјим вредноснији него сва царства и племена на земљи. Зато се, вели апостол, Бог не стиди називати се њиховим Богом (Јевр. 11, 16). Као да говори: Зашто се ти, фараоне, гордиш величином свога царства и мноштвом потчињених ти градова и народа? Ја имам три такве слуге, од којих ни са једним не може се упоредити царство твоје: Ја сам Бог Авраама, Исака и Јакова, и не стидим се тога. – То говори и Свети Златоуст, размишљајући: „Бог васељене не стиди се називати себе Богом три човека; и с правом, јер светитељи превазилазе све својом вредношћу: Бољи је један који твори вољу Божју него десетине хиљада безаконика“. Три апостола бише узети на Тавор да виде славу Божју, пошто сав свет не беше достојан њих (Јевр. 11, 38). Због чега Господ узе са собом не неке друге апостоле већ управо Петра, Јакова и Јована? Свети Златоуст и други Оци Цркве дају довољан одговор на ово питање. Ми пак, имајући на уму три неопходне за спасење врлине: веру, наду и љубав, рећи ћемо: Господ зато узе са собом ова три апостола што су се у њима од самога почетка испољиле три споменуте врлине. У Петру – вера; јер он пре свију исповеди да је Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16), а потом му сам Господ рече: Ја се молих за тебе да твоја вера не престане (Лк. 22, 32); у Јакову – нада: јер он први од дванаест апостола дужан беше приклонити под мач главу своју ради наде Израиљеве; у Јовану – љубав: јер он беше први у љубави Христовој, и назван сином Пречисте Дјеве Богородице (Јн. 19, 26-27). Због тога доцније ова три света апостола беху названи од Светог апостола Павла стубовима (Гал. 2, 9). А Свети Златоуст у похвалу ове тројице апостола додаде и ово: „Велики и дивни стубови, које сви прослављају: јер они први вером, надом и љубављу утврдише првенствујућу Цркву“. Осим тога, ова три апостола изображаваху собом три чина најизврснијих угодника Божјих, који су достојнији од других гледати Христа у Његовој небеској слави: чин богољубаца, чин мученика и чин девственика. Свети апостол Петар изображавао је богољупце: јер он, по сведочанству Светог Златоуста, усрдније од других љубљаше Христа. А колико човек у временском животу љуби Христа, толико ће у вечном животу бити љубљен од Христа и наслађивати се гледањем лица Његова, као што је сам Он рекао: “Ја љубим оне који мене љубе” (Прич. 8, 17). И опет: “Ко има љубав к мени, имаће к њему љубав Отац мој; и ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се сам” (Јн. 14, 21). Свети Јаков изображавао је чин мученика, не само оних који имађаху крв своју проливати за Христа, него и оних који без проливања своје крви сваки дан Христа ради умиру греху, распињући тело са страстима и жељама (Гл. 5, 24). Јаков значи препречитељ, борац, победитељ: а све то не може се бити без страдања. Стога сваки који се бори са искушењима што му долазе од невидљивог врага, и који савлађује и побеђује своје страсти свакодневним умртвљивањем, јесте, слично Јакову, мученик и силни борац, премда он и не пролива крв своју; и по мери својих напора и страдања у тој борби око одбијања, савлађивања и побеђивања искушења, он ће се и прославити са Христом победитељем. Свети Јован девственик изображавао је чин оних који чувају чистоту тела и духа, којима се даје нарочита благодат – да виде Бога у слави, по речима самог Господа: “Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети” (Мт. 5, 8). – Господ дакле, узимајући са собом Петра, Јакова и Јована на Тавор да виде славу Његова Преображења, показују да онај који жели да обитава с Њим у царству небеском и да се наслађује гледањем лица Његова, треба да подражава Петра у љубави, Јакова у мучеништву и Јована у чистоти; то јест треба да према својој моћи подражава угоднике Божје, који пламену љубав имађаху к Богу и свакодневним умртвљивањем себе самих показаше се мученици не проливајући крв своју, и сачуваше се чисти од сваке прљавштине тела и духа, очистивши себе истинским покајањем. Зашто Господ своја три ученика одводи за молитву на високу гору, а не одлази с њима на неко равно место? Зато, да би приближивши их од земних низина ка небеској висини, на тајанствен начин дао поуку свима, да који год хоће да се удостоји небесних откривења и виђења славе Божје, треба да остави низијска, земна пристрашћа, и да жели и тражи висинска, небесна блага. Тако говори блажени Теофилакт: „Господ их изводи на високу гору, показујући тиме да ко се не уздигне над земним, није достојан видети небеска откривења. Дивно поучава Свети апостол Павле, говорећи: Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога; мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи, где је живот ваш сакривен с Христом у Богу (Кол. 3, 1-3). Који ходи у долини, не може видети далеко; а ко се попне на високу гору, лако види далека пространства. Ко се брине само о овом животу, како може схватити блага будућег живота? А ко се пење на гору богомислија, он познаје и види умом, као очима, чак и оно што је изнад небеса. Гмизавци што гмижу по земљи и животиње што живе на земљи не могу да гледају у сунце; тако и ум човечји, погружен у земну таштину, никако не може да види славу Христову и да се озари светлошћу благодати Његове. Подигни ум свој, човече, од земног к небесном, од садашњег к будућем, од пристрашћа према низинском ка жудњи за висинским, па ћеш онда сазнати како је добар Бог Израиљев, како је сладак сладчајши Исус, како је дивна љубав Његова, и насладићеш се божанским откривењима Његовим“. Господ изводи Своје ученике не на ниску него на високу гору. Због чега? Да их научи богомислију, и уједно с тим трудољубљу. Висина горе – слика је богомислија, а пењање на гору – указање на труд. Добро је ум узносити к Богу, али не треба остављати ни труд: јер се добра дела постижу трудом. Ум види Бога, а труд приводи к боговиђењу; ум се покорава Христу слушајући заповести Његове, а труд носи јарам Христов ходећи стопама његовим. Богомислије се наслађује унутрашњим гледањем Христа, а трудољубље скреће на себе очи Христове: „види смирење моје и труд мој“, рекао је псалмопевац (Пс. 24, 18). А бити гледан Христом, није мање благо него гледати Христа. Обе ове врлине, богомислије и трудољубље, неопходне су ономе који жели да постигне небеска блага и радости, као птици крила: птица не може са једним крилом летети по ваздуху, нити се човек може са једном од ових двеју врлина успети на врх савршеног спасења; јер без трудољубивог живота нема дејства, и трудољубље без богомислија не користи много. Са два крила свака птица лети добро: са две врлине, богомислијем и трудољубљем, сваки узлази на мислени Тавор, да вечно гледа славу Божију, али узлази у почетку трудољубљем, јер је оно претеча богомислија и боговиђења. Свети апостоли узеше на себе труд, пењући се на високу гору, да виде славу Преображења Господња. И ко се може надати да се без труда удостоји наслађивати се гледањем лица Божја? Зашто Господ узведе на гору само Петра, Јакова и Јована, а не узе народ који је ишао за Њим и остале апостоле? Зато да оне који желе упражњавати богомислије и наслађивати се боговиђењем, научи да траже усамљеност и безмолвије, молитвено тиховање. Само три апостола бише изведени на безмолвно место, јер врх горе беше као пустиња, ненасељена људима, да би им се у усамљености и тишини јасније открила слава Господња. У вреви и метежу Господ не открива себе тако као у усамљеничкој тишини. Пророк Илија види Бога умом својим, када, стојећи пред царем Израиљским Ахавом и расправљајући се с њим, каже: “Жив ми Господ, пред којим стојим” (3 Цар. 17, 1), то јест телом стојим пред тобом, а умом стојим пред Богом мојим; телесним очима видим тебе, а очима ума Бога. – Но пророк Илија неупоредиво јасније види Господа свог у пустињачкој усамљености на гори Кармилу, где се он удостојава слатког разговора с Богом и откривења Његових не само умом него и на видљиве начине. Истина, могуће је и усред вреве житејске понекад узносити ум свој к Богу, али не тако лако као у тихој усамљености: јер тамо је тако много сметњи, а овде тишина и мир. Не говори узалуд сам Господ: Станите (то јест повуците се из вреве) и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11); познајте ме, вели, вашим богомисленим умовима, колико сам милосрдан! Колико самилостан! Колико љубави имам за оне који ме љубе, и како ме брзо налазе они који ме траже! Познајте ме и брзо ћете ме наћи, ако само одбаците сујету и повучете се из животне вреве. Сазнавши то, многи су бежали из многометежног света у пустињску тишину, потуцали се по горама и по провалијама земаљским, да би се у самоћи посветили Богу, наслађујући се радостима од општења с Њим. Као што пева Свети Дамаскин: Пустињаци, који су изван сујетног света, непрестано чезну са Богом. Потражимо тајну и у овом: зашто Господ изведе ученике Своје на гору не дању него при наступању ноћи? Зато што је ноћ подеснија од дана за богомислену молитву: јер ноћу сва васељена ћути и ништа се не види сем неба, украшеног звездама, које самом красотом својом вуче к себи и очи и ум људски. Господ изводи ученике Своје на Тавор да ноћу виде славу Његову, да би и нас све научио, да за време молитве не мислимо ни о чему земаљском него да свим срцем стремимо к небеском. Некада цар Давид пророчки запева, показујући на који начин ће се људима открити познање божанских тајни. Обратимо пажњу ко је тај учитељ што открива божанске ствари: Ноћ ноћи јавља знање, вели цар псалмопевац (Пс. 18, 3). Ноћ стварно и јесте такав учитељ који познању Божјем учи људе, који су у овом краткотрајном животу као у ноћној тами и седе у сенци смрти. „Ако, вели Свети Кирил, ноћу погледаш на небо, чије безбројне звезде светле као свеће, и размислиш како се људи, који су цео дан трчкарали, ноћу за време спавања ничим не разликују од мртваца, ти ћеш се згадити на све безочности људске“. Ево дакле наука који пружа ноћ; он нас учи да познамо таштину житејских брига и дрских богопротивних дела, и да их се гнушамо. Сви који живе на земљи, ноћу су слични мртвацима; и све што се види дању, ноћу се покрива тамом, као сахрањено њоме. Прекрасне палате и дивне грађевине су као гробнице; изврсно дрвеће, баште, градине, јесу као нека страшила; злато, сребро, драго камење у ноћној тами ничим се не разликује од бакра, гвожћа и простог камења, јер се њихова лепота и вредност не примећују; ништа од земаљских ствари не може ноћу веселити људске очи, јер је све покривено тамом; једино се види небо, окићено звездама као скупоценим бисерима, и оно весели очи које гледају у њега. Ту се огледа божанска мудрост: ноћ нас на тајанствен начин учи богоугађању. Јеси ли се, човече, усамио у тишини на молитви с трудољубивим подвигом, и почињеш се пењати умом на гору богомислија, нека за твоје очи све земаљске ствари буду онакве какве им изгледају ноћу; сва блага овога света која доносе привремена задовољства, презири и гнушај их се, јер су мрачна, покривена сенком смрти, и не садрже у себи никакву праву насладу. Нека ум твој созерцава једино небеска блага, па ће ти се открити светлост благодати Божје, и испунићеш се духовне радости од слатког боговиђења. Зашто Господ изводи ученике Своје на гору Тавор, а не на неку другу гору, да им покаже славу Преображења Свог? Тавор у преводу са јеврејског значи палата чистоте и светлости. Зато Господ и изводи ученике на Тавор, а не на друго место, да би самим називом горе дао поуку о томе, да који жели видети славу Господњу, треба пре свега да има савест, сличну палати чистоте, да би достојно примио у себе светост благодати Божије. Споменимо се овде и древног догађаја који се збио на Тавору. Када војвода хананске војске Сисара дође да уништи Израиљце, израиљски предводник Варак изиђе најпре на Тавор и тамо сабра израиљску војску, па сиђе одатле и удари на непријатеља, и потпуно уништи хананску војску, тако да и сам Сисара погину (Суд. 4, 2-24). Овај древни догађај Господ тајанствено понови у Своме Преображењу: намеравајући да победи адског Сисару, Он најпре узиђе на Тавор да одатле, наоружавши се пројављеном силом Божанства као оклопом, удари на ђавола и победи га. О томе се и водио разговор на Тавору: „говораху о изласку његову“ (Лк. 9, 31). Ово је упутство и хришћанину који жели да победи невидљивог непријатеља и сатре његову греховну силу: нека он прво узиђе на Тавор чистоте срца, нека истинским покајањем очисти савест своју, и преобрази се од рђавог живота у врлински, и обуче се у оклоп правде, и узме „свеоружје Божје“ (Еф. 6, 13), – тада ће лако сатрти вражију силу. Господ, узишавши на гору са ученицима Својим, „преобрази се пред њима“ (Мт. 17, 2). Ове речи „пред њима“ еванђелист је написао са циљем да разјасни тајну: да се Христос преобразио не себе ради, засијавши лицем као сунце, јер просветлење није потребно Светлости која нема никакве таме у себи и која је „сјај славе Очеве“ (ср. Јевр. 1, 3), него се Он преобразио нас ради, да просвети таму нашу и да нас преобрази из слугу греха у истинске слуге Своје и из синова гњева – у синове возљубљене Богу. Јер сва намера Христова, и циљ намере Његове беше: Да нас начини децом Божјом. Ради тога се Он оваплоти од Пречисте Дјеве, ради тога Он узе „обличје слуге“, ради тога се Он нађе као човек (Флб. 2, 7), и каквим све слугинским трудовима Он не послужи нама, да би пропали у нама образ Божји обновио као у синовима Небеског Оца. Некада Мојсије говораше Господу: Светиња твоја, Господе, коју руке твоје спремише (2 Мојс. 15, 17). Обратимо пажњу на ове речи: „руке твоје спремише“; – не каже: руке људске по твоме наређењу спремише, него: Ти си се сам трудио рукама Својим. Мојсије је ово рекао, да укаже на превелико старање Господње о човеку: јер шта све Господ није учинио, и не чини, ради човека? Ради човека Он је створио небо и земљу, мора и реке, и све што је у њима и на њима; ради човека Он дању и ноћу небеским светилима обасјава сво поднебесје; ради човека Он шаље дажд, росу, снег; ради човека Он бива земљоделац и градинар, сади и одгаја, да човек не би ни у чему оскудевао. Размишљајући о томе, свети Кирил Јерусалимски вели: „Спаситељ наш свакоме посебно бива на корист: коме је потребно весеље, Он бива виноградар; ономе који хоће да уђе, Он бива врата; онима који желе да принесу молитве Он бива посредник и архијереј. И опет: онима који имају грехе, Он постаје Јагње, да би био заклан за нас; и свима бива све, остајући неизменљив у истости Своје природе“. – Тако нама грешнима на разноврсне начине служи Господ наш, који говори за себе: Син Човечији није дошао да му служе, него да служи (Мт. 20, 28). И све Он чини ради нашег добра, не тражећи ништа за себе, да би нас привео у познање добара која нам Он непрекидно чини, еда бисмо се, прожети благодарношћу, преобразили из грешника у праведнике, и из светољубаца у богољупце. И на Тавору Он се преобрази нас ради, да би нас уверио о припремљеној нам небеској слави; и Он ће преобразити наше понижено тело, да при општем васкрсењу буде једнако телу славе Његове (ср. Флб. 3, 21) у бесконачном царству Његовом, приправљеном „од постања света“ (Мт. 25, 34) онима који Га љубе. С њима нека и све нас удостоји милосрђем Својим благодати гледања лица Његовог Бог и Господ наш, Христос човекољубац, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, Амин. https://mitropolija.com/2023/08/18/slovo-na-preobrazenje-gospodnje/

ТУ СВЕТЛОСТ БОЖАНСКУ ОН ИЗ СЕБЕ ПУСТИ ДА ОТКРИЈЕ ЗЕМЉИ И ЉУДИМА ИСТИНУ БОЖАНСТВА. Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово раслабило ученике те да не би отпали од Њега, он хтеде да им пре страдања покаже делимично и славу своју божанску. Зато узе собом Петра, Јакова и Јована, изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту се преобрази пред њима. И засја се његово лице као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свет. И гле, указаше им се Мојсије и Илија, који с њим говораху. А Петар одговарајући Исусу рече: Господе! Добро нам је овде бити, ако хоћеш да начинимо овамо три сјенице: теби једну, Мојсију једну, а једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака говорећи: Ово је мој син љубазни, који је по мојој вољи, њега послушајте (Мат. 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља кога ће издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази у гори, а не у долини? Да би нас научио трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших. Зашто се преобразио ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту и открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска да је Христос неки од пророка. Зато се он јавља као Цар над пророцима, а Мојсеј и Илија као слуге његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ своју, а на Тавору им је показао божанску природу своју. То виђење Божанства Његовог и слушање небеског сведочанства о њему као Сину Божјем требало је да послужи уценицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу. Тропар, глас 7: Преобразилсја јеси на горје, Христе Боже, показавиј учеником твојим славу твоју, јакоже можаху: да возсијајет и нам грјешним свјет твој присносушчниј, молитвами Богородици, свјетодавче, слава тебје. Тамо где Израиљ победи Сисару Изволи се тамо и Небесном Цару На молитве поћи и на ноћна бдења, Да покаже славу Свог Преображења, И утврди веру својих следбеника У победу трајну Њега - Победника. Ту светлост божанску Он из Себе пусти Па обасја Тавор, мрак разагна густи; Светлост што ј' у Себи дуго задржав'о Од које је свету по мало раздав'о Пустио је сада лучама обилним, Лучама радосним, лучама умилним. Небу да открије блесак човечанства, Земљи и људима истину Божанства. Нека небо види Посланика свога, Нека земља позна Спаситеља Бога. Зашто Господ не показа славу Своју божанску на Тавору пред свима ученицима него само пред тројицом? Зато, прво, што је Он сам кроз уста Мојсејева дао закон: на рјечима два или три свједока да остане ствар (V Мојс. 19, 15) ... Три сведока су, дакле, довољна. Даље, и за то још, што су та три сведока били одабрани. Њих тројица представљају 3 главне добродетељи: Петар - веру, јер је он први исказао веру своју у Христа као Сина Божјег, Јаков - наду, јер је с надом у обећање Христово први положио живот свој за Господа будући први убијен од Јевреја, Јован - љубав, јер је на прси Господње наслоњен био и под Крстом Господњим остао до краја. Бог се не назива Бог многих него Бог одабраних. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/preobrazenje-gospodnje-2

Данас бездан неприступне Светлости (изли се)! Данас безгранични излив Божанскога сјаја на гори Тавору Апостолима засија! Данас се обзнањује Старог и Новог Завета Господар Исус Христос, мени драга Личност и Име, заиста најслађе и најжељеније и сваки појам сладости превазилазеће. Данас начелник Старог (Завета) Мојсије, божански законополагач, на гори Тавору стоји пред Христом Законодавцем као Владарем и осветљује се Његовим домостројем (очовечења), у који је у старини био праобразно посвећен јер то, рекао бих, означавају „леђа Божја“ (2 Мојс. 33, 23) и јасно види славу Божанства покривен раселином стене, као што каже (Свето) Писмо (2 Мојс.33, 2223). А Стена је Христос, оваплоћени Бог Логос и Господ, као што нас јасно научи божански Павле, рекавши: „А Стена беше Христос“ (1 Кор. 10, 4), који Својега тела као неки најмањи отвор отшкрину и светлошћу изобилном и јачом од сваког вида присутне обасја. (Преподобни Јован Дамаскин) Празник Преображења Господа нашег Исуса Христа један је од дванаест великих Господњих празника из домостроја нашега спасења. Овај празник по својој тематици повезан је са свим оним спасоносним догађајима из Спаситељевог живота који су се догодили непосредно пред Његово страдање и славно Васкрсење. Како би пред своје страдање апостолима на видљив и опитан начин открио своју Божанску силу и славу, Христос је на високу Таворску гору повео Апостоле Петра, Јакова и Јована и пред њима се Преобразио показавши им своју Божанску славу и силу. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство. Према еванђелским сведочанствима у тренутку Преображења Спаситељево лице засијало је као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост. Такође еванђелско казивање нам сведочи о јављању Старозаветних пророка Мојсеја и Илије приликом Христовог Преображења. Из синаксара празника Преображења Господњег: Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: "Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!" - При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: "Устаните, не бојте се!" И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше. Богослужење празника Преображења Господњег На основу еванђелских сведочанстава о свештеном догађају Преображења Господњег на Тавору, сва химнографија овог празника велича Господа као дародавца вечне и незалазне светлости која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет. Са друге стране мноштво црквених песама наглашавају значај апостолског присуства у контексту њихове вере која је била пре Преображења поколебана. Преображењем својим Христос је своје ученике испунио незалазном Божанском светлошћу најављивајући им незалазну светлост славног Васкрсења, показујући тако не само апостолима, већ и свакоме од нас, првобитну красоту свакога човека. Преображење као празник Христове Божанске светлости у богослужењу се велича као јављање светлости и славе Божје које ће бити удостојени сви они који у овом животу сијају у светлости врлинског и богобојажљивог живота. Еванђеље нас подсећа да је Преображење било укрепљење и охрабрење апостолима уочи Христовог страдања, а богослужење овог дивног празника својим текстом подсећа да је празник Преображења за свакога од нас утеха и охрабрење у свим животним тешкоћама и проблемима са којима бивамо суочени. Почеци богослужбеног празновања Преображења Господњег везани су за период од шестог до осмог века и омилије Светих Отаца на овај светли празник. Већ у осмом веку празник је прослављан у целом хришћанском истоку. Велики део химнографије Преображења саставили су Преподобни Јован Дамаскин, и Свети Козма Мајимски, као и други знаменити црквени песници. Једна од већих богослужбених особености празника Преображења Господњег јесте благосиљање и освећење грожђа. [1] Према нашој богослужбеној пракси овај чин савршава се на празничној Литургији након заамвоне молитве. После тропара и кондака празника презвитер чита молитву за благосиљање и освећење грожђа након чега га три пута кропи освећеном водом. После отпуста Литургије ово грожђе се заједно са антидором раздаје вернима ради благослова. Важно је напоменути да се ово благосиљање и освећење грожђа не врши са „Богојављенском водомˮ већ са водом која је непосредно пре овог чина освећена по чину малог водоосвећења. Такође, битна напомена јесте и да ово благосиљање и освећење грожђа увек мора бити део литургијске заједнице те због тога није дозвољено да овај чин презвитер савршава сам ван присуства црквене-богослужбене заједнице. У Романовом типику налазимо на примедбу о благосиљању и освећењу грожђа: „Примисмо од Светих Отаца заповест да на овај спасоносни празник Преображења једемо грожђе, које презвитер благосиља и даје ради благослова после антидора. Ко од братије прекрши ову заповест и једе грожђе пре Преображења, забрањује му се да једе грожђе кроз цео месец август, јер је преступио заповест, али и да се научи покоравању заповести. Ово се односи и на све монахе који обрађују винограде. После овог празника грожђе се ставља на трпезу братији три пута недељно: понедељком, средом и петком. Овако се чини и са смоквама и осталим воћем када дође време да се једе. Братији се увек опрашта! Према неким старим типицима грожђе се благосиља и почиње јести тек на Успеније Пресвете Богородице. ˮ[2] Молитва освећења грожђа на Преображење: Боже, Боже наш, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој, Господ наш Исус Христос, назове Чокотом, и благодаћу Твога Духа учинио си да Његов род буде узрок бесмртности; благослови и сада, Господе, овај род винограда, и подај освећење и напредак душе са телесним здрављем свима који га једу; благодаћу својом сачувај наш живот у спокојству украшавајући наше душе Твојим вечним даровима који се не могу одузети и дарујући увек мир своме народу. Благослови, умножи и учини да увек изобилно рађају виногради оних који ти верно служе, а њихове домове испуни свим својим земаљским добрима, да имајући свега свагда обилују у сваком добром делу. Благодаћу милосрђем и човекољубљем, Јединородог Сина Твог са којим си благословен, са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин. У својој омилији на празник Преображења Господњег преподобни отац Јустин ћелијски богомудро и богонадахнуто поучава: „Данас је, браћо, Празник Светог Преображења. Преображење, – шта је то? Шта је на данашњи дан Господ Христос казао људима? Какву истину? Шта је открио њима кроз данашњи свети Празник? Он је данас показао да је Богочовек, Он је то данас показао на гори Тавору, преобразивши се пред ученицима. Лице му је засијало као сунце и јаче од сунца. Хаљине су постале беле као снег, Апостоли су попадали од те велике Божанске светлости, – од чуда, од ове велике и свете тајне. Гле, Он открива Своје Божанство! Казује да је Бог. Он, Кога су људи сматрали за Учитеља из Назарета, сина Јосифа и Марије, дрводељу. Гле, одједанпут показује Себе као Бога, и показује да је Он у тело Своје сместио све Божанске силе, сву Вечну Божанску Истину, Вечни Живот, Вечну Правду, сва Небеса. Сав Бог сместио се и стао у мало људско тело. Каква велика и света тајна, браћо!ˮ Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна светлост, молитвама пресвете Богородице, Даваоче Светлости, слава Теби! (тропар) На гори си се преобразио, и колико су могли да поднесу ученици су видели Твоју божанску славу, Христе Боже, да када су Те видели распетог, разумели су Твоје вољно страдање, и свету су проповедали да си Ти заиста Очева Светлост. (кондак) катихета Бранислав Илић ----------------------------------------------------------------------------- [1] Где нема грожђа типици напомињу да се врши освећење јабука, или других плодова, са разликом да се у том случају не чита молитва за благосиљање и освећење грожђа, већ молитва за благосиљање и освећење првих плодова. [2] Мирковић, Хеортологија, стр. 252-253. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Након тематског дела јануарско-фебруарског 377. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Госпођом Јеленом Антић, иконописцем и рестауратором из Београда. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Јелена Антић: За покајање, преображење, и нови почетак са Христом никад није касно *Будући да сте себе предали у службу Цркви реците нам како доживљавате настанак једна иконе. Сликање једне иконе пре свега представља дар Божији, како за самог иконописца, тако и за Цркву или појединце који ће се пред њом молити Богу. Зато иконописац треба да приступи сликању са богобојажљивим трепетом, уз молитвени труд. Сликање иконе позива онога ко је слика да се утврди у молитви и да се труди да живи врлинским животом. Тада сликање иконе мења оног ко је слика, а сама икона мења онога ко је посматра. Бог је свакога од нас створио по свом лику и подобију како нас учи Реч Божија, због тога се сваки човек остварује у пуноћи својих потенцијала као икона Христова. Стога видим настанак иконе као део процеса нашег узрастања у Христу, како самих иконописаца, тако и молитвеника који се пред иконама моле. *Према основним начелима хришћанског етоса уметност над уметностима је успињање на светотајинској и световрлинској лествици, тако да долазимо до истине да је иконописање својеврсна служба и неодвојиво је од хришћанског живота у свеукупности. Замолио бих Вас да наше читаоце упознате са иконописањем као службом. Хришћанска вера нам, за сагледавање нашег сопственог живота и стварности која нас окружује, нуди перспективу која подразумева постојање наднебеског света и надвременске реалности Царства Божијег. То виђење човека као бића које је створено за вечност даје једном иконописцу и смелост и инспирацију. Наравно, ово је могуће само уз помоћ Божију. Када иконописац успе у томе да пренесе амбијент Царства Божијег у оквирима свог уметничког дела, тада то не можемо разумети као нешто његово, већ као дар од Бога. Наша вера је мртва без дела која је потврђују. Иконописац на делу исповеда своју веру ставивши свој таленат првенствено у службу Богу. На тај начин он служи читавој Цркви. Иконопис није само сликарство у оквиру кога се сликари надмећу својим умећем. Сликајући Господа, Пресвету Богородицу и све Свете, иконописац се учи животу у нади на Други Долазак Христов. Уједно, трудећи се на том свом путу он и себе мења, а уједно и оплемењује и умирује душе многих који долазе у додир са његовим радом. Управо се у томе огледа служба једног иконописца. *Шта подразумева рестаурација? Рестаурација у уметности подразумева потпуно обнављање оштећених споменика културе, било да се ради о оштећењима која су настала услед дотрајалости самих споменика или услед физичких и хемијских утицаја. Консервација се односи на максимално очување обновљених или сачуваних споменика културе у циљу њиховог што дужег века трајања. Сачувани споменици културе могу бити споменици у виду папира, у виду штафелајне или зидне слике (фреске), споменике у виду мозаика, или у виду споменика од камена. Рестауратори и консерватори се на терену баве очувањем набројаних споменика културе. Такође, постоје и институције - библиотеке, музеји и заводи за заштиту културне баштине који такође имају своја рестауратоска и консерваторска одељења. *Драга Јелена, будући да се бавите калиграфијом, упознајте нас са појмом калиграфија и како ви доживљавате исти. Реч калиграфија је грчког порекла и односи се на уметност лепог писања, код нас се користила и реч краснопис. Калиграфија је у себи садржала и сликани део у виду илуминација, минијатура и иницијала. Код нас се она развија са појавом писмености (X век). Битно је напоменути да је тада била неопходна, јер није постојао други вид бележења и умножавања било ког текста. Људи тога времена јако су се трудили и око најситнијих детаља, упркос томе што је израда калиграфије трајала доста дуго. Најлепше су се украшавале књиге за Богослужење, управо због узвишености њихове намене. Постојала су два писма Уставно и Континуирано. Уставно се користило за бележење свечаних текстова, док је Континуирано писмо било мање свечано. Данас, у овом брзом и модерном свету, калиграфија за мене представља једну од лепих уметности. Она је у прилици да промовише и популаризује дубоке и суштински важне текстове. Она може да комуницира са публиком приближавајући им неке од текстова са којима се никад нису сусрели, истовремено ненаметљиво оплемењујући им душу. Молитве и различити поучни текстови исписани на најлепши могући начин теше, преображавају, и дају наду посматрачу. *Шта повезује иконопис, калиграфију и рестаурацију? Све три наведене области црквене уметности: иконопис, калиграфија и рестаурација, имају сличне узвишене циљеве о којима сам говорила. Истовремено и приступ коме теже црквени уметници им је заједнички, а то је стварање кроз одрицање од самовоље и послушно и смирено прихватање ауторитета наших претходника. Стварање кроз послушност у иконопису се односи на поштовање канона. На првом месту за иконописца је изображавање личности светога, тј. етоса којим је живео и због кога сматрамо да је прослављен у Царству Божијем, те због чега за нас он представља модел хришћанског живота. Притом, печат самог иконописца треба да буде на последњем месту. Калиграфија на првом месту треба да истиче значај и смисао текста који је исписан и да нам приближи његову дубину, као и да нас научи да стремимо вишим идеалима. Рестаурација нас уводи у свет претходног ствараоца. Таленат рестауратора је у томе да што боље осети свет уметника чије дело обнављамо и да му служи, опет због виших циљева лишавајући се сопственог сликарског изражавања. Све три наведене дисциплине су потврда талента за оног уметника који је научио да ради на себи, који је научио да се смири пред задатком који се од њега тражи и да радећи на својој унутрашњости напредује и у ликовном смислу. *У каквом су односу икона и Литургија? Сама Литургија је икона на више начина. Прво Литургија је икона Царства Небеског по структури саме заједнице: у самој Литургији имамо Епископа који символизује Христа, свештенике који символизују Апостоле, ђаконе који символизују Анђеле, верни народ у Цркви који символизује Свете и вернике сабране око Христа. Литургија је такође и икона Тела Христовог по Светом Апостолу Павлу. Тако смо сви ми који се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, уједно и удеоници тог Тела чија је Глава сам Христос. Икона има и употребну функцију у Богослужењу, будући да ми иконе осветљавамо светлошћу свећа и кандила, кадимо их и целивамо, носимо у литије итд. Тако, поштујући иконе, ми градимо лични однос са Личношћу која је изображена на њима. Такође, и сам храм је једна јединствена икона. То је сасвим очигледно када данас уђемо у Храм Св. Саве на Врачару, који је сада у потпуности живописан мозаиком. Храм је блистави пример у томе како сваки храм можемо да доживимо као само Царство Небеско, у коме су Пресвета Богородица, сви Анђели и Свети, као и народ Божији сабрани око Христа. *У духу претходног питања шта бисте рекли о савременом човеку и иконопису? Човек изразито визуелно доживљава свет који га окружује. Међутим, савремена цивилизација често злоупотребљава човекову подложност утицају слике, те смо преко телевизије, филма, телефона итд. бомбардовани различитим визуелним садржајима. Та пријемчивост за визуелни доживљај указује на чињеницу да је икона неопходна савременом човеку. Она је прозор у Вечност, како се често каже теологија за неупућене. Једна икона говори хиљаду језика, те помоћу ње верници али и они који то нису могу да приме и разумеју истине хришћанске вере. Она привлачи својом једноставношћу, искреношћу и својим аскетским приступом сликарству. Све претходно наведено указује на чињеницу да је она контраст свету који нас свакодневно окружује, што је чини изузетно занимљивом за савременог посматрача. Икона за нас представља оприсутњење вечности односно оностраног. У наш видокруг она доводи сегмент вечности, и гледајући је ми се поучавамо. Она Јеванђеље у бојама које нас истовремено упућује на молитву и на живот у Христу. *Шта Вам се чини као најважније за нас савремене вернике? Ми савремени хришћани, као и толике генерације хришћана пре нас, морамо улагати труд у то да еванђелске и предањске идеале покајања и истрајне молитве непрестано враћамо у центар свога живота. Сви смо свесни тога да појам греха у саврменој цивилизацији представља нешто готово неприхватљиво, нешто што и ми сами често избегавамо. Савременом човеку чини се да је свака врста уживања и слободе нормална. Међутим, Свето Писмо и црквено предање, ако у њих мало загребемо, видећемо да постоји много тога што нас може одвести у вечну пропаст. Зато основна духовна хигијена од нас тражи да сагледавамо своје поступке и да се за оне који нису у складу са Еванђељем искрено покајемо. То овога може да нас доведе само ако промишљамо о свом вечном спасењу. Истрајност у молитви подразумева да се наша молитва не завршава оног момента кад се завршила Света Литургија на којој смо присуствовали једном недељно, већ да молитва постане наше дисање. Трудимо се да у сваки моменат нашег живота удахнемо речи молитве, опет бивајући непрестано свесни долазећег будућег Суда и Царства Божијег. *Како утиче молитвени живот на једну савремену породицу? Хришћанска породица у сваком времену је тежила да буде једнодушна у љубави и молитви. То и ми данас морамо да чинимо. Свети Старац Порфирије Кавсокаливит каже да је „светост родитеља најбоље васпитање у Господу“. Родитељи стога треба да се труде да буду носиоци свих врлина, дајући себе максимално у безусловној љубави према својој деци. Деца ће на првом месту учити у својој кући гледајући своје родитеље како се непрестано труде око сопственог исправљања кроз покајање и исповест, те највеће дарове човеку који од најгорих грешника праве свеце. *Која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара? Порука за ваше читаоце била би крајње једноставна: сви треба да се трудимо да пронађемо своје инспирације за духовни живот. Не треба да се бавимо лошим причама које могу само да ране наше душе и да нас заведу па да помислимо да узрастамо тако што се бавимо нпр. туђим грешкама. За покајање, преображење, и нови почетак са Христом никад није касно. Разговор водио: катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 377. броју Православног мисионара (стр. 51-54) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Празник Преображења Господа нашег Исуса Христа један је од дванаест великих Господњих празника из домостроја нашега спасења. Овај празник по својој тематици повезан је са свим оним спасоносним догађајима из Спаситељевог живота који су се догодили непосредно пред Његово страдање и славно Васкрсење. Како би пред своје страдање апостолима на видљив и опитан начин открио своју Божанску силу и славу, Христос је на високу Таворску гору повео Апостоле Петра, Јакова и Јована и пред њима се Преобразио показавши им своју Божанску славу и силу. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство. Према еванђелским сведочанствима у тренутку Преображења Спаситељево лице засијало је као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост. Такође еванђелско казивање нам сведочи о јављању Старозаветних пророка Мојсеја и Илије приликом Христовог Преображења. Из синаксара празника Преображења Господњег: Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: "Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!" - При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: "Устаните, не бојте се!" И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше. Богослужење празника Преображења Господњег На основу еванђелских сведочанстава о свештеном догађају Преображења Господњег на Тавору, сва химнографија овог празника велича Господа као дародавца вечне и незалазне светлости која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет. Са друге стране мноштво црквених песама наглашавају значај апостолског присуства у контексту њихове вере која је била пре Преображења поколебана. Преображењем својим Христос је своје ученике испунио незалазном Божанском светлошћу најављивајући им незалазну светлост славног Васкрсења, показујући тако не само апостолима, већ и свакоме од нас, првобитну красоту свакога човека. Преображење као празник Христове Божанске светлости у богослужењу се велича као јављање светлости и славе Божје које ће бити удостојени сви они који у овом животу сијају у светлости врлинског и богобојажљивог живота. Еванђеље нас подсећа да је Преображење било укрепљење и охрабрење апостолима уочи Христовог страдања, а богослужење овог дивног празника својим текстом подсећа да је празник Преображења за свакога од нас утеха и охрабрење у свим животним тешкоћама и проблемима са којима бивамо суочени. Почеци богослужбеног празновања Преображења Господњег везани су за период од шестог до осмог века и омилије Светих Отаца на овај светли празник. Већ у осмом веку празник је прослављан у целом хришћанском истоку. Велики део химнографије Преображења саставили су Преподобни Јован Дамаскин, и Свети Козма Мајимски, као и други знаменити црквени песници. Једна од већих богослужбених особености празника Преображења Господњег јесте благосиљање и освећење грожђа. [1] Према нашој богослужбеној пракси овај чин савршава се на празничној Литургији након заамвоне молитве. После тропара и кондака празника презвитер чита молитву за благосиљање и освећење грожђа након чега га три пута кропи освећеном водом. После отпуста Литургије ово грожђе се заједно са антидором раздаје вернима ради благослова. Важно је напоменути да се ово благосиљање и освећење грожђа не врши са „Богојављенском водомˮ већ са водом која је непосредно пре овог чина освећена по чину малог водоосвећења. Такође, битна напомена јесте и да ово благосиљање и освећење грожђа увек мора бити део литургијске заједнице те због тога није дозвољено да овај чин презвитер савршава сам ван присуства црквене-богослужбене заједнице. У Романовом типику налазимо на примедбу о благосиљању и освећењу грожђа: „Примисмо од Светих Отаца заповест да на овај спасоносни празник Преображења једемо грожђе, које презвитер благосиља и даје ради благослова после антидора. Ко од братије прекрши ову заповест и једе грожђе пре Преображења, забрањује му се да једе грожђе кроз цео месец август, јер је преступио заповест, али и да се научи покоравању заповести. Ово се односи и на све монахе који обрађују винограде. После овог празника грожђе се ставља на трпезу братији три пута недељно: понедељком, средом и петком. Овако се чини и са смоквама и осталим воћем када дође време да се једе. Братији се увек опрашта! Према неким старим типицима грожђе се благосиља и почиње јести тек на Успеније Пресвете Богородице. ˮ[2] Молитва освећења грожђа на Преображење: Боже, Боже наш, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој, Господ наш Исус Христос, назове Чокотом, и благодаћу Твога Духа учинио си да Његов род буде узрок бесмртности; благослови и сада, Господе, овај род винограда, и подај освећење и напредак душе са телесним здрављем свима који га једу; благодаћу својом сачувај наш живот у спокојству украшавајући наше душе Твојим вечним даровима који се не могу одузети и дарујући увек мир своме народу. Благослови, умножи и учини да увек изобилно рађају виногради оних који ти верно служе, а њихове домове испуни свим својим земаљским добрима, да имајући свега свагда обилују у сваком добром делу. Благодаћу милосрђем и човекољубљем, Јединородог Сина Твог са којим си благословен, са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин. У својој омилији на празник Преображења Господњег преподобни отац Јустин ћелијски богомудро и богонадахнуто поучава: „Данас је, браћо, Празник Светог Преображења. Преображење, – шта је то? Шта је на данашњи дан Господ Христос казао људима? Какву истину? Шта је открио њима кроз данашњи свети Празник? Он је данас показао да је Богочовек, Он је то данас показао на гори Тавору, преобразивши се пред ученицима. Лице му је засијало као сунце и јаче од сунца. Хаљине су постале беле као снег, Апостоли су попадали од те велике Божанске светлости, – од чуда, од ове велике и свете тајне. Гле, Он открива Своје Божанство! Казује да је Бог. Он, Кога су људи сматрали за Учитеља из Назарета, сина Јосифа и Марије, дрводељу. Гле, одједанпут показује Себе као Бога, и показује да је Он у тело Своје сместио све Божанске силе, сву Вечну Божанску Истину, Вечни Живот, Вечну Правду, сва Небеса. Сав Бог сместио се и стао у мало људско тело. Каква велика и света тајна, браћо!ˮ Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна светлост, молитвама пресвете Богородице, Даваоче Светлости, слава Теби! (тропар) На гори си се преобразио, и колико су могли да поднесу ученици су видели Твоју божанску славу, Христе Боже, да када су Те видели распетог, разумели су Твоје вољно страдање, и свету су проповедали да си Ти заиста Очева Светлост. (кондак) Бранислав Илић, теолог [1] Где нема грожђа типици напомињу да се врши освећење јабука, или других плодова, са разликом да се у том случају не чита молитва за благосиљање и освећење грожђа, већ молитва за благосиљање и освећење првих плодова. [2] Мирковић, Хеортологија, стр. 252-253.

Како нам о томе сведочи свето Јеванђеље, Господ Исус Христос је са тројицом Својих апостола – Петром, Јаковом и Јованом, узишао на гору Тавор како би се тамо заједно помолили (Лук. 9, 28). На врху горе Тавор Господ се преобразио пред Својим ученицима. У том тренутку, Његово лице је засијало као сунце, а Његова одећа је постала бела као светлост. У часу Преображења Христовог појавила су се и два старозаветна пророка – Мојсије и Илија. Видевши тај чудесни свештени призор, апостол Петар се обратио Господу речима: Добро нам је овде бити (Мат. 17, 4). Истовремено, из облака који се појавио приликом Христовог Преображења, чуо се глас Оца Небескога, Који је рекао: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега слушајте (Мат. 17, 5). Преобразивши се пред тројицом апостола непосредно пре Свога страдања, Господ им је показао Своју божанску силу и славу, у оној мери у којој су они могли то да виде, спознају и доживе очима, умом и срцем. Преображењем Господњим на Тавору, пројављена је и слава обожене и прослављене људске природе у Христу, али и слава будућег Царства Божјег. Апостолима, а преко њих и свима нама, откривена је божанска слава Онога по Чијем лику смо створени. Према речима Епископа бачког др Иринеја, „сви смо призвани да суделујемо у тој слави Преображења, да видимо Господа Христа Прослављенога, и да и Он нас, по Својој милости и љубави, прослави Својом вечном славом”. У Христовом славном Преображењу остварено је и преображење пале људске природе која је укаљана грехом прародитељâ. Говорећи о суштинском смислу и значају Преображења Христовог у контексту Домостроја спасења, преподобни Јустин Ћелијски истиче следеће: „Светли дан Христовог Преображења јесте дан просвећења и обожења људске природе. Тог дана је Богочовек Христос Својом свемоћном и свеспасоносном силом захватио поцрнелу од греха природу људску, и просветивши је обоготворио. Зрачећи и блистајући ослепљујућом светлошћу свога преславног Божанства, Господ Христос је на Тавору свет просветио. Својим страшним Преображењем Господ Христос је објавио превечну тајну која је била сакривена, и људске су очи виделе невиђено: тело земно блиста божанским сјајем, тело смртно зрачи славом Божанства. Својим Преображењем Господ благи је преобразио образ Божји у човеку, те је он заблистао у своме првобитном сјају и лепоти. Спаситељево Преображење је извор непресушне преображајне силе која преображава сву твар и сва бића, због чега и кличемо чудесном Спаситељу: Преображава се твар очигледно Твојим Преображењем, Христе” (Догматика Православне Цркве II). У доленаведеном тонском запису можете чути беседу Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, изговорену на празник Преображења Господњег, 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свети Лав Велики, папа римски Беседа на Преображење Господње Исус је желео да наоружа своје ученике великом снагом духа и постојаношћу која би им омогућила да без страха узму свој крст, упркос његовој одбојности. Такође је желео да они не поцрвене због његовог страдања, да се не постиде стрпљења са којим је требао да поднесе тако окрутно страдање, иако није изгубио ни најмање славу своје моћи. Исус је „узео са собом Петра, Јакова и Јована и поведе их на високу планину“, и у том тренутку показа им сјај своје славе. Чак иако су они разумели да је божанско величанство обитавало у њему, и даље нису били свесни моћи садржане у том телу које је закривало божанство... Свети Лав I папа римски (од 29 септ. 440 до 10 нов. 461) Фреска из Santa Maria Antiqua (Roma) Господ манифестује своју славу у присуству многих сведока и чини да тело, које му је заједничко са свим људима, има толико сјаја „да његово лице постаде налик сјају сунца, а одећа једнака белини снега“. Ово преображење, несумњиво, имало је за циљ пре свега уклањање из душе ученика скандал крста, тако да понижење Страдања, добровољно прихваћеног, не би пољуљало њихову веру... Али, према плану ништа мање предострожном, он је дао чврст темељ нади свете Цркве, како би цело тело Христово постало свесно каквог би преображења било предмет и такође да би удови узајамно обећали учествовање у тој слави која је блистала у Глави. О тој слави је сам Господ, говорећи о величанству свог другог доласка, рекао: „Тада ће праведници засијати као сунце у царству Оца њиховога“ (Мт 13, 43). Исто је тврдио и апостол Павле говорећи: „Верујем да патње садашњег времена нису упоредиве са будућом славом која ће се открити у нама“ (Рим 8, 18)... У другом пасусу он још каже: „Јер сте, уствари, мртви и ваш живот је већ скривен са Христом у Богу. Када се јави Христос, живот ваш, тада ћете се и ви с њим пројавити у слави“ (Кол 3, 3-4). * * * - Лепа мисао из једне друге беседе папе Лава „Сви они који су у Христу поново рођени задобијају краљевско достојанство знаком крста. Помазањем Светим Духом су затим посвећени у свештенике. Тако да не постоји само та специфична служба која одговара нашој функцији, јер су сви хришћани обучени у духовну и натприродну харизму, која их чини учесницима краљевске лозе и свештеничког позива. Зар није краљевска функција да душа, покорна Богу, управља својим телом? Није ли свештеничка улога посвећивање чисте савести Господу и приношење беспрекорне жртве нашег обреда на олтар срца? Божијом благодаћу ове су функције заједничке свима“. Лавове текстове превела Сузана Ђуровић. Срећан празник преображења из Рима вам желе Сузана и Ава Зоран

Престони празник Саборног храма Преображења Господњег у Загребу прослављен је вечерњим богослужењем уочи празника које је служило свештенство Саборног храма и Светом архијерејском Литургијом којом је на сам празник началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г. Г. Порфирије. Његовом Високопреосвештенству су саслуживали архимандрит Стефан (Поњарац) из Епархије британско-скандинавске, јереј Душан Андрић из Фоче, јереј Дејан Мандић из Копра, јерођакон Атанасије (Вујовић) из Митрополије црногорско-приморске и братство Саборног храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После прочитаног Јеванђеља беседио је Митрополит Порфирије. “Славећи Христове празнике, празнике Пресвете Богородице и Светих, ми откривамо смисао и значај тих празника за нас и за наше спасење, јер сви догађаји из Христовог живота који се славе у Цркви нису ништа друго него пројава и потврда љубави Божије према нама људима. То је пројава љубави Божије и бриге Његове за спасење свих људи без изузетка, али исто тако и за остварење смисла читаве творевине. У догађају Преображења Господњег открива се смисао нашега постојања. Наиме, Бог је дошао у свет и узео на себе потпуну људску природу, а сада, успевши се на Гору Тавор, будући Бог, али у људској природи, ту природу преображава. С једне стране Бог узима на себе нашу природу да би је нераскидиво сјединио са собом, али та природа у јединству и у заједници са Богом позвана је да буде преображена. У догађају Преображења Бог нам показује где је наше порекло и одакле смо ми. У тој светлости Он заправо показује наше будуће стање, наше преображено стање и преображену природу. У исто време показује да је та будућност већ овде са нама, једноставно речено, да оно што је наше назначење и наш циљ, односно оно што нас чека треба, већ овде и сада, да буде наше искуство. Kорен нашег постојања није овде у историји него, по речима апостола Павла, чекамо град који ће доћи, Горњи Јерусалим, Царство Божије које нам је дато да га већ овде и сада кроз Цркву живимо. Зато је наша лична Гора Тавор, место на коме ми доживљавамо печат и круну свога преображаја, управо света Литургија. Она је почетак и крај. Храм није напросто место где ми долазимо и молимо се за наше духовне и личне потребе. То је место где се служи света Литургија и где се ми причешћујемо Телом и Крвљу Христовом и тако постајемо сутелесници и сукрвници Христови, постајемо део Његовог тела, али истовремено постајемо једно и међусобно“. Празнична радост увећана је и Светом Тајном рукоположења. Током свете Литургије Митрополит Порфирије је у свештени чин ђакона рукоположио Александра Лукића, дипломираног теолога из Горњих Смртића. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Празник Светог Преображења Господњег у Требињу прослављен је радосно, како и доликује, у цијелом граду. Свечаности су организоване кроз све институције града, и може се рећи да је свако ко је био присутан могао осјетити радост празника и слогу свих грађана у заједничкој намјери да овај велики празник што боље прославимо. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У недељу 18. августа домаћини Херцеговине су организовали још један успјешан Сајам меда и вина гдје су гостима и домаћима понудили и послужили своје најбоље производе. Културни центар и Музеј Херцеговине су у част празника организовали пригодне изложбе о животу Светог владике Николаја и научника Михаила Пупина, као и сликарке Милене Шотре Гаћиновић. Празнично бденије окупило је братство Саборног храма, бројни народ и госте. Након празничног бденија у Саборном храму, за културно забавни програм постарао се Полицијски оркестар МУП-а Републике Српске концертом на Тргу Слободе. Празнично јутрење и Света архијерејска литургија били су главни догађај славе града. Светом литургијом је началствовао епископ Диоклијски Методије Остојић, уз саслужење епископа ЗХиП Димитрија и бројног свештенства из свих крајева свијета. Велики литургијски сабор увеличан је рукоположењима тврдошких монаха Теофила у чин ђакона и ђакона Антонија у чин јеромонаха. По освећењу грожђа и славског колача услиједило је полагање цвијећа на Споменик браниоцима Требиња, а у порти храма организован је пригодан културно умјетнички програм. Свечаност празника обиљежена је и свечаном сједницом Скупштине Града Требиња. Градоначелник Мирко Ћурић дочекао је званице у Културном центру. У раним вечерњим сатима у Музеју Херцеговине изведена је монодрама првака зрењанинског позоришта Јовице Јашина уз учешће хора Светог Серафима Саровског. Празнично вечерње је крунисано свечаном литијом улицама града којом је началствовао наш епископ Димитрије. Велику част и благослов за наш град је учинила посјета епископа Будимљанско Никшићког Јоаникија и епископа Диоклијског Методија који су молитвено благословили наш град у свечаној литији заједно са бројним придошлим свештенством. У свечаној литији учествовали су и предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик, народни посланици Скупштине Републике Српске, као и бројни гости из културног и јавног живота Републике Српске, Србије и Црне Горе. Надахнутим бесједама вјерном народу обратили су се епископи Методије и Димитрије. Након завршетка свечане литије, за коју многи тврде да је највећа и међу најсвечаније организованим до сада, бројну младост и љубитеље музике обрадовао је концерт Калиопи на Тргу Слободе. У литији су учествовали сва спортска и културна друштва града, бројни хорови, а величини и љепоти сведоче бројне фотографије и одушевљење свих који су имали част да присуствују и узму учешћа у свечаности празника Светог Преображења Господњег. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

У понедељак, 19. августа 2019. године, на празник Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у рудничком манастиру Благовештење. Епископу су саслуживали: протојереји-ставрофори Драгољуб Ракић, Миладин Михаиловић, Спасоје Јанковић, Драгољуб Кеџић и Драган Васиљевић, протојереј Јован Биберџић, јереј Филип Милуновић и протођакон Иван Гашић. Звучни запис беседе По прочитаном Јеванђељу, владика Јован је подсетио да је сваки празник сећање на неки догађај из Господњег, Богородичиног или живота светитеља, а њихов смисао у свима нама побуђује духовно сећање на њега. Затим, говорећи о самом празнику Преображења Господњег, владика Јован је јеванђелским цитатом описао Господа Исуса Христа, рекавши: “Преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост (Мт 17, 2). Заиста, браћо и сестре, Христова светлост је била светлија од сваке створене светлости и то су, управо, видели апостоли Петар, Јован и Јаков”. Опоменувши да преображење није само моменат у једној епохи, већ непрекидно прослављање Христа у животу Цркве, епископ је рекао да је сваки човек сарадник Божији, када подстиче свој живот на преображај. Извор: Епархија шумадијска

Поводом великог хришћанског Празника и славе храма, Преображења Господњег, у понедељак 19. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије предстојао је Светом архијерејском Литургијом у Радоини код Нове Вароши. Саслуживали су парох радоински протојереј-ставрофор Слободан Милошевић, парох прибојски протојереј Спасоја Вујанић и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Говорећи о лепоти и величини Празника Преображења Господњег, Празника целе Цркве Христове, Епископ Атанасије је најпре указао на то шта је људски род добио од неба: – Нема већег дара од тога, од те личности Господа Христа. Зато Црква показује на Њега, на Његову личност и на све оно што је у вези са Њиме, на оно што Он чини, на оно што Он даје. А оно што Он може дати указано је управо данас, на Празник Преображења. На данашњи дан Господ Христос је изнео на видело слику свога вечног царства, Царства небескога, које је смисао и циљ целокупног људског живота. У то своје царство вечно Господ Христос жели да уведе нас. – Господ је нама заповедио да настојимо да живимо светлим животом као што је Он сијао на Таворској гори. А то ћемо моћи само ако будемо живели по Његовој науци, по Његовој љубави и вери. Он је рекао: Нека се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег небескога. Дакле, треба светлити светлим добрим делима. Сваку светлост од Христа Бога ми славимо, истичемо, јер је она за показивање. Црква истиче све оне који се поправљају као светле примере, све праведнике јер су оставили светао пример и светао траг у животу. И у нашем роду имамо много светлих примера које истичемо и славимо, од косовских мученика до многих мученика наших дана. – Уместо светлих примера и светлих дела неки људи желе да укажу на мрачна лица и мрачна дела са намером да некога помраче, понизе, поругају. Они тиме раде супротно Празнику Преображења, супротно вољи Божјој. А ми не радимо тако. Ми данас истичемо светли лик Христов и светли лик Његових ученика и Његових следбеника, чију славу, како каже свети владика Николај, нико неће одузети и нико неће помрачити. То је основни смисао данашњег Празника, да славимо оно што светли, оно што је корисно. Јер нас данашњи Празник позива у оно што празнујемо, да будемо учесници светлости, да светлост видимо и да и сами светлимо, па да онда та светлост буде повод и подстицај другим људима да славе Оца небеског. Нама је циљ и жеља да буде што више људи који ће славити Бога и на тај начин се спасавати, да буде што више светлости у овоме свету, поучио је Епископ Атанасије присутни верни народ. Они који су се постом и молитвом, праштањем и сваком другом врлином припремали да дочекају овај велики светли Празник Господњи кроз свету тајну причешћа су се сјединили са Господом Христом и своју душу умили и просветлили божанском светлошћу. Након заамвоне молитве, предвођени својим Епископом, сви присутни су кренули у трократни опход око храма уз певање Богу и прослављање Бога а онда је испред храма Преосвећени пререзао славски колач и осветио славско жито и нове плодове винограда на корист и добробит свих оних који ће их употребљавати. Извор: Епархија милешевска

У навечерје празника Преображења Господа и Спаса нашег Исуса Христа, у недељу 18. августа 2019. године, у храму посвећеном том великом Господњем празнику на Жабљаку, служено је свечано вечерње богослужење. Празничну радост својим присуством и молитвеним учешћем увеличали су Њихова Преосвештенства надлежни Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и Епископ рашко-призренски г. Теодосије, који је поводом традиционалног Преображењског сабора на Жабљаку стигао у пратњи свештенослужитеља, професора и ђака Призренске богословије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Празничну вечерњу службу служио је отац Хризостом, игуман манастира Црна река из Епархије рашко-призренске. Петохлебницу је благословио владика Теодосије. У молитвеном сабрању је учествовало монаштво из неколико манастира и верни народ Жабљака. Архипастирским словом обратио се Владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије, поздрављајући речима срдачне добродошлице госте Преображењског сабора на Жабљаку, нарочито епископа Теодосија, који је са братством Шибалић, домаћин славе. -Благодаримо нашем драгом владици Теодосију, који нам је и раније долазио, а посебно нам је драго што је довео овдје професоре и ученике Призренске богословије, што је са њим дошао и игуман манастира Црна река, те што смо овако лијепо на Жабљаку, на високом Дурмитору, започели прославу овог великог, свенародног, свехришћанског празника, који је празник Божје свјетлости, Божје милости, Божјег промишљања о свима нама, казао је Владика. -На празник Преображења Христовог прослављамо Божанску свјетлост која се јавила из Христовог лица и Христових хаљина, а то за нас хришћане значи да је наша вјера свијетла. Ако нам је вјера свијетла, онда треба да су нам и дјела свијетла, мисли, намјере и све што чинимо да чинимо у славу Божју, призивајући Божју свјетлост која нас кријепи, просвећује, очишћује и укрепљује на свако добро дјело. Ваше Преосвештенство, владико Теодосије, добро нам дошао! Добро дошао у свој стари завичај. Ми хришћани треба да памтимо, за нас су то важне ствари, мјесто одакле потичемо и одакле потичу наши преци. Ваши преци су одавде са Дурмитора, а у доба Карађорђевог устанка су прешли у ослобођену Србију. Хвала Богу, те се везе нијесу покидале и захваљујући Вашој љубави те ћемо везе да ојачамо и обновимо, нагласио је владика Јоаникије који је свима пожелио срећан наступајући празник Преображења Христовог, да буде на здравље домаћинима славља, братству Шибалића, који су ове године са владиком Теодосијем предузели велику обавезу да дочекају и угосте народ после свете службе. -Нека вас Бог награди за вашу љубав и доброту, нека Господ да снаге нашем драгом владици Теодосију да на Косову и Метохији носи свој крст, као и до сада што га је јуначки, храбро, светосавски, светолазаревски носио. Нека га кријепе молитве Светог кнеза Лазара, Светог краља Стефана Дечанског. Свето је наше Косово и сви ми, када долазимо у косовско-метохијске светиње, код наших Срба, код нашег страдајућег народа на Косову и Метохији, ми се њиховом вјером укрепљујемо и њиховим примјером храбримо, поручио је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Светом архијерејском Литургијом, коју су служили Преосвећена господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и рашко-призренски Теодосије, традиционалном литијом и благосиљањем славског колача и грожђа прослављен је празник Преображења Господњег, који је крсна слава града и жабљачког Саборног храма. Преосвећеним Епископима Јоаникију и Теодосију саслуживало је свештенство и свештеномонаштво епархија Црногорско-приморске, Будимљанско-никшићке и Рашко-призренске. Празничном богослужењу присуствовао је, у великом броју, верни народ жабљачког краја са којима и гости тог живописног града под Дурмитора. Литургију су појањем пратили професори и ученици Призренске богословије, а светом причешћу приступили бројни верници. Уследила је свечана свенародна литија кроз Жабљак, коју су предводили Владике са свештенством. Уз певање тропара и читање светог Јеванђеља, празнична литија верног народа уз молитвени ход се вратила се ка Саборној цркви. Празник Преображења Господа и Спаса нашег Исуса Христа честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије: -Данашњи празник, празник Божје свјетлости вјечне, коју је Христос донио у овај свијет, њоме загријао наша срца, просвијетлио је наше умове и душе, испунио том свјетлошћу и вјером наше биће, испунио га љубављу да љубимо Бога и једни друге. Ево, данас, великог празника, велике радости; посебно нам је драго што је са нама овдје, али не као гост, него као домаћин наш драги Епископ рашко-призренски Теодосије, заједно са својим рођацима Шибалићима, Дурмиторцима. Он је ове године домаћин славе на Жабљаку, са братом Гораном Шибалићем и осталим рођацима, а довео нам је професоре и ученике Призренске богословије те су нам ово богослужење овако лијепо украсили. Донио нам је благослов и мирис Косова и Метохије, мирис светиње, мирис косовских божура, мирис своје љубави су нам донијели. Зато од срца благодаримо драгом владици Теодосију и његовим рођацима, који су се потрудили око данашњег славља, јер тиме се утврђује наше заједништво. -Преци Епископа рашко-призренског Теодосија, отприлике у Карађорђево доба, напустили су ове крајеве, придружили се великом Вожду у ослобађању Србије и тамо остали. Из тог корјена имамо нашег драгог Владику рашко-призренског. То је велики благослов, велики је то благослов и за ово мјесто да се обнове везе међу браћом, да ова граница, која је вјештачки постављена не подијели браћу и да их не раздијели, а видимо да многи раде на томе. Ко то безумни свијет ради да завађа један те исти народ и да га дијели! То се намјерно ради, али, надамо се, да нико неће моћи браћу да подијели, никаква граница, никаква ријека, никакви неспоразуми, који привремено настају, али и пролазе. Те неспоразуме највише разгони данас владика Теодосије на Косову и Метохији, па и овдје код нас, истакао је епископ Јоаникије, поздрављајући Владику рашко-призренског г. Теодосија речима срдачне добродошлице. Архипастирском беседом обратио се и епископ Теодосије, заблагодаривши епископу Јоаникију, свештеницима, монаштву и мештанима Жабљака и Дурмитора, који су учествовали у светој Литургији, да заједно, у радости Божјој, у светлости Преображењској, прославе један од најрадоснијих празника наше Цркве: -Данас се Преображење слави широм света, али посебан је осећај славити Преображење овде на Дурмитору, другом Тавору. Знамо из Светог писма, светог Јеванђеља како је Господ, пред своје спасоносно страдање, узео три вољена ученика Петра, Јакова и Јована и повео их ноћу на гору Тавор, да би се заједно помолили Богу. Повео их на високу гору Тавор да би свима нама показао да је потребно трудољубље у нашој вери, потребан је подвиг, потребно је да нашу веру потврдимо делима, а подвига нема без љубави Божје. Господ је изабрао гору Тавор да би се ту преобразио у слави својој, да би показао ученицима својим, а преко њих и нама, Цркви својој, да је Он Бог, показао је онолико колико су они могли тада да приме божанску светлост и славу своју. На гори Тавору високој да би тиме показао и нама да ми морамо из низине да се попењемо на висину, да оставимо оно свакодневно, житељско, пролазно и да се очима вере, наде и љубави Божје уздигнемо и ми на гору Тавор ка богопознању, да би се ту сусрели са живим Богом и примили божанску нетварну светлост, беседио је владика Теодосије. -Кроз многе нам невоље ваља проћи у овом животу да би наследили живот вечни. Овде на овим просторима народ је пролазио своју голготу и даље је пролази. На нашем Косову и Метохији, одакле долазимо, такође, наш верни народ пролази своју голготу, али не очајава зато што је Господ са нама. Господ допушта страдање да би били ближи Њему и да би се кроз страдање очистили и припремили за Њега, али нас Господ не оставља, већ је рекао да ће бити са нама у све дане и нашег страдања, наших невоља, туге, али и радости. Они који страдају за име Божје, сви ти мученици, и они бивају обасјани божанском светлошћу, а из рода нашег, као што је бивало и на овом светом месту где стојимо, било је наших предака, који су се држали истине и правде Божје, положили су свој живот за Бога, за отачаства и нас потомке њихове, да би ми данас били то што јесмо, именом, презименом и крсним знамењем. И ми, браћо и сестре, да не посустанемо, да нам Господ дометне вере и храбрости да ходимо путем којим су они ишли за Христом, да и ми оставимо те вечне вредности нашим потомцима, поручио је Епископ рашко-призренски Теодосије који је захвалио владици Јоаникију, свештенству, монаштву и верном народу Црне Горе на братској љубави и подршци коју пружају Косову и Метохији и њима који данас тамо живе. -Немамо никог ближњег, немамо никог пречег од вас, јер сте с нама у све дане, нарочито у дане страдања, што сте потврдили 1999. и 2004. до данашњег дана. Ми то никада не заборављамо. Како рече Владика Јоаникије: Не може нас нико поделити. Како може неко поделити оно што је недељиво, а данашња света Литургија, свето причешће и данашњи празник чини да ми будемо то тело недељиво и да нас као такве Господ позна и призна за своје, казао је владика Теодосије. У име Црквене општине Жабљак добродошлицу је пожелио г. Свето Шљиванчанин који је подсетио на јубилеје које ове године Епархија прославља: 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и 20 година архипастирског служења владике Јоаникија: -Нашем духовном оцу владици Јоаникију честитамо јубилеј са молитвеном жељом да нам још много година служи у здрављу и сваком добру, јер под његовим духовним руководством осјећамо се сигурни и радосни као дјеца поред доброг родитеља, који мудро, сигурно и домаћински управља нашом светосавском епархијом. Данашњи велики празник нас обавезује да кажемо, онако како су наши преци након боја на Шаранцима завјетно, крвљу и знојем изградили свете храмове Преображења Господњег овај овдје на Жабљаку и онај на Шаранцима у Кршу, као и остале светиње овог краја, да и ми у ово смутно вријеме не можемо, нити смијемо дозволити да их ико присваја и скрнави. И данас, на Жабљаку, на Преображењском сабору, понављамо да се завјетујемо и заклињемо да ћемо чувати, бранити и обнављати своје светиње, ћивоте наших светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака. Неће наслиједити славу они који дијеле, слава чека оне који сабирају и мире. Надлежни парох Миливоје Јововић уручио је епископима Теодосију и Јоаникију на дар панагије. Преломљен је славски колач домаћина славе братства Шибалића заједно са Преосвећеним Епископом г. Теодосијем. Део славског колача и обавезу да буде домаћин славља идуће године преузео је г. Миленко Митровић. Освештано је и благосиљано грожђе које је дељено народу. У наставку је уприличено црквено-народно весеље и трпеза љубави коју су, у порти Парохијског дома, организовали Црквена општина Жабљак и братство Шибалића. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Евхаристијским сабрањем у бачкопаланачким храмовима, 19. августа 2019. године, прослављен је празник Преображења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Тај празник је слава Радио Тавора, који носи име по гори на којој се Господ наш преобразио. Славски колач и кољиво је освећено у Светојовановском храму, на светој Литургији коју је служио протопрезвитер Радослав Живанов, свештеник у пензији, уз саслужење протопрезвитера Стевице Илића, главног и одговорног уредника Радија, и презвитера Србољуба Срдића. У продужетку свете Литургије служен је парастос задужбинарима Стевану и Јудити Милановић, који су Црквеној општини бачкопаланачкој даривали зграду Парохијског дома и 30 јутара земље. Извор: Српска Православна Црква

На празник Преображења Господњег, у скиту манастира Гргетег обележена је храмовна слава. Светом Литургијом је началствовао настојатељ манастира Гргетег архимандрит Доситеј уз саслужење свештенства, јеромонаштва и ђаконства наше Свете Цркве. Велики број верника окупио се у овој велелепној светињи. После Свете тајне причешћа и опхода око храма пререзан је славски колач и освештано жито и грожђе. Трпезу љубави су приредили кумови славе. Извор: Радио Српски Сион

Обављајући проскомидију свештеник у средиште дискоса ставља део хлеба који се зове Агнец. То је онај хлеб који постаје Христово Тело као резултат службе и освећења, услед додира Духа. Око овог хлеба се по специјалном редоследу ређају честице у част Богородице, Претече и свих светих, а затим – свих живих и преминулих. Тако је на дискосу видљиво представљено сабрање око Христа целог човечанства које је спасено и које се спасава. Исто тако видимо како Христос на дан Преображења окупља око Себе на гори живе и умрле. С тројицом земаљских сапутника и ученика Господ се пење на гору, а тамо је до зрака Његове славе која је заблистала из царства мртвих дошао Мојсије, а с неба – Илија. И остварило се оно за шта ће Павле после извесног времена рећи: „Њега Бог високо уздиже, и дарова му Име које је изнад свакога имена. Да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом“ (Фил. 2: 9-10). „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним“ (Мт. 5: 17). Тако је Спаситељ говорио проповедајући. И да би потврдили ове речи код њега су дошла двојица најславнијих синова Старог Завета. Као и пре на Синај и Хорив, опет су дошли на гору. Она се зове Тавор. У Мојсију се Христу поклонио закон. У Илији су с Њим разговарали пророци. Обојица су својом појавом показала да је Христос давалац закона и испуњење пророчанстава. *** Мојсију је једном у току великих и тешко објашњивих догађаја Бог рекао: „Али нећеш моћи видети лице Моје, јер не може човек Мене видети и остати жив“ (2 Мојс. 33: 20). Међутим, прошао је дуги низ година, многи нараштаји су се променили. Казне и благослови које је Мојсије предсказао су наизменично силазили на главе синова Израиљевих. На крају је „дошла пуноћа времена“ (Гал. 4: 4) и на земљу је дошао оваплоћени Син Божији. Сад је Мојсије могао да види Његово лице. Мојсије се више није плашио да ће умрети од овог призора, и не само зато што је његово тело одавно лежало у земљи, а само душа се наслађивала гледањем Истине, већ и зато што Јагње Божије Које је дошло да узме на Себе грехове света, не убија, већ греје; не сакати, већ животвори. Апостоли су били у страху. Ако су нешто и говорили, то је било тепање људи који сами себе не разумеју (В.: Лк. 9: 33). Међутим, гости из других светова се нису тако понашали. Двојица највећих пророка су беседила с Месијом. Они „говораху о исходу Његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму“ (Лк. 9: 31). Одбацивање Христа од стране старешина, Његова осуда на смрт, распеће и Васкрсење, били су предмет њиховог разговора. Много, врло много је било откривено Мојсију и Илији у време земаљског живота. Вероватно нису рекли све што су знали. Међутим, још више су имали прилике да виде, да чују и да сазнају овде – на Таворској гори – у присуству тројице уплашених Исусових ученика. Мојсије је толико пута чуо Божији глас! Чуо га је и ушима, и срцем, јер је Господ с њим разговарао као с другом – лично. Сад је видео Онога Који је раније био невидљив и на људском језику нема речи које би описале оно што је осећао. Међутим, Илија је другачије гледао Христа. Илија није умро. Његов повратак на земљу су синови Закона очекивали с огромном напетошћу. Јер, последњи пророк је рекао: „Ево, Ја ћу вам послати Илију пророка пре него дође велики и страшни дан Господњи“ (Мал. 4: 5). Илија, по мишљењу мудраца, треба да дође и, како уче књижевници, „да уреди све“, односно, да помаже и зацари месију. Зато Јудејци кад је Јован дошао у духу и сили Илијиној да проповеда покајање, „послаше из Јерусалима свештенике и левите да га запитају: Ко си ти?“ (Јн. 1: 19). И међу главним питањима је било: Да ли си ти Илија? Јован је тада рекао: „нисам“, зато што он није Илија, већ „глас вапијућег у пустињи“. Дошао је да припреми људе за веру кроз проповед покајања. Он је претеча првог доласка, смиреног доласка искупљења. А Илији предстоји да буде пророк и претеча другог Христовог доласка. Све су то тајне које су се криле од премудрих и разумних, али које су касније откривене деци. А сад Илија с љубављу гледа Цара Израиљевог, Који је уједно и Јагње – невино и које треба да буде заклано. *** Тамо где живи Илија време протиче на другачији начин. На земљи теку године и преплићу се векови. А саговорници анђела – Енох и Илија – не морају да их примећују, пошто живе у близини Бога за Којег је хиљаду година као један дан. Међутим, наступиће време кад ће човечанство представљати једну грешну целину попут испреплетеног змијског клупка. Биће то бескрајно гордо и бескрајно развратно човечанство. Оно ће одбити да се клања Истини и заволеће лаж. Из овог неизлечиво болесног човечанства као горки плод отровног дрвета појавиће се човек који ће волети себе толико снажно као што отац лажи – сатана – воли себе. Овај човек ће се упоредити са Христом и већина људи неће бити у стању да разликује ову грубу лаж од истине. И тада ће Илија прекинути своје непрестане молитве и доћи ће међу људе како би посведочио Истину. „Истински Месија је већ долазио, – рећи ће он народу Израиља. – Онај кога ви узносите и у којег се уздате је преварант.“ Илија се неће плашити да каже истину. Неће се плашити ни да умре за истину, попут Јована који је дошао да проповеда покајање у истом духу као што је Илијин. А сад гледа Христово лице које блиста попут сунца, Његову одећу која је постала заслепљујуће бела и будућност се његовом пророчком оку открива јасније него што се обичан човек сећа прошлости. *** Шта се то десило тамо на гори? То је било Царство Божије које је дошло у сили. Тако је Христос рекао пре Преображења: „Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили“ (Мк. 9: 1). Христос Који сија као сунце. Људи који Му се клањају. Слава Божија која освећује праведнике. Управо то је Царство Божије које је накратко показано малом броју изабраних, али које на крају векова и времена очекује све оне који су записани у Књизи Живота. Један од људи који су били на гори тог дана – Јован – ће временом видети још више дивних откровења. Он ће видети Небески Јерусалим за који ће рећи да „град не потребује сунца ни месеца да му светле, јер га слава Божија осветли, и светлост је његова Јагње“ (Откр. 21: 23). Тако ће Јагње Које је постало светилник на Тавору за петорицу изабраних постати извор светлости за велико мноштво људи који поју: „Нека буде светлост Господа Бога нашег на нама!“, „У светлости Твојој видећемо светлост“, „Боже, буди милостив према нама, благослови нас, просветли лице Твоје на нама и смилуј нам се.“ *** Оно што се десило на Тавору је врло драгоцено. Овај догађај нас учи у Кога заправо верујемо и Кога називамо Спаситељем. То није само Човек и Учитељ. То је Бог пророка, Давалац Закона, најслађи Саговорник древних праведника, вечно сијање Очеве славе, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог. То је Онај Ко је изнад Мојсија. Онај пред Ким стоји Илија. Он је Светлост истине Која просвећује сваког човека који долази у свет. И будућу наду обасјава таворски сјај и најављује нам будуће светло Царство. И само обиље плодова које освећујемо тог дана говори нам о сласти и радости, о богатству и лепоти будућег и предстојећег Царства које неће имати крај. Чак је и воће данас извор мисли за радосно и слатко богословље. Јер о Цару је скривено речено: „Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом“ (Песм. 2: 3). Извор: Православие.ру

На празник Преображења Господњег у храму Светог Јована Владимира служена је Света Литургија. Началствовао је јереј Младен Томовић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић, као и гости: протонамјесник Миленко Пијевац из цркве Светог Георгија у Сурдулици – Епархија Врањска и ђакон Игор Вујисић из Епархије западноевропске. Након што је ђакон Игор прочитао Свето Јеванђеље, бесједом се присутном народу обратио отац Младен. „У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ријетки су, драга браћо и сестре, свијетли и радосни моменти у току Христовога живота овоземаљскога. А један од тих свијетлих и радосних момената је и данашњи Свети празник кога прослављамо – Преображење Господње. Још један свијетли и радосни догађај у току Његовог живота било је Његово крштење у Јордану. Оба пута се чуо глас са небеса: „Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој љубљени Њега послушајте.“ Заиста велики дан за нашу Свету Цркву, дан Преображења Господњег. Видимо у Јеванђељу да је Господ са собом узео своја три ученика: Петра, Јакова и Јована, и повео их на гору Тавор гдје се пред њима преобразио. Гдје је свјетлост небеска сишла на Господа, свјетлост која није од овога свијета, непропадљива вјечна свјетлост. И како се и каже у Светом Јеванђељу – Његова хаљина засија и постаде бијела и Његово лице сијаше као сунце. И још се каже да су ту поред Њега били Свети пророк Мојсије и Свети пророк Илија. Затим слушамо како Петар каже да је добро бити ту, да је добро боравити на томе мјесту и онда говори да сачине три сјенице. Једну Мојсију, једну Господу и једну Илији, па да ту бораве. Заиста, тај Петров осјећај и то што је видио, то је нека његова природна реакција на то што је видио. А то је управо Царство Божије које Господ нама дарује кроз своју благодат, кроз свјетлост своју. И зато и нама Господ у Јеванђељу поручује: „Будите свјетлост свијету.“ Не може се град сакрити када на гори стоји. Зато сви ми хришћани треба да будемо свјетлост овоме свијету. Да своје душе преображавамо том Таворском свјетлошћу, непропадљивом, вјечном. Да мијењамо своје животе, како би и друге људе који нису хришћани, или који нису још увијек познали Христа, преобразили и привели Христу. Заиста то је и циљ нас људи овдје на земљи. Циљ је спасење душе, али циљ је да и ми сами који смо спознали Христа, који смо у овоме храму дошли и долазимо да се молимо Богу, да своје душе преображавамо. Преображавамо их и кроз Свето Причешће и кроз овај пост који постимо сада, али смо дужни и да преображавамо и да приводимо Христу и друге душе, друге људе који нису спознали Христа. То је наша света дужност. Колико можемо и како можемо. А моћи ћемо све више ако се ми будемо трудили да своје душе, прије свега, преобразимо. Да се молимо Богу. Ево имамо и сада овај свети пост Госпојински. Лијепа прилика да себе очистимо од гријеха. Да своје мане и своје страсти заборавимо, да се сколнимо од њих и да свој живот преобразимо. Ето, Господ нам је кроз ово Свето Јеванђеље, кроз овај догађај чудесни који прослављамо, Преображење, управо то и назначио и рекао нам колико је важно да ми себе мијењамо. Зато је и дошао у овај свијет. Ријетки су моменти тих догађаја лијепих у Христовом животу. Све друго је било, боравак са грешним људима, исцјељење разних болесника. Па ево и овај догађај који се десио – Преображење Господње. Кад се све то завршило Господ је сишао са горе Тавор и прво што је урадио тамо је наишао на неког бјесомучника кога је исцијелио. Али Господ, како сам каже, није дошао да спашава праведнике него грешнике. Затим је послије овога услиједило страдање Господње, смрт на крсту, али и Васкрсење. И кроз Васкрсење ми смо добили спасење драга браћо и сестре. Зато је важно да нам то увијек буде на памети. Да нам буде на памети да кроз свој лични преображај и сјећање на овај догађај Преображења, и сјећање на Христово Васкрсење знамо и сагледамо свој живот и да научимо да се клонимо и да се чувамо од гријеха и свакога безакоња, како би били спремни и друге душе које не познају Христа да и њих преображавамо и да и њих приводимо Христу.“ Велики број вјерника данас се причестио Светом Крвљу и Светим Тијелом Господњим, а након свете Литургије освештано је грожђе, које је касније уз нафору подијељено вјерном народу. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Преображења Господњег, 19. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић а којему су саслуживали: протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, као и протојереј Предраг Шћепановић. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након читања из Јеванђеља свима сабранима се обратио началствујући протојереј Бранко Вујачић који је овом приликом говорио о самој суштини празника којег данас торжствено прослављамо. Звучни запис беседе Он се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на саму чињеницу да је овим догађајем, овим чудом, својим преображењем, Господ објавио своју славу, али да је објавио цијеломе свијету да је узео на Себе тијело људско и све наше слабости, али и да је преобразио нашу палу природу и уздигао је у Царство Небеско: ,, Господ је својим преображењем на гори Тавор објавио и живима и мртвима да је Он Син Божији, да је он свјетлост од свјетлости, извор свјетлости и да објави апостолима који ће објавити цијеломе свијету да је Господ узео на себе тијело људско пуно слабости, трулежности, гријеха, страсти, сваке немоћи и муке, да је узео наше тијело да га преобрази, да га васпостави и да га таквог трулежног и гријеховног, али преображеног уведе у царство Божије и да сједне са тим тијелом, нашом природом са десне стране Бога Оца." ,,Изводећи Господ апостоле, ученике своје на гору Тавор, а будући да су се са великим трудом морали попети на гору, показује и ученицима, али и нама на један симболичан начин да без труда нашега, без активног учешћа у нашем духовном животу, без дубљег очишћења, не можемо ући у палату чистоте у Царство Небеско и не можемо бити причасници свјетлости Христове." - нагласио је он. Отац Бранко је у даљем излагању протумачио зашто је са собом на гору Тавор повео баш одређена три апостола, будући да по његовим ријечима на један символичан начин они представљају својим животом и карактерима - наду, вјеру и љубав: ,,Узео је са собом три ученика - апостола. Петра који има тврду Божију вјеру, који Га први исповиједа као Сина Божијег, затим, повео је и Јакова у кога је нада и који је први од свих апостола положио живот за Христа управо ради наде Израиљеве и напослијетку Јована који је син љубљени, апостол љубави, који наслања главу на груди Христове и који остаје до краја, код Крста са Мајком Божијом. Управо ова тројица ученика Господа нашег су слика наде, вјере и љубави." ,,У чистоти нашега ума и душе наше и ми смо причасници свјетлости Христове и преображења Његовога." ,,Уздижући се мисаоно и молитвено на гору Тавор, чистећи благодаћу божијом срце и душу и нама је доступна свјетлост Христова у сили Његовој и сили Његовог Преображења. Господе преобрази и нас, очисти нас пале, грешне и слабе, да би се и ми као и свети апостоли наслађивали свјетлошћу Твојом, радошћу Твојом, миром Твојим, сваком добротом Твојом. Амин Боже дај!" - помолио се напослијетку свог обраћања протојереј Бранко. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици Ð�Ñ�оÑ�оÑ�еÑ�еÑ� Ð�Ñ�анко Ð�Ñ�Ñ�аÑ�иÑ�: Ð�Ñ�еобÑ�ажеÑ�е Ð�оÑ�подÑ�е - пÑ�азник незалазне Ñ�вÑ�еÑ�лоÑ�Ñ�и СабоÑ�ни Ñ�Ñ�ам Ð¥Ñ�иÑ�Ñ�овог Ð�аÑ�кÑ�Ñ�еÑ�а - Ð�одгоÑ�иÑ�а WWW.HRAMVASKRSENJA.ME Ð�а пÑ�азник Ð�Ñ�еобÑ�ажеÑ�а Ð�оÑ�подÑ�ег, 19. авгÑ�Ñ�Ñ�а, 2019...

Извор: Радио Светигора

У храму рођења светог Јована Крститеља, свету Литургију је служио протонамесник Милан Узуров. У продужетку свете Литургије одржан је парастос задужбинарима Стевану и Јудити Милановић, који су Црквеној општини поклонили зграду парохијског дома и 30. јутара земље. У оба храма су освећени плодови винограда. Извор: Радио Тавор